"Ništa nisam loše uradio, i sada stojim iza te činjenice. Sve što mogu reći o celom slučaju – to je tema moje knjige na kojoj sam radio tri godine. I tu piše sve što što sam imao da kažem o tome. Ko god želi, može o tome da sudi", kazao je 78-godišnji Ginter Gras u četvrtak za nemačku televiziju ARD, nakon lavine reakcija koju je izazvalo njegovo priznanje prošlog vikenda u intervjuu za Frankfurter Algemajne cajtung.
"To me je stalno pritiskalo, moje ćutanje tokom svih tih godina jeste glavni razlog zbog kog sam napisao ovu knjigu. Konačno je i to moralo da izađe na videlo. Pošto to nisam otkrivao, morao sam da živim s tim", kazao je Gras o dugo čuvanoj tajni za koju je znala samo njegova supruga.
Do sada je govorio da je bio u protivvazdušnoj odbrani 1944. godine, pre nego što su ga Amerikanci zarobili 1945. U Grasovoj biografiji "Ljuštenje luka", koja se ovih dana pojavila u knjižarama, napisao je šta je zapravo istina. U petnaestoj godini je pokušao da se priključi podmorničkoj floti, ali je odbijen. Dve godine kasnije pozvan je u vojsku, i stigavši u Drezden otkrio da je raspoređen u Desetu Š Pancir diviziju. "Poslednje ratne godine, u Vafen-Š nisu uzimali samo dobrovoljce", kazao je Gras. Tada, kako je kasnije ispričao svom biografu, Mihaelu Jirgsu, nije video ničeg lošeg u Š diviziji i tek je naknadno, posle rata, shvatio suštinu Hitlerove genocidne politike. On je istovremeno istakao da nikada nije pucao dok je služio u ovoj jedinici.
Ginter Gras, koji podržava nemačku levicu, 1999. je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Nakon rata kada je započeo po Nemce bolan proces denacifikacije, Gras je neumorno upozoravao na nužnost suočavanja sa nacističkom prošlošću zemlje, za koju, po njemu, veliku odgovornost snose i mnogi obični Nemci zbog podrške ili izostanka otpora Hitlerovom režimu. To su bili i teme njegovih poznatih dela 'Limeni doboš' i 'Hodom raka'. I kasnije, kada je Nemačka uspešno prošla kroz taj mukotrpan proces i postala stabilna demokratska zemlja, Gras je kao intelektualac, levičarske orijentacije upozoravao na svaku anomaliju, što potvrđuje i Franc Širmaher, izdavač Frankfurter Algemajne cajtunga, u kome je poznati pisac i obelodanio ovu dugo skrivanu istinu:
"On je bio glas savesti u Nemačkoj. Sada kada smo saznali da je prikrivao tu važnu činjenicu, ljudi su na neki način šokirani."
Grasova književna dostignuća krunisana su Nobelovom nagradom 1999. godine, mada sada mnogi, nakon ovog skandala, ističu da je dobio priznanje više zbog svog javnog angažmana nego literarne vrednosti njegovog dela. Nemački konzervativni političari zatražili su da mu se oduzme Nobelova nagrada, mada je direktor svedske fondacije Michael Sohlman rekao da su odluke o nagradama nepovratne i da se to nikada nije desilo u 105 godina koliko se dodeljuje. Neki češki pisci zatražili su da se Gras liši priznanja "Karel Čapek". Međutim, Jirži Đedeček, predsednik češkog PEN kluba se usprotivio tome:
"Kada češki pisci, sa istim kajanjem priznaju svoju saradnju sa
nacističkim Gestapom, a mlađi sa totalitarnom StB, tek onda možemo da sudimo Grasu. Bilo bi zaista smešno da češki literarni krugovi u kojima sve vrvi od nelustriranih agenata komunističke tajne policije (StB) sada odu Grasu i kažu 'esesovce, vrati nam nagradu'."
Najžešće kritike stigle su iz Grasovog rodnog Gdanjska u Poljskoj, čiji je počasni građanin. Tako je bivši poljski predsednik Leh Valensa postavio gradskim vlastima ultimatum "ili ja kao počasni građanin ili Gras". Međutim, pošto i Valensa osuđuje političke igre u Poljskoj oko Grasovog priznanja ubrzo je odustao od takvog zaoštravanja. On je kasnije kazao da neće vrachati svoju titulu počasnog građanina Gdanjska pod uslovom da se Gras izvini žiteljima svog rodnog grada, koji je proslavio svojim romanima, pre svega knjigom "Limeni doboš". Gras je rekao da će prihvatiti svaku odluku Leha Valense ali da on nema nameru da vraća titulu počasnog građanina. Reakcije su stizale i sa drugih strana. Nemački istoričar Joakim Fest se pita kako je Gras mogao tako dugo da "igra dvostruku igru":
"Ne shvatam kako je moguće da neko sebe 60 godina uzdiže do uloge savesti nacije, pogotovo oko nacizma, i tek onda prizna da je sam bio u to duboko upleten."
