„Uzmem kolica i idem da radim. Skupljam papir, bakar, aluminijum, mesing, gvožđe i sve što nađem. Onda ako treba da se čisti, neki podrumi…“
Miljan Marković ima 12 godina. Za razliku o mnogih svojih vršnjaka on nema vremena za igru i zabavu, za fudbalske utakmice ili bioskop.
„Ako radim i pomažem, onda ćemo da imamo. Ako ne radim, nećemo da imamo.“
Je li ti teško da sam vučeš ova kolica?
„Nije mi ništa teško kad znam da pomažem braći i sestrama. Mi nemamo puno novca, pa ovako zaradimo.“
Njegova porodica izbegla je sa Kosova i živi u improvizovanoj kući na obodu grada, bez prihoda, u veoma teškim uslovima.
„Živimo u jednoj baraci, braća, sestre, mama, tata i ja. Svi živimo u jednoj sobi.“
Kako učiš?
„Učim nekako. Kad nije bilo struje, na sveću sam učio. Sve sam radio na sveću.“
I sve petice.
„Sve petice.“
Nastavnici kažu da je jedan od najboljih učenika:
„On je odličan učenik i najbolji u odjeljenju. Ima sve petice.“
Od svoje devete godine zarađuje za život skupljajući ono što drugima ne treba. Za njega ne postoje prepreke, za ovog dvanaestogodišnjaka ne postoji ni vikend, kad njegovi vršnjaci odmaraju:
„I sneg i kiša da je, ja ću opet da uzmem kolica i ići ću da radim. Neka sve pada, ja ću opet da idem.“
A kad dođe vikend, šta onda?
„Ustanem u tri noću, idem s tatom po karton na Banovo brdo, gde stignemo, samo da bi zaradili nešto.“
Kad se vratiš kući?
„U pet, pola šest popodne.“
Novi dan ovaj dečak započinje sa svojim starim biciklom i velikom korpom koju puni kartonom.
Ima li tu dosta kartona?
„Pa ima negde 20-30 kila, možda i 50.“
Koliko može da se zaradi za 50 kila kartona?
„Toliko ne prodajemo, prodajemo tonu-tonu i po pa zaradimo oko 5.000 dinara. Tona i po kartona je 4.000-4.500 dinara.“
Već si naučio da se baviš i ekonomijom.
„Da. Iskreno da kažem, nikad nisam bio u bioskopu s drugarima, ni s tatom, ni s mamom jer nemamo dovoljno para i za bioskop i za kuću da imamo da jedemo… Mogao bih ja još da vam pričam, ali moram da idem da skupljam kartone.“
Miljan Marković ima 12 godina. Za razliku o mnogih svojih vršnjaka on nema vremena za igru i zabavu, za fudbalske utakmice ili bioskop.
„Ako radim i pomažem, onda ćemo da imamo. Ako ne radim, nećemo da imamo.“
Je li ti teško da sam vučeš ova kolica?
„Nije mi ništa teško kad znam da pomažem braći i sestrama. Mi nemamo puno novca, pa ovako zaradimo.“
Njegova porodica izbegla je sa Kosova i živi u improvizovanoj kući na obodu grada, bez prihoda, u veoma teškim uslovima.
„Živimo u jednoj baraci, braća, sestre, mama, tata i ja. Svi živimo u jednoj sobi.“
Kako učiš?
„Učim nekako. Kad nije bilo struje, na sveću sam učio. Sve sam radio na sveću.“
I sve petice.
„Sve petice.“
Nastavnici kažu da je jedan od najboljih učenika:
„On je odličan učenik i najbolji u odjeljenju. Ima sve petice.“
Od svoje devete godine zarađuje za život skupljajući ono što drugima ne treba. Za njega ne postoje prepreke, za ovog dvanaestogodišnjaka ne postoji ni vikend, kad njegovi vršnjaci odmaraju:
„I sneg i kiša da je, ja ću opet da uzmem kolica i ići ću da radim. Neka sve pada, ja ću opet da idem.“
A kad dođe vikend, šta onda?
„Ustanem u tri noću, idem s tatom po karton na Banovo brdo, gde stignemo, samo da bi zaradili nešto.“
Kad se vratiš kući?
„U pet, pola šest popodne.“
Novi dan ovaj dečak započinje sa svojim starim biciklom i velikom korpom koju puni kartonom.
Ima li tu dosta kartona?
„Pa ima negde 20-30 kila, možda i 50.“
Koliko može da se zaradi za 50 kila kartona?
„Toliko ne prodajemo, prodajemo tonu-tonu i po pa zaradimo oko 5.000 dinara. Tona i po kartona je 4.000-4.500 dinara.“
Već si naučio da se baviš i ekonomijom.
„Da. Iskreno da kažem, nikad nisam bio u bioskopu s drugarima, ni s tatom, ni s mamom jer nemamo dovoljno para i za bioskop i za kuću da imamo da jedemo… Mogao bih ja još da vam pričam, ali moram da idem da skupljam kartone.“
