Dragan ŠTAVLJANIN (Miloš TEODOROVIC, Žana KOVACEVIC, Enis ZEBIC)
Uprkos apelima predsednika Slovačke Ivana Gašparoviča sugrađanima i medijima da ne kritikuju unapred novu vladu socijaldemokrate Roberta Fica, iz zemlje i Evropske Unije stižu žestoke reakcije. Glavni razlog je što su se u Vladi našli ključni krivci za međunarodnu izolaciju Slovačke sredinom devedesetih godina prošlog veka, Pokret za demokratsku Slovačku bivšeg premijera Vladimira Mečijara i ekstremni nacionalisti Jana Slote iz Slovačke narodne stranke.Dok je Mečijar za osam godina u opoziciji postao za Slovake i Evropu relativno prihvatljiv, Ficovoj partiji SMER zbog koalicije sa ksenofobičnim nacionalistima preti u najmanju ruku zamrzavanje članstva ili čak isključenje iz grupacije evropskih socijalista, što je već predloženo ove sedmice.
Naime, iz Slovačke nacionalne stranke Jana Slote otvoreno pozivaju Slovake da sednu u tenkove i sravne Budimpeštu sa zemljom, a o Mađarima govore kao o „ubicama Slovaka“. Ova partija je inače blisko sarađivala sa Srpskom radikalnom strankom, a njen lider Slota je u više navrata posetio Beograd.
Tim Hoton (Haughton) iz londonskog Centra za ruske i istočno evropske studije za Radio Slobodna Evropa kaže:
„Moram da kažem da sam iznenađen Ficoovom odlukom da formira koaliciju sa Slotinom partijom i Mečijarevim Pokretom za demokratsku Slovačku, a da nije pokušao da postigne sporazum sa nekom od partija bivše vladajuće koalicije. To jasno pokazuje da je Ficu više stalo do vlasti, tačnije da bude premijer nego do ostvarivanja socijaldemokratskih principa i vrednosti. Takođe, njemu je jasno da mu je u takvoj vladi mnogo lakše da nametne svoju politiku, jer sa Slotom i Mečijarom očigledno niko drugi ne bi pravio koaliciju, nego kada bi se udružio sa nekom od partija iz bivše vlade.“
Da li Slovačkoj preti opasnost od međunarodne izolacije, uprkos izjavama premijera Fica da će njegova politika biti proevropska, a predsednik Gašparovič tvrdi da će se prava manjina čak poboljšati. U Slovačkoj od 5,5 miliona stanovnika oko 500 hiljada su Mađari i 400 hiljada Romi. Aneta Vilagi iz Slovačke asocijacije za spoljnu politiku u intervjuu za naš program:
„To verovatno izaziva najveći strah, mogućnost međunarodne izolacije zbog loše reputacije lidera Slovačke narodne stranke Jana Slote. Videćemo da li će nova Vlada biti pragmatična, ili će pak voditi voditi ksenofobičnu i nacionalističku politiku.“
Ekspert iz Londona Tim Hoton smatra da postoji razlika između Mečijarove i Slovačke narodne stranke:
„Može se predvideti da će se Slotina partija pridržavati svojih programskih opredeljenja, to znači da će na čelu ministarstva obrazovanja potencirati slovačku nacionalnu liniju. Mečijarova partija je, s druge strane, sve pragmatičnija.“
Aneta Vilagi iz Asocijacije za spoljnu politiku u Bratislavi ističe da ne treba očekivati radikalne promene na ekonomskom planu bez obzira što je Fico u predizbornoj kampanji obećavao da će srušiti liberalne ekonomske i socijalne reforme koje su prethodnoj vladi donele nevolje kod kuće a isključivo pohvale u svetu:
„Stvaranje koalicione vlade sa Mečijarovom i Slotinom partijom itekako će se odraziti na rešavanje manjinskog pitanja kao i spoljnu politiku zemlje. S druge strane, ne očekujem dramatične promene u ekonomskoj politici u odnosu na prethodnu vladu. Dakle, Fico će u osnovi nastaviti tržišnu politiku, Mečijar će to podržati, a Slotina partija nema tako iskristalisan stav o ekonomskim pitanjima kao o manjinskim i spoljnoj politici.“
Tim Hoton, ekspert iz Londona:
„Ako analizirate koalicioni sporazum nove vlade i ostala saopštenja njenih članica, jasno je da će ona izmeniti neke od mera bivše vlade, na primer prilično nepopularno plaćanje participacije za lekarski pregled. Novi premijer ima nameru i da povuče slovačke trupe iz Iraka, što svakako podržava ogromna većina stanovništva. Međutim, teško je predvideti iz sadašnje perspektive kakvu će politiku voditi, jer se u njenom kreiranju, kao što sam rekao, više rukovodi željom da bude na vlasti nego ideološkim principima.“
Aneta Vilagi, ekspert iz Bratislave:
„Fico je već najavio promenu jedinstvene stope poreza na dodatu vrednost, jednu od najpoznatijih mera Dzurindine vlade, zatim izmene u zdravstvenom osiguranju. Njegov plan je i drugačiji tip transformacije državnih preduzeća nego što je to radila prethodna vlada. Istovremeno, ministar finansija je izjavio ove sedmice da je njegov cilj da Slovačka uvede evro 2009. godine kao što je i Dzurindin kabinet planirao.“
