RSE: U kojoj meri je u lansiranje takve ideje umešan i Beograd? Jer, suočeni sa gubitkom Crne Gore i velikom verovatnoćom da se sličan scenario desi i na Kosovu, zvaničnici u Srbiji nastoje možda ne nužno da dobiju deo Bosne kao kompenzaciju, ali da sa pokretanjem pitanja Republike Srpske, tokom pregovora o Kosovu steknu dodatni adut u smislu da se Albancima uskrati nezavisna država.
HANTER: Takav manevar Beograda me uopšte ne bi iznenadio. Sigurno je da vlasti u Srbiji podržavaju pomenute aspiracije u Republici Srpskoj, čak iako možda ne stoje iza konkretne Dodikove izjave. Kao što ste rekli, suočeni sa gubitkom Crne Gore i velikom verovatnoćom da se to isto desi i sa Kosovom, zvaničnici u Srbiji nastoje da manevrišu, dodatno komplikuju situaciju na drugoj strani u cilju zauzimanja bolje pregovaračke pozicije. Mislim da je to pogrešan pristup, imajući u vidu šta je sve neophodno učiniti da bi se poboljšao kvalitet života građana u samoj Srbiji.
RSE: Kako će se ishod referenduma u Crnoj Gori odraziti na njene odnose sa Srbijom? Premijer Đukanović je izjavio u više navrata da je zainteresovan za održavanje veoma bliskih odnosa, ali predsednik Vlade Srbije Koštunica i dalje izbegava da prizna crnogorsku nezavisnost.
HANTER: Crna Gora nije bogata zemlja. U ekonomskom smislu njeni odnosi sa Srbijom su prilično isprepletani i Crna Gora će imati veće šanse na uspeh ako nastavi bliske odnose sa svojim mnogo većim susedom. Nadam se da će razumni ljudi imati ključnu ulogu u definisanju takvih odnosa Srbije i Crne Gore.
RSE: Kako komentarišete činjenicu da Koštunica odugovlači priznavanje volje crnogorskih građana na referendumu?
HANTER: Imam problem da razumem ljude koji, da upotrebim frazu, "tuku mrtve pse", odnosno ponavljaju staru priču, ne menjajući svoju poziciju. Referendum je održan. Razlika nije drastična u korist pristalica nezavisnosti, ali je ishod legitiman. Očekujem da će rezultati biti priznati i onda treba raditi na stvaranju produktivnih odnosa u budućnosti, umesto da se "sipa staro vino u nove boce".
RSE: Očekujete li da će Srbija, nakon početnog razočarenja i nezadovoljstva odlukom crnogorskih građana o stvaranju nezavisne države, imati konstruktivan pristup u cilju uspostavljanja bliskih odnosa? Ili će se nastaviti stara politika kroz istoriju, ne samo za vreme Miloševića, koja je tretirala Crnu Goru sa pozicije jačeg i većeg?
HANTER: Srbija i Srbi su imali dosta teških trenutaka, naročito od raspada bivše Jugoslavije, delimično zasluženo, a delimično nepravedno. Mislim da je veoma važno da se građani Srbije počnu okretati svojoj budućnosti. Svet pokušava da pomogne Srbiji, ali postoji problem, jer je još nekoliko haških optuženika i dalje na slobodi. Reč je o licima, čiji postupci sigurno nisu išli u prilog srpskom narodu, već su mu samo naneli štetu. Međutim, Ratka Mladića i Radovana Karadžića pojedini krugovi i dalje štite čime se sprečava zadovoljenje prave. No, ne treba kriviti za to ceo srpski narod. Zato svet treba da pokuša da pomogne Srbiji i da zajedno rade na njenoj boljoj budućnosti, a ne da se fokusira na to šta je srpski narod izgubio u prošlosti. Samo na taj način Srbija može napredovati i postati deo Evrope, mesto koje joj i pripada.
RSE: Crna Gora je i nakon ovog referenduma ostala podeljena. Kao i Koštunica, i Unionistički blok odbija da prizna rezultate. Da li se može očekivati nova nestabilnost, naročito ako se Beograd bude na neki način mešao u unutrašnja pitanja Crne Gore, podržavajući prosrpske snage u njoj?
HANTER: Postoji realna opasnost da se to desi. Ako se rezultat 55,5 procenata za nezavisnost Crne Gore bude interpretirao kao tesan - mada bi se u mojoj zemlji tretiralo kao ubedljiva pobeda – i na toj osnovi Beograd mešao u unutrašnje crnogorske prilike, to će izazvati ne samo nestabilnost već i ozbiljne sukobe. To svakako ne bi bilo u interesu nijedne strane. Srbi su od 1990-tih vodili 5-6 ratova i sve su ih izgubili. Mislim da je krajnje vreme da prestanu razmišljati o ratovima i vremenima kada se dominiralo iz Beograda nad svih šest republika bivše Jugoslavije. Umesto toga, srpski lideri moraju da razmišljaju o kvalitetu života svojih građana, koji bi vremenom trebalo da u potpunosti budu integrisani sa Zapadnim svetom.