Tako mnogi ocenjuju i kao hipokriziju njegovu kritiku posete nemačkog kancelara Helmuta Kola i američkog predsednika Ronalda Regana nemačkom vojnom groblju u Bitburgu 1982. godine, gde su sahranjeni i neki pripadnici Grasove Waffenn Š divizije. U intervjuu nemackim medijima pre neki dan Gras je objašnjavao da je tada bio zgrožen upotrebom mrtvih u propagandne svrhe.
Istovremeno, u njegovu odbranu stali su mnogi pisci poput Salmana Ruždija. On je okvalifikovao kritike na račun Grasa "razočaravajućim", ali da obelodanjivanjem ove činjenice iz njegove mladosti nije dovedeno u pitanje sve što je kasnije uradio:
"Gras je proveo čitav svoj život boreći se protiv ideja koje je podržavao kao dete, i to je za mene čin hrabrosti. On je moj prijatelj i nemam nameru da išta menjam u odnosu prema njemu."
Pisac Džon Irving nazvao je Grasa herojem:
"On je zapravo pokazao veliku hrabrost i kao pisac i kao građanin Nemačke obelodanjivanjem ove činjenica."
Poznati češki pisac, koji je kao jevrejski dečak preživeo pakao nacističkih koncentracionih logora, Arnošt Lustig upozorio je da I danas često misli na jednog SS-ovca iz Aušvica koji se radije prijavio za istočni front, odnosno sigurnu smrt, nego da nadzire likvidiranje logoraša:
"Mislim da Ginter Gras nije bio ubica. Jedini koga je ubio je njegov ugled."
Lustig je dodao da, koliko mu je žao zbog Grasovog priznanja, toliko mu je i "drago što je za Gintera Grasa čista savest više od ugleda i karijere". Austrijski pisac Robert Menase kaže da je mnogima u Nemačkoj zapravo drago da vide Grasovo ime okaljano, jer im je komplikovao život govoreći hrabro o mračnoj prošlosti i nedostacima u nemačkom društvu:
"Ja zapravo mislim da je pravi skandal kako se reaguje na to što neki nazivaju skandalom oko obelodanjivanja ove činjenice. Treba imati u vidu da sve što je u životu uradio dovedeno u pitanje time što je kao 17-godišnjak bio mobilisan u SS jedinicu. On nije otišao tamo dobrovoljno."
Gras je i ranije u više navrata govorio da je kao mladić bio fasciniran nacističkim režimom i da je SS jedinice doživljavao kao elitne a ne zločinačke. Izdavač Franc Širmaher:
"On je imao 16 godina. Odrastao je nacističkoj Nemačkoj i to okruženje je svakako uticalo na njega. Ovde je važno pomenuti izreku iz Biblije 'neka baci kamen na mene ko je bezgrešan'. Zato ovde nije ključno pitanje njegova pripadnost SS trupama, jer tamo očito nije ništa loše uradio. Najvažnije je zašto je o tome toliko dugo ćutao."
Neki smatraju da nije toliko reč o moralnom činu već da je Gras bio prinuđen da sam objavi tu skrivenu činjenicu kako bi umanjio štetu po svoj ugled. Naime, kako se nezvanično saznaje istoričari analiziraju arhive bivše istočnonemačke policije i da su pronašli podatke o Grasovoj prošlosti. izvestaj o 800.000 fajlova trebalo bi da po tim informacijama bude objavljen u martu sledeće godine. Drugi pak isticu da će mu javnost sada lakše oprostiti nego pre deceniju ili dve, a i mnogi njegovi prijatleji, uključujući i Jevreje, koji su preživeli Holokaust, u međuvremenu su umrli. Treći smatraju i da je u pitanju čist marketinsksi potez. Mihael Mar, nemački književni kritičar mlađe generacije u izjavi za Radio Slobodna Evropa:
“To je obelodanjeno baš uoči izlaska njegove knjige, tako da se može pre svega tumačiti kao marketinška strategija."
