Veliki je rizik da globalni sukob izazove gubitke na svim stranama. Svi bi izgubili, što glavni akteri ne žele, kaže za Radio Slobodna Evropa direktor Centra za globalnu ekonomiju i upravljanje na Univerzitetu Kolumbija, Jan Švejnar (Svejnar).
"To bi dovelo i do ogromnog ekonomskog pada, jer iako bi Evropa, SAD i Kina mogle da funkcionišu i kao autarkična, zatvorena društva, bili bi mnogo siromašniji. To niko ne želi. Stoga očekujem da će se naći rešenje bez većeg sukoba", smatra profesor Švejnar.
On podseća da na Zapadu smatraju da su dozvolili Kini da se integriše u zapadni, globalni sistem ulaskom u Svetsku trgovinsku organizaciju i druge institucije.
"Pretpostavlja se da je takođe postojao dogovor, ali možda nije bio tako dobro kodifikovan, da će se Kina ekonomski i politički liberalizovati, da će sve više ličiti na Zapad, postajući glavni igrač, ali u okviru zapadnih pravila igre. Ispostavilo se da se to nije desilo, već da se Kina se centralizuje – sve je više protivnik a manje prijateljski nastrojeni akter i autoritarna država", ističe Švejnar.
On dodaje da Vašington sada nastoji da smanji rizik – nastavlja da trguje sa Kinom, ali ne i da izvozi tehnološki osetljive proizvode.
Po njegovim rečima, Kina bi mogla da postane dominantna ekonomska sila i nadmaši SAD.
"Ako to uspe, pitanje je kako će se to desiti. Postoji primer kada je američka ekonomija preuzela primat od britanske kao do tada vodeće ekonomske sile. Istorija ukazuje sa čuvenom Tukididovom zamkom da u većini slučajeva kada sila u usponu zameni postojeću, to je skopčano sa ratom. Primer za to su Atina i Sparta u staroj Grčkoj", navodi Švejnar.
On smatra da dolar neće u dogledno vreme biti potisnut kao vodeća svetska valuta.
"Kineski juan još uvek nije konvertibilan. Ne čini se da će se Kina odreći političke kontrole što bi omogućilo slobodnu konverziju juana i odliv kapitala iz zemlje, ako to želi. Sasvim suprotno, Kina nameće ograničenja u mobilnosti kapitala. Dakle, trenutno, juan nije valuta koju su trgovci i proizvođači širom sveta spremni da drže i oslanjaju na nju jer ne mogu slobodno da je konvertuju", ocenjuje Švejnar.
Stoga se, po njegovim rečima, dolar i dalje smatra najbezbednijim i najlakšim za korišćenje. Kao primer pominje situaciju kada Kongres SAD ima problema da odobri povećanje limita duga, da ceo svet zahvati panika.
"Gde investitori u tom trenutku polažu svoj novac? Oni kupuju američke državne zapise. Dakle, zemlja koja uzrokuje globalni problem time što možda ne plaća dug smatra se najsigurnijim utočištem u koje investitori polažu svoj novac. Dakle, najsigurnije mesto je upravo tamo gde je problem, tačnije u Sjedinjenim Državama", navodi Švejnar.
Kada je reč o snazi BRIKS-a, on podseća da Kina i Indija, dve najveće ekonomije u ovom bloku, imaju probleme u odnosima, uključujući granične nesuglasice i oružane čarke.
"Svi oni mogu biti voljni da zauzmu zajednički stav, ali je pitanje šta mogu postići u praksi? Da se vrate na poziciju nesvrstanih država u vreme kada je postojao bipolarni svet, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države. Jugoslavija je često bila lider nesvrstanih zemalja sa Titom na čelu. Davali su izjave, radili ovo i ono, ali nisu bili jedinstvena snaga u ekonomskom smislu", ističe Švejnar.
- SPECIJAL RSE: 100 godina Jugoslavije
Profesor Švejnar je osnivač Centra za ekonomska istraživanja i postdiplomske studije (CERGE) u Pragu.
Bio je protivkandidat Vaclavu Klausu na predsedničkim izborima u Češkoj Republici 2008. godine
Inflacija nakon dugog rizika od deflacije
RSE: Inflacija pogađa svetsku ekonomiju. U cilju njenog obuzdavanja, centralne banke su povećale kamatne stope što je skopčano sa rizikom od gušenja ekonomskih aktivnosti i recesije. Da li postoji rizik od stagflacije, odnosno da inflacija ostane relativno visoka, a da privreda sklizne u recesiju kao 1970-ih?
Švejnar: Situacija je teška. Mnogo je više neizvesnosti u ekonomskom i političkom okruženju nego ikada u novijoj istoriji. Pandemija i prateći šokovi koji su usledili sa njom, pogoršali su situaciju.
