Srdan KUSOVAC, Ankica BARBIR MLADINOVIC, Marija ARNAUTOVIC, Milorad MILOJEVIC, Radovan BOROVIC, Esad KRCIC
HRVATSKAHrvatska, odnosno Zagrebačko sveučilište jedno je od vodećih u regiji. Tako je bilo i u vreme nekadašnje Jugoslavije. Još onda je diploma stečena u Zagrebu vrednovana daleko više od diploma stečenih na nekim manjim univerzitetima.
Hrvatska ipak danas nije naročit magnet za studente iz ostalih država regije. Nema ni u Zagrebu sređenih, javnosti dostupnih podataka koliko je takvih studenata.
Na fakultetima u Zagrebu tek je nešto studenata iz Slovenije, a što se ostalog dela nekadašnje Jugoslavije tiče – preovlađuju Hrvati iz Bosne i Hercegovine i Srbije, odnosno konkretno Vojvodine. Reč je najčešće o osobama koje imaju dvojno, odnosno i hrvatsko državljanstvo, pa samim tim nisu u Hrvatskoj odnosno na Sveučilištu u Zagrebu ni tretirane kao stranci.
Posebno su atraktivni u Hrvatskoj fakulteti u Osijeku – zbog blizine Vojvodine, ali i Veleučilište u Dubrovniku zbog atraktivnosti tzv. američkih studija.
Dragoslav Rakić je na trećoj godini osječkog Elektrotehničkog fakulteta. Došao je iz Novog Sada, ali ima dvojno državljanstvo –hrvatsko i srpsko:
„Živim u Novom Sadu i u Belom Manastiru. Roditelji su mi razvedeni. Hrvatska se približava Evropskoj uniji, zato sam odabrao da studiram u Osijeku. Mama mi je iz Međimurja, a tata iz Kuršumlije iz srca Srbije. Mama mi je čista Hrvatica, a tata Srbin.“
Imate li kakvih problema zbog toga?
„Imao sam za vreme rata problema zbog toga što mi je mama bila Hrvatica, pošto sam živeo u Belom Manastiru koji je jedno vreme pripadao Srbiji. Onda je došla hrvatska vlast, pa sam imao problema zbog toga što mi je tata Srbin. Tako da sam imao problema, ali sada u Osijeku vrlo malo, pošto su, ipak, studenti malo pametniji ljudi.“
Dragoslav zna i za puno obrnutih slučajeva, Hrvate iz hrvatskih pograničnih mjesta sa Srbijom koji studiraju u Novom Sadu:
„Baš sam neki dan pričao sa prijateljicom, Hrvaticom iz Iloka, koja studira u Novom Sadu. Dosta Hrvata povratnika u pogranična mesta odlučuje se za studij u Novom Sadu.“
Što se tiče programa, da li je teži ovdje u Osijeku ili u Novom Sadu?
„Nekako mi svi kažu da je teže u Novom Sadu.“
Goran Bogdan iz Sombora također se odlučio za Hrvatsku i Osijek.:
„Studirao sam u Novom Sadu strojarstvo. Tamo je mnogo teže, način polaganja ispita i sve ostalo.“
Znači, po vašem iskustvu, program je lakši u Hrvatskoj?
„Da.“
Hrvati iz Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Crne Gore najbrojniji su studenti iz država regije na hrvatskim sveučilištima. Imaju i posebne pogodnosti pri upisu, o čemu govori i Marija Đukić iz Domaljevca, Bosanska Posavina:
„Ljudi iz dijaspore prilikom upisivanja imaju prednost.“
Osobno misli da će joj hrvatska diploma više pomoći pri zapošljavanju:
„Hrvatska diploma je svuda priznata. A i u samoj Hrvatskoj je bolja perspektiva što se svega tiče. U Bosni stanje nije baš blistavo. Tako da bih ja radije ostala u Hrvatskoj.“
Inače, pravih stranaca koji redovno studiraju na hrvatskim fakultetima i nema previše. Glasnogovornica Zagrebačkog sveučilišta Zvonimira Klen:
„Na cijelom Sveučilištu u Zagrebu na akademsku godinu 2006/2007 upisan je 31 strani student.“
Radovan Fuchs, pomoćnik hrvatskog ministra za znanost i obrazovanje za međunarodnu suradnju:
„Recimo u Dubrovniku na ovoj američkoj školi imate studente iz Crne Gore, iz Bosne, iz Srbije… Ne znam kakva je situacija s Albanijom, nemam povratne informacije.“
Koliko ih dođe školovanje u Hrvatskoj?
