U nekadašnjem motelu u Miljevini nadomak Foče, nakon rata pretvorenom u alternativni kolektivni centar, danas živi šest starica. Već dva mjeseca žive bez struje, kažu da ni vode nama stalno, a najčešći obrok im je suh hljeb. Uglavnom su same, bez porodica, nemaju se gdje vratiti, a država je odavno zaboravila na njih. Osamdesetogodišnja Milosava Golubović jedna je od njih:
«Šta ću ti pričati, koje svoje jade? Šta ti imam pričati, bogati? Svoju fukaraštinu. Šta ti imam pričati? Ništa. Nit šta imam, nit... Dinara nemam ’ljeba da uzmem. Nemamo ništa. Voda đekad dođe, đekad ne. Struje, najgore, nemamo struje. Dole kažu da će nas da išćeraju. Ku’će nas sad, ja ne znam. Kako? Sirotinja k’o i druga sirotinja, nemam nikoga. Ni’okle dinara, ni’okle ništa. Sirotinja k’o i druga sirotinja. Plačem svaku noć, šaku suza isplačem.»
Kroz nekadašnji motel, nakon rata pretvoren u centar za izbjegle, prošlo je stotine ljudi. Danas su ovdje ostali stari, nemoćni i bolesni. Darinka Pjevačić ima blizu stotinu godina i kaže da se nema gdje ni kome vratiti:
«Pa kako živim? Nit imamo struje, ni vode, ni ikoga boga, nikad se oprala nijesam kako sam vođe došla. Eto, ako ovako nekad nam dadnu iz Crvenog krsta nešta, nake malo crkavice i eto ti. Eto o’šta živim. Tri dan sam skuvala, nekidan dobila malo, tri dana kuham, ono skuvala i jedem. Jutros brež ’ljeba jedem. Evo u ove žene - i ona nema - uzela ona sebi dva ’ljepčića, u nje uzela, a nemam o’kle da platim. Ku’ću se vratiti kad nema niđe. To je sve pogorelo.»
Stotinu metara dalje nalazi se još jedan kolektivni centar. U oronuloj zgradi, koju su nekada koristili rudari, bez elementarnih uslova danas živi dvanaest porodica. Milka Kovač:
«Nemam pare, nemam ništa. Evo na što je Srpska Republika me šćerala. Zašto mi je bratić poginuo? Da mi je živ ili brat ili bratić, ne bi’ ja bila u Miljevini. Prekupim, pa sam uzela eno brašna 50 kila, dala 30 maraka. Nek imam brašna u kući. A drugo nemam ništa, evo sve da ti otvorim. A ne mogu da odem niđe, ni i Banju Luku, ni u Sar’jvo, ne umijem, nisam školovana. Ja sam svoje imanje povratila, zemlju, i na se prevela kad mi je brat umro. A tuj se neće, u to selo, niko živ da vrati. Da ’oće iko, ja bi’prva. A šta ću ja? Ja sam iskala sobu da mi daju, finu sobu. Ja sjutra kad umrem, opet će ostati državi, ja neću ponijeti, ovo će sve vako ostati - samo previti’ ruka ću poći.»
I Stanojka Pejović jedna je od stanovnica ovog centra:
«Evo kako živim. Evo, s penzijom, to malo, u ovoj jednoj prostoriji, niđe ni pomoći nikake. Predavala da mi se pravi kuća, da mi ’ranu šta dolje, da mi daju - ništa. Kod onolikog mog dobra. Milijarde i milijarde su u mene uništene. Evo šta imam. Ovo je sramota i Bogu plakati. Petn’estero ja unučadi i četvero djece imam, oni mene nemaju đe doći, ni poći, nego ovdje me strpali. Svako doli dolazili na selo, pomagali nam, radili, imali sve i mi i oni i sve. Ja bi da mi prave kuću pa đe bilo, da mi daju mat’rijal. Dajte mi šta bilo, pa ću ja praviti, ili prodati, ili kupiti, nije vaske briga, vi meni dajte mene što sleduje. A neko je uzeo, boga pitaj, kuće i vile, i benzinske prave, znam sve, imala bi’godinu pričati vam o ratu, o samom lopovluku, o svemu - šta su ljudi radili samo. Ali kome, kome, šta? Nikad te niko ništa pit’o nije. Ni imaš li šta jesti. Nije doš’o nikad niko da kaže kako živiš, đe, je l’ ti ružno, je l’ ti fino, jesi li bolesna, imaš šta jesti i piti - nikad niko.»
Iako je raspuštanje kolektivnih centara bilo aktuelno još prije pet godina, oni su još uvijek bosanskohercegovačka realnost. Preko milion ljudi u BiH ne živi u svojim prijeratnim domovima. U stotinu kolektivnih centara smješteno je oko 7.000 ljudi. Riječ je, uglavnom, o posebno ranjivim kategorijama ljudi, bolesnim, nepokretnim, socijalnim slučajevima, osobama nesposobnim za samostalan život.