RSE: U kojoj meri će nezavisnost Crne Gore olakšati ostvarenje sličnih težnji većine na Kosovu, ili je reč o potpuno dva različita slučaja?
HANTER: U pitanju su različiti slučajevi. Međutim, Kosovari gledaju na Crnu Goru kao model koji treba da slede. Crnogorska nezavisnost će svakako intenzivirati napore Albanaca da ostvare sopstvenu punu samostalnost.
RSE: Kako komentarišete najnoviji plan Vlade Srbije koji, između ostalog, predviđa prelazni period od 20 godina u kome bi Kosovo bilo pod starateljstvom Ujedinjenih nacija? U suštini reč je o konceptu "manje od suverenosti više od autonomije".
HANTER: To je ponuda koja je verovatno zakasnila nekoliko godina. Mislim da je najvažnije da oni koji imaju najbolji uvid o stanju na terenu započnu proces tokom kojeg bi se definisalo šta je najbolje za budućnost Albanaca, za budućnost kosovskih Srba. Tu treba imati u vidu i pitanje teritorije kao i interese kosovskih suseda. Postoje veoma ozbiljna pitanja istorije, vere, kulture. Istovremeno, reč je i o konkretnim ljudima, o Albancima koji su mnogo stradali tokom Miloševićeve vladavine. Zato je neophodna zajednička spremnost da se gradi bolja budućnost.
RSE: Mnogi predviđaju da će Kosovo uskoro dobiti uslovnu nezavisnost, a kasnije i punu. Da li je to neizbežni ishod ili postoje i druge opcije?
HANTER: Čitav proces ide u smeru koji ste pomenuli. Za godinu, dvije ili tri Kosovo će biti nezavisna država. Da sam u poziciji srpskih zvaničnika, ja bih potpuno promenio pristup u traganju za rešenjem od kojeg bi imao koristi srpski narod,. Razmotrio bih koji je najbolji način da Srbija gradi bliske odnose sa Kosovom, čak iako je ono u tehničkom smislu nezavisno.
RSE: Na kakve podsticaje kosovski Srbi mogu da računaju, mislim na lokalnu samoupravu, neku vrstu autonomije, zaštitu istorijskog, verskog i kulturnog nasleđa?
HANTER: Nije van razuma da se predlažu najrazličitija rešenja koja bi okupila ljude oko ideje autonomije, a koja bi obezbedila Srbima pristup njihovim verskim zdanjima, zatim kulturnu razmenu, sveukupno omogućavajući da granice budu otvorene. Kritični moment je zadržavanje značajnih međunarodnih snaga, koje su u jednom trenutku zaštitile kosovske Albance. Nakon toga njihov glavni zadatak je zaštita kosovskih Srba. Proći će još mnogo godina dok ljudi na obe strane ne budu spremni da ostave iza sebe sporove iz prošlosti, logiku da je važnije ubiti komšiju nego živeti zajedno. I jedan i drugi narod, međunarodnoj javnosti ne izgledaju različito i zato je zagonetno zašto je tako teško izaći iz te pozicije međusobnih predrasuda i podozrenja, naročito imajući u vidu značajnu pomoć sveta za ekonomski razvoj Kosova, obrazovanje.
RSE: U međuvremenu, prognoze nisu previše optimistične. Tako je beogradski list Politika objavio, pozivajući se na diplomatske izvore, da Ujedinjene nacije pripremaju i rezervni plan za prihvat oko 70.000 Srba koji bi napustili Kosovo u trenutku proglašenja njegove nezavisnosti. Da li se može očekivati ta najgora opcija da nezavisnost Kosova, umesto mirnog rešenja, izazove nestabilnost, sukobe i odlazak skoro svih Srba?
HANTER: Mislim da je podesno praviti planove za eventualni razvoj događaja koji ste nazvali "the worst case scenario", odnosno najgori mogući scenarijo. Takvim planiranjem se istovremeno podstiču obe strane, kao i međunarodna zajednica, da se spreči takva situacija. Ako se ovom problemu ne bi pristupilo na valjan način, mnogo su veće šanse da otpočne nasilje, ubijanje i razne vrste nestabilnosti. I situacija u kojoj bi, tako da kažem, Kosovo bilo etnički očišćeno od Srba, jeste u moralnom smislu gnusna, u istoj meri kao što je bila odvratna ideja o etničkom čišćenju Albanaca. Zato NATO, Evropska unija i ostale međunarodne organizacije, imaju veliku odgovornost da se angažuju sa stanovništvom Kosova, i Albancima i Srbima, u cilju pomeranja iz situacije koja nije previše zadovoljavajuća u sledeću fazu u kojoj ima šansi da se postignu zadovoljavajući rezultati. Nisam optimista da će to biti lako. Ali ovo je jedan od trenutaka kada treba shvatiti ako se ovoga puta ne bude delovalo na pravi način, imaćemo ozbiljan problem i mnogo ljudi će stradati. Zato povucimo sada pravi potez, ako to već nismo uradili 1991. godine.