Dragan ŠTAVLJANIN (Zoran GLAVONJIC, Enis ZEBIC, Danijela DOMAZET, Esad KRCIC, Gzim BADŽAKU)
Dinar je ušao u istoriju kao valuta koja je najviše obezvređena tokom čuvene hiperinflacije u Srbiji 1993. godine, kada su štampane novčanice i od 500 milijardi, a kojom se moglo kupiti tek nešto više od jednog hleba. I nakon sasecanja hiperinflacije, dinar je postepeno, ali konstantno slabio. Sredinom ove godine jedan evro je dosezao i do 88 dinara, pri čemu su mnogi stručnjaci, a pre svega izvoznici, smatrali da je precenjen i da je realna vredost evropske monete 100 dinara. Međutim, nakon prodaje „Mobtela“, kao i još nekoliko preduzeća, tražnja za dinarom je naglo povećana, pa je evro menjan za oko 80 dinara. Ričard Ims (Richard Eams) ekspert londonskog „Ekonomista“ za Balkan kaže za Radio Slobodna Evropa da to nije posledica povećanja konkurentnosti i produktivnosti privrede Srbije:„Mislim da je dinar veštački ojačao u poslednjih nekoliko meseci, pre svega zbog priliva stranog novca od privatizacije, kao što je prodaja ,Mobtela‘ norveškom ,Telenoru‘, zatim farmaceutske kompanije ,Hemofarm‘ nemačkoj firmi. Drugi element su pozajmice komercijalnih banaka u Srbiji u stranom novcu. Dakle, to su ključni razlozi za jačanje dinara a ne trgovina, korenite promene u srpskoj privredi ili veliko poverenje građana u domaću valutu.“
Sličan je i stav Jurija Bajeca, iz Ekonomskog instituta u Beogradu.
Sa njim je razgovarao Zoran Glavonjić:
„Velike prilive od menjačkih poslova, dakle gde naši građani menjaju devize za dinare, i najzad velike prilive kreditnih sredstava od strane privatnih banaka koje su deo tih sredstava, morali su da deponuju u vidu obaveznih rezervi kod Narodne banke.“
Tako su, kaže Bajec, devizne rezerve Narodne banke Srbije premašile 10 milijardi dolara i praktično sada ne postoji tražnja za devizama:
„Celokupan promet deviza i dinara se obavlja između samih poslovnih banaka i Narodna banka tu puno i ne interveniše.“
Naglo jačanje dinara mnoge je iznenadilo. Stručnjaci priznaju da su donekle zatečeni, a izvoznici ističu da im je dodatno otežano poslovanje, optužujući Narodnu banku Srbije da ništa ne čini da spreči ovaj negativni trend.
Međutim, guverner Radovan Jelašić odbacuje te navode, ističući da Centralna banka nije intervenisala, domaća valuta bi dodatno ojačala na 73 dinara za evro:
„Narodna banka je za poslednja četiri meseca neto otkupila od menjača bukvalno 600 miliona, a bankama je prodala od tih 600 miliona svega 100 miliona. Dakle, da nas nije bilo, apresijacija bi bila još viša.“
Jelašić je rekao da nagla promena deviznog kursa nije dobra ni za privredu, ni za građane, ali je naglasio da će se kretati u skladu sa ponudom i tražnjom deviza. Izvoznicima koji se žale da su na gubitku zbog pada kursa, Jelašić je poručio:
„Moj savet privrednicima je da se ne kockaju sa kursom, već da koriste terminsku kupovinu i prodaju deviza. Ako neki privrednik ili ekonomski analitičar tvrdi da zna da predviđa kurs, nudimo mu mesto glavnog dilera u Narodnoj banci Srbije.“
On je rekao da bi povećanje deviznih rezervi kroz kupovinu stranih valuta dovelo do dodatnog ubacivanja dinara u promet i rasta inflacije, kao i da bi dalje obaranje deviznog kursa bilo pogrešno jer ne bi bilo dobro da inflacija naglo padne sa prošlogodišnjih 17,7 na 5,0 odsto.
