* * * *
NIKŠIĆ: Naravno da je vest o prijemu Srbije u Partnerstvo za mir dobra vest. Mnogi političari se sada utrkuju da komentarišu i da kažu da će to biti korisno za ovo, ili za ono. Mislim da bi bilo dobro podsetiti se šta zapravo znači ta priča. Moramo biti iskreni i podsetiti se da su u vreme Miloševićevog režima pojedini visoki funkcioneri Socijalističke partije izražavali zainteresovanost da se tadašnja Jugoslavija približi NATO-u, da srađuje sa NATO-m, možda čak i da uđe u NATO. Ono što Milošević nije mogao da prihvati, uslov koji on nikako nije mogao da ispuni, svodio se na ne prihvatanje civilne kontrole oružanih snaga. Približavanje NATO-u se ovde obično smatralo kao mogućnost da vojska sarađuje, da se nabavi novo oružje, da se nešto profitira od toga. Međutim, ovde su ljudi iz vojnih struktura i iz političkih struktura, dugo odbijali da shvate da je moderan sistem bezbednosti skopčan sa pojmom demokratije, sa pojmom jedne potpuno druge situacije od one na koju smo mi navikli, sa situacijom u kojoj su sve oružane snage pod striktnom kontrolom civilnih struktura, civilnog društva, Parlamenta.
Za mene je prva i osnovna reakcija da je ovo dobra vest, utoliko što će se ovde reforma vojske ubuduće razvijati ka jednoj demokratizaciji i ka razbijanju onog monopola, one okoštale vojne strukture koju smo nasledili i koja se očituje u jednoj stvari koja, na izgled, nema veze sa ovom prvom pričom, a to je Mladić. Uzmite to natezanje koje traje već godinama. Ovde se već godinama priča kako niko ne zna gde je, pa se lažemo, pa nekakva vojska stalno daje izjave i kune se da nemaju veze s ti, da bi smo posle nekoliko godina videli da oni nas lažu i da je neko znao. Slučaj Mladić se preneo na sve. Ne govorim o odnosu prema ratnom zločinu, prema tom najstrašnijem elementu te priče. Mi imamo posla sa jednom vojnom strukturom koja laže ceo svet, koja krije jednog čoveka optuženog za najteže ratne zločine, koja drži za taoca čitavo društvo i kojoj niko ništa ne može. Ovo društvo u ovoj zemlji, u kojoj očito većina stanovništva smatra da se sa Hagom konačno mora surađivati, je bespomoćno jer ima posla s vojnom strukturom koja se tome protivi. Kada kažemo da ćemo sutra ući u Partnerstvo za mir i da ćemo više sarađivati i biti bliži NATO-u, za mene je dobra vest jer govori da takvu vrstu vojnog organizma, takvu vrstu oružanih snaga, uskoro nećemo imati. Tu vidim korist koju ćemo, ja lično, pa i građani Srbije, moći da imamo jer ćemo imati manje razloga za strah zbog toga što živimo u okruženju gde postoje opasne vojne strukture, opasne po demokratiju, po građane Srbije i po sve drugo. To je moja prva lična reakcija na ovu dobru vest.
