Prema jednom od istraživanja koje su sprovele nevladine organizacije u Srbiji, u razgovoru sa više od stotinu osoba koje su se u svom radu sretale sa žrtvama trgovine ljudima identifikovano je vise od 1.100 slučajeva trgovine ljudima, od čega je više od 900 bilo žena, dok su ostali bili deca i muškarci. Zbog različitih podataka kojima raspolažu nevladine organizacije i državne strukture, predstavnici nevladinog sektora na poslednjem skupu u Beogradu nisu mogli konkretnije da odgovore na pitanja novinara o novim brojkama i pocenama porasta ove vrste kriminala. Vesna Nikolić Ristanović, direktorka Viktimološkog društva Srbije:
„Moram da kažem da ja ne razumem tu potrebu novinara da traže konkretnu procenu. To znači da kod nas još uvek nije shvaćeno da govorimo o pojavi o kojoj se nigde u svetu ne može dati takav podatak, a to nije jedini oblik kriminaliteta za koji ne možete dobiti takav podatak. Ne možete dobiti takav podatak ni o silovanjima. Ne znam da li ste nekad pitali nekoga da vam da pouzdan podatak koliko je bilo silovanja u ovoj zemlji. Taj podatak vam ne može niko dati, jer je to pojava koja se ne otkriva i gde je takozvana ,tamna brojka‘ ogromna.“
Prema podacima Službe za koordinaciju zaštite, tokom 2005. godine registrovane su 54 žrtve. Sve osobe su bile ženskog pola, među kojima je bilo 11 maloletnica, 33 su bile domaće, a 21 strane državljanke. To su zvanični podaci i jasno je da se radi samo o vrhu ledenog brega, zbog čega je Međunarodna organizacija za migracije pokrenula projekat koji ima za cilj da se u zemljama zapadnog Balkana izdaju dozvole za privremeni boravak žrtvama trgovine ljudima iz stranih zemalja, kako bi se sudski procesuirali ti slučajevi. Jovana Škrnjuk, iz beogradske kancelarije Međunarodne organizacije za migracije:
„Bitno je da ta mogućnost s aspekta žrtve pomaže žrtvama da istupe i traže pomoć, a takođe i da pomažu službama koje se bave policijskim istragama i sudskim postupcima, kako bi na što uspešniji način došlo do toga da trgovci ljudima budu kažnjavani i osuđeni.“
Za godinu dana u Srbiji je, prema podacima Zavoda za statistiku, podignuta 51 optužnica zbog trgovine ljudima, ali su izrečene samo dve osuđujuće presude zatvorske kazne u trajanju od tri do pet godina, odnosno između šest i dvanaest meseci. U Srbiji postoje samo dva skloništa za žrtve trgovine ljudima sa ukupno 25 mesta. Ocena nevladinih organizacije je da bi država trebalo da se odlučnije uključi u borbu protiv trgovine ljudima, jer kako kaže Vesna Ristanović, do sada nije puno uradila po tom pitanju:
„Pomoć države je krajnje minimalna tamo gde postoji. Uglavnom, ono što država radi jeste pre svega rezultat inicijative i nekog pritiska od strane nevladinih i međunarodnih organizacija. Nažalost nema nekih inicijativa od strane države u tom pogledu. A svakako da bi to zaista trebalo da bude posao države.“
S druge strane, Marija Vujinović iz Službe Vlade Srbije za ljudska prava, tvrdi da interesovanje države za to pitanje svakako postoji:
„Moram da priznam da je to interesovanje koje je relativno novo. Do sada nisu rađeni neki veći projekti i programi isključivo za ovu kategoriju ugroženih grupa. Ali svakako postoji interes i želja da se nadoveže na ono što su do sada nevladine organizacije radile. Služba za ljudska i manjinska prava uzima u obzir žrtve trgovine ljudima kao jednu od migrantskih kategorija, kao jednu od kategorija ugroženih grupa u okviru tih migracija i kao jednu od kategorija koja treba svakako da potpadne pod takozvani koncept ljudske bezbednosti koji pokušavamo negde da integrišemo u okviru nekih većih mera ili ovih programa koje će vlada dalje sprovoditi.“
Nevladine organizacije smatraju da bi ključ za efikasniju borbu protiv trgovine ljudima mogao biti osnivanje nacionalnog centra za prikupljane i analizu podataka zbog čega će, kako je rekla Sanja Ćopić iz Viktimološkog društva, državi uskoro uputiti takav predlog:
„Smatramo da bi trebao da postoji upravo taj referentni istraživački centar koji bi zapravo prikupljao podatke iz različitih izvora. Jedan izvor bi svakako bila i evidencija republičkog Zavoda za statistiku, ali bi sa druge strane trebalo na jedan možda bolji način prikupljati podatke pre svega o žrtvama trgovine ljudima, ali i o svima onima koji pružaju pomoć i podršku žrtvama trgovine ljudima, kao i o tome koji su to oblici pomoći podrške koji se pružaju i u kojoj meri su žrtve to zaista dobile i bile zadovoljne takvim oblicima pomoći i podrške, odnosno šta je to što fali i gde bi trebalo raditi dalje na izgradnji programa zaštite, prevencije, pomoći i tome slično.“
U saradnji nevladinih organizacija zapadnog Balkana nedavno je objavljena knjiga „Praćenje fenomena trgovine ljudima – Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija“ koja sadrži preporuke za borbu protiv ove vrste kriminala.