«Šta ću ti pričati, koje svoje jade? Šta ti imam pričati, bogati? Svoju fukaraštinu. Šta ti imam pričati? Ništa. Nit šta imam, nit... Dinara nemam ’ljeba da uzmem. Nemamo ništa. Voda đekad dođe, đekad ne. Struje, najgore, nemamo struje. Dole kažu da će nas da išćeraju. Ku’će nas sad, ja ne znam. Kako? Sirotinja k’o i druga sirotinja, nemam nikoga. Ni’okle dinara, ni’okle ništa. Sirotinja k’o i druga sirotinja. Plačem svaku noć, šaku suza isplačem.»
Kroz nekadašnji motel, nakon rata pretvoren u centar za izbjegle, prošlo je stotine ljudi. Danas su ovdje ostali stari, nemoćni i bolesni. Darinka Pjevačić ima blizu stotinu godina i kaže da se nema gdje ni kome vratiti:
«Pa kako živim? Nit imamo struje, ni vode, ni ikoga boga, nikad se oprala nijesam kako sam vođe došla. Eto, ako ovako nekad nam dadnu iz Crvenog krsta nešta, nake malo crkavice i eto ti. Eto o’šta živim. Tri dan sam skuvala, nekidan dobila malo, tri dana kuham, ono skuvala i jedem. Jutros brež ’ljeba jedem. Evo u ove žene - i ona nema - uzela ona sebi dva ’ljepčića, u nje uzela, a nemam o’kle da platim. Ku’ću se vratiti kad nema niđe. To je sve pogorelo.»
Stotinu metara dalje nalazi se još jedan kolektivni centar. U oronuloj zgradi, koju su nekada koristili rudari, bez elementarnih uslova danas živi dvanaest porodica. Milka Kovač:
«Nemam pare, nemam ništa. Evo na što je Srpska Republika me šćerala. Zašto mi je bratić poginuo? Da mi je živ ili brat ili bratić, ne bi’ ja bila u Miljevini. Prekupim, pa sam uzela eno brašna 50 kila, dala 30 maraka. Nek imam brašna u kući. A drugo nemam ništa, evo sve da ti otvorim. A ne mogu da odem niđe, ni i Banju Luku, ni u Sar’jvo, ne umijem, nisam školovana. Ja sam svoje imanje povratila, zemlju, i na se prevela kad mi je brat umro. A tuj se neće, u to selo, niko živ da vrati. Da ’oće iko, ja bi’prva. A šta ću ja? Ja sam iskala sobu da mi daju, finu sobu. Ja sjutra kad umrem, opet će ostati državi, ja neću ponijeti, ovo će sve vako ostati - samo previti’ ruka ću poći.»
I Stanojka Pejović jedna je od stanovnica ovog centra:
«Evo kako živim. Evo, s penzijom, to malo, u ovoj jednoj prostoriji, niđe ni pomoći nikake. Predavala da mi se pravi kuća, da mi ’ranu šta dolje, da mi daju - ništa. Kod onolikog mog dobra. Milijarde i milijarde su u mene uništene. Evo šta imam. Ovo je sramota i Bogu plakati. Petn’estero ja unučadi i četvero djece imam, oni mene nemaju đe doći, ni poći, nego ovdje me strpali. Svako doli dolazili na selo, pomagali nam, radili, imali sve i mi i oni i sve. Ja bi da mi prave kuću pa đe bilo, da mi daju mat’rijal. Dajte mi šta bilo, pa ću ja praviti, ili prodati, ili kupiti, nije vaske briga, vi meni dajte mene što sleduje. A neko je uzeo, boga pitaj, kuće i vile, i benzinske prave, znam sve, imala bi’godinu pričati vam o ratu, o samom lopovluku, o svemu - šta su ljudi radili samo. Ali kome, kome, šta? Nikad te niko ništa pit’o nije. Ni imaš li šta jesti. Nije doš’o nikad niko da kaže kako živiš, đe, je l’ ti ružno, je l’ ti fino, jesi li bolesna, imaš šta jesti i piti - nikad niko.»
Iako je raspuštanje kolektivnih centara bilo aktuelno još prije pet godina, oni su još uvijek bosanskohercegovačka realnost. Preko milion ljudi u BiH ne živi u svojim prijeratnim domovima. U stotinu kolektivnih centara smješteno je oko 7.000 ljudi. Riječ je, uglavnom, o posebno ranjivim kategorijama ljudi, bolesnim, nepokretnim, socijalnim slučajevima, osobama nesposobnim za samostalan život.