Može se spekulisati o mogućim razlozima za odluku samita u Rigi da baš ovog trenutka primi Srbiju u Partnerstvo za mir. Video sam, i u štampi, i među političarima, da to neki povezuju sa Kosovom. Neki smatraju da je to vezano sa nekim političkim angažmanima. Očigledno je da su vođene velike rasprave, da je bilo različitih mišljenja i da je na kraju preovladalo mišljenje da je bolje surađivati, nego se međusobno ucenjivati. Vojska Srbije, a pre toga vojska Srbije i Crna Gore, dugo i dobro sarađuje sa zemljama NATO-a. Ovde već dosta dugo borave timovi eksperata, timovi oficira NATO, koji, zajedno sa domaćim oficirima, rade na reformi, na raznim dokumentima i ugovorima. Taj odnos međusobnog poverenja značajno je unapređen poslednjih meseci. Vojska Srbije vrlo dobro sarađuje sa KFOR-om na Kosovu, oni se dodiruju. Razumnjivo je da vojnici uvek planiraju unapred, razmišljaju šta bi se moglo desiti na Kosovu u narednih meseci. I jednoj i drugoj strani ta moguća odluka o budućnosti Kosova se možda neće sviđati, možda se neće svideti Srbiji, možda se neće sviđati kosovskim Albancima, ili nekom trećem, pa su moguća neke neugodna iznenađenja. Kosovo je područje u kojem čas posla izbije nekakvo nasilje, dođe do nekih sukoba. Tada bi snage KFOR-a, koje se tamo nalaze, morale da intervenišu. Prirodno je da je u takvim kriznim situacijama svakome u interesu da sarađuje, da mogu da se transportuju snage ovamo ili onamo i da za takve krizne situacije treba pripremiti sve moguće scenarije. Scenario međusobne saradnje je uvek bolji nego međusobne konfrontacije ili nedostatka komunikacije. Vojska Srbije već uveliko sarađuje sa snagama NATO-a, potpisani su mnogi sporazumi sa američkim oružanim snagama, kao i sa snagama nekih susednih zemalja. Mi smo zapravo sarađivali u ovom području mnogo više nego što sarađuju mnoge zemlje, koje su, ne samo u Partnerstvu za mir, nego su formalno u članstvu NATO-a. U tom pogledu je razmišljanje o mogućim neugodnim iznenađenjima na Kosovu, ili bilo gde u ovom regionu, jedna prirodna stvar o kojoj svaka normalna vojska razmišlja i priprema se da se suoči sa neugodnim scenarijima.
****
STOILJKOVIĆ: Ovo što se sada desilo, što smo konačno primljeni u Partnerstvo za mir, jeste nešto što ima svoje višestruke konsekvence, razloge, ali ono što je za nas možda najvažnije, ima i određene efekte. Partnerstvo za mir jeste nešto što je očekivano, možda i previše i dugo, i vrlo locirano u vreme kada ima neke višestruke interne i eksterne političke efekte. Svaka odluka, koja je vezana za evropske i evro-atlantske integracije je nešto što ima političku pozadinu i podtekst. Ona je dokaz da se priprema konačno rešenje statusa Kosova i jeste nešto čime se pokazuje određen interes i usmeravajući utisak i uticaj na političke prilike u Srbiji pred raspisane parlamentarne izbore. Prijem u Partnerstvo za mir, i bez do kraja dovedene saradnje sa Haškim tribunalom, jeste nešto što se važe i što treba da bude kontra-vaga u odnosu na ono što je prekinut ili zamrznut proces pregovora o evropskim integracijama, o Sporazumu stabilizacije i pridruživanju Evropskoj uniji, nešto što treba da pokaže da, kada je u procesu uslovljavanja u igri štap i šargarepa, stvara se utisak da je previše štapa, a previše malo šargarepe, previše uslovljavanja, premalo ustupaka. Pokazuje da međunarodna zajednica i ključni igrači u njoj, Unija i SAD, nisu nešto što je nasuprot Srbiji i njenim interesima, pokazuje volju da se nađe neki tip rešenja koji je relativno prihvatljiv. To je relativno ohrabrujuća poruka.
Druga stvar koja se tu nameće jeste da je taj proces integracija nešto što konačno stabilizuje prilike ovde. Zajedno sa Srbijom, ulaze Crna Gora i Bosna i Hercegovina, poslednje tri zemlje Evrope, koje su bile izvan svakog oblika saradnje i pridruživanja NATO-u kao vojnoj integraciji. To je onda nešto što govori da niste izvan svih aranžmana i da niste nešto što je slepo crevo Evrope i što vam pokazuje da se taj proces integriše i da svi vide jednu situaciju koja je paradoksalna, da je samo ovaj deo prostora jugoistočne Evrope izvan svih integracija. To je onda nešto što vas dovodi do situacije u kojoj nema više nečega što je sanitarni kordon ili prostor u kome se ništa ne dešava. Onda to jeste dosta važna poruka. Ako se ovaj prostor stabilizuje, uključi u taj mekši oblik pridruživanju NATO-u, nije moguće očekivati da će doći do nekih većih eskalacija, čak iako se stvar oko određenja statusa Kosova iskomplikuje tipom rešenja koje je najverovatnije.