„Različiti fakulteti imaju različite tarife, nema uniformnosti.“
Zeničanka:
„Ja sam iz Zenice, iz Bosne i Hercegovine, i studiram u Dubrovniku medije i kulturu društva, na Odjelu komunikologije. Jedan od uvjeta upisa je bilo polaganje hrvatskog jezika. To je prošlo sasvim u redu. To je bio samo formalan razgovor sa profesorima jezika na fakultetu i uspješno sam položila.“
Ima li neki riječi koje su vam bile nove?
„Pa ima. Ne razumijem neke riječi iz žargonskog govora baš dobro, ali prijatelji se trude da mi to pojasne, da mi olakšaju.“
Vi ste Bošnjakinja?
„Da, po nacionalnosti sam Bošnjakinja.“
Da li možda zbog toga imate problema, osjećate li neku netrpeljivost?
„Ne. Svi su prema meni OK i fer.“
SRBIJA
Beograd je u nekadašnjoj Jugoslaviji bio uz Zagreb vodeći univerzitetski centar. Osim studenata iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, kojih je u Beogradu tradicionalno poprilično, u poslednje vreme je sve više u tom gradu i studenata iz Hrvatske. Prednjače po broju hrvatskih studenata mnogi privatni fakulteti.
Ali pored privatnih fakulteta koji ponekad nemaju regulisan status ni u sopstvenoj zemlji, a o priznavanju diploma vani da se i ne govori, u Beogradu ima studenata iz Hrvatske recimo i na raznim akademijama. Fakultet dramskih umetnosti je recimo mesto na kojem sada studira nekoliko studenata i studentkinja iz Hrvatske.
Jasmina Šogolj, Zagrepčanka, i Matijaž Koman iz Ljubljane studiraju glumu u Beogradu, i to na BK fakultetu, u klasi Predraga Ejdusa. Govore Radovanu Boroviću, novinaru Radija Slobodna Evropa, o iskustvu studiranja u Beogradu. Jasmina Šogolj:
„Ja sam za tu akademiju u Beogradu saznala sasvim slučajno. Pokušavala sam nekoliko puta da upišem glumu u Zagrebu i onda mi je prijatelj, koji je isto iz Hrvatske i koji je već godinu dana ranije upisao tu akademiju, preporučio. Tako sam došla, probala u uspjela da se upišem.“
Imate li pri studiranju problema? Mislim na one koji nisu studentske prirode.
„Nemam. Nisam ništa primijetila. Iako, prostor u kojem se ja krećem je uglavnom akademija.“
Kako ljudi u Hrvatskoj reaguju na to što studirate u Beogradu?
„Moji prijatelji su to super prihvatili. Drago im je zbog mene, zbog toga što sam uspjela upisati ono što sam htjela. Niko mi nije rekao – joj, što si otišla u Beograd. Reagirali su normalno, kao što bi reagirali da sam otišla bilo gdje drugo.“
Matijaž Koman:
„Ja sam se odlučio da studiram u Beogradu zbog ovdašnjeg pristupa glumi i zbog toga što na BK akademiji gde ja studiram ima interesantnih profesora. Ja sam u klasi Predraga Ejdusa, što mi mnogo znači. Pokušavao sam se jedanput upisati i u Ljubljani, ušao sam u uži izbor, ali nisu me primili.“
Osim tih malih jezičkih problema, da li ste imali nekakvih problema nestudentske prirode?
„Ne, nikad.“
Nameravate li da nastavite svoj glumački put u Srbiji?
