„Sad smo u sred igre. Što bih nešto radio, kad mogu ovde da se zabodem i igram igrice? Meni je ovo OK. Nema nikakvog druženja, uglavnom igrice. Ovde ima svega, od ološa do dobrih i pametnih.“
„Igramo Counter-Strike. To ti je pucačina, u prvom licu. A ovo je strategija. Interesantno je, zanimljivo. Uđe ti u krv. Do jaja sve u svemu. Tu smo svi, ima nas desetak-petnaestak. Igramo tri-četiri sata dnevno.“
U brojnim kompjuterskim igraonicama u Beogradu hiljade ljudi danonoćno žive u virtualnom svetu. Osim u igraonicama, ogroman broj ljudi kod kuće se najviše druži sa računarom, Internet klubovi su prepuni, ali retko ko prepoznaje da se možda radi o jednoj vrsti zavisnosti:
„Kad sam kod kuće trudim se da to ne bude više od dva-tri sata dnevno. Glavni problem je što ljudi nemaju dovoljno samodiscipline. Dosta ljudi koje znam, kad dođu u situaciju da im se, recimo, kompjuter pokvari, bukvalno su jako uznemireni, u nekoj su krizi. Bilo mi je poražavajuće kad sam čak i sebe uhvatio u tome.“
Kako sve veći broj ljudi komunicira jedino sa kompjuterom i preko njega, u Beogradu je nedavno otvoreno i prvo savetovalište u kojem se leče osobe zavisne od računara i Interneta. Direktor tog savetovališta, specijalni pedagog Milan Radovanović, kaže da se ova bolest modernog doba može porediti sa zavisnošću od droge, alkohola ili kockanja:
„Kompjuter je postao deo svakodnevice. Ko ne zna raditi na računaru je maltene nepismen čovek u današnje vreme. Međutim, kada su u pitanju ljudi koji su podložni zavisnostima uopšte, kod kojih onako postoji masa različitih faktora koji mogu da utiču na to, kod njih one blagodeti koje kompjuter pruža vremenom dovode do toga da se stvori zavisnost. To znači da to njima bukvalno postaje dominantna aktivnost koja ih izoluje u odnosu na sve druge društvene aktivnosti i shodno tome oni postaju zavisni. Ti ljudi prestaju da komuniciraju sa drugim ljudima fizički, kontakti se svode na minimum i oni bukvalno žive u nekom virtualnom svetu i njima je taj virtualni svet bukvalno beg od stvarnosti. „
Lečenje traje najmanje godinu dana:
„Tretman veoma podseća na tretman ostalih zavisnosti, s tim što je jedina razlika da je ovo jedini oblik zavisnosti gde se vi ne možete suzdržati od te radnje. Kada su u pitanju narkomani, oni ne moraju nakon odvikavanja da ikada više uzmu drogu. Isto tako jedan kockar nakon odvikavanja više nikad ne mora da uzme karte u ruke. Međutim, savremeno društvo diktira da je kompjuter osnovno sredstvo komunikacije i sredstvo rada, ne možemo da insistiramo u toku tretmana na suzdržavanju od kontakta s kompjuterom. Međutim, ukoliko govorimo o deci, koja još uvek poslom nisu vezana za računar, tu zahtevamo od roditelja da se maksimalno suzdrže od kontakta s računarom. Računar se doslovce iznosi iz kuće.“
Među prvim zavisnicima koji se leče u novootvorenom savetovalištu, najteži je slučaj jednog srednjoškolca:
„Kontaktirali su nas roditelji – dete napustilo školu i oni ne mogu da ga nateraju da ide. Jedini kontakt koji s njim imaju je kada uzađe iz sobe da bi otišao do toaleta. Inače hranu mu dostavljaju do vrata i to je to.“
Kao dokaz da je problem možda i veći nego što se čini, još jedna priča iz beogradskog Internet kluba:
„Moj rođeni brat je težak zavisnik. Od malena je bukvalno na računaru. Ako je računar uključen, to znači da je on tu i da je budan. To mu je preokupacija. Gubitak ideje za neki napredak u životu ili bilo šta.“
„The World at War je igrica gora od svake droge. Sada je igra otprilike šest miliona ljudi (to je izmereno pre dva-tri meseca). Ljudi su zbog toga počeli da odlaze sa posla, daju otkaze, razvode se, ne znam šta sve ne rade zbog te igrice. Igra se na internetu. Ti vodiš svog lika. Napraviš lik i vodiš ga kroz ceo taj svet, baš ogroman svet.“
Kada se koliko-toliko izbore sa problemom koji nose savremene tehnologije, stručnjaci u Srbiji najavili su da će se pozabaviti jednom novom terapijskom disciplinom – lečenjem zavisnosti od šopinga.