Kompromisno rešenje je uvek ono rešenje koje nikome nije previše drago i koje stvara, manje ili veće, nezadovoljstvo na svakoj strani. Verovatno se misli da bi eventualna eskalacija protesta na ovom prostoru, pre svega Albanaca na Kosovu, bila nešto što bi bilo drženo pod kontrolom time što je prostor preuređen, objedinjen Partnerstvom za mir. To je dosta važna psihološka poruka jer to znači da na neki način ulazimo u neki blok integracija sa NATO-m, koga nećemo zaboraviti, koji je bombardovao ove prostore još pre sedam godina. To je ono što pokazuje da neka neprijateljstva, neke podele, neke moguće vojne eskalacije i neželjeni nus-efekti rešenja prestaju da budu previše mogući. To je nešto što najviše ohrabruje građane Srbije. To je istovremeno i priča koja pokazuje da su bili u pravu oni koji su smatrali da ćemo lakši doći do vojnih integracija, nego ekonomskih i političkih, za koje ima mnogo više preduslova, za koja su i Evropljani i Amerikanci mnogo manje spremni da ih primaju bezuslovno. Put, koji je bio 2000., 2001., 2002. godine, prilično nelogičan za građane Srbije sa svežim sećanjima, je takav jer ove druge integracije zahtevaju mnogo suptilniju igru i mnoge uslove, nego što je to dosta direktan interes da se nekim oblikom integracija u vojne strukture drži ceo prostor u nekom obliku integracije. Ono što mi se čini u tom smislu dosta interesantnim jeste činjenica da će takav tip integracije imati neke konsekvence, zbog čega ranije nije bio prihvaćen. To su strukturne promene u vojsci, njena reorganizacija i ugrađivanje u šire strukture, gubitak nekakvih oblika vojno-komandnih integracija i autonomije. Takva struktura koja postaje komplementarna strukturi takvih vojski u regionu, i sa NATO strukturama, znači određene promene koje su bile dosta bolne - gubitak dela imovine i objekata, smanjivanja vojnih efektiva, profesionalizacija i neki drugi standardi koji su bili primenjivani, što je dugo bilo neprihvatljivo za nas. Onda je bio potreban jedan proces erozije vojnih struktura, koji smo imali nasleđen, da bi ova integracija postala moguća.
U suštini se radi o nečemu što jeste ohrabrujući prvi korak i korak iza koga, verovatno, nema više koraka nazad. Onoga trenutka kada se dobije Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a mislim da ga treba očekivati i oko ovih rešenja koja su vezana oko statusa Kosova, onda je put ka evropskim integracijama još dosta dug, ali očito neophodan i neizbežan.
****
RAMAČ: Iz Rige je došla iznenada neočekivana, ali svakako dobra vest. Još dan ranije svi u Beogradu su, bar javno, bili sigurni da se na samitu NATO-a neće raspravljati, ni o prijemu novih članova, ni o proširenju Partnerstva za mir za tri države iz bivše Jugoslavije, koje su bile vrsta crne rupe na evropskom kontinentu, gledano iz Brisela i iz Vašingtona. Bilo je iznenađenje, bilo je neočekivano. Odmah je krenula priča da su za sve zaslužni Amerikanci, čak i to da je odluka doneta u predsedničkom avionu za vreme leta prema Rigi. Da li je tako, ili nije, mnogo je manje važno. A mnogo je važnije da su sve partije demokratske orjentacije u Srbiji, kao i demokratska javnost, pozdravile takvu odluku, bez obzira da li je ona doneta u Briselu, ili u Vašingronu, ili u samoj Rigi, u Beogradu sigurno nije, ali jeste značajna, bar iz tri razloga, po meni.
Prvi bi bila predizborna podrška onim snagama koje se u Srbiji smatraju demokratskim i proevropskim, reformskim. U tim snagama neki prepoznaju stranku predsednika Borisa Tadića, neki stranku premijera Vojislava Koštunice, neki neke druge stranke. Da li će one koristiti u predizbornoj kampanji tu činjenicu, pretpostavljam da hoće. Prirodno je da vlada, ne samo ovom prilikom, nego svaki put kada se desi nešto dobro, a to se u Srbiji ne dešava baš često, pripisuje najveću zaslugu sebi. Tako je i ovom prilikom predsednik uveren da je njegovo pismo presudno uticalo. Stranke vladajuće koalicije, odlazeće, uverene su da je to njihova zasluga, a birači će verovatno znati oceniti da li to spada u zasluge. Nisam siguran da će to bilo kome doneti mnogo glasova, ali neće ni oduzeti demokratskim strankama.
