Dok je Gorbačov bio sa porodicom u kućnom pritvoru u Sočiju, predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin predvodio je demonstrante na ulicama. Međutim, Jeljicin to nije činio toliko u znak solidarnosti sa Gorbačovom, inače svojim političkim protivnikom, već zbog sopstvenih političkih interesa, tačnije osamostaljivanja Rusije, a čemu su težila i rukovodstva ostalih 16 republika bivšeg Sovjetskog Saveza.
Prošle godine ruski predsednik Vladimir Putin je izjavio da je raspad Sovjetskog Saveza "najveća geopolitička katastrofa u 20 veku". To je izazvalo gotovo senzaciju u medijima, s obzirom da je Putinov prethodnik Jeljcin upravo bio jedan od najaktivnijih u rušenju nekadašnje zajedničke države. Mihail Gorbačov u intervjuu za Radio Slobodna Evropa najpre komentariše ovu izjavu aktuelnog ruskog predsednika:
"Ja sam to isto rekao u mnoštvo prilika i ponavljam, slažem se sa tom ocenom. Kada je tokom reformi u drugoj polovini 80-tih, glasnost počela da izbacuje na površinu najtamnije strane našeg društva, o čemu se ranije čutalo, izgledalo je kao da su svi u SSR imali nešto nekome da kažu. Ja sam tada smatrao da su te reforme jedini način da se stanje poboljša. Naravno, upozoravo sam i na destruktivnu stranu započetih procesa. Dakle, bile su neophodne promene, ali nije bilo potrebno da se uništi sve što su stvorile prethodne generacije. Ja sam o tome govorio i u vreme kada je nakon neuspeha pučišta, zemlja ubrzano srljala ka raspadu. Skretao sam pažnju da će to biti tragedija, jer je perestrojka, na kraju Hladnog rata pružala Sovjetskom Savezu veliku priliku za miroljubivu i demokratsku politiku."
Iako državni udar nije uspeo, nekadašnji sovjetski lider vratio se u Moskvu takoreći bez političkog uticaja. Samo nekoliko godina ranije bio je veličan kao ličnost koja je presudno uticala na novu epohu - smanjivanje trke u naoružanju, reformu okoštalog komunističkog sistema, što je trebalo da vodi stvaranju miroljubivijeg i demokratskijeg sveta. Međutim, promene netržišnog ekonomskog sistema u SSR izazvale su veliku neizvesnost na koju građani očito nisu navikli. Tako je zemlju ubrzo počelo da potresa nezadovoljstvo zbog nestašica osnovnih potrepština, ogromnih redova ispred prodavnica. Istovremeno, lideri tadašnjih repbulika težili su samostalnosti. Gorbačov komentariše za naš program rasprostranjeno mišljenje da su glasnost i perestrojka bili mnogo popularniji u svetu, nego u zemlji:
"To je razumljivo. Zemlje Centralne i Istočne Evrope stekle su nezavisnost. Cela Evropa se oslobodila noćne more od mogućeg konflikta, uključujući i nuklearno oružje. Znam da u gotovo svim zemljama sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza skoro da nema žala zbog njegovor raspada. Poslednja istraživanja pokazuju da samo 5 do 7 odsto njihovih građana bi volelo da se obnovi nekadašnja zajednička država. Rusija je, međutim, poseban slučaj. Ona je najviše izgubila nestankom SSR, u geopolitičkom smislu, zatim zbog istorijske i političke tezine kao i ekonomski. Reforme koje su inicirali bivši predsednik i premijer Rusije Boris Jeljcin i Jegor Gajdar zapravo su uništile industrujski potencijal, gurnuvši na taj način milione građana u siromaštvo. Privatizacija je sprovedena tako da je umesto jačanja privrede, njen jedini rezultat korupcija i masovna pljačka. Zemlja je u šoku, i prirodno je da ruski građani gledaju sa nostalgijom na sovjetsko vreme kada su imali socijalne garancije. One su bile skromne ali su pružale sigurnost. I sada, bez obzira što je Putinova administracija uspela da delimično poboljša stanje, procenjujem da je oko 50 odsto ruskog stanovništva siromašno."
