RSE: Možeš li nam najprije predstaviti organizaciju The books of knjige pošto to nije samo muzička, grupa kao što mnogi u regionu misle? Manje ste poznati u regoionu nego u Crnoj Gori.
RADUNOVIĆ: Tačno, nje samo muzička grupa. Čak u posljednjih pet, šest godina se puno više bavimo nekim drugim stvrima. Recimo, da počnem od serije koju smo uradili prije jedno godinu dana, koja je izašla i na DVD-ju, tj. na tri DVD-ja koji su jako dobro prodati po Crnoj Gori. Bavimo se i TV i radijskim reklamama, radimo i jednu vrlo slušanu radioemisiju, bavimo se i instalacijama, performansima, pišemo za neke novinice i tako. Uglavnom, bavimo se svim i svačim, što znači da vjerovatno ništa ne radimo kako treba.
RSE: Da li vi smatrate da ništa ne radite kako treba?
RADUNOVIĆ: Pa, ja dosad nisam razmišljao o kvalitetu tih stvari koje radimo, međutim, kad malo bolje razmislim, mislim da ustvari i nismo neki majstori, da tako kažem. Suština je u tome da i ne treba sad previše pažnje poklanjati tim stvarima, jer čim čovjek sebe počne preozbiljno da shvata, ili umre ili postane budala. Mislim da bismo mi umrli.
RSE: U čemu ste vi najbolji? Je li to radio, je li to televizija, je li to muzika?
RADUNOVIĆ: Ja ne znam, iskren da budem. Znači, ja sam oduševljen sa sva tri ta vida izražavanja, jer prvenstveno, znači, mislim na sebe. I mislim da mi mislimo na nas prvenstveno dok radimo te stvari. Znači, nije nam cilj, niti ciljna grupa publika, iako nam je drago, naravno, kada ona uživa u tome. Prvi cilj je da se mi dobro zabavljamo i da uživamo, tako da dok god toga ima, mislim da su sve te stvari OK, jer podjednako uživamo u svakoj od njih.
RSE: Koliko to što se vi izražavate na tipično crnogorskom jeziku limitira vašu popularnost van granica Crne Gore - i što je to specifičan vid crnogorskog humora?
RADUNOVIĆ: Ja mislim da nije suština u jeziku, niti u tim nekim lokalizmima koje mi izgovaramo, niti što je to tipično crnogorski humor. Mislim da je suština kao i kod svih vrsta umjetnosti, iako ne smatram umjetnošću nego običnim smećem ovo što mi radimo. Suština je u temama. Znači, ako se čovjek bavi temama koje su univerzalne, recimo sad da pomenem - razvode se ljudi i u Bosni, razvode se i Crnoj Gori, tako da odnos prema tome može biti blizak, znači, i nekome iz Bosne i iz Kanade - e, ne može jedino iz Advokatske komore Crne Gore, tu se ograđujem. Suština je, znači, u tome čime se bavimo i što tretiramo. Ako se bavimo crnogorskim političarima, što se dosta često dešava, vjerujem da to ne može biti baš previše zanimljivo ljudima koji nisu iz Crne Gore. Međutim, znam da «dosta» ljudi i iz Srbije i iz Bosne koji dođu u posjed DVD-ja, čak i ljudi iz Hrvatske za koje sam bio siguran da to nije njihov humor, kapiraju, jer imam informacije s raznih strana bivše nam domovine zajedničke, tako da mislim da je suština ono o čemu se govori, a ne kako se govori.
RSE: Na našoj Online stranici slušaoci su imali priliku da vam postavljaju pitanje i bilo je par kritika da se više ne bavite političarima crnogorskim toliko kritički kao što ste to ranije radili. Da li je to tačno i ako je to tačno, zašto je tako?