U međuvremenu, novi slovački premijer je odustao od najavljenog znatno višeg poreza za banke i monopole i oporezivanja dividendi:
Da li je potez četrdeset-jednogodišnjeg advokata Roberta Fica iznenadio i same njegove simpatizere? Tim Hoton:
„Mislim da je veliki deo Ficovih birača glasao za njega zbog levičarskih vrednosti za koje se zalaže. Sigurno je da će neki od njih biti razočarani zbog koalicije sa Slotom i Mečijarom, možda čak između četvrtine i trećine njih, mada ne verujem da su i ostali Ficovi birači previše oduševljeni njegovim potezom.“
Drugačiji je stav Anete Vilagi:
„Neki su možda razočarani, međutim istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ogromna većina Ficovih glasača podržava koaliciju sa partijama Jana Slote i Vladimira Mečijara. Reč je o biračima koji će podržati bilo koga ko je protiv prethodne Dzurindine vlade, jer su bili nezadovoljni njenom politikom.“
Dakle, nakon osam godina odlazi sa scene koaliciona vlada Mikulaša Dzurinde, koja je ne samo izvela zemlju iz međunarodne izolacije, već je zbog ubrzanih tržišnih reformi smatrana ekonomskim čudom u Centralnoj Evropi. U Slovačku je u ovom periodu ušlo 11 milijardi dolara stranih investicija, zabeležen je ekonomski rast od 17 odsto u poslednje četiri godine, nezaposlenost je smanjena sa 20 na 12 procenata. Slovačka je najveći evropski proizvođač automobila po glavi stanovnika sa pogonima Folksvagena, Kie i Pežoa. Ipak, sve to nije bilo dovoljno da sačuva vlast. Tim Hoton, ekspert iz Londona:
„Ako analiziramo političko opredeljenje građana Slovačke, onda se može zaključiti da na ovim izborima nije bilo dramatične promene u odnosu na prethodne. Hrišćansko-demokratski pokret, zatim Stranka mađarske koalicije dobila je manje-više isti broj glasova. Ključno pitanje tokom ovih izbora bile su socijalno-ekonomske reforme, koje su doprinele poboljšanju standarda delova stanovništva. Zbog toga je i Slovačka demokratska i hrišćanska unija sada već bivšeg premijera Dzurinde dobila 18 procenata glasova, mnogo više nego što se očekivalo. Međutim, reč je manjini ljudi koja je osetila pogodnosti reformi. Većina smatra da im radikalne promene nisu poboljšale životni standard i zato su se masovno opredelili za SMER Roberta Fica, jedinu partiju koja je sebe predstavila kao modernu organizaciju levo od centra. Istovremeno, rast popularnosti nacionalističke Slovačke narodne stranke Jana Slote može se objasniti podrškom dela nekadašnjih birača Mečijareve partije.“
Sličan je i stav Anete Vilagi iz Slovačke asocijacije za spoljnu politiku:
„Dzurindina vlada je forsirala radikalne reforme i građani su se osećali delimično zamoreni od konstantne neizvesnosti i tereta kojima su bili izloženi. Međutim, podsetiću vas da su Mečijarova partija kao i Ficov SMER dobili zavidan broj glasova i na izborima 1998. i 2002. godine, ali nisu uspeli da formiraju vladu jer niko nije hteo sa njima u koaliciju.“
Da li su osim neizvesnosti i tereta reformi, građani glasali protiv reformističke vlade i zbog korupcionaških skandala na koje nije bila imuna? Tim Hoton:
„Korupcionaški skandali su takođe igrali značajnu ulogu i zbog toga je izlaznost birača bila mnogo niža nego na ranijim izborima. Građani smatraju da političari pre svega brinu o svojim ličnim interesima, a ne opštem dobru. Ako generalno analiziramo sve izbore u postkomunističkim društvima, vladajuće partije su uglavnom gubile odlazeći u opoziciju. Dzurinda je jedan od izuzetaka, jer je nakon 1998. uspeo i 2002. godine da formira vladu. Razlog za to su radikalne reforme koje su za mnoge veoma bolne i većina građana ne oseća odmah pogodnosti tranzicije, zašta je verovatno potrebno najmanje osam, pa i više godina. Na primer, u Slovačkoj mnogi smatraju da su im promene u socijalnoj politici i zdravstvu samo donele nove namete umesto očekivanih dobitaka. Zato su na izborima kaznili partije koje su uvele pomenute mere.“
Možda je uspeh Roberta Fica on sam najbolje objasnio neposredno nakon izbora:
„Naš program je dobio značajnu podršku. To znači, da ako budemo u novoj vladi, biče nastavljene reforme, ali od kojih će koristi imati većina građana, a ne samo nekoliko kao do sada“, kazao je Fico, koji je nekada bio član Dzurindine koalicione vlade u prvom mandatu, ali ju je ubrzo napustio i formirao sopstvenu partiju.