Drugi razlog zbog kojeg je doneta ta odluka je verovatno ipak žela da se u Srbiji malo smire eventualni negativni odjeci odluke o budućem statusu Kosova. Nisam siguran da će biti konačan, nego budući status Kosova. Ona se Beogradu neće moći dopasti, kako god zvučala, kada bude saopštena posle izbora, posle 21. januara, ali će na neki način negativni efekti te odluke biti smanjeni, tako bar očekuje i ovdašnja vlast i oni koji su doneli tu odluku.
Treće je da se vojska stavi pod vrstu stranog nadzora kao član Partnerstva za mir. Država ima jasno određene obaveze prema vojsci. Vojska ima jasne obaveze prema državi. Vojska, samim tim, prestaće da bude i politički faktor u Srbiji. Biće, pre svega, odbrambeni činilac. Naravno da to otvara šansu i za odlazak u mirovne misije, u inostranstvo, gde su NATO-u i UN-u uvek potrebni vojnici. Pretpostavljam da će se podići standard oružanih snaga i prilagoditi njihova veličina mogućnostima zemlje. Ali oni koji već jesu u uniformi, bilo kao vojnici, bilo oficiri, mislim da će moći da žive u dogledno vreme pristojnije nego što danas žive. Koliko se čuje, danas je u kasarnama stanje zbilja tragično. Mislim na najobičniji, svakodnevni životni standard. Naravno da će se Partnerstvo za mir pozabaviti službom u vojsci koja se zove KOS, koja je, po onome što piše štampa, jako uticajna i ima priličnog uticaja na neke druge službe, na neke druge institucije, koju mnogi, i u zemlji i van zemlje, smatraju vrstom države u državi. Te vojske države u državi više neće biti.
Obični građani će da prihvate da smo deo Evrope i deo sveta i da se ponašamo u skladu sa onim kako se ponaša većina. Obični građani u svakodnevnom životu, za sada, neće osetiti nikakve posledice, nikakav boljitak u svojim životima zbog toga. To su prva razmišljanja zbog ovakve vesti i zbog komentara u beogradskoj štampi danas.
NIKŠIĆ: Naravno da je vest o prijemu Srbije u Partnerstvo za mir dobra vest. Mnogi političari se sada utrkuju da komentarišu i da kažu da će to biti korisno za ovo, ili za ono. Mislim da bi bilo dobro podsetiti se šta zapravo znači ta priča. Moramo biti iskreni i podsetiti se da su u vreme Miloševićevog režima pojedini visoki funkcioneri Socijalističke partije izražavali zainteresovanost da se tadašnja Jugoslavija približi NATO-u, da srađuje sa NATO-m, možda čak i da uđe u NATO. Ono što Milošević nije mogao da prihvati, uslov koji on nikako nije mogao da ispuni, svodio se na ne prihvatanje civilne kontrole oružanih snaga. Približavanje NATO-u se ovde obično smatralo kao mogućnost da vojska sarađuje, da se nabavi novo oružje, da se nešto profitira od toga. Međutim, ovde su ljudi iz vojnih struktura i iz političkih struktura, dugo odbijali da shvate da je moderan sistem bezbednosti skopčan sa pojmom demokratije, sa pojmom jedne potpuno druge situacije od one na koju smo mi navikli, sa situacijom u kojoj su sve oružane snage pod striktnom kontrolom civilnih struktura, civilnog društva, Parlamenta.