„Ja bih voleo da radim i u Srbiji i u Sloveniji. Videću gde će biti šanse.“
Akademija lepih umetnosti je fakultet koji je odabrala Iva Šulović sa Malog Lošinja. Četvrta godina je, dakle uskoro završava. Govori Radovanu Boroviću o iskustvu studiranja u Beogradu:
Koji je bio osnovni razlog zbog čega ste se odlučili studirati u Beogradu, gde ste već četiri godine?
„Pa u suštini zbog toga što je u Hrvatskoj teško upisati se na akademiju, jer postoji samo jedna u cijeloj zemlji – još jedna bi trebala biti otvorena za godinu-dvije – a primaju samo 12 studenata, od toga dvoje stranaca. Tako da je bilo više šanse da se upišem u Beogradu, gdje postoji puno akademija. Dolazila sam u Srbiju s pretpostavkom da će ovdje život biti jeftiniji, ali to se na kraju ispostavilo kao sasvim netočno.“
Kako vaša okolina reaguje na činjenicu da studirate u Beogradu?
„Bilo je smiješno. Prve godine su me na otoku pitali – kako mi je preko. Iduće godine je bilo – kako je u Begešu. A od prošle godine pitaju – kako je u Beogradu. Dakle, malo su se opustili.“
Da li ste imali problema u Beogradu, među studentima?
„Ne. U početku sam imala problem da pohvatam neke riječi tipa ,fioka‘, ,ofinger‘ i tako dalje. Što se tiče Srba koji su slušali te moje jezičke ,ispade‘, njima je to bilo sasvim simpatično.“
Jeste li imali neku neprijatnost izvan studentskih krugova?
„Ne, nije bilo nikakvih neprijatnosti. Sjećam se samo da mi je zamjerio jedan konobar jer sam naručila kavu sa mlijekom, pa je rekao da je nema.“
Očekujete li neke probleme kada budete tražili posao u Hrvatskoj, pre svega mislim na nostrifikaciju diplome?
„Ne očekujem neke posebne probleme oko nostrifikacije, ali očekujem velike probleme što se tiče zaposlenja. Ne znam kako će biti prihvaćena ta beogradska diploma. Možda je bolje da ostanem ovdje.“
BOSNA I HERCEGOVINA
Bosna i Hercegovina - Sarajevo, najveći grad i najveći univerzitetski centar privlačio je i ranije među ostalima studente iz Sandžaka, i to iz oba njegova dela – kako onog koji pripada Srbiji, tako i onog koji je u Crnoj Gori.
Ajna Zatrić je iz Novog Pazara. Kaže da je Sarajevo odabrala iz porodičnih razloga. Ali uticala je i reputacija Akademije likovnih umetnosti u Sarajevu:
Imaš li problema u Sarajevu, nacionalnih, onih koji nisu čisto studentski?
„Iskreno, nisam osetila nikakve probleme. Možda na momente, neke marginalne, od socijalnih grupa koje nisu u akademskim krugovima, međutim to me nešto preterano ne brine, niti interesuje. Mislim da problemi postoje, da se ne zavaravamo, ali konkretno na akademiji, sa profesorima, sa kolegama, ne. Sve što se dešava je apsolutno posledica mog karaktera i rada.“
Nisu, naravno, samo Bošnjaci iz Sandžaka oni stranci iz država regije koji za mesto studiranja biraju Sarajevo. Isti grad odabrali su recimo Ivan Kuč iz Sombora i Luka Martinis iz Rijeke:
„Moji roditelji su ovde studirali i to je jedan od razloga zašto sam ovde i ja. A i samo studiranje ovde u Sarajevu je delovalo zanimljivo zbog svega što se ovde dešavalo. Eto to su neki razlozi. Smatram da nisam pogrešio.“
Imaš li u Sarajevu problema zbog svoje nacionalnosti?
„Nemam nikakvih problema. Svi su me fino primili, društvo je OK. Za sad nikakvih većih problema nisam imao.“
Zašto si izabrao Sarajevo za grad u kojem ćeš studirati?