Slično stajalište izneo je u izjavi za Radio Slobodna Evropa i pisac Bora Ćosic, koji godinama živi u Berlinu:
"Kod Gintera Grasa je to, zapravo, jedna epizoda. On je bio dečko od 17 godina. Da li je on služio, kao što se ranije pomišljalo i znalo, samo u nekoj protivavionskoj odbrani u Drezdenu, ili je bio kao u nekim borbenim jedinicama - šta može dečko od 17 godina raditi u borbenim jedinicama? Prema tome, moram reći da mi to liči na jednu relativno reklamnu kombinaciju, s obzirom da ti memoari izlaze na jesen i to "Ljuštenje luka", kako se knjiga zove, ima za cilj da izazove malo suza kod onih koji prave zapršku".
Bio marketinški potez ili ne tek izdavačka kuća "Štedl", koja je štampala Grasovu kontroverznu knjigu "Ljuštenje luka", pustila ju je u prodaju dve sedmice pre prvobitne najave. Tiraž od 150.000 primeraka je takoreći već razgrabljen i najavljeno je uskoro doštampavanje još 100.000.
Sledi nekoliko reakcija koje je Rojters zabeležio u jednoj knjižari u Berlinu.
Hej Ostervald: "Njegov postupak me je naterao na razmišljanje. Ali bez obzira na sve, Ginter Gras je jedan od najvažnijih autora na svetu. Ljudi kao on doprineli su stvaranju danasnje Nemačke sa snažnom demokratijom. Njemu i sličnima treba da budemo zahvalni za to."
Bil Niven: "Ja bih je kupio u svakom slučaju, zato što obožavam njegove knjige. Naravno, da je publicitet koji je sada stvoren bio dodatni motiv. Voleo bih da čujem i njegovu stranu čitavog ovog slučaja."
Jedna od zaposlenih u knjižari Bjanka Kremer: "Otkako smo izložili knjigu, od jutros građani neprekidno dolaze da je kupe ili pogledaju. Veliko je interesovanje", kaže Kremer.
Ginter Gras povodom svih ovih oprečnih reakcija kaže:
"Moje priznanje je ispravna odluka, ali ono što doživljavam u poslednje vreme od pojedinih ljudi je potpuno iznenađujuće. Njihove reakcije usko su povezane sa samouverenošću i predubeđenjima koje imaju. Oni pokušavaju od mene napraviti nečoveka, dovodeći u pitanje celi moj život. A taj poratni život bio je obeležen stidom. Neka oni koji sude, donesu presudu."
Majstor ironije je tako doživeo da stvarnost bude veća fikcija nego što i jedan pisac može da je stvori u svom literalnom delu.
"To me je stalno pritiskalo, moje ćutanje tokom svih tih godina jeste glavni razlog zbog kog sam napisao ovu knjigu. Konačno je i to moralo da izađe na videlo. Pošto to nisam otkrivao, morao sam da živim s tim", kazao je Gras o dugo čuvanoj tajni za koju je znala samo njegova supruga.
Do sada je govorio da je bio u protivvazdušnoj odbrani 1944. godine, pre nego što su ga Amerikanci zarobili 1945. U Grasovoj biografiji "Ljuštenje luka", koja se ovih dana pojavila u knjižarama, napisao je šta je zapravo istina. U petnaestoj godini je pokušao da se priključi podmorničkoj floti, ali je odbijen. Dve godine kasnije pozvan je u vojsku, i stigavši u Drezden otkrio da je raspoređen u Desetu Š Pancir diviziju. "Poslednje ratne godine, u Vafen-Š nisu uzimali samo dobrovoljce", kazao je Gras. Tada, kako je kasnije ispričao svom biografu, Mihaelu Jirgsu, nije video ničeg lošeg u Š diviziji i tek je naknadno, posle rata, shvatio suštinu Hitlerove genocidne politike. On je istovremeno istakao da nikada nije pucao dok je služio u ovoj jedinici.
Ginter Gras, koji podržava nemačku levicu, 1999. je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Nakon rata kada je započeo po Nemce bolan proces denacifikacije, Gras je neumorno upozoravao na nužnost suočavanja sa nacističkom prošlošću zemlje, za koju, po njemu, veliku odgovornost snose i mnogi obični Nemci zbog podrške ili izostanka otpora Hitlerovom režimu. To su bili i teme njegovih poznatih dela 'Limeni doboš' i 'Hodom raka'. I kasnije, kada je Nemačka uspešno prošla kroz taj mukotrpan proces i postala stabilna demokratska zemlja, Gras je kao intelektualac, levičarske orijentacije upozoravao na svaku anomaliju, što potvrđuje i Franc Širmaher, izdavač Frankfurter Algemajne cajtunga, u kome je poznati pisac i obelodanio ovu dugo skrivanu istinu:
"On je bio glas savesti u Nemačkoj. Sada kada smo saznali da je prikrivao tu važnu činjenicu, ljudi su na neki način šokirani."
