Prirodno je pretpostaviti da se regionalni azijski džin neće zadovoljiti samo rapidnim privrednim razvojem, nego da će težiti da osvoji i rang svetske političke i vojne sile u bliskoj budućnosti. Kako se u odnosu na ovu mogućnost postavlja za sada jedina super sila sveta - Sjedinjene Američke Države, a kako Evropa? Da li će, kako predviđaju neki posmatrači, doći do neizbežnog sukoba između ovih dveju zemalja oko sve tanjih svetskih rezervi nafte? Na ova pitanja odgovaraju britanski ekspert za Kinu Adam Ward, izvršni direktor Institua za međunarodne strateške studije i Slobodan Stojković, profesor ekonomije i pomoćnik srpskog ministra za energetiku:
“Dok je Amerika zabrinuta mogućnošću uspeha Kine, Evropu više brine mogućnost neuspeha. Stari kontinent se boji da bi kineski sistem mogao da doživi kolaps, što bi imalo nesamerljive posledice na globalnom nivou. Američki pogled na Kinu je sasvim drugačiji. Vašington sa zabrinutošću gleda na kineski privredni napredak, na to što Kinezi vrše ogromne investicije u svoj vojni kompleks, oni, dakle, na Kinu gledaju kao na rivala. Oni sa zebnjom gledaju na to kako će rast Kine uticati na aspiracije Amerike da oblikuje i predvodi međunarodne odnose.”
Sjedinjene Američke Države, koje predstavljaju 5 odsto svetske populacije, troše 25 odsto svetskih rezervi sirove nafte, dok Kina, koja čini 25 odsto svetskog stanovništva, uz godišnji privredni rast od preko 10 odsto, troši samo 5 odsto svetskih rezervi nafte. Da stvar bude gora, svetske zalihe sirove nafte, a one su uglavnom na Bliskom istoku, prema procenama, mogu se potrošiti za nekih 70 godina. U tom kontekstu ima procena da bi svet mogao da bude poprište sukoba između Sjedinjenih Država i Kine oko nafte. Tako američki geolog Ivanho kaže da će se Sjedinjene Države otimati sa Kinom za svaki tanker sirove nafte i da se može desiti da bliskoistočni izvoznici nafte daju prednost kineskim raketama u odnosu na američke papirnate dolare.
Naš drugi sagovornik, Slobodan Stojković, mogućnost globalnog sukoba oko energije teoretski ne isključuje, ali naglašava da ne spada u grupu katastrofičara. On smatra da će se stvari na najvećim energetskim tržištima, poput američkog, razvijati u dva pravca: ka efikasnijoj potrošnji energije i uvođenju alternativnih izvora energije. Sukob potražnje dva velika tržišta za naftom razrešiće, po njegovom mišljenju, cena ovog energenta:
“Tražnja za enregentatima, konkretno sirovoj nafti, a na drugoj strani resursima će ići u pravcu održavanja relativno visoke cene sirove nafte. U tome bih ja mogao prepoznati sukopb između potražnje s jedne strane, naravno, kineskog tržišta, a s druge strane američkog tržišta, iako treba imati u vidu i u strukturi ukupne potrošnje amreičkog tržišta koliko je prisutna ukupna potrošnja sirove nafte iz regiona Bliskog istoka.”
U strukturi skuplje nafte koju ćemo morati da plaćamo povećani troškovi istraživanja i proizvodnje nafte iz dubljih nego do sada ležišta, ali po Stojkoviću će katastrofični scenariji moći da se izbegnu i novim, neistraženim nalazištima nafte, kao što su, recimo, ona u području Amazona.
I Adam Ward kaže da se mogućnost sukoba Amerike i Kine oko nafte ne može isključiti, ali takvu mogućnost ne vidi kao odviše verovatnu, navodeći nekoliko razloga za to:
“Prvi od njih je to što Kina sve više prihvata nužnost da smanji svoju zavisnost od uvoznih energenata. Da, tačno je da je problem ogromna kineska potražnja za energijom, ali problem sa kojim Kina mora da se uhvati u koštac jeste što se u toj zemlji energija troši vrlo neefikasno, što postoji ogromno rasipanje energetskih resursa. U poslednjih nekoliko godina primetni su napori kineske vlade da se energija racionalnije troši, kao i da se privreda više oslanja na energente iz sopstvenih izvora, kako bi se smanjila zavisnost od uvoza energije sa Bliskog istoka. S druge strane, primetno je da Kina poslednjih godina razvija diplomatske odnose sa zemljama Bliskog istoka i delovima Afrike i Latinske Amerike, iz kojih uvozi naftu. Diplomatske odnose sa tim delom sveta ona nikada ranije nije razvijala. To svakako izaziva nezadovoljstvo i nervozu u Sjedinjenim Državama, ali sumnjam da je to dostiglo takav stepen alarmantnosti, da je došlo u takvu fazu da bi moglo izazvati ozbiljne tenzije i sukobe između dveju zemalja.”