„Bosna meni nije strana zemlja. U startu nisam bio siguran u tu svoju odluku, nisam bio siguran da li je ispravna. Razlozi su rodbinski. Nisam htio otići studirati negdje vani, a akademija likovnih umjetnosti u Hrvatskoj nema puno. Tako da sam se odlučio za Sarajevo jer sam tu imao rodbinu.“
Kako danas živiš u Sarajevu? Jesi li danas siguran da je to bila ispravna odluka?
„Pa jesam. Mislim, nikad čovjek nije siguran u startu da li je to to. Znamo sam da ovdje situacija nije sjajna, ali vrlo brzo sam shvatio da u principu nije važno gdje studiraš.“
Jasna Bajraktarević je Novosađanka, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. O studentima iz ostalih država regije u BiH:
„Apsolutno ne vidim nijedan razlog zašto bi to bio problem. Štaviše, Sarajevo opet postaje jedan otvoren grad kakav je oduvijek i bio. Povraća imidž centra koji je u istorijskom i kulturološkom smislu oduvijek bio interesantan za širi region. Drago mi je što dolaze ljudi iz drugih sredina, iz drugih krajeva da upoznaju kulturu koja je evidentna na ovim prostorima, a pogotovo u Sarajevo jer Sarajevo ima taj multikulturološki koncept koji polako počinje da bude interesantan, kako ljudima ovde, tako i ljudima na širem području. Zato smatram da je to jedna od pozitivnih tendencija, koju će, nadam se, pratiti i drugi gradovi u Bosni i Hercegovini, na kraju krajeva i gradovi u drugim zemljama, jer je neophodna upravo ta multidisciplinarnost pristupa izučavanju različitih kultura, različitih stavova i vrednosti. I upravo u tom pristupu jednom multikulturološkom prostoru mi možemo da vidimo svoju budućnost. Ne u tome što smo svi isti, već upravo u tome što smo svi različiti.“
Banja Luka je pored Sarajeva, Tuzle i Mostara jedan od četiri vodeća univerzitetska centra Bosne i Hercegovine.
U najvećem gradu Republike Srpske i univerzitetskom centru tog bosanskohercegovačkog entiteta, među studentima ima i onih iz Hrvatske i Srbije. Jedan od glavnih razloga odabira studija u Banja Luci je, kažu, niža cena studiranja u odnosu na onu u Beogradu i Zagrebu. U Banja Luci, naime, svi studenti imaju identičan status bez obzira na zemlju porekla, ali stranci plaćaju višu školarinu od građana Bosne i Hercegovine. Recimo na Medicinskom fakultetu godišnja školarina za strance iznosi 4.000 konvertibilnih maraka, dok je školarina za domaće studente 600 maraka.
Neki studenti su se opredelili za Banja Luku zato što u svojim sredinama nisu uspeli da se upišu na željene fakultete ili akademije. Takvih je najviše na studijama glume:
„Ja sam Vladimir Nićiforović, imam 19 godina, dolazim iz Beograda, ovde studiram glumu. Čuo sam za Banjaluku da postoji kao opcija, ali mi nije padalo na pamet da idem. Kao daleko je i tako dalje. Međutim, na kraju je došlo nas petoro-šestoro kao društvo zajedno na prijemni. I kad sam video Banjaluku, jako mi se svidela i bio sam spreman tu da studiram bilo šta. Uspeo sam da upišem glumu i baš sam srećan, baš mi je lepo ovde. Uslovi školovanja su sjajni, imamo novu zgradu, našu učionicu posebno, sve je novo, a što je najbitnije – ljudi su jako fini. To je nešto što mi, naravno, najviše prija od svega. Ljudi su jako dobri kako u gradu, tako i na akademiji. I profesori su sjajni.“
„Zovem se Đurđa Vukašinović, imam 20 godina, dolazim iz Subotice, ovde studiram glumu. Postoje akademije u Novom Sadu, Beogradu, na Cetinju i u Banjaluci. Bila sam u užem izboru u Novom Sadu i nisam prošla, imala sam nekih problema. Ukazala mi se prilika ovde da u septembarskom roku upišem glumu. U početku sam bila skeptična, došla sam sa nekom predrasudom ovde, ali kada sam upoznala grad, jako mi se svideo i sada sam zapravo srećna što nisam primljena u Novom Sadu i što sam ovde na studijima.“
CRNA GORA
Crna Gora je država u kojoj je poprilično studenata iz država nastalih od Jugoslavije. Svakako, po broju studenata iz postjugoslovenskih zemalja prednjače umetničke akademije – od kojih je jedna Fakultet dramskih umetnosti na Cetinju. Janez Pirc iz Slovenije diplomirao je upravo na dan ovog razgovora za Radio Slobodna Evropa.