RADUNOVIĆ: Kao neko ko je direktno odgovoran za te stvari nisam siguran da mogu biti do kraja objektivan, ali mislim da apsolutno nije tačno, da ljudi koji slušaju naše radioemisije, koji gledaju televizijske emisije znaju čime se bavimo i koji je način na koji se bavimo tim. E sad, postoje razne političke partije, ljudi su različiti i svako bi to radio na drugačiji način. Ja sam pročitao jedno pitanje đe se tvrdi da smo režimski političari. Niti smo režimski, niti smo antirežimski. Znači, mi kritikujemo pojave i ljude za koje nam se učini da bi ih trebalo kritikovati. Međutim, ne želimo da se pretvorimo u nekoga ko se bavi samo politikom i političarima, iako toga ima baš dosta u našem radu. I nemamo nekih tabua, niti se bojimo od Mila Đukanovića, niti od bilo koga od aktuelnih političara. I moram i to da kažem, koliko god da smo ih kritikovali, a jesmo dosta, nikada nismo imali problem. A bilo je, bogami, emisija đe smo bili dosta grubi. Da bih potkrijepio ovo nečim, zadnji novogodišnji program koji smo radili za javni servis zamalo je zabranjen, upravo zbog Mila Đukanovića, i to ne zbog Mila Đukanovića, na njegovu interevenciju, nego su se neki urednici prepali. Mada ovo nije pravdanje, jer mislim da je to pitanje prilično glupo, jer iz toga proizilazi da smo mi kao nešto se obogatili i da onda ne želimo da svoje pozicije poljuljamo. Prestaćemo da se bavimo crnogorskim političarima, mislim ovima na vlasti, tek kad svi zaradimo po 200.000 eura najmanje – a mislim da je to nemoguće. Znači, kad se obezbijedimo. Vjerovatno ne bih bio toliko lud, evo sad pričam iskreno, da ako mi daju već neke pare, i to velike pare, ne bi mi padalo na pamet da ih kritikujem. Nismo toliko pošteni.
RSE: Koliko se za vaš rad reći da je angažovan? Znamo da u Crnoj Gori nema baš puno niti muzičara, niti umjetnika koji imaju tu vrstu angažiranog rada.
RADUNOVIĆ: Mislim da je samo to u pitanju kod nas. Mislim da je uglavnom reakcija na stvarnost. Sada, ne znam je li to dobro ili loše, stvarno ja kažem da mi to radimo prvenstveno radi sebe, jer ne želim da lažem nikoga. Znači, dok je god nama dobro u tome, to ćemo raditi. Međutim, ja i u okruženju ne vidim previše angažovanih umjetnika, muzičara, jer suština je da je ovđe već 15 godina zavladalo mediokritetstvo - uglavnom se sluša najgora muzika. Muzički ukus za koji ja mislim da je najvažniji, jer se preko muzike izražava taj neki protest i bunt, formiraju festivali, koji su u Crnoj Gori i Srbiji napravili katastrofu totalnu. Znači, nema mladih rok bendova, nemaju para, repera - eto ima pomalo, ali to nije dovoljno - koji bi rekli svima «idite, znate đe» i koji bi se bunili zbog načina života i stanja u društvu. Uglavnom se pjeva o nekim ljubavima, o ostavljanjima - «đevojka me ostavila, ja se se razbolio» i tako. Mislim, i toga treba da postoji, ali je užasno što ne postoji ovoga drugoga - da se mladi ljudi bune protiv sistema, načina života.
RSE: A šta je bio vaš motiv kad ste napravili The books of knjige?
RADUNOVIĆ: Pravo da vam kažem, The books of knjige su nastale dok smo mi još bili u srednjim školama i nismo baš previše razmišljali da će to sad postati nešto od čega ćemo mi, možda, pomalo moći i da živimo i da ćemo se baviti time toliko dugo. Dobro smo se zabavljali Mi smo kao mladi - u Cetinju tada nije postojalo pozorište, postojala je zgrada, ali nije bila aktivna, iako nismo gledali to, jesmo kao đeca, ali nismo baš odavno - pisali pozorišne komade, režirali to, igrali, osjećali smo da nešto treba da radimo i to je iz nas izlazilo. Nije tu bilo neke ideje, nekog predumišljaja. Jednostvano smo se zabavljali - i to smo se baš lijepo zabavaljali.
RSE: Smeta li vam kad vas porede, ili vam prija ili smeta, sa sarajevskim Nadrealistima?