Dugo smo živeli u periodu niske inflacije. U stvari, poslednju deceniju ili više pre pandemije, centralne banke su bile zabrinute zbog deflacije, odnosno pada cena. Dakle, to je bio veliki problem.
Zatim su kada je izbila pandemija poremećeni lanci snabdeva sa dramatičnim rastom cena sirovina i pomorskog saobraćaja.
Sve ovo je bio veliki šok za svetsku ekonomiju, koji je potom rezultirao veoma kratkim, ali dubokim padom ekonomske aktivnosti, od čega se od tada uglavnom oporavila, ali je nastupila inflacija.
Početak inflatorne epizode zaista je došao izvan glavnih ekonomija. Drugim rečima, nije nastala kao, recimo, 1970-ih pritiscima unutar ovih ekonomija.
Reč je o eksternim faktorima jer su rasle svetske cene nafte, minerala, metala, pomorskog transporta. Tako su odjednom, pojedinačne zemlje, bilo da se radi o Sjedinjenim Državama, Evropi ili zemljama u Evropi, osetile šok zbog rasta cena sirovina i bilo je pitanje kako na to reagovati.
Centralne banke u Sjedinjenim Državama, Evropi, Britaniji i Japanu zapravo su čekale i analizirale su situaciju.
Nasuprot tome, u Češkoj, Poljskoj i Mađarskoj, koje nisu deo evrozone, drastično su povećane kamatne stope, jer je bazna inflacija, koja se definiše kao inflacija bez cena energenata i hrane, znatno porasla, brže nego u evrozoni.
Zanimljivo je da je u poslednje vreme došlo do smanjenja inflacije, što znači da cene i dalje rastu, ali mnogo sporije, a da istovremeno postoji opasnost od recesije – pada privredne aktivnosti.
Ovde vidimo račvanje SAD i Kine, na jednoj strani, i Evrope, na drugoj. Američka ekonomija i dalje raste relativno snažno ove godine. Kina ima strukturne probleme, ali će ostvariti rast od verovatno četiri ili čak pet odsto.
Treba napomenuti da je kineska ekonomija otporna. Ona je nastavila da raste i tokom azijske krize kasnih 1990-ih i tokom Velike recesije 2008.
Kina koristi snažnu domaću fiskalnu politiku koja je do sada održala privredni rast. Ne više od devet ili dvanaest procenata kao nekada, ali ako raste četiri ili pet procenata, to je i dalje veoma respektabilna stopa za privredu sada već srednjeg nivoa razvoja. To više nije siromašna ekonomija.
Sve veći ekonomski jaz između EU i SAD
Evropi, nažalost, ne ide baš najbolje. Na ivici je stagnacije, verovatno i recesije. Francuska ekonomija i dalje raste oko jedan odsto, ali nemačka privreda stagnira. Češka je u recesiji već više od godinu dana.
Dakle, evropska ekonomija je u problemima. Ako pogledate poslednjih 50 godina, Sjedinjene Države su sa fluktuacijama zadržale svoj udeo u svetskom bruto domaćem proizvodu (BDP) na konstantnom nivou od oko 25 procenata, što je neverovatno s obzirom na uspon Kine i mnogih drugih ekonomija.
Evropa koja je imala skoro 30 odsto svetskog BDP-a doživela je drastičan pad svog udela na 17 odsto i ide ka samo 15 procenata. To je najbrži pad relativne ekonomske snage u modernoj istoriji. Situacija u Japanu je slična kao u Evropi.
Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, dok smo u bivšem sovjetskom bloku bili fokusirani na transformaciju od komunizma i centralnog planiranja ka demokratiji i tržišnoj ekonomiji, u svetu se diskutovalo da su Evropa i Japan ekonomski prilično sustigli Sjedinjene Države i bilo je ključno pitanje kada će ih prestići.
Umesto toga, u poslednjih 30 godina američka ekonomija je dramatično porasla, stvarajući nove kompanije kao što su Gugl, Amazon, Epl i Majkrosoft, dok je Evropa usporeno rasla uz posrtanje, a Japan u suštini stagnirao sa veoma skromnim rastom.
Kao rezultat, dramatično je uvećana razlika između američke i ekonomija Japana i Evropske unije.
EU propustila voz za digitalnu tehnologiju
RSE: Šta je razlog?
Švejnar: Postoji mnogo razloga, ali jedan koji bih posebno naveo je taj što je Evropa propustila voz za digitalnu tehnologiju.
Dakle, dok su rana istraživanja na Internetu rađena i u Sjedinjenim Državama i Evropi, evropske firme nekako nisu išle u razvoj, dok u SAD jesu.