“Dok je Amerika zabrinuta mogućnošću uspeha Kine, Evropu više brine mogućnost neuspeha. Stari kontinent se boji da bi kineski sistem mogao da doživi kolaps, što bi imalo nesamerljive posledice na globalnom nivou. Američki pogled na Kinu je sasvim drugačiji. Vašington sa zabrinutošću gleda na kineski privredni napredak, na to što Kinezi vrše ogromne investicije u svoj vojni kompleks, oni, dakle, na Kinu gledaju kao na rivala. Oni sa zebnjom gledaju na to kako će rast Kine uticati na aspiracije Amerike da oblikuje i predvodi međunarodne odnose.”
Sjedinjene Američke Države, koje predstavljaju 5 odsto svetske populacije, troše 25 odsto svetskih rezervi sirove nafte, dok Kina, koja čini 25 odsto svetskog stanovništva, uz godišnji privredni rast od preko 10 odsto, troši samo 5 odsto svetskih rezervi nafte. Da stvar bude gora, svetske zalihe sirove nafte, a one su uglavnom na Bliskom istoku, prema procenama, mogu se potrošiti za nekih 70 godina. U tom kontekstu ima procena da bi svet mogao da bude poprište sukoba između Sjedinjenih Država i Kine oko nafte. Tako američki geolog Ivanho kaže da će se Sjedinjene Države otimati sa Kinom za svaki tanker sirove nafte i da se može desiti da bliskoistočni izvoznici nafte daju prednost kineskim raketama u odnosu na američke papirnate dolare.
Naš drugi sagovornik, Slobodan Stojković, mogućnost globalnog sukoba oko energije teoretski ne isključuje, ali naglašava da ne spada u grupu katastrofičara. On smatra da će se stvari na najvećim energetskim tržištima, poput američkog, razvijati u dva pravca: ka efikasnijoj potrošnji energije i uvođenju alternativnih izvora energije. Sukob potražnje dva velika tržišta za naftom razrešiće, po njegovom mišljenju, cena ovog energenta:
“Tražnja za enregentatima, konkretno sirovoj nafti, a na drugoj strani resursima će ići u pravcu održavanja relativno visoke cene sirove nafte. U tome bih ja mogao prepoznati sukopb između potražnje s jedne strane, naravno, kineskog tržišta, a s druge strane američkog tržišta, iako treba imati u vidu i u strukturi ukupne potrošnje amreičkog tržišta koliko je prisutna ukupna potrošnja sirove nafte iz regiona Bliskog istoka.”
U strukturi skuplje nafte koju ćemo morati da plaćamo povećani troškovi istraživanja i proizvodnje nafte iz dubljih nego do sada ležišta, ali po Stojkoviću će katastrofični scenariji moći da se izbegnu i novim, neistraženim nalazištima nafte, kao što su, recimo, ona u području Amazona.
I Adam Ward kaže da se mogućnost sukoba Amerike i Kine oko nafte ne može isključiti, ali takvu mogućnost ne vidi kao odviše verovatnu, navodeći nekoliko razloga za to:
“Prvi od njih je to što Kina sve više prihvata nužnost da smanji svoju zavisnost od uvoznih energenata. Da, tačno je da je problem ogromna kineska potražnja za energijom, ali problem sa kojim Kina mora da se uhvati u koštac jeste što se u toj zemlji energija troši vrlo neefikasno, što postoji ogromno rasipanje energetskih resursa. U poslednjih nekoliko godina primetni su napori kineske vlade da se energija racionalnije troši, kao i da se privreda više oslanja na energente iz sopstvenih izvora, kako bi se smanjila zavisnost od uvoza energije sa Bliskog istoka. S druge strane, primetno je da Kina poslednjih godina razvija diplomatske odnose sa zemljama Bliskog istoka i delovima Afrike i Latinske Amerike, iz kojih uvozi naftu. Diplomatske odnose sa tim delom sveta ona nikada ranije nije razvijala. To svakako izaziva nezadovoljstvo i nervozu u Sjedinjenim Državama, ali sumnjam da je to dostiglo takav stepen alarmantnosti, da je došlo u takvu fazu da bi moglo izazvati ozbiljne tenzije i sukobe između dveju zemalja.”