„Moram da kažem da ja ne razumem tu potrebu novinara da traže konkretnu procenu. To znači da kod nas još uvek nije shvaćeno da govorimo o pojavi o kojoj se nigde u svetu ne može dati takav podatak, a to nije jedini oblik kriminaliteta za koji ne možete dobiti takav podatak. Ne možete dobiti takav podatak ni o silovanjima. Ne znam da li ste nekad pitali nekoga da vam da pouzdan podatak koliko je bilo silovanja u ovoj zemlji. Taj podatak vam ne može niko dati, jer je to pojava koja se ne otkriva i gde je takozvana ,tamna brojka‘ ogromna.“
Prema podacima Službe za koordinaciju zaštite, tokom 2005. godine registrovane su 54 žrtve. Sve osobe su bile ženskog pola, među kojima je bilo 11 maloletnica, 33 su bile domaće, a 21 strane državljanke. To su zvanični podaci i jasno je da se radi samo o vrhu ledenog brega, zbog čega je Međunarodna organizacija za migracije pokrenula projekat koji ima za cilj da se u zemljama zapadnog Balkana izdaju dozvole za privremeni boravak žrtvama trgovine ljudima iz stranih zemalja, kako bi se sudski procesuirali ti slučajevi. Jovana Škrnjuk, iz beogradske kancelarije Međunarodne organizacije za migracije:
„Bitno je da ta mogućnost s aspekta žrtve pomaže žrtvama da istupe i traže pomoć, a takođe i da pomažu službama koje se bave policijskim istragama i sudskim postupcima, kako bi na što uspešniji način došlo do toga da trgovci ljudima budu kažnjavani i osuđeni.“
Za godinu dana u Srbiji je, prema podacima Zavoda za statistiku, podignuta 51 optužnica zbog trgovine ljudima, ali su izrečene samo dve osuđujuće presude zatvorske kazne u trajanju od tri do pet godina, odnosno između šest i dvanaest meseci. U Srbiji postoje samo dva skloništa za žrtve trgovine ljudima sa ukupno 25 mesta. Ocena nevladinih organizacije je da bi država trebalo da se odlučnije uključi u borbu protiv trgovine ljudima, jer kako kaže Vesna Ristanović, do sada nije puno uradila po tom pitanju:
„Pomoć države je krajnje minimalna tamo gde postoji. Uglavnom, ono što država radi jeste pre svega rezultat inicijative i nekog pritiska od strane nevladinih i međunarodnih organizacija. Nažalost nema nekih inicijativa od strane države u tom pogledu. A svakako da bi to zaista trebalo da bude posao države.“
S druge strane, Marija Vujinović iz Službe Vlade Srbije za ljudska prava, tvrdi da interesovanje države za to pitanje svakako postoji:
„Moram da priznam da je to interesovanje koje je relativno novo. Do sada nisu rađeni neki veći projekti i programi isključivo za ovu kategoriju ugroženih grupa. Ali svakako postoji interes i želja da se nadoveže na ono što su do sada nevladine organizacije radile. Služba za ljudska i manjinska prava uzima u obzir žrtve trgovine ljudima kao jednu od migrantskih kategorija, kao jednu od kategorija ugroženih grupa u okviru tih migracija i kao jednu od kategorija koja treba svakako da potpadne pod takozvani koncept ljudske bezbednosti koji pokušavamo negde da integrišemo u okviru nekih većih mera ili ovih programa koje će vlada dalje sprovoditi.“
Nevladine organizacije smatraju da bi ključ za efikasniju borbu protiv trgovine ljudima mogao biti osnivanje nacionalnog centra za prikupljane i analizu podataka zbog čega će, kako je rekla Sanja Ćopić iz Viktimološkog društva, državi uskoro uputiti takav predlog:
„Smatramo da bi trebao da postoji upravo taj referentni istraživački centar koji bi zapravo prikupljao podatke iz različitih izvora. Jedan izvor bi svakako bila i evidencija republičkog Zavoda za statistiku, ali bi sa druge strane trebalo na jedan možda bolji način prikupljati podatke pre svega o žrtvama trgovine ljudima, ali i o svima onima koji pružaju pomoć i podršku žrtvama trgovine ljudima, kao i o tome koji su to oblici pomoći podrške koji se pružaju i u kojoj meri su žrtve to zaista dobile i bile zadovoljne takvim oblicima pomoći i podrške, odnosno šta je to što fali i gde bi trebalo raditi dalje na izgradnji programa zaštite, prevencije, pomoći i tome slično.“
U saradnji nevladinih organizacija zapadnog Balkana nedavno je objavljena knjiga „Praćenje fenomena trgovine ljudima – Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija“ koja sadrži preporuke za borbu protiv ove vrste kriminala.