Kao rezultat toga, dok je početkom 1990-ih bilo nekoliko evropskih firmi među 20 najboljih svetskih firmi, sada postoji samo jedna – LVMH (Louis Vuitton Moet Chandon), ali to je kompanija sa luksuznom robom, a ne tehnološka.
Ostalo su američke, nekoliko kineskih, korejski Samsung, zatim japanske. Dakle, Evropa je tehnološki zaostala.
Gledajući unapred, pitanje je da li će Evropa propustiti razvoj i ranu primenu veštačke inteligencije, što je sledeći veliki talas tehnološkog napretka.
Različiti pristupi SAD i EU tokom COVID-a 19
RSE: Pomenuli ste pandemiju. Na njenom početku sam razgovarao sa Sergejem Aleksešenkom, koji je bio zamenik guvernera Centralne ruske banke tokom 1990-ih. U to vreme, tačnije u aprilu 2020, u SAD više od 40 miliona zaposlenih nije radilo zbog lokdauna.
Istovremeno, Federalne rezerve su upumpale skoro pet hiljada milijardi dolara da bi obezbedile likvidnost. Sličan potez su povukle i druge banke širom sveta, tako da se sveukupno u opticaju našlo oko deset hiljada milijardi dolara.
Pitao sam gospodina Aleksešenka da li zbog toga postoji rizik od inflacije. On je rekao da ne postoji, jer je tražnja veoma niska zato što su ljudi tada kupovali samo osnovne stvari. Međutim, godinu dana kasnije inflacija je počela da raste.
Da li je upumpavanje tolike količine novca jedan od ključnih uzroka inflacije? Takođe, da li je ona posledica i načina na koji se rešavala globalna finansijska situacija iz 2008. godine? Naime, tada su države iz svojih budžeta spasavale velike kompanije.
No, pitanje je kako je taj novac utrošen. Kritičari kažu da su velike kompanije ovaj novac više koristile za kupovinu sopstvenih akcija i povećanje udela na berzi nego za ulaganja u realnu ekonomiju.
Švejnar: Pokrenuli ste niz važnih pitanja. Tada je bila percepcija da postoji opasnost da bi svetska ekonomija mogla zapasti u pravu depresiju poput one 1930-ih.
Dakle, ne samo recesija, već ogroman pad zbog pandemije i zatvaranja, prekida lanaca komunikacije, mislim na transport i tako dalje. Dakle, u tom trenutku, mislim da je većina ekonomista i kreatora politike odlučila da zaista morate da koristite glavne poluge kako bi se sprečio ovaj ogroman pad.
Uglavnom, sve zemlje su odlučile da preko centralnih banaka upumpaju mnogo novca u privredu - SAD su ubacile mnogo više novca nego EU.
Suština je bila da morate da obezbedite likvidnost kompanijama. Te firme koje su se iznenada suočile sa ogromnim padom mogle su da ostanu bez novca i prestanu da proizvode jer jednostavno nisu imale dovoljno likvidnosti. Sa istim problemom su se suočavala i domaćinstva.
SAD i Evropa su imali različiti pristup. Ispostavilo da je možda američki pristup bio bolji iako u tom trenutku nije nužno tako izgledalo. U Evropi je odlučeno da se novac prosledi firmama da bi zadržale radnike čak i ako ne budu naročito produktivni jer je bila smanjena proizvodnja.
Ako bi firme morale da ih otpuste jer nemaju novac, onda će biti prinuđene da ponovo zapošljavaju nove i da ih potom obučavaju što bi iziskivalo dodatne troškove.
U Sjedinjenim Državama kompanijama su ostavljene odrešene ruke, a u međuvremenu obezbeđeno je više novca nezaposlenima koji bi tražili najboljeg poslodavca, novog ili starog.
Tako su u Sjedinjenim Državama, koje obično daju ograničene naknade za nezaposlene, one su povećane sa 400 na 1.000 dolara. Ispostavilo se da američkoj ekonomiji ide bolje nakon COVID-a 19 nego evropskoj.
Dakle, s obzirom na veliku razliku između njihovih ekonomija, može biti da je pristup SAD bio bolji. S obzirom da su firme morale da se restrukturiraju zbog pandemije, omogućavanje nove utakmice između njih i radnika je možda bio bolji pristup nego da se drže u zamrznutoj situaciji da bi se nakon toga ponovo pokrenuli.
Još nema definitivnog stava, ali to je veoma interesantno pitanje i mislim da je jedan od ključeva za razumevanje razlike između nedavnog ekonomskog učinka SAD i Evrope.
Inflaciju podstakao ekstra profit firmi
RSE: U kojoj meri je svetska ekonomija, zapravo, već bila, ne krhka, ali sa različitim vrstama problema pre pandemije, jer se još uvek suočavala sa posledicama finansijske krize 2008. godine, posebno unutar Evropske unije sa grčkom dužničkom krizom i sličnim izazovima.