Londonski ekspert Ričard Ims smatra da je monetarnim vlastima u Srbiji najvažnija borba protiv inflacije:
„U poslednje dve-tri godine Narodna banka Srbije je dozvolila da vrednost dinara slabi. Ona je sada u nekoliko navrata intervenisala, ali ne previše, da bi sprečila jačanje domaće valute. Narodna banka je najviše usredsređena na suzbijanje inflacije koja je početkom godine iznosila 16-17 odsto, a rast dinara može u tom smislu da pomogne. Ključno je pitanje u kojoj meri je održiva njegova sadašnja vrednost. Mislim da će u nekom trenutku doći do obrta.“
Izvozno orijentisana preduzeća smatraju da im prejaki dinar otežava poslovanje, čime će se dodatno produbiti visoki spoljnotrgovinski deficitit.
Nikola Pavičić, direktor „Sintelona“, proizvođača podnih podloga, inače jednog od najvećih srpskih izvoznika:
„Mere koje poduzima vlada su prilično siromašne. Kad bi imali veći broj mera, onda bi se i ovaj negativan efekat na velike izvoznike mogao neutralisati. Zbog ovih negativnih efekata će se smanjiti profit. Ali i to smanjenje profita ima neki smisao jer s druge strane imate stabilnost, manja je inflacija, dakle ono što je mnogo veća opasnost. Ako bi tražili da se kurs menja, možda bi doprineli nečemu što bi nas pogodilo mnogo više nego ovo što nas pogađa sada. Kada birate između dva zla, birate ono koje je manje. Stabilnost je za velike izvoznike važnija od toga da li će izgubiti nešto na depresiranom kursu. Veliki izvoznici su obično i veliki uvoznici. Da biste napravili robu za svetsko tržište morate da uzimate materijale koje koristi vaša konkurencija. Tih materijala obično nema u Srbiji. Od uvoza imate beneficiju jer uvozite po niskom kursu i na taj način amortizujete. Svi veliki izvoznici u Srbiji moraju da unapređuju tehnologiju, moraju da uvoze jako mnogo opreme. Kad uvozite opremu, uvozite je po niskom kursu. Znači, imate kompenzaciju za ono što gubite kod izvoza. I kad sve skupa saberete, ostaje jedan deo gde gubite, ali taj deo je manji i on zadovoljava velike izvoznike zato što imaju stabilnost, jer u inflaciji svi gube, inflacija je katastrofa.“
Analitičar iz Londona Ričard Ims:
„Srpski izvoznici se već duž vreme žale da trpe štetu zbog prejakog dinara. Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom deli tu zabrinutost sa eksporterima i zato je na neki način došlo u konflikt sa Narodnom bankom i Ministarstvom finansija nakon naglog jačanja domaće valute u poslednje vreme. U ovom trenutku vodi se polemika među kreatorima ekonomske politike oko kursa dinara, odnosno da li bi on trebalo da bude u funkciji obaranja inflacije ili jačanja produktivnosti srpske privrede, ili treba da bude kombinacija oba elementa, što Međunarodni monetarni fond najčešće sugeriše.“
Ekonomski analitičar iz Beograda Jurij Bajec ističe da je problem postojanje snažnih monopola:
„Ono što nije dobro jeste da jeftiniji uvoz nužno ne znači da će zbog toga jako da padaju cene potrošnih proizvoda na domaćem tržištu, što bi građane najviše zanimalo. Jer, naše analize pokazuju da se rast cena onih proizvoda čije cene se formiraju slobodno na tržištu, a to su u najvećem broju oni proizvodi koje građani najviše kupuju, stabilizovao se na nekih 0,6 – 0,7 posto na mesečnom nivou i tu nema nekog smanjivanja. Znači, očigledno da na tržištu postoje i značajne monopolske situacije gde, jednostavno, uvoznik kupuje jeftinije, ali to ne znači da zbog konkurencije mora i jeftinije da proda na domaćem tržištu, tako da sami potrošači od toga imaju manje efekte nego što bi to bilo u jednoj zdravijoj konkurenciji.“
Predsednik Privredne komore Slobodan Milosavljević kaže za naš program da jačanje dinara ima i političku pozadinu. Sa njim je razgovarao Zoran Glavonjić:
Po Slobodanu Milosavljeviću, predsedniku Privredne komore Srbije, rast dinara je jednostavno – ničim izazvan:
„S jedne strane ovo donekle može da se obrazloži i jednim sveopštim populizmom koji je karakteristika aktuelne vlade, a tiče se i politike kursa dinara i obuzdavanja inflacije na način da se odlažu poskupljenja bez realnih opravdanja, samo sa ciljem da se ispuni taj uslov ili cilj ekonomske politike da ove godine bude jednocifrena inflacija.“
Milosavljević smatra da bi vraćanje dinara na realnu vrednost bilo stimulativno za izvoznike i od koristi za ukupnu ekonomsku sferu i dodaje da je lako izračunati koliko je u ovom trenutku nacionalna valuta precenjena:
„Naime, od negde 2001. godine, pa evo zaključno sa devet meseci tekuće godine, rast inflacije, kumulirano posmatrano, bio je negde oko 146 procenata. Pri tome je dinar u odnosu na dolar iznosio negde između 62 i 63 dinara, a sad je negde oko 65 dinara za jedan dolar, i to je depresijacija dinara od nekih tri procenta. Tako da kad se sve to zaračuna i naravno uz to dodaju rezultati i pomaci koji su postignuti u rastu društvenog proizvoda, proizvodnje i svih ostalih pokazatelja, dolazimo do nekog tržnog kursa od nešto preko 100 dinara za jedan evro.“
Analitičar iz Londona Ričard Ims ističe da velika politička neizvesnost u Srbiji itekako utiče na ekonomske prilike:
„Teško je proceniti koliki je politički uticaj na kurs dinara. Prema nekim procenama jačanje domaće valute je motivisano predstojećim izborima. Istovremeno, svaki izbori podrazumevaju političku neizvesnost, jer u slučaju Srbije nije jasno koja opcija bi mogla da pobedi i formira vladu. Tu je i pitanje statusa Kosova, saradnje sa Haškim sudom. Dakle, politička neizvesnost je i dalje velika i ne zna se kako to može uticati na kurs dinara. Kada je reč o ekonomskim trendovima, verovatno će strane investicije do kraja godine zadržati visoki nivo. Prodaja Vojvođanske banke grčkom partneru svakako će biti dodatni podstrek dinaru. S druge strane, pozajmice komercijalnih banaka u stranoj valuti su smanjene zbog intervencije Narodne banke. Sveukupno, to otežava projekciju kretanja kursa dinara u kratkoročnom periodu.“
Da li Vlada može da koristi jak dinar kao adut u predizbornoj kampanji?
