Odmah po usvajanju Zakon o vraćanju imovine crkvama i drugim verskim zajednicama koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, a posebno Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Kosovu i Metohiji, postavlja se pitanje da li je vlast namerna da se pre utvrđivanja konačnog statusa Kosova titularno utvrdi stvarno vlasništvo, koje je država Srbija imala nad zemljištem i crkvenim imanjem na tom području, i time poveća svoj pregovarački ulog u utvrđivanju konačnog statusa pokrajine.
Iako međunarodna uprava kao i privremene kosovske vlasti na Kosovu i Metohiji ne primenjuju zakone Srbije, ministar Milan Parivodić, predlagač zakona, upozorava da ukoliko nacionalizovana imovina u pokrajini ostane u državnom vlasništvu, u slučaju eventualne sukcesije ona neće biti vraćena crkvi:
«Ako mi u našoj zemlji sprovedemo denacionalizaciju crkvene imovine i imovine drugih verskih zajednica, uključujući i islamsku versku zajednicu i druge verske zajednice, onda imamo zaista ozbiljan civilizacijski dokument koji možemo da istaknemo pred međunarodnu zajednicu i pred Sud u Strasburu i na tom osnovu da tražimo da se našoj crkvi na Kosovu vrati jedna velika imovina.»
S druge strane, Dušan Janjić ocenjue da bi za Vladu bolje rešenje bilo potpuna denacionalizacija, otvaranje i vraćanje zemljišnih knjiga u Pokrajinu. On naglašava da je pre pokretanja pitanja konačnog statusa, taj problem moguće rešiti kroz mehanizam sukcesije:
«Glavni hendikep u razgovorima i oko decentralizacije, oko tih granica opština, i oko imovine crkve je taj što je deo knjiga registara i katastara u Srbiji. Međunarodna zajednica verovatno zna njihov sadržaj, ali je ne interesuje. Ona kaže – dajte knjige, pa da to proverimo. Albanci to koriste i kažu da Srbi ustvari hoće da prave novo Sarajevo, da dele teritoriju, ne pristaju na cenzus i tako dalje. Dakle, samo se daje novi izgovor za odugovlačenje.»
Kako je sednica sinoda Srpske pravoslavne crkve u toku, nije bilo moguće dobiti precizne podatke koliko se zemljišta vraća crkvi, ali je nešto ranije vladika šabačko-valjevski Lavrentije rekao za naš program da je država oduzela nekoliko hiljada hektara zemljišta, ali da neće biti lako naći rešenje za povratak imovine:
«Ta imovina je naročito obradivo zemljište dato privatnicima, seljacima na obrađivanje. Ona je menjala ko zna koliko vlasnika do sada i teško će to sada biti vratiti prvobitnom vlasniku.»
Sa istorijskog stanovišta, Crkva raspolaže pravom nad oduzetom imovinom, ali je odluka o vraćanju imovine, posebno kada je reč o crkvenom zemljištu na Kosovu i Metohiji, uoči početka pregovora, pokušaj da se poveća sopstevni ulog, smatra istoričar Predrag Marković:
«Problem je taj što je to fiktivna odluka. Nažalost, Miloševićev režim, koji je imao kapacitete da to uradi, to nije uradio. Znači, kako oni misle da sprovedu tu odluku? To je formalna odluka i nema nikakvog uticaja. Kako oni misle da uđu u posed toga? Što se mene tiče, daleko je veći problem da industrijska imovina i ta krupna imovina uđe u razmatranje nego polja i livade. Znači, ne radi se smao o crkvi. Devedeset posto investicija na Kosovu su investicije na ovaj ili onaj način vezane za jugoslovensku državu. To je daleko veći naš ulog od crkvene imovine.»
Prema nezvaničnim podacima iz Arhiva Beograda, u Srbiji, uključujući i Kosovo i Metohiju, Srpska pravoslavna crkva od države potražuje nekretnine u vrednosti od oko dve milijarde evra i 250.000 hektara obradive površine. Prema istom izvoru, Rimokatolička crkva je pre rata bila vlasnik 30.000 jutara zemlje u Bačkoj.
Iako međunarodna uprava kao i privremene kosovske vlasti na Kosovu i Metohiji ne primenjuju zakone Srbije, ministar Milan Parivodić, predlagač zakona, upozorava da ukoliko nacionalizovana imovina u pokrajini ostane u državnom vlasništvu, u slučaju eventualne sukcesije ona neće biti vraćena crkvi:
«Ako mi u našoj zemlji sprovedemo denacionalizaciju crkvene imovine i imovine drugih verskih zajednica, uključujući i islamsku versku zajednicu i druge verske zajednice, onda imamo zaista ozbiljan civilizacijski dokument koji možemo da istaknemo pred međunarodnu zajednicu i pred Sud u Strasburu i na tom osnovu da tražimo da se našoj crkvi na Kosovu vrati jedna velika imovina.»
S druge strane, Dušan Janjić ocenjue da bi za Vladu bolje rešenje bilo potpuna denacionalizacija, otvaranje i vraćanje zemljišnih knjiga u Pokrajinu. On naglašava da je pre pokretanja pitanja konačnog statusa, taj problem moguće rešiti kroz mehanizam sukcesije:
«Glavni hendikep u razgovorima i oko decentralizacije, oko tih granica opština, i oko imovine crkve je taj što je deo knjiga registara i katastara u Srbiji. Međunarodna zajednica verovatno zna njihov sadržaj, ali je ne interesuje. Ona kaže – dajte knjige, pa da to proverimo. Albanci to koriste i kažu da Srbi ustvari hoće da prave novo Sarajevo, da dele teritoriju, ne pristaju na cenzus i tako dalje. Dakle, samo se daje novi izgovor za odugovlačenje.»
Kako je sednica sinoda Srpske pravoslavne crkve u toku, nije bilo moguće dobiti precizne podatke koliko se zemljišta vraća crkvi, ali je nešto ranije vladika šabačko-valjevski Lavrentije rekao za naš program da je država oduzela nekoliko hiljada hektara zemljišta, ali da neće biti lako naći rešenje za povratak imovine:
«Ta imovina je naročito obradivo zemljište dato privatnicima, seljacima na obrađivanje. Ona je menjala ko zna koliko vlasnika do sada i teško će to sada biti vratiti prvobitnom vlasniku.»
Sa istorijskog stanovišta, Crkva raspolaže pravom nad oduzetom imovinom, ali je odluka o vraćanju imovine, posebno kada je reč o crkvenom zemljištu na Kosovu i Metohiji, uoči početka pregovora, pokušaj da se poveća sopstevni ulog, smatra istoričar Predrag Marković:
«Problem je taj što je to fiktivna odluka. Nažalost, Miloševićev režim, koji je imao kapacitete da to uradi, to nije uradio. Znači, kako oni misle da sprovedu tu odluku? To je formalna odluka i nema nikakvog uticaja. Kako oni misle da uđu u posed toga? Što se mene tiče, daleko je veći problem da industrijska imovina i ta krupna imovina uđe u razmatranje nego polja i livade. Znači, ne radi se smao o crkvi. Devedeset posto investicija na Kosovu su investicije na ovaj ili onaj način vezane za jugoslovensku državu. To je daleko veći naš ulog od crkvene imovine.»
Prema nezvaničnim podacima iz Arhiva Beograda, u Srbiji, uključujući i Kosovo i Metohiju, Srpska pravoslavna crkva od države potražuje nekretnine u vrednosti od oko dve milijarde evra i 250.000 hektara obradive površine. Prema istom izvoru, Rimokatolička crkva je pre rata bila vlasnik 30.000 jutara zemlje u Bačkoj.