Grasova književna dostignuća krunisana su Nobelovom nagradom 1999. godine, mada sada mnogi, nakon ovog skandala, ističu da je dobio priznanje više zbog svog javnog angažmana nego literarne vrednosti njegovog dela. Nemački konzervativni političari zatražili su da mu se oduzme Nobelova nagrada, mada je direktor svedske fondacije Michael Sohlman rekao da su odluke o nagradama nepovratne i da se to nikada nije desilo u 105 godina koliko se dodeljuje. Neki češki pisci zatražili su da se Gras liši priznanja "Karel Čapek". Međutim, Jirži Đedeček, predsednik češkog PEN kluba se usprotivio tome:
"Kada češki pisci, sa istim kajanjem priznaju svoju saradnju sa
nacističkim Gestapom, a mlađi sa totalitarnom StB, tek onda možemo da sudimo Grasu. Bilo bi zaista smešno da češki literarni krugovi u kojima sve vrvi od nelustriranih agenata komunističke tajne policije (StB) sada odu Grasu i kažu 'esesovce, vrati nam nagradu'."
Najžešće kritike stigle su iz Grasovog rodnog Gdanjska u Poljskoj, čiji je počasni građanin. Tako je bivši poljski predsednik Leh Valensa postavio gradskim vlastima ultimatum "ili ja kao počasni građanin ili Gras". Međutim, pošto i Valensa osuđuje političke igre u Poljskoj oko Grasovog priznanja ubrzo je odustao od takvog zaoštravanja. On je kasnije kazao da neće vrachati svoju titulu počasnog građanina Gdanjska pod uslovom da se Gras izvini žiteljima svog rodnog grada, koji je proslavio svojim romanima, pre svega knjigom "Limeni doboš". Gras je rekao da će prihvatiti svaku odluku Leha Valense ali da on nema nameru da vraća titulu počasnog građanina. Reakcije su stizale i sa drugih strana. Nemački istoričar Joakim Fest se pita kako je Gras mogao tako dugo da "igra dvostruku igru":
"Ne shvatam kako je moguće da neko sebe 60 godina uzdiže do uloge savesti nacije, pogotovo oko nacizma, i tek onda prizna da je sam bio u to duboko upleten."
Tako mnogi ocenjuju i kao hipokriziju njegovu kritiku posete nemačkog kancelara Helmuta Kola i američkog predsednika Ronalda Regana nemačkom vojnom groblju u Bitburgu 1982. godine, gde su sahranjeni i neki pripadnici Grasove Waffenn Š divizije. U intervjuu nemackim medijima pre neki dan Gras je objašnjavao da je tada bio zgrožen upotrebom mrtvih u propagandne svrhe.
Istovremeno, u njegovu odbranu stali su mnogi pisci poput Salmana Ruždija. On je okvalifikovao kritike na račun Grasa "razočaravajućim", ali da obelodanjivanjem ove činjenice iz njegove mladosti nije dovedeno u pitanje sve što je kasnije uradio:
"Gras je proveo čitav svoj život boreći se protiv ideja koje je podržavao kao dete, i to je za mene čin hrabrosti. On je moj prijatelj i nemam nameru da išta menjam u odnosu prema njemu."
Pisac Džon Irving nazvao je Grasa herojem:
"On je zapravo pokazao veliku hrabrost i kao pisac i kao građanin Nemačke obelodanjivanjem ove činjenica."
Poznati češki pisac, koji je kao jevrejski dečak preživeo pakao nacističkih koncentracionih logora, Arnošt Lustig upozorio je da I danas često misli na jednog SS-ovca iz Aušvica koji se radije prijavio za istočni front, odnosno sigurnu smrt, nego da nadzire likvidiranje logoraša:
"Mislim da Ginter Gras nije bio ubica. Jedini koga je ubio je njegov ugled."
Lustig je dodao da, koliko mu je žao zbog Grasovog priznanja, toliko mu je i "drago što je za Gintera Grasa čista savest više od ugleda i karijere". Austrijski pisac Robert Menase kaže da je mnogima u Nemačkoj zapravo drago da vide Grasovo ime okaljano, jer im je komplikovao život govoreći hrabro o mračnoj prošlosti i nedostacima u nemačkom društvu:
"Ja zapravo mislim da je pravi skandal kako se reaguje na to što neki nazivaju skandalom oko obelodanjivanja ove činjenice. Treba imati u vidu da sve što je u životu uradio dovedeno u pitanje time što je kao 17-godišnjak bio mobilisan u SS jedinicu. On nije otišao tamo dobrovoljno."