„Ne znam da li građani smatraju da je jak dinar koristan za njih. Bankarski krediti se i dalje pretežno odobravaju u evrima, ili su vezani za njega, tako da je strana valuta i dalje veoma snažan elemenat u finansijskom sektoru Srbije. Kada je reč o velikom trgovinskom deficitu, to ove godine neće biti veliki problem, jer je u osnovi pokriven stranim investicijama. Međutim, biće otežano njegovo finansiranje narednih godina ako strana ulaganja budu manja. Onda će Srbija morati da se dodatno zadužuje u inostranstvu, što brine, imajući u vidu da je njen spoljni dug već prilično velik.“
A šta kažu sami građani Srbije, koji na kraju plaćaju cenu:
„Odgovara mi. Veća mi je plata u evrima.“
„S obzirom da mi je plata vezana za dinarski deo, meni pad evra ili skok dinara potpuno odgovara jer mi je u tom smislu veća plata.“
„Sve je to ustvari veštačko. Dinar sve manje i manje vredi. Nama je sredstvo plaćanja dinar, a obzirom da vrednost dinara stalno pada, to direktno utiče na osiromašenje građana.“
„Čujem da ne valja izvoznicima. Ja nisam izvoznik, tako da mi ne smeta.“
Na kraju, da li će se sadašnji trend rasta dinara zadržati? Ričard Ims:
„U narednih dve tri godine dinar će ponovo oslabiti. Međutim, kratokoročno posmatrano, ne može se sa sigurnošću predvideti kada će doći do obrta. Mi smo u poslednjih godinu dve napravili nekoliko studija o nacionalnim valutama na Balkanu. Jedan od zaključaka je bio da je srpski dinar jedna od najprecenjenijih valuta u regionu, što se odražava na izvoz ove zemlje i konkurentnost na međunarodnom tržištu. To znači da bi, naročito posle poslednjeg rasta, dinar trebalo da oslabi, ali teško je u ovom trenutku reći koliko će njegova vrednost opasti, imajući u vidu razne lobije, pre svega uvozni, kao i opredeljenje Narodne banke koja ne želi drastičnu devalvaciju domaće valute.“
* * * * *
HRVATSKA
Politika stabilnog tečaja kune pokazala se unazad 13 godina vrlo uspješnom u održavanju stabilnosti cijena, što je i glavni cilj Hrvatske narodne banke, kaže za Radio Slobodna Evropa direktor za ekonometrijsko modeliranje u toj banci Maroje Lang:
„Dosta važan argument za održavanje stabilnog tečaja je i eurizacija hrvatskog gospodarstva. Što to znači? To znači da hrvatski građani prvenstveno štede u stranoj valuti i onda banke isto tako trebaju odobravati kredite u stranoj valuti. U slučaju bitne promjene tečaja, moglo bi se dogoditi da teret otplate kredita postane jako visok, što bi utjecalo na stabilnost financijskog sustava.“
Od 1997. do 2004. godine kuna je prema marki, odnosno prema euru ojačala za pet i po postotnih poena, što je samo ilustracija da je kuna unazad 13 godina sistemski precijenjena, uzvraća u izjavi za naš radio ekonomski analitičar Mladen Vedriš:
„Tu precijenjenost domaće valute možete kompenzirati većom efikasnoću, ukupnom društvenom produktivnošću u biznis sektoru, smanjivanjem troškova poreza, i tada zapravo postižete rasterećenje presije na nacionalnu valutu. Nažalost, u Hrvatskoj ti trendovi nisu išli paralelno. Dapače, porezna presija je porasla, ukupna društvena efikasnost je opala i krajnja konzekvenca je, naravno, vidljiva na poziciji prvenstveno snažnih debalansa u vanjskotrgovačkoj razmjeni. Negdje 2005. godine je to iznosilo oko 10 milijardi dolara. Naravno, dobrim dijelom se to krpa nerobnim prihodima od turizma, dobrim dijelom od deviznih doznaka radnika, jednim dijelom se pretvara u vanjsko zaduženje, međutim osnovni je problem da zapravo izvoznici teško dolaze do zraka i da na taj način rušite nekakav ukupni potencijal nacionalne ekonomije.“
Precijenjeni tečaj kune jedan je od glavnih razloga za eutanaziju hrvatske privrede, slab izvoz i enormno vanjsko zaduženje. Međutim, aprecirani, odnosno precijenjeni tečaj kune dobar je za uvoznike i – što je mnogo važnije – za državu, kaže za naš radio ekonomski analitičar Guste Santini:
„Vi jednostavno kad uvozite robu tako kuna aprecira i vi realno jeftinije uvozite robu. Ali to ima i za državu veliki učinak. Prvo, ako uvozite robu koja je jeftinija, vama su cijene stabilne. To je jedan aspekt. A drugi aspekt – država za to dobiva PDV, država dobiva i poreze i stabilnost cijena.“
Naš sugovornik Lang iz Središnje banke komentira stavove kako je za stagnaciju hrvatskog robnog izvoza kriva precijenjena kuna:
„Međutim, čak i kad je tečaj oslabio 1999. godine, izvoz nije odmah reagirao i nije se povećao. S druge strane, ono što smo vidjeli, kako je Hrvatska sve više postala integrirana s Evropskom unijom, kako je potpisivala određene trgovinske sporazume, tako se i izvor počeo povećavati. Zaključak bi bio da tečaj nije bio presudan čimbenik za hrvatski izvoz nego su to više bile međunarodne organizacije koje onda potiču ulaganje, a tako i izvoz.“
Dodajmo ovdje još jedan argument protiv okrivljavanja tečaja kune za nedovoljno snažan hrvatski izvoz: na prvi pogled točno je da bi sa slabijom kunom, hrvatski proizvodi na svjetskim tržištima bili konkurentniji, ali zaboravlja se da je jako mnogo komponenti za njihovu proizvodnju iz uvoza, a te bi komponente devalvacijom kune poskupile. Primjerice – u paradnom konju hrvatskog izvoza – brodogradnji – uvoznih je komponenti čak 80 do 90 posto.