RADUNOVIĆ: Ja nisam čuo previše tih poređenja, više nas porede sa Monti Pajtonom, ali i jedno i drugo bi mi jako prijalo, mada mi se trudimo da bude ono izvorno što mi u sebi nosimo – naravno, znam da originalnost ne postoji, da je suludo očekivati da bilo ko bude originalan danas i sve je već napravljeno - ali u svakom slučaju mi prija pošto mislim da su Nadrealisti bili sjajni. Ovi drugi pomenuti su genijalni. Međutim, ne bih ja puno o tome ni razmišljao, pošto ljudi su skloni da stave nešto na neko mjesto, u neki koš, i lakše im jetako - mi sve klasifikujemo, a mislim da u suštini su to samo slične forme - bavimo se humorom na jedan sličan način, ali u suštini smo jako različiti.
RSE: Samo još za kraj da kažemo nešto o kampanji Bježite drogaši.
RADUNOVIĆ: Moguće je, sad mi pada na pamet, da su ta pitanja vezana uz režim povezana s tim što smo mi tu zadnju kampanju Borba protiv droge radili za Vladu Republike Crne Gore, za istu tu vladu koju smo toliko kritikovali. Tamo je bio jedan vrlo fin i normalan čovjek, ministar finansija, koji nam je ponudio da mi osmislimo kampanju, uglavnom usmjerenu ka đeci --ciljna grupa je bila neđe od 6 do 13, 14 godina, uglavnom djeca koja dolaze prvi put u kontakt sa drogom - i pošto smo mi omiljeni upravo kod te starosne dobi, čovjek je mislio, i mislim da je mislio dobro, da bismo mi bili idealni kao promoteri i neko ko bi išao i po školama i pričao s tom djecom i objašnjavo im o čemu se tu radi i kako tome odoljeti. Mi smo uradili jednu TV reklamu koja je, po meni, odlična, da ne kažem nešto grđe. Pokazatelj da je zaista dobra je to što po nekim novinama, i srbijanskim i crnogorskim, evo već dva, tri mjeseca su oni u formi video klipova - da se skida. To je potpuno kršenje autorkog prava, tako da ćemo i tu preduzeti ponešto. Radili smo jednu muzičku numeru koja se upravo zove Bježite drogaši i u okviru te akcije smo išli po osnovnim školama i pričali s djecom. Mislim da je to jako lijep, društveno koristan rad i osjećali smo se stvarno dobro, jer smo prvi put u životu bili u takvoj ulozi.
RADUNOVIĆ: Tačno, nje samo muzička grupa. Čak u posljednjih pet, šest godina se puno više bavimo nekim drugim stvrima. Recimo, da počnem od serije koju smo uradili prije jedno godinu dana, koja je izašla i na DVD-ju, tj. na tri DVD-ja koji su jako dobro prodati po Crnoj Gori. Bavimo se i TV i radijskim reklamama, radimo i jednu vrlo slušanu radioemisiju, bavimo se i instalacijama, performansima, pišemo za neke novinice i tako. Uglavnom, bavimo se svim i svačim, što znači da vjerovatno ništa ne radimo kako treba.
RSE: Da li vi smatrate da ništa ne radite kako treba?
RADUNOVIĆ: Pa, ja dosad nisam razmišljao o kvalitetu tih stvari koje radimo, međutim, kad malo bolje razmislim, mislim da ustvari i nismo neki majstori, da tako kažem. Suština je u tome da i ne treba sad previše pažnje poklanjati tim stvarima, jer čim čovjek sebe počne preozbiljno da shvata, ili umre ili postane budala. Mislim da bismo mi umrli.
RSE: U čemu ste vi najbolji? Je li to radio, je li to televizija, je li to muzika?
RADUNOVIĆ: Ja ne znam, iskren da budem. Znači, ja sam oduševljen sa sva tri ta vida izražavanja, jer prvenstveno, znači, mislim na sebe. I mislim da mi mislimo na nas prvenstveno dok radimo te stvari. Znači, nije nam cilj, niti ciljna grupa publika, iako nam je drago, naravno, kada ona uživa u tome. Prvi cilj je da se mi dobro zabavljamo i da uživamo, tako da dok god toga ima, mislim da su sve te stvari OK, jer podjednako uživamo u svakoj od njih.
RSE: Koliko to što se vi izražavate na tipično crnogorskom jeziku limitira vašu popularnost van granica Crne Gore - i što je to specifičan vid crnogorskog humora?