Mnogi u Rusiji ističu da je okončanje Hladnog rata zapravo destabilizovalo moderni svetski poredak, tako što je čvrst bipolarni sistem zamenjen nestabilnim unipolarnim, u kome su SAD jedina svetska supersila. Gorbačov na ovo kaže:
"Često čujem takve stavove. Ne znam da li iza toga stoji određena politička namera ili jednostavno neznanje šta se dešavalo sredinom 80-tih godina prošlog veka. Često sam putovao po zemlji i svetu i sa svih strana su mi govorili: 'molim, Vas, učinite sve sto je u vašoj moći da ne dođe do rata'. Sada su, naravno, mnogi to zaboravili kada je prošla opasnost od rata. Stabilnost koja je navodno obezbeđivana Hladnim ratom, bila je lažna. Stanje je bilo veoma neizvesno i opasno. U sovjetskoj i američkoj vladi znali smo veoma dobro u šta se sve može izroditi ubrzana trka u naoružanju. Bili smo svesni da može biti ugrožena civilizacija s obzirom na tehnološki razvoj i istovremeno rizik da situacija izmakne kontroli. S druge strane, trka u naoružanju ubrzano je iscrpljivala privredne resurse svake zemlje."
Kada je reč o sadašnjem stanju demokratije i ljudskih prava u Rusiji, on smatra da ne treba preterivati u kritikama:
“Često se čuje da se krše demokratski principi, a mediji izloženi represiji. Mislim da se većina građana Rusije ne slaže sa tom ocenom. Zemlja se nalazi na istorijskoj prekretnici. Naša tranzicija ka demokratiji nije bila jednostavna i s toga se promašaji ne mogu ocenjivati sa pozicije idealnog modela, već imajući u vidu konkretne okolnosti. Kada je Vladimir Putin došao na vlast, njegov prioritet je bio sprečavanje raspada zemlje, što je zahtevalo i neke mere koje se ne nalaze u klasičnim knjigama o demokratiji. Naravno, postoje zabrinjavajuće tendencije. Neka ograničenja demokratije ne mogu se baš objasniti postojanjem realne opasnosti po zemlju. Međutim, ne bih dramatizovao situaciju. Rusija se u poslednjih 20. godina toliko promenila da je sada nemoguć povratak na staro.'
Nakon raspada bivšeg Sovjetskog Saveza Gorbačov se povukao iz političkog života, sa izuzetkom učešća na predsedničkim izborima u Rusiji 1996. godine, na kojima je osvojio svega 0,5 odsto glasova. Iako su ga, ne samo tokom puča, izneverili neki od najbližih saradnika i prijatelja, on sada ne oseća gorčinu:
"Moramo da sledimo demokratski put, da poštujemo ljude, a ne da se vratimo unazad i živimo logikom stada koje je bilo zastrašivano decenijama pa i vekovima u našoj zemlji. Problemi se ne mogu rešiti pučevima. Građani treba da učestvuju u promenama. Lopovi i korumpirani političari ne bi smeli da se osećaju nedodirivim i sigurnim. Treba da sledimo demokratski put u cilju stvaranja slobodne, otvorene i prosperitetne zemlje."
Prošle godine ruski predsednik Vladimir Putin je izjavio da je raspad Sovjetskog Saveza "najveća geopolitička katastrofa u 20 veku". To je izazvalo gotovo senzaciju u medijima, s obzirom da je Putinov prethodnik Jeljcin upravo bio jedan od najaktivnijih u rušenju nekadašnje zajedničke države. Mihail Gorbačov u intervjuu za Radio Slobodna Evropa najpre komentariše ovu izjavu aktuelnog ruskog predsednika:
"Ja sam to isto rekao u mnoštvo prilika i ponavljam, slažem se sa tom ocenom. Kada je tokom reformi u drugoj polovini 80-tih, glasnost počela da izbacuje na površinu najtamnije strane našeg društva, o čemu se ranije čutalo, izgledalo je kao da su svi u SSR imali nešto nekome da kažu. Ja sam tada smatrao da su te reforme jedini način da se stanje poboljša. Naravno, upozoravo sam i na destruktivnu stranu započetih procesa. Dakle, bile su neophodne promene, ali nije bilo potrebno da se uništi sve što su stvorile prethodne generacije. Ja sam o tome govorio i u vreme kada je nakon neuspeha pučišta, zemlja ubrzano srljala ka raspadu. Skretao sam pažnju da će to biti tragedija, jer je perestrojka, na kraju Hladnog rata pružala Sovjetskom Savezu veliku priliku za miroljubivu i demokratsku politiku."