* * * * *
BOSNA I HERCEGOVINA
Guverner Centralne banke Bosne i Hercegovine Kemal Kozarić kaže za naš radio da se model monetarne politike koju vodi Bosna i Hercegovina do sada pokazao vrlo uspješnim, iako je dosta strogo postavljen, no ispunio je osnovna očekivanja, kaže Kozarić:
„Postigla se monetarna stabilnost, zatim vraća se povjerene domaćeg stanovništva u komercijalno bankarstvo. To se vidi u porastu štednje, štednja je sada preko 3,5 milijarde KM. Zatim odnos same štednje u domaćoj valuti i stranoj valuti je u odnosu 52 posto u odnosu na domaću valutu, što opet govori o velikom stepenu povjerenja stanovništva u domaću valutu. Takođe, zakonom je predviđeno da je domaća valuta jedino platežno sredstvo u platnom prometu Bosne i Hercegovine, s tim što nije zabranjen promet u eurima, ali je ipak dominantna domaća valuta.“
U ekonomskim krugovima, ali i bankarskim, postoje određena neslaganja oko održavanja stabilnosti valute u BiH koja, prema tim mišljenjima, nije u funkciji razvoja jer nepovoljno utječe na razvoj proizvodnje.
I pored ovakvih mišljenja, u BiH niko od ekonomskih eksperata ne traži odstupanje od currancy board-a, ali smatraju da ga treba učiniti fleksibilnijim. Ne zagovara se devalvacija, ali blaga deprecijacija i blago klizanje konvertibilne marke ne bi bilo loše, smatraju ekonomisti.
No, u Centralnoj banci mišljenja su da je u Bosni i Hercegovini, sve dok radnja mjesta i razvoj ekonomije zavise od stranih investicija, potrebna stabilna konvertibilna marka, jer stav je bankara – fiksni kurs, zakonski kurs konvertibilne marke prema rezervnoj valuti koja mora biti jaka, u ovom slučaju to je euro, jedan je od preduvjeta za dalji razvoj. Guverner Centralne banke BiH Kemal Kozarić:
„Inflacija je sada nešto veća od prosjeka EU. Prošle godine je bila oko 3,4 posto, a ove godine je nešto veća zbog cijena nafte na svjetskom tržištu i uvođenja PDV-a koje je ipak uticalo na malo povećanje inflacije, ali ona je još uvijek kontrolisana, što znači da mi monetarnim instrumentima nismo djelovali na smanjenje inflacije, tako da nije bilo štampanja ili puštanja novca bez pokrića.“
U BiH se mišljenja oko stabilnosti konvertibilne marke razilaze i kada je u pitanju vanjskotrgovinski deficit – jedan od najvećih problema bosanskohercegovačke ekonomije. No, guverner Kozarić kaže da takve tvrdnje ne stoje, jer činjenica da devizne rezerve kontinuirano rastu pokazuju da se vanjskotrgovinski deficit ne finansira deviznim rezervama.