Za mene je prva i osnovna reakcija da je ovo dobra vest, utoliko što će se ovde reforma vojske ubuduće razvijati ka jednoj demokratizaciji i ka razbijanju onog monopola, one okoštale vojne strukture koju smo nasledili i koja se očituje u jednoj stvari koja, na izgled, nema veze sa ovom prvom pričom, a to je Mladić. Uzmite to natezanje koje traje već godinama. Ovde se već godinama priča kako niko ne zna gde je, pa se lažemo, pa nekakva vojska stalno daje izjave i kune se da nemaju veze s ti, da bi smo posle nekoliko godina videli da oni nas lažu i da je neko znao. Slučaj Mladić se preneo na sve. Ne govorim o odnosu prema ratnom zločinu, prema tom najstrašnijem elementu te priče. Mi imamo posla sa jednom vojnom strukturom koja laže ceo svet, koja krije jednog čoveka optuženog za najteže ratne zločine, koja drži za taoca čitavo društvo i kojoj niko ništa ne može. Ovo društvo u ovoj zemlji, u kojoj očito većina stanovništva smatra da se sa Hagom konačno mora surađivati, je bespomoćno jer ima posla s vojnom strukturom koja se tome protivi. Kada kažemo da ćemo sutra ući u Partnerstvo za mir i da ćemo više sarađivati i biti bliži NATO-u, za mene je dobra vest jer govori da takvu vrstu vojnog organizma, takvu vrstu oružanih snaga, uskoro nećemo imati. Tu vidim korist koju ćemo, ja lično, pa i građani Srbije, moći da imamo jer ćemo imati manje razloga za strah zbog toga što živimo u okruženju gde postoje opasne vojne strukture, opasne po demokratiju, po građane Srbije i po sve drugo. To je moja prva lična reakcija na ovu dobru vest.
Može se spekulisati o mogućim razlozima za odluku samita u Rigi da baš ovog trenutka primi Srbiju u Partnerstvo za mir. Video sam, i u štampi, i među političarima, da to neki povezuju sa Kosovom. Neki smatraju da je to vezano sa nekim političkim angažmanima. Očigledno je da su vođene velike rasprave, da je bilo različitih mišljenja i da je na kraju preovladalo mišljenje da je bolje surađivati, nego se međusobno ucenjivati. Vojska Srbije, a pre toga vojska Srbije i Crna Gore, dugo i dobro sarađuje sa zemljama NATO-a. Ovde već dosta dugo borave timovi eksperata, timovi oficira NATO, koji, zajedno sa domaćim oficirima, rade na reformi, na raznim dokumentima i ugovorima. Taj odnos međusobnog poverenja značajno je unapređen poslednjih meseci. Vojska Srbije vrlo dobro sarađuje sa KFOR-om na Kosovu, oni se dodiruju. Razumnjivo je da vojnici uvek planiraju unapred, razmišljaju šta bi se moglo desiti na Kosovu u narednih meseci. I jednoj i drugoj strani ta moguća odluka o budućnosti Kosova se možda neće sviđati, možda se neće svideti Srbiji, možda se neće sviđati kosovskim Albancima, ili nekom trećem, pa su moguća neke neugodna iznenađenja. Kosovo je područje u kojem čas posla izbije nekakvo nasilje, dođe do nekih sukoba. Tada bi snage KFOR-a, koje se tamo nalaze, morale da intervenišu. Prirodno je da je u takvim kriznim situacijama svakome u interesu da sarađuje, da mogu da se transportuju snage ovamo ili onamo i da za takve krizne situacije treba pripremiti sve moguće scenarije. Scenario međusobne saradnje je uvek bolji nego međusobne konfrontacije ili nedostatka komunikacije. Vojska Srbije već uveliko sarađuje sa snagama NATO-a, potpisani su mnogi sporazumi sa američkim oružanim snagama, kao i sa snagama nekih susednih zemalja. Mi smo zapravo sarađivali u ovom području mnogo više nego što sarađuju mnoge zemlje, koje su, ne samo u Partnerstvu za mir, nego su formalno u članstvu NATO-a. U tom pogledu je razmišljanje o mogućim neugodnim iznenađenjima na Kosovu, ili bilo gde u ovom regionu, jedna prirodna stvar o kojoj svaka normalna vojska razmišlja i priprema se da se suoči sa neugodnim scenarijima.