„Igramo Counter-Strike. To ti je pucačina, u prvom licu. A ovo je strategija. Interesantno je, zanimljivo. Uđe ti u krv. Do jaja sve u svemu. Tu smo svi, ima nas desetak-petnaestak. Igramo tri-četiri sata dnevno.“
U brojnim kompjuterskim igraonicama u Beogradu hiljade ljudi danonoćno žive u virtualnom svetu. Osim u igraonicama, ogroman broj ljudi kod kuće se najviše druži sa računarom, Internet klubovi su prepuni, ali retko ko prepoznaje da se možda radi o jednoj vrsti zavisnosti:
„Kad sam kod kuće trudim se da to ne bude više od dva-tri sata dnevno. Glavni problem je što ljudi nemaju dovoljno samodiscipline. Dosta ljudi koje znam, kad dođu u situaciju da im se, recimo, kompjuter pokvari, bukvalno su jako uznemireni, u nekoj su krizi. Bilo mi je poražavajuće kad sam čak i sebe uhvatio u tome.“
Kako sve veći broj ljudi komunicira jedino sa kompjuterom i preko njega, u Beogradu je nedavno otvoreno i prvo savetovalište u kojem se leče osobe zavisne od računara i Interneta. Direktor tog savetovališta, specijalni pedagog Milan Radovanović, kaže da se ova bolest modernog doba može porediti sa zavisnošću od droge, alkohola ili kockanja:
„Kompjuter je postao deo svakodnevice. Ko ne zna raditi na računaru je maltene nepismen čovek u današnje vreme. Međutim, kada su u pitanju ljudi koji su podložni zavisnostima uopšte, kod kojih onako postoji masa različitih faktora koji mogu da utiču na to, kod njih one blagodeti koje kompjuter pruža vremenom dovode do toga da se stvori zavisnost. To znači da to njima bukvalno postaje dominantna aktivnost koja ih izoluje u odnosu na sve druge društvene aktivnosti i shodno tome oni postaju zavisni. Ti ljudi prestaju da komuniciraju sa drugim ljudima fizički, kontakti se svode na minimum i oni bukvalno žive u nekom virtualnom svetu i njima je taj virtualni svet bukvalno beg od stvarnosti. „
Lečenje traje najmanje godinu dana:
„Tretman veoma podseća na tretman ostalih zavisnosti, s tim što je jedina razlika da je ovo jedini oblik zavisnosti gde se vi ne možete suzdržati od te radnje. Kada su u pitanju narkomani, oni ne moraju nakon odvikavanja da ikada više uzmu drogu. Isto tako jedan kockar nakon odvikavanja više nikad ne mora da uzme karte u ruke. Međutim, savremeno društvo diktira da je kompjuter osnovno sredstvo komunikacije i sredstvo rada, ne možemo da insistiramo u toku tretmana na suzdržavanju od kontakta s kompjuterom. Međutim, ukoliko govorimo o deci, koja još uvek poslom nisu vezana za računar, tu zahtevamo od roditelja da se maksimalno suzdrže od kontakta s računarom. Računar se doslovce iznosi iz kuće.“
Među prvim zavisnicima koji se leče u novootvorenom savetovalištu, najteži je slučaj jednog srednjoškolca:
„Kontaktirali su nas roditelji – dete napustilo školu i oni ne mogu da ga nateraju da ide. Jedini kontakt koji s njim imaju je kada uzađe iz sobe da bi otišao do toaleta. Inače hranu mu dostavljaju do vrata i to je to.“
Kao dokaz da je problem možda i veći nego što se čini, još jedna priča iz beogradskog Internet kluba:
„Moj rođeni brat je težak zavisnik. Od malena je bukvalno na računaru. Ako je računar uključen, to znači da je on tu i da je budan. To mu je preokupacija. Gubitak ideje za neki napredak u životu ili bilo šta.“
„The World at War je igrica gora od svake droge. Sada je igra otprilike šest miliona ljudi (to je izmereno pre dva-tri meseca). Ljudi su zbog toga počeli da odlaze sa posla, daju otkaze, razvode se, ne znam šta sve ne rade zbog te igrice. Igra se na internetu. Ti vodiš svog lika. Napraviš lik i vodiš ga kroz ceo taj svet, baš ogroman svet.“
Kada se koliko-toliko izbore sa problemom koji nose savremene tehnologije, stručnjaci u Srbiji najavili su da će se pozabaviti jednom novom terapijskom disciplinom – lečenjem zavisnosti od šopinga.