Sličan stav dijeli i Fikret Čaušević sa Ekonomskog instituta Sarajevo:
„Da je bila ugrožena stabilnost konvertibilne marke velikim trgovinskim deficitom, to bi se već pokazalo u periodu od 1998. do 2002. godine. Dakle, u tom periodu su devizne rezerve BiH bile mnogo niže i trgovinski deficit, izražen u procentima, prema bruto domaćem proizvodu, bio je mnogo veći. Recimo, za ilustraciju, 1998-1999. godine trgovinski deficit je bio negdje između 65-70 procenata, oficijelno. Sada je taj procent bitno smanjen na nekih 45 procenata.“
Vanjskotrgovinski deficit se financira iz doznaka bh. dijaspore, potrošnje sredstava predstavnika međunarodne zajednice u BiH, kreditima i donacijama kojih je sve manje, i ostvarenih prihoda iz dijela sive ekonomije koji se troše u formalnom sektoru.
Fikret Čaušević sa Ekonomskog instituta Sarajevo ističe za naš radio da je bh. ekonomija u proteklih pet godina napravila značajan iskorak:
„I u tom kontekstu, znači, možemo posmatrati dosta stabilnu poziciju konvertibilne marke u poređenju sa ostalim valutama. S druge strane, istini za volju, to znači da upravljanje politikom deviznog kursa nije moguće u BiH, a taj instrument ekonomske politike koriste i susjedne zemlje i zemlje regiona istočne Evrope, da bi manipulisanjem određenim uskim rasponima podstakle razvoj domaće ekonomije, odnosno konkurencije na nejednakim osnovama sa bosanskohercegovačkim kompanijama.“
Ekonomisti i bankari u BiH dijele mišljenje da je sada na novim vlastima Bosne i Hercegovine da nastave započetu provedbu reformi i počnu rješavati tri osnovna problema u bh. ekonomiji – visok vanjskotrgovinski deficit, visok stupanj neuposlenosti, te reformu javnog sektora koji se finansira na štetu razvoja, što bi moglo dugoročno predstavljati opasnost za ekonomsku stabilnost Bosne i Hercegovine.
* * * * *
CRNA GORA
Iako ni danas nije formalno članica Eurozone, kao i u slučaju njemačke marke, može se pretpostaviti da je postojala vjerovatno politički motivisana prećutna saglasnost evropskih monetarnih vlasti za korišćenje eura u Crnoj Gori kao zvaničnog platežnog sredstva.
Gordana Đurović, crnogorski ministar za evropske integracije za naš radio je rekla da će Crna Gora, po svim ovdje primjenjivim kriterijumima iz Mastrihta, nastojati da vodi restriktivnu monetarnu politiku, uz poštovanje svih evropskih, odnosno međunarodnih standarda u oblasti finansijskog sistema, kako bi i dalje, prema njenim riječima, imali pravo da bez ikakvih problema na taj način uređujemo svoju monetarnu politiku. Ministar Gordana Đurović navela je osnovne uslove za ulazak u Eurozonu:
„Inflacija treba da bude najviše 1,5 posto prosjeka tri EU zemlje sa najmanjom inflacijom, zatim budžetski deficit koji po istom kriterijumu treba da se poredi sa zemljama Evropske unije i da se kreće u dozvoljenim granicama. Mi, znači, već ispunjavamo te kriterijume. Znači, i po pitanjima budžetskog deficita i po pitanjima stope inflacije i po pitanjima zaduženosti, Crna Gora apsolutno ispunjava kriterijume.“
Efekti uvođenja eura kao zvaničnog sredstva plaćanja u Crnoj Gori, prema opština ocjenama, su uglavnom pozitivni. To se prije svega odnosi na kvalitet trgovinske razmjene sa inostranstvom – procedure su postale jeftinije i jednostavnije. Ako imate stabilnu valutu kakva je euro, onda je lakše trgovati sa partnerima iz drugih zemalja, kaže Darko Konjević, izvršni direktor poslovne asocijacije Montenegro biznis alijansa, dodajući da se to prije svega odnosi na članice EU, ali i na zemlje u neposrednom okruženju.