Da li to znači da je veći deo birača umesto tržišne utakmice skloniji uravnilovci? Aneta Vilagi, ekspert iz Bratislave:
„Teško je proceniti da li građani podržavaju egalitarnije društvo. Ficov SMER je zapravo veoma jaka lobi grupa u kojoj je mnogo preduzetnika. Dakle, ne radi se o siromašnoj partiji. Stanovništvo u ruralnim područjima smatra da je glavni grad Bratislava maltene druga država u poređenju sa ostatkom Slovačke kada je reč o razvoju i standardu, i da političare uopšte ne zanima sudbina običnih ljudi, naročito u udaljenim područjima. Zato su građani glasali za promene. Fico je obećavao veća davanja običnim ljudima i nerazvijenim regijama, što mu je donelo dosta glasova.“
Nakon Slovačke, o iskustvu Poljske, gde je u maju u Vladu ušla populistička organizacija „Samoodbrana“, čiji je lider Andžej Leper (Andrzej Lepper) postao potpredsednik Vlade i ministar poljoprivrede. Osim što je predvodio seljake u blokadi puteva, zbog kako se isticalo, ugroženosti od Evropske Unije, mnogi ga pamte i po veličanju ekonomske politike Adolfa Hitlera. Šef diplomatije Poljske Stefan Meler podneo je ostavku u znak protesta. Zbog ulaska populističke Samoodbrane u vladu premijera Kažimježa Marćinkjeviča (Kazimierz Marcinkiewicz). Ugledni istoričar i diplomata je na čelu resora diplomatije u evroskeptičnoj vladi davao Evropskoj uniji garancije da Poljska neće uploviti u izrazito antievropske i nacionalističke vode. Istovremeno, u manjinsku vladu desničarske Partije Prava i Pravde ušao je i deo ultra katoličke Lige poljskih porodica.
Njen poslanik u Evropskom parlamentu Maćej Gjertih (Maciej Giertych), izazvao je zgražavanje ove sedmice kada je povodom 70 godina od državnog udara u Španiji izjavio da je general Franko sprečio komuniste da dođu na vlast i zaštitio Rimokatoličku crkvu.
„Prisustvo ljudi kao što je Franko u evropskoj politici... obezbedilo je održanje tradicionalnih vrednosti u Evropi", dodao je on.
Gjertih je inače otac Romana Gjertiha, koji je zamenik poljskog premijera i ministar obrazovanja.
Najnovija vesti stigla je u petak. Naime, premijer Kažimjež Marćinkjevič je podneo ostavku zbog sukoba sa liderom partije Prava i pravde Jaroslavom Kačinskim koji je prošle jeseni odustao od premijerske funkcije samo zato da ne bi pokvario šanse bratu blizancu Lehu da bude izabran na čelo države. Naime, birači ne bi gledali blagonaklono da dva brata budu na dve najuticajnije funkcije u zemlji. Očekuje se da će sada Jaroslav Kačinski preuzeti premijersku dužnost.
Najpopularniji poljski političar, premijer Marćinkjevič bio je zajedno sa potpredsednicom vlade i ministarkom finansija Zitom Gilovskom, koja je nedavno podnela ostavku zbog lustracije, glavni garant za privredu i strane investitore da će javne finansije ostati pod kontrolom, a privreda tržišno orijentisana.