****
STOILJKOVIĆ: Ovo što se sada desilo, što smo konačno primljeni u Partnerstvo za mir, jeste nešto što ima svoje višestruke konsekvence, razloge, ali ono što je za nas možda najvažnije, ima i određene efekte. Partnerstvo za mir jeste nešto što je očekivano, možda i previše i dugo, i vrlo locirano u vreme kada ima neke višestruke interne i eksterne političke efekte. Svaka odluka, koja je vezana za evropske i evro-atlantske integracije je nešto što ima političku pozadinu i podtekst. Ona je dokaz da se priprema konačno rešenje statusa Kosova i jeste nešto čime se pokazuje određen interes i usmeravajući utisak i uticaj na političke prilike u Srbiji pred raspisane parlamentarne izbore. Prijem u Partnerstvo za mir, i bez do kraja dovedene saradnje sa Haškim tribunalom, jeste nešto što se važe i što treba da bude kontra-vaga u odnosu na ono što je prekinut ili zamrznut proces pregovora o evropskim integracijama, o Sporazumu stabilizacije i pridruživanju Evropskoj uniji, nešto što treba da pokaže da, kada je u procesu uslovljavanja u igri štap i šargarepa, stvara se utisak da je previše štapa, a previše malo šargarepe, previše uslovljavanja, premalo ustupaka. Pokazuje da međunarodna zajednica i ključni igrači u njoj, Unija i SAD, nisu nešto što je nasuprot Srbiji i njenim interesima, pokazuje volju da se nađe neki tip rešenja koji je relativno prihvatljiv. To je relativno ohrabrujuća poruka.
Druga stvar koja se tu nameće jeste da je taj proces integracija nešto što konačno stabilizuje prilike ovde. Zajedno sa Srbijom, ulaze Crna Gora i Bosna i Hercegovina, poslednje tri zemlje Evrope, koje su bile izvan svakog oblika saradnje i pridruživanja NATO-u kao vojnoj integraciji. To je onda nešto što govori da niste izvan svih aranžmana i da niste nešto što je slepo crevo Evrope i što vam pokazuje da se taj proces integriše i da svi vide jednu situaciju koja je paradoksalna, da je samo ovaj deo prostora jugoistočne Evrope izvan svih integracija. To je onda nešto što vas dovodi do situacije u kojoj nema više nečega što je sanitarni kordon ili prostor u kome se ništa ne dešava. Onda to jeste dosta važna poruka. Ako se ovaj prostor stabilizuje, uključi u taj mekši oblik pridruživanju NATO-u, nije moguće očekivati da će doći do nekih većih eskalacija, čak iako se stvar oko određenja statusa Kosova iskomplikuje tipom rešenja koje je najverovatnije.
Kompromisno rešenje je uvek ono rešenje koje nikome nije previše drago i koje stvara, manje ili veće, nezadovoljstvo na svakoj strani. Verovatno se misli da bi eventualna eskalacija protesta na ovom prostoru, pre svega Albanaca na Kosovu, bila nešto što bi bilo drženo pod kontrolom time što je prostor preuređen, objedinjen Partnerstvom za mir. To je dosta važna psihološka poruka jer to znači da na neki način ulazimo u neki blok integracija sa NATO-m, koga nećemo zaboraviti, koji je bombardovao ove prostore još pre sedam godina. To je ono što pokazuje da neka neprijateljstva, neke podele, neke moguće vojne eskalacije i neželjeni nus-efekti rešenja prestaju da budu previše mogući. To je nešto što najviše ohrabruje građane Srbije. To je istovremeno i priča koja pokazuje da su bili u pravu oni koji su smatrali da ćemo lakši doći do vojnih integracija, nego ekonomskih i političkih, za koje ima mnogo više preduslova, za koja su i Evropljani i Amerikanci mnogo manje spremni da ih primaju bezuslovno. Put, koji je bio 2000., 2001., 2002. godine, prilično nelogičan za građane Srbije sa svežim sećanjima, je takav jer ove druge integracije zahtevaju mnogo suptilniju igru i mnoge uslove, nego što je to dosta direktan interes da se nekim oblikom integracija u vojne strukture drži ceo prostor u nekom obliku integracije. Ono što mi se čini u tom smislu dosta interesantnim jeste činjenica da će takav tip integracije imati neke konsekvence, zbog čega ranije nije bio prihvaćen. To su strukturne promene u vojsci, njena reorganizacija i ugrađivanje u šire strukture, gubitak nekakvih oblika vojno-komandnih integracija i autonomije. Takva struktura koja postaje komplementarna strukturi takvih vojski u regionu, i sa NATO strukturama, znači određene promene koje su bile dosta bolne - gubitak dela imovine i objekata, smanjivanja vojnih efektiva, profesionalizacija i neki drugi standardi koji su bili primenjivani, što je dugo bilo neprihvatljivo za nas. Onda je bio potreban jedan proces erozije vojnih struktura, koji smo imali nasleđen, da bi ova integracija postala moguća.