„Odlučio sam da studiram produkciju pošto se već bavim tim poslom u Sloveniji, u Ljubljani, gdje sam nezavisni producent. Međutim, u Sloveniji nema fakulteta na kojem je moguće studirati produkciju. U početku sam se htio upisati u Beogradu, ali Slovenija i Srbija nisu imale nikakav sporazum, tako da to nije bilo moguće. Oni su mi, međutim, rekli da će se za dvije godine na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju otvoriti odjel produkcije. Nazvao sam dekana Vukovića, on je bio vrlo ljubazan i rekao mi da dođem da se dogovorimo. Tako da sam se 2001. godine upisao produkciju na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju. Svih ovih pet godina nisam imao nikakvih problema na nacionalnoj osnovi, čak naprotiv. Ovdje na Cetinju sam zaista fenomenalno primljen. Ne mogu to objasniti na crnogorskom jeziku, ali Cetinjani su se stvarno primili nevjerovatno lijepo. Tako da odlazim iz Crne Gore sa predivnim osjećajima. Na fakultetu, profesori, studenti, kolege s kojima sam studirao, na početku su mi pružali sve što mi je trebalo. Ako me neko od njih sluša, želio bih da im se danas kada sam diplomirao zahvalim za sve.“
* * * * *
Vukašin Pavlović, profesor je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Razgovaramo o problemima studiranja studenata iz jedne postjugoslovenske sredine u drugoj.
Profesor Pavlović kaže da prema Bolonjskom procesu, čije su potpisnice sve države nastale od Jugoslavije, tek treba da bude olakšano studiranje u drugoj zemlji. Trebalo bi čak da bude omogućeno studentima, kaže profesor Pavlović, da menjaju fakultete u toku samog studiranja:
PAVLOVIĆ: Glavna ideja je da se napravi jedan evropski, jedinstven obrazovni prostor, da bi se i u sferi obrazovanja postigao onaj nivo integracije kakav postoji u sferi ekonomije, u sferi komunikacija, medija, turizma i svega drugog. Dakle, tu je, naročito u oblasti univerzitetskog obrazovanja, postojao izvestan zastoj, univerziteti su bili zatvoreni, nisu omogućavali dovoljnu mobilnost posebno studenata, pa u izvesnom smislu i nastavnika. Ideja Bolonje je da se uspostave jedinstveni kriterijumi, kako bi evropski univerzitetski sistem bio dvostruko kompetitivniji i na evropskom tržištu, ali posebno u odnosu na američki sistem obrazovanja koji u izvesnom smislu ide ispred Evrope.“
RSE: Sve zemlje nastale od Jugoslavije su potpisnice Bolonjske deklaracije. Da li to znači da jedan student na primer Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu može nakon recimo druge godine studija da nastavi studiranje u Zagrebu?
PAVLOVIĆ: Pa to je osnovna ideja. Dakle, umesto ranijeg prava svakog fakulteta da odlučuje da li će nekoga primiti i pod kojim uslovima da nastavi neke studije koje je započeo na drugom mestu, da li će mu priznati neke ispite ili će tražiti da iste vrste ispita dopunjava ili ponovo polaže, ovde je sada uveden jedan sistem koji je mnogo objektiviziraniji, ima standarde, izražava se kroz sistem bodova, kredita. Dakle, student koji u toku jedne godine stekne 60 kredita, to je validno na čitavom evropskom prostoru, dakle svuda gde je bolonjski sistem primenjen. Ovo ide na ruku većoj mobilnosti studenata.