Miroslava Grabovska iz varšavskog Instituta za studije demokratije o trenutnoj političkoj situaciji za Radio Slobodna Evropa kaže:
„Politička situacija u Poljskoj je nekoherentna, jer tri partije koje danas čine vladajuću koaliciju nisu bile spremne da sarađuju odmah nakon izbora i prošli su meseci pre formiranja vlade. Sada postoje tenzije između glavnog partnera Partije Prava i Pravde i dve manje članice koalicije, pre svega oko ekonomske politike. Samoobrana je sklonija prosocijalističkim rešenjima, pre svega velikim socijalnim davanjima iz budžeta, bez obzira što to vodi rastu duga i deficita zemlje. Partija Prava i Pravde želi odgovorniju ekonomsku politiku. Drugi izvor nesuglasica je odnos između ,nas‘ i ,njih‘, tačnije poljske tradicije, nacije, sa jedne strane, i Evropske Unije i drugih nacija, sa druge. Liga poljskih porodica u tom smislu ima maltene ksenofobičan odnos prema drugima, dok Partija Prava i Pravde, koja takođe dosta polaže na tradicionalne vrednosti, nije ipak tako radikalna.“
Tim Hoton iz londonskog Centra za ruske i istočno evropske studije:
„Zanimljivo je da je ,Samoodbrana‘ Andžreja Lepera bila veoma kritična prema evropskim integracijama u vreme dok je bila u opoziciji. Sada kada je deo vladajuće koalicije, njen pristup je mnogo pragmatičniji. S druge strane, Liga poljskih porodica nije promenio svoju ideološku poziciju, koja uključuje i evroskepticizam.“
Partija Prava i pravde je nakon pobede na parlmentarnim izborima prošle jeseni pregovarala o koaliciji sa tržišno orijentisanom Građanskom platformom. Međutim, nakon što je nekoliko meseci kasnije na predsedničkim izborima pobedio Leh Kačinski, brat blizanac lidera Partije Prava i pravde Jaroslava Kačinskog, ti razgovori su prekinuti i ona je formirala manjinsku vladu. Miroslava Grabovska:
„Za Partiju Prava i Pravde bilo je lakše da formira koaliciju sa ove dve male partije koje su jedva prešle cenzus, nego sa mnogo većom Građanskom platformom koja je liberalno, protržišno orijentisana i ne bi pristala na kompromise oko osnovnih principa.“
Ona smatra da je Partija Prava i pravde napravila grešku:
„Ova vlada je mobilisala mase na populističkoj i nacionalističkoj retorici koje neće biti lako kasnije umiriti. Zato u ovom trenutku nije moguće voditi odgovornu i reformsku politiku zbog očekivanja građana kojima su davana nerealna obećanja. Mislim da se Partija Prava i Pravde preračunala smatrajući da će moći da manipuliše masama i kada dođe na vlast kao u vreme predizborne kampanje. Naime, tu su veoma jaki sindikati, i druge društvene grupacije koje traže velika socijalna davanja. Mislim da je Partija Prava i Pravde napravila ozbiljnu grešku formirajući vladu sa ove dve partije. Da je ušla u koaliciju sa Građanskom platformom, kao liberalnom strankom, mogla je na nju prevaliti sav teret kritika javnosti zbog nepopularnih ekonomskih mera. Ovako, ona mora da vodi računa o budžetskoj i monetarnoj disciplini i drugim ekonomskim merama, u čemu nije previše vešta, a taj segment politike inače ne donosi veliku popularnost. Na primer, projekcija budžeta za sledeću godinu pokazuje da vlada nije u stanju da se uhvati u koštac sa kresanjem neracionalnih rashoda, što je preduslov za nastavak reformi. Poljska je takođe daleko od ispunjenja uslova za članstvo u Evropskoj monetarnoj uniji, odnosno uvođenja evra.“
U Poljskoj je u toku lustracioni postupak što je izazvalo velike kontroverze, tačnije da li je cilj vlasti da utvrde ko je zaista bio saradnik tajni službi, ili se to koristi pre svega za obračun sa neistomišljenicima? Miroslava Grabovska:
„To je veoma teško procenjivati. Neke od zemalja, kao što je Češka, već su prevazišle taj problem. Poljska se sa tim tek suočava. Vladajuća partija Prava i Pravde htela je da to reši objavljivanjem dokumenata o doušnicima u originalu. To bi se odnosilo na kandidate za javne funkcije, počev od političkih pa do medija i univerziteta. Međutim, lider ove partije Jaroslav Kačinski kao da odustaje od te prvobitne radikalne mere, jer se ispostavilo da je njegov tajni dosije, kao i nekolicine najbližih saradnika, falsifikovan.“