Iako državni udar nije uspeo, nekadašnji sovjetski lider vratio se u Moskvu takoreći bez političkog uticaja. Samo nekoliko godina ranije bio je veličan kao ličnost koja je presudno uticala na novu epohu - smanjivanje trke u naoružanju, reformu okoštalog komunističkog sistema, što je trebalo da vodi stvaranju miroljubivijeg i demokratskijeg sveta. Međutim, promene netržišnog ekonomskog sistema u SSR izazvale su veliku neizvesnost na koju građani očito nisu navikli. Tako je zemlju ubrzo počelo da potresa nezadovoljstvo zbog nestašica osnovnih potrepština, ogromnih redova ispred prodavnica. Istovremeno, lideri tadašnjih repbulika težili su samostalnosti. Gorbačov komentariše za naš program rasprostranjeno mišljenje da su glasnost i perestrojka bili mnogo popularniji u svetu, nego u zemlji:
"To je razumljivo. Zemlje Centralne i Istočne Evrope stekle su nezavisnost. Cela Evropa se oslobodila noćne more od mogućeg konflikta, uključujući i nuklearno oružje. Znam da u gotovo svim zemljama sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza skoro da nema žala zbog njegovor raspada. Poslednja istraživanja pokazuju da samo 5 do 7 odsto njihovih građana bi volelo da se obnovi nekadašnja zajednička država. Rusija je, međutim, poseban slučaj. Ona je najviše izgubila nestankom SSR, u geopolitičkom smislu, zatim zbog istorijske i političke tezine kao i ekonomski. Reforme koje su inicirali bivši predsednik i premijer Rusije Boris Jeljcin i Jegor Gajdar zapravo su uništile industrujski potencijal, gurnuvši na taj način milione građana u siromaštvo. Privatizacija je sprovedena tako da je umesto jačanja privrede, njen jedini rezultat korupcija i masovna pljačka. Zemlja je u šoku, i prirodno je da ruski građani gledaju sa nostalgijom na sovjetsko vreme kada su imali socijalne garancije. One su bile skromne ali su pružale sigurnost. I sada, bez obzira što je Putinova administracija uspela da delimično poboljša stanje, procenjujem da je oko 50 odsto ruskog stanovništva siromašno."
Mnogi u Rusiji ističu da je okončanje Hladnog rata zapravo destabilizovalo moderni svetski poredak, tako što je čvrst bipolarni sistem zamenjen nestabilnim unipolarnim, u kome su SAD jedina svetska supersila. Gorbačov na ovo kaže:
"Često čujem takve stavove. Ne znam da li iza toga stoji određena politička namera ili jednostavno neznanje šta se dešavalo sredinom 80-tih godina prošlog veka. Često sam putovao po zemlji i svetu i sa svih strana su mi govorili: 'molim, Vas, učinite sve sto je u vašoj moći da ne dođe do rata'. Sada su, naravno, mnogi to zaboravili kada je prošla opasnost od rata. Stabilnost koja je navodno obezbeđivana Hladnim ratom, bila je lažna. Stanje je bilo veoma neizvesno i opasno. U sovjetskoj i američkoj vladi znali smo veoma dobro u šta se sve može izroditi ubrzana trka u naoružanju. Bili smo svesni da može biti ugrožena civilizacija s obzirom na tehnološki razvoj i istovremeno rizik da situacija izmakne kontroli. S druge strane, trka u naoružanju ubrzano je iscrpljivala privredne resurse svake zemlje."
Kada je reč o sadašnjem stanju demokratije i ljudskih prava u Rusiji, on smatra da ne treba preterivati u kritikama:
“Često se čuje da se krše demokratski principi, a mediji izloženi represiji. Mislim da se većina građana Rusije ne slaže sa tom ocenom. Zemlja se nalazi na istorijskoj prekretnici. Naša tranzicija ka demokratiji nije bila jednostavna i s toga se promašaji ne mogu ocenjivati sa pozicije idealnog modela, već imajući u vidu konkretne okolnosti. Kada je Vladimir Putin došao na vlast, njegov prioritet je bio sprečavanje raspada zemlje, što je zahtevalo i neke mere koje se ne nalaze u klasičnim knjigama o demokratiji. Naravno, postoje zabrinjavajuće tendencije. Neka ograničenja demokratije ne mogu se baš objasniti postojanjem realne opasnosti po zemlju. Međutim, ne bih dramatizovao situaciju. Rusija se u poslednjih 20. godina toliko promenila da je sada nemoguć povratak na staro.'
Nakon raspada bivšeg Sovjetskog Saveza Gorbačov se povukao iz političkog života, sa izuzetkom učešća na predsedničkim izborima u Rusiji 1996. godine, na kojima je osvojio svega 0,5 odsto glasova. Iako su ga, ne samo tokom puča, izneverili neki od najbližih saradnika i prijatelja, on sada ne oseća gorčinu:
"Moramo da sledimo demokratski put, da poštujemo ljude, a ne da se vratimo unazad i živimo logikom stada koje je bilo zastrašivano decenijama pa i vekovima u našoj zemlji. Problemi se ne mogu rešiti pučevima. Građani treba da učestvuju u promenama. Lopovi i korumpirani političari ne bi smeli da se osećaju nedodirivim i sigurnim. Treba da sledimo demokratski put u cilju stvaranja slobodne, otvorene i prosperitetne zemlje."