Samo uvođenje njemačke marke 1999. godine, odnosno eura 2002. godine uticalo je na ostvarenje stabilnosti ekonomskog sistema Crne Gore, što se najbolje ogleda u stopi inflacije koja je prošle godine iznosila svega 1,8 posto na godišnjem nivou, kaže Konjević:
„Samo uvođenje eura unosi stabilnost u ekonomski sektor Crne Gore. I stranim investitorima je mnogo lakše da znaju na čemu su. Kad im kažete da imate euro u Crnoj Gori, onda znaju koliko šta vrijedi. Vlada svojim akcijama ne može da utiče na stvaranje inflacije, odnosno na doštampavanje novca.“
* * * * *
KOSOVO
Kosovo je u odnosu na druge delove regiona, u kojima evro nije valutom, u mnogo povoljnijem položaju, kaže za naš program Safet Grdžaliju, direktor Kancelarije za odnose sa inostranstvom Privredne komore Kosova:
„Mislim da je ono najbolje što je na Kosovu posle rata napravljeno upravo taj korak da se euro uvede kao zvanična valuta. To je bio pravi pogodak. Za države u tranziciji je jako bitan čimbenik imati stabilnu valutu.“
Grdžaliju ističe da je uvođenje evra korak ka tome da Kosovo bude atraktivno za strane privrednike:
„Da ovde posluju ili da nađu svoje saradnike na Kosovu. Jer, na kraju krajeva, kad bi mi imali jednu devalvaciju, kad bi imali izrazitu stopu inflacije, onda bi sigurno i mogućnost sarađivanja sa Kosovom bila jako otežana.“
Uvođenje evra takođe značajno olakšava i plaćanje roba i usluga u spoljnoekonomskim odnosima:
„Za strance koji traže ili pokušavaju naći nekog partnera na Kosovu, na neki način se povećava atraktivnost sarađivanja sa Kosovom.“
Stabilan evro ima i svoje političke prednosti, kaže naš sagovornik:
„Na kraju krajeva to moramo gledati i sa nekog političkog aspekta. Mi smo u procesu integracije i jednog dana ćemo svi biti ta jedna velika obitelj zvana Evropa. Uvođenjem eura mi učvršćujemo naš položaj – bićemo pre spremni za ulazak u EU.“
Grdžaliju ističe da je najveća prednost uvođenja evra na Kosovu činjenica da je izbegnuta mogućnost inflacije, s kojom su suočene sve zemlje koje nemaju evro kao valutu:
„Ako se napravi komparacija sa ostalim zemljama u regionu, kao što su Makedonija, Srbija ili Bosna, oni daleko više pažnje moraju posvetiti ratu protiv inflacije i tome kako učvrstiti valutu. Po trenutnim ekonomskim parametrima na Kosovu, ukoliko ne bismo imali euro, sigurno bi imali hiperinflaciju, uzimajući u obzir činjenicu da je 95 posto svega što se može naći na Kosovu izvoz, proizvodnja je samo nekih 4,8 posto.“
* * * * *
Za kraj o iskustvu Češke Republike, jedne od najuspešnijih zemalja u tranziciji. Ona je izvršila neophodne reforme, koje su privukle u poslednjih 13 godina više od 50 milijardi dolara. To je sve doprinelo povećanju produktivnosti češke privrede, sa poznatom fabrikom automobila „Škoda“, kao jednom od zaštitnih znakova. Paralelno sa tim vrednost domaće valute (krune) porasla je od sredine devedesetih skoro 30 odsto.