U suštini se radi o nečemu što jeste ohrabrujući prvi korak i korak iza koga, verovatno, nema više koraka nazad. Onoga trenutka kada se dobije Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a mislim da ga treba očekivati i oko ovih rešenja koja su vezana oko statusa Kosova, onda je put ka evropskim integracijama još dosta dug, ali očito neophodan i neizbežan.
****
RAMAČ: Iz Rige je došla iznenada neočekivana, ali svakako dobra vest. Još dan ranije svi u Beogradu su, bar javno, bili sigurni da se na samitu NATO-a neće raspravljati, ni o prijemu novih članova, ni o proširenju Partnerstva za mir za tri države iz bivše Jugoslavije, koje su bile vrsta crne rupe na evropskom kontinentu, gledano iz Brisela i iz Vašingtona. Bilo je iznenađenje, bilo je neočekivano. Odmah je krenula priča da su za sve zaslužni Amerikanci, čak i to da je odluka doneta u predsedničkom avionu za vreme leta prema Rigi. Da li je tako, ili nije, mnogo je manje važno. A mnogo je važnije da su sve partije demokratske orjentacije u Srbiji, kao i demokratska javnost, pozdravile takvu odluku, bez obzira da li je ona doneta u Briselu, ili u Vašingronu, ili u samoj Rigi, u Beogradu sigurno nije, ali jeste značajna, bar iz tri razloga, po meni.
Prvi bi bila predizborna podrška onim snagama koje se u Srbiji smatraju demokratskim i proevropskim, reformskim. U tim snagama neki prepoznaju stranku predsednika Borisa Tadića, neki stranku premijera Vojislava Koštunice, neki neke druge stranke. Da li će one koristiti u predizbornoj kampanji tu činjenicu, pretpostavljam da hoće. Prirodno je da vlada, ne samo ovom prilikom, nego svaki put kada se desi nešto dobro, a to se u Srbiji ne dešava baš često, pripisuje najveću zaslugu sebi. Tako je i ovom prilikom predsednik uveren da je njegovo pismo presudno uticalo. Stranke vladajuće koalicije, odlazeće, uverene su da je to njihova zasluga, a birači će verovatno znati oceniti da li to spada u zasluge. Nisam siguran da će to bilo kome doneti mnogo glasova, ali neće ni oduzeti demokratskim strankama.
Drugi razlog zbog kojeg je doneta ta odluka je verovatno ipak žela da se u Srbiji malo smire eventualni negativni odjeci odluke o budućem statusu Kosova. Nisam siguran da će biti konačan, nego budući status Kosova. Ona se Beogradu neće moći dopasti, kako god zvučala, kada bude saopštena posle izbora, posle 21. januara, ali će na neki način negativni efekti te odluke biti smanjeni, tako bar očekuje i ovdašnja vlast i oni koji su doneli tu odluku.
Treće je da se vojska stavi pod vrstu stranog nadzora kao član Partnerstva za mir. Država ima jasno određene obaveze prema vojsci. Vojska ima jasne obaveze prema državi. Vojska, samim tim, prestaće da bude i politički faktor u Srbiji. Biće, pre svega, odbrambeni činilac. Naravno da to otvara šansu i za odlazak u mirovne misije, u inostranstvo, gde su NATO-u i UN-u uvek potrebni vojnici. Pretpostavljam da će se podići standard oružanih snaga i prilagoditi njihova veličina mogućnostima zemlje. Ali oni koji već jesu u uniformi, bilo kao vojnici, bilo oficiri, mislim da će moći da žive u dogledno vreme pristojnije nego što danas žive. Koliko se čuje, danas je u kasarnama stanje zbilja tragično. Mislim na najobičniji, svakodnevni životni standard. Naravno da će se Partnerstvo za mir pozabaviti službom u vojsci koja se zove KOS, koja je, po onome što piše štampa, jako uticajna i ima priličnog uticaja na neke druge službe, na neke druge institucije, koju mnogi, i u zemlji i van zemlje, smatraju vrstom države u državi. Te vojske države u državi više neće biti.
Obični građani će da prihvate da smo deo Evrope i deo sveta i da se ponašamo u skladu sa onim kako se ponaša većina. Obični građani u svakodnevnom životu, za sada, neće osetiti nikakve posledice, nikakav boljitak u svojim životima zbog toga. To su prva razmišljanja zbog ovakve vesti i zbog komentara u beogradskoj štampi danas.