RADUNOVIĆ: Ja mislim da nije suština u jeziku, niti u tim nekim lokalizmima koje mi izgovaramo, niti što je to tipično crnogorski humor. Mislim da je suština kao i kod svih vrsta umjetnosti, iako ne smatram umjetnošću nego običnim smećem ovo što mi radimo. Suština je u temama. Znači, ako se čovjek bavi temama koje su univerzalne, recimo sad da pomenem - razvode se ljudi i u Bosni, razvode se i Crnoj Gori, tako da odnos prema tome može biti blizak, znači, i nekome iz Bosne i iz Kanade - e, ne može jedino iz Advokatske komore Crne Gore, tu se ograđujem. Suština je, znači, u tome čime se bavimo i što tretiramo. Ako se bavimo crnogorskim političarima, što se dosta često dešava, vjerujem da to ne može biti baš previše zanimljivo ljudima koji nisu iz Crne Gore. Međutim, znam da «dosta» ljudi i iz Srbije i iz Bosne koji dođu u posjed DVD-ja, čak i ljudi iz Hrvatske za koje sam bio siguran da to nije njihov humor, kapiraju, jer imam informacije s raznih strana bivše nam domovine zajedničke, tako da mislim da je suština ono o čemu se govori, a ne kako se govori.
RSE: Na našoj Online stranici slušaoci su imali priliku da vam postavljaju pitanje i bilo je par kritika da se više ne bavite političarima crnogorskim toliko kritički kao što ste to ranije radili. Da li je to tačno i ako je to tačno, zašto je tako?
RADUNOVIĆ: Kao neko ko je direktno odgovoran za te stvari nisam siguran da mogu biti do kraja objektivan, ali mislim da apsolutno nije tačno, da ljudi koji slušaju naše radioemisije, koji gledaju televizijske emisije znaju čime se bavimo i koji je način na koji se bavimo tim. E sad, postoje razne političke partije, ljudi su različiti i svako bi to radio na drugačiji način. Ja sam pročitao jedno pitanje đe se tvrdi da smo režimski političari. Niti smo režimski, niti smo antirežimski. Znači, mi kritikujemo pojave i ljude za koje nam se učini da bi ih trebalo kritikovati. Međutim, ne želimo da se pretvorimo u nekoga ko se bavi samo politikom i političarima, iako toga ima baš dosta u našem radu. I nemamo nekih tabua, niti se bojimo od Mila Đukanovića, niti od bilo koga od aktuelnih političara. I moram i to da kažem, koliko god da smo ih kritikovali, a jesmo dosta, nikada nismo imali problem. A bilo je, bogami, emisija đe smo bili dosta grubi. Da bih potkrijepio ovo nečim, zadnji novogodišnji program koji smo radili za javni servis zamalo je zabranjen, upravo zbog Mila Đukanovića, i to ne zbog Mila Đukanovića, na njegovu interevenciju, nego su se neki urednici prepali. Mada ovo nije pravdanje, jer mislim da je to pitanje prilično glupo, jer iz toga proizilazi da smo mi kao nešto se obogatili i da onda ne želimo da svoje pozicije poljuljamo. Prestaćemo da se bavimo crnogorskim političarima, mislim ovima na vlasti, tek kad svi zaradimo po 200.000 eura najmanje – a mislim da je to nemoguće. Znači, kad se obezbijedimo. Vjerovatno ne bih bio toliko lud, evo sad pričam iskreno, da ako mi daju već neke pare, i to velike pare, ne bi mi padalo na pamet da ih kritikujem. Nismo toliko pošteni.
RSE: Koliko se za vaš rad reći da je angažovan? Znamo da u Crnoj Gori nema baš puno niti muzičara, niti umjetnika koji imaju tu vrstu angažiranog rada.