RSE: Jesu li, tako da kažem, jednako vredne diplome univerziteta u ovim velikim centrima, poput recimo Beograda ili Zagreba, i nekih manjih centara? Po bolonjskom procesu bi trebalo da budu izjednačene, ali prosto neki zdravi razum govori da je teško da je tako.
PAVLOVIĆ: Formalno one jesu izjednačene, ali vrednost diploma koje se dobijaju na boljim univerzitetima, na univerzitetima koji imaju veći ugled, zavisi ili se pokazuje naknadno, dakle nakon diplomiranja, na tržištu, u praksi. Uzmite recimo američki visokoškolski obrazovni sistem, istu situaciju imate i tamo. Formalno je vrednost svih diploma dobijenih na američkim univerzitetima ista, ali postoji jedan krug – takozvana Ivy liga – vodećih univerziteta čija diploma garantuje lakše zapošljavanje jer imaju veći ugled, bolja radna mesta i slično. Mi u ovom našem regionu još uvek nismo došli do te tačke kada poslodavci gledaju gde je diploma dobivena. Gleda se samo formalna kvalifikaciji, odnosno to da ljudi poseduju diplomu, ali još uvek predstoji – i to će univerziteti svojim kvalitetom dokazivati – taj posao diferencijacije diploma, kada će ljudi koji donesu diplomu sa prestižnijih univerziteta ili prestižnijih fakulteta imati veće šanse za zapošljavanje. U tom smislu će se uspostaviti naknadna razlika, a ne u formalnom smislu. Dakle, sve su diplome pred zakonom jednake, ali na tržištu – i to je ono što treba da verifikuje kvalitet pojedinih diploma – treba da postoje razlike, koje još uvek kod nas nisu tako evidentne, to se mora priznati.
RSE: Posle svih onih mogućih kontakata nakon ratova, prvo nekih medija, pa umetnika, nevladinih organizacija, privrednika i konačno i političara, sada dolazi do situacije koja je i povod za ovu emisiju, da recimo ljudi iz Hrvatske bez problema studiraju u Beogradu i obrnuto, dosta ih studira u Banjaluci. Imate li vi studenata iz nekih drugih sredina, van Srbije?
PAVLOVIĆ: Ima. Istina još uvek malo, ali će ih biti sve više. Ja mogu u prilog ovome što ste sad rekli da kažem da su se, evo, na polju na kome ja radim, dakle u oblasti političkih nauka, okupili predstavnici fakulteta političkih nauka sa prostora bivše Jugoslavije, u Sarajevu. Iskoristili smo jedan lep povod – 45 godina od osnivanja prve visokoškolske ustanove u toj oblasti u Sarajevu i potpisali smo jedan multilateralni sporazum o saradnji, koji, naravno, ne samo da prihvata jednakost i mobilnost uspostavljene Bolonjom, nego i potrebu da se razvijaju drugi kontakti, zajednička istraživanja, organizovanje zajedničkih projekata, skupova i slično. Dakle, to je ta potvrda ove teze da pored ekonomskih veza, moramo razvijati i kulturne i obrazovne veze, pogotovo u ovom našem fragmentiranom regionu. A naravno, svi mi očekujemo da će se broj studenata koji studira u drugoj sredini povećavati, jer to nije samo pitanje dobijanja diplome, već period univerzitetskog obrazovanja mladi ljudi treba da iskoriste i za socijalno sazrevanje. Imam mnogo prijatelja, profesora univerziteta, u svetu koji svoju decu namerno šalju na druge univerzitete, daleko od kuće ili mesta gde rade, da bi to vreme iskoristili da se osamostale, da se odvoje od neprestane roditeljske kontrole i da, prosto, socijalno sazreju, ne samo da steknu diplomu ili neka znanja. Ja očekujem da će se takva praksa širiti i na prostoru ovoga našeg regiona, dakle prostoru bivše Jugoslavije, pogotovo što su jezičke barijere male i što je to velika prednost za mlade ljude