Zita Gilovska, koja je nedavno podnela ostavku na mesto potpredsednika Vlade zbog sumnje da je sarađivala sa tajnim službama, kaže da joj nije omogućen uvid u dokumenta, koji to navodno dokazuju, ističući da ubice i pedofili imaju više prava nego ona. Miroslava Grabovska:
„To je malo preterano. Njoj bi bio omogućen uvid u dokumenta kada započne proces. Međutim, nakon njene ostavke na javnu funkciju, postupak se automatski obustavlja. Naravno, moguće su manipulacije, čudne otpužbe. Iskreno govoreći u konkretnom slučaju nije mi jasno, i to je misterija, zašto se njen dosije tek sada pojavio nakon što je toliko godina obavljala funkcije u parlamentu i vladi. Očigledno je da se dosijeima tajnih službi može manipulisati pa i ucenjivati.“
Šta će Evropska Unija preduzeti ukoliko Vlade dve njene zemlje članice, Slovačke i Poljske, budu dovele u pitanje osnove principe na kojima funkcioniše evropska 25-torka? Tim Hoton:
„Međunarodna pozicija Slovačke može postati otežana ukoliko nova vlada napravi radikalni diskontinuitet u odnosu na politiku prethodnih vlasti. Evropska Unija je bila konsternirana kada je ekstremno nacionalistička partija Jorga Hajdera ušla u austrijsku vladu. To je istovremeno pokazalo kako je komplikovano za Brisel da reaguje konkretnim merama u takvim situacijama. Dakle, to neće biti realistično ni u slučaju Slovačke i Poljske, pogotovo ne uvođenje sankcija prema određenim partijama. Istovremeno, ukoliko ove dve zemlje ne bude sledile glavne tokove i principe evropske politike, njihov značaj i uticaj u Uniji dramatično će opasti.“
* * * *
Na Balkanu je populizam povezan sa nacionalizmom. U Srbiji, prema istraživanjima javnog mnjenja, Srpska radikalna stranka uživa sve veću podršku. Postavlja se pitanje da li je uzrok još uvek nerešena nacionalna pitanja, kao što je kosovsko, ili građani podržavaju radikale i iz socijalnih razloga, nezadovoljni sve većim raslojavanjem, a i mnogim korupcionaškim skandalima na koje nije imuna ni postmiloševićevska vlast. Miloš Teodorović:
Ozbiljna konkurencija srpskim radikalima, pogotovo otkako je 2004. godine postao ministar za kapitalne investicije, jeste Velimir Ilić. U nizu verbalnih incidenata ovog političara, svrstanog u takozvani demokratski blok, poslednji je bio u Skupštini Srbije, kada se radikalki Vjerici Radeta:
„Sa kog je ona duda spala u ovaj Beograd?“
Vjerica Radeta mu nije ostala dužna:
„Alo, majmune!“
Sve to u direktnom televizijskom prenosu. Tri nedelje kasnije, radikalka Radeta za naš program obrazlaže:
„To je tada bila moja zaista emotivna reakcija. Nisam preterano ponosna što sam baš tako reagovala, to nije moj stil, ali ne kajem se naravno.“
Ovakvi incidenti primeri su populizma u najirem smislu, ocenjuje socijalni psiholog Bora Kuzmanović. Njihov broj je zabrinjavajući jednako koliko i to što više nema političke opcije u Srbiji koja je imuna na niske i primitvne udarce:
„Sad postoje malo sofisticiranije i manje sofosticirane varijante. Znači, Velja Ilić se sad pojavljuje kao čovjek koji može da gradi mostove, puteve. Zaboravi se za trenutak da su to neke državne, narodne pare, nego kao da maltene on za to daje.“
Nedavna israživanja su pokazala da radikali uživaju podršku 40 odsto opredeljenih birača. Poslanik Demokratske stranke Snežana Lakičević-Stojačić uverena je da se za to može zahvaliti pomerenom sistemu vrednosti, koji su – po njoj – radikali i gradili. Samim tim i radikalska popularnost, zaključuje ona, čista je stvar populizma:
„Vaspitavanje nekih novih generacija uz ,ružičastu‘ televiziju, uz želju da se izađe iz što boljih kola, a ne iz što boljeg fakulteta je dovelo do toga da su za vas najbolji političari i najveći frajeri oni koji pljuju i psuju.“
Ipak, ono što radikale izdvaja od ostalih je povezivanje populističkih stavova sa nacionalizmom, što traje deceniju i po. Poslednji primer ponovo se zbio u Skupštini kada je poslanik Zoran Krasić govorio o ministarki Ivani Dulić-Marković, po nacionalnosti Hrvatici:
„Gde joj je bila rodbina? Brat, gde je bio? U Vojci Republike Srpske ili zenga? Šta je bio?“