RADUNOVIĆ: Mislim da je samo to u pitanju kod nas. Mislim da je uglavnom reakcija na stvarnost. Sada, ne znam je li to dobro ili loše, stvarno ja kažem da mi to radimo prvenstveno radi sebe, jer ne želim da lažem nikoga. Znači, dok je god nama dobro u tome, to ćemo raditi. Međutim, ja i u okruženju ne vidim previše angažovanih umjetnika, muzičara, jer suština je da je ovđe već 15 godina zavladalo mediokritetstvo - uglavnom se sluša najgora muzika. Muzički ukus za koji ja mislim da je najvažniji, jer se preko muzike izražava taj neki protest i bunt, formiraju festivali, koji su u Crnoj Gori i Srbiji napravili katastrofu totalnu. Znači, nema mladih rok bendova, nemaju para, repera - eto ima pomalo, ali to nije dovoljno - koji bi rekli svima «idite, znate đe» i koji bi se bunili zbog načina života i stanja u društvu. Uglavnom se pjeva o nekim ljubavima, o ostavljanjima - «đevojka me ostavila, ja se se razbolio» i tako. Mislim, i toga treba da postoji, ali je užasno što ne postoji ovoga drugoga - da se mladi ljudi bune protiv sistema, načina života.
RSE: A šta je bio vaš motiv kad ste napravili The books of knjige?
RADUNOVIĆ: Pravo da vam kažem, The books of knjige su nastale dok smo mi još bili u srednjim školama i nismo baš previše razmišljali da će to sad postati nešto od čega ćemo mi, možda, pomalo moći i da živimo i da ćemo se baviti time toliko dugo. Dobro smo se zabavljali Mi smo kao mladi - u Cetinju tada nije postojalo pozorište, postojala je zgrada, ali nije bila aktivna, iako nismo gledali to, jesmo kao đeca, ali nismo baš odavno - pisali pozorišne komade, režirali to, igrali, osjećali smo da nešto treba da radimo i to je iz nas izlazilo. Nije tu bilo neke ideje, nekog predumišljaja. Jednostvano smo se zabavljali - i to smo se baš lijepo zabavaljali.
RSE: Smeta li vam kad vas porede, ili vam prija ili smeta, sa sarajevskim Nadrealistima?
RADUNOVIĆ: Ja nisam čuo previše tih poređenja, više nas porede sa Monti Pajtonom, ali i jedno i drugo bi mi jako prijalo, mada mi se trudimo da bude ono izvorno što mi u sebi nosimo – naravno, znam da originalnost ne postoji, da je suludo očekivati da bilo ko bude originalan danas i sve je već napravljeno - ali u svakom slučaju mi prija pošto mislim da su Nadrealisti bili sjajni. Ovi drugi pomenuti su genijalni. Međutim, ne bih ja puno o tome ni razmišljao, pošto ljudi su skloni da stave nešto na neko mjesto, u neki koš, i lakše im jetako - mi sve klasifikujemo, a mislim da u suštini su to samo slične forme - bavimo se humorom na jedan sličan način, ali u suštini smo jako različiti.
RSE: Samo još za kraj da kažemo nešto o kampanji Bježite drogaši.
RADUNOVIĆ: Moguće je, sad mi pada na pamet, da su ta pitanja vezana uz režim povezana s tim što smo mi tu zadnju kampanju Borba protiv droge radili za Vladu Republike Crne Gore, za istu tu vladu koju smo toliko kritikovali. Tamo je bio jedan vrlo fin i normalan čovjek, ministar finansija, koji nam je ponudio da mi osmislimo kampanju, uglavnom usmjerenu ka đeci --ciljna grupa je bila neđe od 6 do 13, 14 godina, uglavnom djeca koja dolaze prvi put u kontakt sa drogom - i pošto smo mi omiljeni upravo kod te starosne dobi, čovjek je mislio, i mislim da je mislio dobro, da bismo mi bili idealni kao promoteri i neko ko bi išao i po školama i pričao s tom djecom i objašnjavo im o čemu se tu radi i kako tome odoljeti. Mi smo uradili jednu TV reklamu koja je, po meni, odlična, da ne kažem nešto grđe. Pokazatelj da je zaista dobra je to što po nekim novinama, i srbijanskim i crnogorskim, evo već dva, tri mjeseca su oni u formi video klipova - da se skida. To je potpuno kršenje autorkog prava, tako da ćemo i tu preduzeti ponešto. Radili smo jednu muzičku numeru koja se upravo zove Bježite drogaši i u okviru te akcije smo išli po osnovnim školama i pričali s djecom. Mislim da je to jako lijep, društveno koristan rad i osjećali smo se stvarno dobro, jer smo prvi put u životu bili u takvoj ulozi.