Tomaš Vlk, analitičar iz praške agencije Patria Online za Radio Slobodna Evropa kaže:
„Jačanje češke krune u poslednjih nekoliko godina je posledica sveobuhvatnog povećanja efikasnosti i konkurentnosti domaće ekonomije. Na primer, evidentan je rast društvenog proizvoda, strane investicije i dalje stižu u velikom obimu. Očekujem da će se nastaviti trend jačanja krune.“
Predviđeno je da za nekoliko godina Češka počne da koristi evro:
„To je delimično problem, jer se još ne zna kada će Češka ući u Evropsku monetarnu uniju. Prvobitno je to najavljeno za 2010. godinu. Međutim, problem je visoki budžetski deficit, tako da se prelazak na evro može očekivati 2013. godine, pa čak i kasnije.“
I češki izvoznici se u poslednjih nekoliko godina stalno žale da im neprestani rast krune otežava poslovanje. Tomaš Vlk:
„Češki izvoznici, kao i svuda u svetu, preferiraju slabiju domaću valutu kako bi lakše prodali što više svojih proizvoda. Međutim, uprkos jakoj kruni, češki izvoz je i dalje veoma visok, što znači da su se eksporteri prilagodili u smislu racionalizacije proizvodnje, produktivnosti, tako da je ceo privredni sistem fleksibilan, odnosno prilagođava se rastu krune, tako da češki izvoz u stvari raste.“
Vlk smatra da je diskutabilno kome jačanje krune pogoduje, a kome šteti:
„Takva situacija svakako pogoduje uvoznicima, češkim turistima u inostranstvu. Međutim, ako se ima u vidu da je jačanje krune u skladu sa ključnim parametrima uravnoteženog rasta domaće privrede, u takvoj situaciji ne može se govoriti da neko dobija a neko gubi, jer kada se zemlja ravnomerno razvija onda to svakome ide u prilog.“
Češka Republika je nakon parlamentarnih izbora u junu u političkoj blokadi, jer levi blok sa bivšim socijaldemokratskim premijerom Jiržijem Paroubekom ima isti broj poslaničkih mesta kao i grupacija desno od centra koju predvode građanske demokrate (ODS), čiji je dugogodišnji lider bio sadašnji predsednik Republike Vaclav Klaus.
Građanske demokrate su formirali privremenu manjinsku vladu, ali joj je u međuvremenu izglasano nepoverenje, pa se pregovori nastavljaju, a kao krajnji ishod moguće je i raspisivanje vanrednih izbora. Međutim, ta politička neizvesnost nije se odrazila na krunu, čija vrednost nije opala. Tomaš Vlk:
„To je delimično tačno. Tržište nije posebno reagovalo na političku blokadu u formiranju vlade. Međutim, dugoročno to se može odraziti na ekonomsku situaciju. Naime, neophodno je sprovesti veoma važne reforme, pre svega penzionog sistema, što je jedna od presudnih mera za smanjivanje budžetskog deficita. U slučaju dalje političke blokade, te promene će izostati, što će se nepovoljno odraziti na tržište, naročito ukoliko bi nereformisani komunisti ušli u vladu, koji se protive neophodnim promenama.“
S obzirom da u gotovo svim zemljama u tranziciji jačaju domaće valute, da li je reč o osmišljenoj strategiji njihovih vlasti? Analitičar iz Londona Ričard Ims:
„Očigledno je da je u Srbiji, kao i drugim zemljama u tranziciji, prioritet centralnih banaka da spreče rast inflacije, odnosno rast cena, i time očuvaju poverenje u finansijski sistem. Treba se prisetiti da je Srbija samo pre deceniju imala hiperinflaciju sa pogubnim posledicama. Mislim da jačanje domaće valute u zemljama u tranziciji, kao što je sada slučaj u Srbiji ili ranije u Češkoj Republici, nije toliko pitanje strategije tamošnjih vlada, već činjenice da devizno tržište u nijednoj od tih zemalja nije toliko veliko i onda priliv stranog novca kroz privatizaciju itekako podstiče rast domaće valute. U takvoj situaciji centralne banke ne mogu tako lako da zaustave jačanje domaćeg novca. One su dosad preduzimale mere kao što su izdavanje obveznica vezanih za lokalnu valutu, zatim ranijeg otplaćivanja stranog duga, što Srbija sada čini. Na taj način deo novca odlazi van i time se pravi neka vrsta balansa.“