Ovo poslanicu DS-a Snežanu Lakičević-Stojačić, kako kaže, nije iznenadilo, baš zato što dolazi od radikala:
„Mene je iznenadila uloga predsedavajućeg republičkog parlamenta tog trenutka koji je mrtav hladan to slušao i gledao.“
Da li je druga strana adekvatno dogovorila na nedopustive napade, takođe budi dileme. Iz G17 plus odgovorili su akcijom za zabranu radikala, a ministar Mlađan Dinkić je pozvao zamenika lidera te partije Tomislava Nikolića:
„Gospodin Nikolić je imati itekako šta da pojede, jer je rekao da će pojesti sve potpise koje mi budemo sakupili. Ja očekujem da će on to učiniti pred TV kamerama.“
Koliko se Dinkić izdigao iznad situacije, ili je na populizam odgovorio isto tako, pogotovo što je potpuno izvesno da je zabrana radikala u današnjoj Srbiji nemoguća. Bora Kuzmanović:
„Oni izgleda računaju na to da se birač mora hvatati na neku udicu.“
Iako dobrim delom partija sa „mekšim“ pogledima na srpsku poziciju danas u regionu i Evropi, Šešeljeva stranka još uvek u svom programu, na primer, zacrtava granice Srbije na liniji Karlovac-Karlobag-Virovitica. Ta ideja za Vjericu Radetu nije primer nacionalističkog populizma:
„To je ideja profesora Šešelja i mi znamo da nije ostvarljiva danas i odmah i mi uvek naglašavamo da se za tu ideju nikada nećemo boriti puškom, nego diplomatski, za stolom.“
Socijalni psiholog Bora Kuzmanović međutim ukazuje na trendove po kojima u vokabularu radikala danas ipak preovlađuju socijalne tematike:
„Verujem da se građani više uzdaju u tu njihovu priču da bi oni bolje vodili državu, da recimo ne bi bilo korupcije u toj meri. Ono što je sada najneobičnije, za radikale se i ne vezuje toliko priča o korupciji. Tako da mislim da je ova socijalna demagogija dobila prevlast pred nacionalnom, s tim što je nacionalna ostala.“
Na drugoj strani, iako su im u vreme dolaska na vlast obećanja o boljem životu bila posebno bitna, danas iz vladajuće demokratskog bloka neretko čuju se vrlo nacionalni stavovi. Tako premijer Vojislav Koštunica na Vidovdan u Gračanici poručuje:
„Svaki Srbin mora da zna, Kosovo je uvek bilo i zauvek će biti deo Srbije!“
Socijalni psiholog Bora Kuzmanović:
„Ja bih to pre nazvao pokušaj populizma, jer Koštunica je, budući da jeste u vlasti, prinuđen da vuče i neke realne poteze, i njemu se možda u ovom trenutku manje veruje nego radikalima.“
Bio to pokušaj ili ne, ne bi trebalo zaboraviti nedavno iskustvo sa Bogoljubom Karićem. Osim što je obećavao da će Srbija živeti od prodaje salate, Karić se nije odricao ni glorifikacije nacionalnog:
„Majko Srbijo!“
„Epski nastupi u njegovom stilu, Karića i njegovu partiju su u jednom trenutku doveli na treće mesto po popularnosti. To je pokazalo da ogoljeni populizam u Srbiji i danas ima prođu, što i građani uočavaju:
„Sve se radi da bi se vladalo i sve to nekako u Srbiji traje.“
„Pogledajte samo šta rade radikali. Setimo se samo ,tri dinara za kilo hleba‘.“
„To vam je sada po istom principu kao što je bilo s fudbalskim prvenstvom. Bilo je obećavano da ćemo maltene biti prvi, a gde smo završili – na 32. mestu.“
* * * *
Izjavu Milorada Dodika da bi i Srbima u Republici Srpskoj trebalo omogućiti pravo da se izjasne o svom statusu, mnogi su prokomentarisali kao nastojanje da u predizbornoj kampanji pridobije glasove onih koji podržavaju Srpsku demokratsku stranku. Činjenica je i da većina drugih stranka u BiH često poseže za populističkom retorikom u cilju pridobijanja birača, pre svega iz redova svog naroda:
Populistička retorika kojom se brane takozvani nacionalni interesi i upozorava na ugroženost jednog, drugog ili trećeg naroda u BiH, već godinama u ovoj zemlji je sigurno sredstvo održavanja na vlasti. Manipulacija nacionalnim pitanjem, koja se gotovo po pravilu intenzivira u predizbornim kampanjama, uspješan je metod kojim se gotovo više od desetljeća služe nacionalni lideri u Bosni i Hercegovini, zajednička je ocjena i političara i intelektualne javnosti. Međutim, populistička retorika u Bosni i Hercegovini često nije samo način da se privuku glasači, kaže Mirsad Ćeman iz Stranke demokratske akcije:
„Nažalost, posebno nažalost zbog nekih aspekata te retorike, nerijetko se zapravo radi i o stvarnim pogledima i stavovima. To sve skupa se ne može isključivo vezati za predizborne kampanje i tako dalje. Prema tome, kod nas je to već viđeno. Predizborne retorike ne doprinose rješavanju problema. Ja lično sam uvijek za drugačiji, blaži pristup, a ne zapaljive govore.“
Prema mišljenju Zvonka Jurišića iz Hrvatske stranke prava, zapaljiva populistička retorika je ustaljena praksa u Bosni i Hercegovini za homogenizaciju nacionalnog biračkog tijela:
„To služi isključivo za promidžbene svrhe. Nije tako davno i gospodin Čović izjavio da je referendum hrvatskog naroda 2001. godine bio samo dio političkog marketinga. Politički marketing je i ovo što sada rade ti ljudi. Njima to služi isključivo za predizbornu kampanju kako bi dobili sljedeće izbore, odnosno što veći broj glasova i da bi mogli formirati iste ove nacionalne stranke koje su itekako bile u sukobu u zadnjem desetljeću.“
Populistički govori političara više su izraz kolektivne svijesti određenih nacionalnih grupa u zemlji nego što je to jeftin politički trik, pa tako i priča o referendumu u Republici Srpskoj, kaže Rajko Vasić iz Stranke nezavisnih socijaldemokrata:
„Ta priča o referendumu je možda jedna od sitnica koja je dobro došla za uši, međutim to nije presudno za naš rejting među biračima i za našu pobjedu u oktobru. Mislim da to zaista nije presudno i ne treba Dodika, socijaldemokrate i tu priču o referendumu vezivati za uspjeh među narodom i u političkom rejtingu. Previše je to mala i kratka priča da bi bila toliko presudna.“
Branko Todorović iz Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske pita se zašto građani u BiH već godinama vjeruju u potrošenu političku demagogiju, plasiranu kroz populističku retoriku:
„Nacionalistička retorika je vrlo prisutna. Počev od one Silajdžićeve o nestanku entiteta, Dodikove o referendumu i mnogih drugih naravno. Ali jednostavno se zaista zapitajmo – ko će tako lakovjerno da povjeruje u takvu jednu neodmjerenu i nerealnu političku priču? Ne trebamo očekivati previše odgovornosti od političara na ovim prostorima, jer svjedoci smo toga do čega je jedna neodgovornost političara dovela. Ali zaista se pitam kada ćemo imati jednu veću odgovornost građana koji plaćaju najskuplju cijenu, koju su u BiH platili stotinama hiljada mrtvih, potpuno uništenom infrastrukturom i milionima izbjeglih i koji su ponovo spremni da svoje povjerenje daju toj jednoj neodgovornoj, avanturističkoj politici, određenim političarima koji naklonost birača pokušavaju zadobiti ne samo nerealnim, nego ja bih rekao i nemoralnim i nenormalnim političkim parolama.“
Todorović dodaje da zbog jakog nacionalističkog instinkta kod velikog broja građana i nepovjerenja u državu Bosnu i Hercegovinu, populističku retoriku političari ove zemlje obilato koriste, vođeni pragmatičnim interesima zadržavanja vlasti i niza blagodeti koju ta vlast donosi.
* * * *
U Hrvatskoj se populizam vezivao za vladajuću Hrvatsku demokratsku zajednicu tokom devedesetih. Ona se u međuvremenu transformisala u modernu stranku demokratske desnice. Sadašnje pojave populizma uglavnom se vezuju za Hrvatsku stranku prava Ante Đapića. Takođe, proslog vikenda HDZ i sindikati su žestoko kritikovali opozicionu Račanovu Socijaldemokratsku partiju zbog demagogije setivši se radnika tek sada na stranačkoj konvenciji kako idu izbori. Ipak, kako javlja iz Zagreba Enis Zebić, sa približavanjem zemlje Evropskoj uniji, populizam nije više jedan od glavnih političkih trendova:
U Hrvatskoj populizam nikako da uhvati korijena nakon kratkog rasplamsaja u prvoj polovici devedesetih. Upravo školski primjer neuspjeha populističkog projekta je povratnik iz Amerike Boris Mikšić. Nastupajući kao čovjek koji je ostvario američki san i od emigranta postao imućan biznismen, kandidirao se prvo na parlamentarnim izborima 2003. godine, a potom i na predsjedničkim izborima 2005. godine. Na predsjedničkim izborima gotovo da je izgurao HDZ-ovu kandidatkinju Jadranku Kosor iz borbe za glasove u drugom i odlučujućem krugu, ali su mu glave došli glasovi iz dijaspore. Jedini opipljivi rezultat je nekoliko mjesta za njegovu listu u zagrebačkoj Gradskoj skupštini par mjeseci kasnije. Mikšićev problem bio je, kao i kod drugih populista, što tvrdi da su svi problemi jednostavni i da za njih postoje jednostavna rješenja, ali pod uvjetom da se za njih dobije apsolutna većina, kaže za Radio Slobodna Evropa sociolog iz Instituta „Ivo Pilar“ Ivan Rimac:
„Osnovni problem je što takva rješenja ne postoje. To je prvo. Drugo, što politički program takvih pojedinaca ili skupina ne trpi koalicijska rješenja ili kompromise. Ti programi uvijek izgledaju beskompromisni i uvijek zahtijevaju potpunu predanost glasača tom programu. Naravno, čim takav program ne osvoji većinu, ti političari sami po sebi počinju biti kompromitirani jer se pokazuje da nisu spremni surađivati s drugima, da nemaju adekvatna rješenja za kompleksne situacije i da, ustvari, u takvim situacijama nastupaju s pozicija netolerancije i onda izazivaju jedan osobni odijozum kod glasača.“
Hrvatska stranka prava nedugo je, kraće vrijeme, imala čak 15 posto potpore u javnosti. Dva su razloga za to, i to oba iz populističkog arsenala. Prvo, kako je hrvatska javnost bila sve ogorčenija trgovinom mandatima i najšarolikijim koaliranjima u lokalnim vlastima, pravaši su sve glasnije vikali: „Mi ne trgujemo!“. I drugo, njihov rast bio je rezultat restrukturiranja na desnici i nezadovoljstva dijela HDZ-ovih glasača Sanaderovom okretu prema Evropi. Međutim, čim su ušli u vlast u većem broju općina i gradova, krenuli su u trgovinu mandatima kao da su za to trenirali cijeloga života. Ali i ova vanjskopolitička komponenta došla im je glave. Ivan Rimac:
„Pad HSP-a nije samo posljedica njihove kompromitacije na vlasti, iako su, naravno, ulaskom u koalicije demantirali tu svoju krilaticu, jednostavnost ponašanja i rješenja koja su nudili, nego s druge strane i otrježnjenja dijela glasača na desnici u realnosti situacije da pregovori i suradnja sa EU predstavljaju ustvari budućnost za ovu zemlju.“
Kako to da u Hrvatskoj populizam nije zaživio? Ključ uspjeha populizma je u kriznim situacijama. Naime, u stabilnim situacijama u nekom društvu, rezignirani birači ostaju kod kuće, a u kriznim onim izlaze na izbore i glasaju za neka instant rješenja, objašnjava dr. Rimac:
„Mi u Hrvatskoj trenutno imamo relativno stabilnu situaciju u pogledu koncepta pristupanja EU, koja ima jedan kvantitativni, blagi uspon i gdje se dosta toga pripisuje tom blagom napretku u tom segmentu. I s druge strane imamo jednu, ja bih rekao olakšavajuću okolnost kontra populizma koja nije za pohvalu, ali jednostavno djeluje ovdje kao osigurač protiv populizma, a to je da su kampanje relativno kratke, a da su mediji relativno zatvoreni za politički marketing. Naime, mediji su toliko opterećeni procedurama i pravilima predstavljanja kandidata, a plaćeni politički marketing je tako skup da jednostavno novi igrači ne mogu ući bez ogromnog kapitala, što u pravilu kod populističkih stranaka i kandidata nije slučaj.“
Očigledno je da je populizam veoma prijemčiv ne samo u kriznim vremenima i nerazvijenim zemljama, već čak i u onim naprednim. Tim Hoton iz londonskog Centra za ruske i istočno evropske studije:
„Zemlje koje ste pomenuli, Slovačka, Poljska, Češka, sve su postale članice Evropske unije 2004. godine, čime se otvara veći prostor za različite političke opcije. Bilo bi nezamislivo, na primer, da 2002. godine Slota i Mečijar uđu u slovačku vladu, jer bi time bio ugrožen prijem ove zemlje u Evropsku uniju. Sada kada je članica, takva opasnost ne postoji, tako da je ulazak ovim država u evropsku porodicu, zapravo olakšao dolazak na vlast pomenutih i drugih političara slične orijentacije. Drugo, u celoj Evropi postoji u stvari veća ili manja razočaranost građana u politiku i političare zbog neispunjenih obećanja, neosetljivosti za svakodnevne brige i probleme običnih ljudi i zanemarivanja posledica vladinih mera na životni standard stanovništva. Zemlje jugoistočne i centralne Evrope nisu tu izuzetak. Zbog toga partije koje se okrenu populističkoj politici mogu da računaju na izborni uspeh.“
