Mirna SADIKOVIC, Srecko STIPOVIC
Dva sina porodice Čobo iz okoline Kaknja, nakon završetka škole i godina bezuspješnog traženja posla, zajedno sa ocem Midhatom napravili su improvizovani rudnik na svojoj njivi. Kopajući dnevno i po nekoliko tona uglja, uspijevaju, kažu, prehraniti svoju porodicu. Jedan od sinova, Sulejman Čobo, dok tovari desetak kila težak grumen, kaže:«Iako ovaj posao nije baš regularan što se tiče rudnika kao rudnika, narod je na to primoran, silom prilika primoran to da radi. Ja mislim, ima ovdje gore, u okolini, desetak ovakvih sličnih nama. Ali, to su male količine uglja koji se, recimo, prodaje za domaćinstvo. To je, šta ja znam, recimo, dvije tone dnevno, da se, otprilike, može izvaditi i izbaciti ovdje.»
Otac Midhat kaže da je u početku bilo problema, čak i sa komšijama:
«Ovo je samo nužda natjerala da radimo ovaj pos'o. Radim u svom zemljištu, imao sam malo problema i s komšijama. Izvodio mi je opštinske komisije, inspekciju, al' kad su ljudi vid'li da nema opasnosti za njihove kuće, da idem svojom parcelom, ljudi su mi dozvolili: radi, pazi na sigurnost da ne bi bilo povrede na radu i tako...»
SULEJMAN: «Pa da vam kažem, dosta ima i politike. Ove sve firme, devedeset posto firmi koje zapošljavaju..., recimo prima se ljudi, međutim, to ide preko porodičnih poznanstava, familijarno. Regularnim putem ne možeš doći, iako imaš i radno iskustvo, ne možeš da dođeš na to mjesto, jer neko svojeg ubaci.»
MIDHAT: «Kad su branili ovu zemlju, obećavali su da će zlatnim kašikama kusat', a oni nemaju hljeba da jedu. Zar ja ne bih mog'o od svojih trista maraka da živim sa svojom ženom, da mi nije ove djece i nepokretne majke da je uzdržavam. Ono što kažu: crni hljeb. Nema težeg posla od ovog posla. Ručno valja kopat', i kamen i ugalj.»
SULEJMAN: «Igrom slučaja ost'o sam bez posla tako da sam bio primoran nečim prehranit' svoju porodicu – pošto sam oženjen i imam i dijete. Ovdje privatnih poslova slabo ima, a u preduzeći – ništa. Iš'o sam na dosta vrata, međutim, ne može. Nigdje se sad ne može trenutno. I onda, pošto mi je otac radio u rudniku, on to već dosta toga zna, odlučili smo na to. Jest' da je težak dinar, al' Bože moj, boljeg nema.»