Gras je i ranije u više navrata govorio da je kao mladić bio fasciniran nacističkim režimom i da je SS jedinice doživljavao kao elitne a ne zločinačke. Izdavač Franc Širmaher:
"On je imao 16 godina. Odrastao je nacističkoj Nemačkoj i to okruženje je svakako uticalo na njega. Ovde je važno pomenuti izreku iz Biblije 'neka baci kamen na mene ko je bezgrešan'. Zato ovde nije ključno pitanje njegova pripadnost SS trupama, jer tamo očito nije ništa loše uradio. Najvažnije je zašto je o tome toliko dugo ćutao."
Neki smatraju da nije toliko reč o moralnom činu već da je Gras bio prinuđen da sam objavi tu skrivenu činjenicu kako bi umanjio štetu po svoj ugled. Naime, kako se nezvanično saznaje istoričari analiziraju arhive bivše istočnonemačke policije i da su pronašli podatke o Grasovoj prošlosti. izvestaj o 800.000 fajlova trebalo bi da po tim informacijama bude objavljen u martu sledeće godine. Drugi pak isticu da će mu javnost sada lakše oprostiti nego pre deceniju ili dve, a i mnogi njegovi prijatleji, uključujući i Jevreje, koji su preživeli Holokaust, u međuvremenu su umrli. Treći smatraju i da je u pitanju čist marketinsksi potez. Mihael Mar, nemački književni kritičar mlađe generacije u izjavi za Radio Slobodna Evropa:
“To je obelodanjeno baš uoči izlaska njegove knjige, tako da se može pre svega tumačiti kao marketinška strategija."
Slično stajalište izneo je u izjavi za Radio Slobodna Evropa i pisac Bora Ćosic, koji godinama živi u Berlinu:
"Kod Gintera Grasa je to, zapravo, jedna epizoda. On je bio dečko od 17 godina. Da li je on služio, kao što se ranije pomišljalo i znalo, samo u nekoj protivavionskoj odbrani u Drezdenu, ili je bio kao u nekim borbenim jedinicama - šta može dečko od 17 godina raditi u borbenim jedinicama? Prema tome, moram reći da mi to liči na jednu relativno reklamnu kombinaciju, s obzirom da ti memoari izlaze na jesen i to "Ljuštenje luka", kako se knjiga zove, ima za cilj da izazove malo suza kod onih koji prave zapršku".
Bio marketinški potez ili ne tek izdavačka kuća "Štedl", koja je štampala Grasovu kontroverznu knjigu "Ljuštenje luka", pustila ju je u prodaju dve sedmice pre prvobitne najave. Tiraž od 150.000 primeraka je takoreći već razgrabljen i najavljeno je uskoro doštampavanje još 100.000.
Sledi nekoliko reakcija koje je Rojters zabeležio u jednoj knjižari u Berlinu.
Hej Ostervald: "Njegov postupak me je naterao na razmišljanje. Ali bez obzira na sve, Ginter Gras je jedan od najvažnijih autora na svetu. Ljudi kao on doprineli su stvaranju danasnje Nemačke sa snažnom demokratijom. Njemu i sličnima treba da budemo zahvalni za to."
Bil Niven: "Ja bih je kupio u svakom slučaju, zato što obožavam njegove knjige. Naravno, da je publicitet koji je sada stvoren bio dodatni motiv. Voleo bih da čujem i njegovu stranu čitavog ovog slučaja."
Jedna od zaposlenih u knjižari Bjanka Kremer: "Otkako smo izložili knjigu, od jutros građani neprekidno dolaze da je kupe ili pogledaju. Veliko je interesovanje", kaže Kremer.
Ginter Gras povodom svih ovih oprečnih reakcija kaže:
"Moje priznanje je ispravna odluka, ali ono što doživljavam u poslednje vreme od pojedinih ljudi je potpuno iznenađujuće. Njihove reakcije usko su povezane sa samouverenošću i predubeđenjima koje imaju. Oni pokušavaju od mene napraviti nečoveka, dovodeći u pitanje celi moj život. A taj poratni život bio je obeležen stidom. Neka oni koji sude, donesu presudu."
Majstor ironije je tako doživeo da stvarnost bude veća fikcija nego što i jedan pisac može da je stvori u svom literalnom delu.