Uoči pandemije, 2019. godine, još se priča o dužničkoj krizi, gomilanju duga, ne samo državnog u SAD, zatim Japanu, čak i Kini.
Švejnar: Apsolutno, privrede su već bile značajno zadužene. Pomenuli ste da je viceguverner ruske Centralne banke rekao da je potražnja slaba. Istina je da u osnovi domaćinstva nisu dramatično povećavala potrošnju.
U mnogim slučajevima, ona su smanjivala potrošnju. Dakle, inflacija nije podstaknuta potrošnjom domaćinstava. Realne plate su uglavnom padale tako da one nisu pokrenule inflatornu spiralu.
Firme su oklevale da investiraju. Ali ono što se dogodilo u mnogim zemljama u kasnijoj fazi inflacije bila je inflacija profita.
Veliki broj firmi je povećao cene više od rasta troškova materijalnih inputa i drugih troškova, ostvarujući mnogo veći profit. To se desilo pre svega u mnogim delovima Evrope.
Češka Republika je veoma dobar primer gde plate radnika zaostajale za rastom inflacije i mnoge firme su ostvarile ogroman profit. Vlade to nisu htele ili nisu mogle da kontrolišu.
Ja sam to prvi ovde kritikovao rekavši da u ovakvoj posebnoj situaciji vlada treba da reaguje oporezivanjem abnormalnog profita.
To bi obeshrabrilo kompanije da podižu cene, a ako to učine onda bi vlade ostvarile dodatne budžetske prihode oporezivanjem ekstra prihoda. Ne bi postojao inflatorni efekat izazvan profitom. U suprotnom, vlade bi mogle da pokriju budžetski deficit oporezivanjem astronomskih zarada.
Kako je Dženeral Motors nacionalizovan 2008?
Želim da ukažem da čak i tržišno orijentisana američka vlada ne okleva da preduzme snažne, privremene intervencionističke mere kada je to potrebno. Tokom Velike recesije 2007-2008., na primer, nije se ustezala od takvih mera. Zato je reč 'privremeno' zaista važna u svemu ovome, da bi se održala privreda.
Američka vlada je 2008. privremeno nacionalizovala Dženeral Motors, preuzimajući većinsko vlasništvo nad jednom od najvećih kompanija.
To nije bilo okretanje ka socijalizmu, već pragmatičan potez sa jednostavnom idejom da firme mogu veoma brzo da bankrotiraju, ali da se ponovo pokrenu i vrate na raniji nivo efikasnosti može biti veoma skupo i potrajati veoma dugo.
I, zaista, Dženeral motors je sa znatno smanjenim menadžerskim platama, imao ogromne podsticaje da otplati dug vladi i vrati visoke plate zaposlenima.
Zaista, Dženeral Motors je vladi otplatio dug sa kamatom i američki poreski obveznici nisu izgubili novac, a kompanija je nastavila da radi.
Dakle, povremeno, kada imate ogromne krize koje prete da uzdrmaju ceo sistem, neophodne su atipične, privremene mere, dok se sistem ne stabilizuje i ponovo bude efikasan.
- Vapaji američke automobilske industrije
- De Soto: Finansijski sistem na ivici kolapsa
- Stiglic: Opstanak evra zavisi od političkih lidera
RSE: Govorite o situaciji nakon 2008. godine?
Švejnar: Upravo tako. Imajući u vidu situaciju u poslednjih nekoliko godina, vlade treba da budu spremne da preduzmu, ako zatreba, posebne mere. Ova specijalna mera mogla da je smanji inflaciju da se, u stvari, nije dozvolila inflacija profita. Ali, inflacija se sada povlači. Tako da mislim da to više nije veliki problem kao pre godinu dana.
Nekadašnja nemačka snaga sada postala slabost
RSE: Pomenuli ste razlike u učinku američke i evropske ekonomije. Tu je i Nemačka, koja čini trećinu ekonomije evrozone. Međutim, ona je sada u recesiji. Zašto?
Švejnar: Postoji više razloga. Rekao bih da nijednoj evropskoj ekonomiji ne ide dobro. Francuska je ranije ove godine rasla po stopi od jedan odsto, ali sada izgleda da stagnira.
Nemačka je slično slaba. Ono što je bila njena snaga može postati slabost. Nemačka ekonomija je u velikoj meri izvozno orijentisana prema Kini i Rusiji.
I Kina je imala ekonomske i druge probleme tokom pandemije, a ruska ekonomija je pod sankcijama. Tako su se iznenada smanjila velika tržišta za prodaju nemačkih proizvoda.
Kao rezultat toga, ekonomije u zemljama Centralne i Istočne Evrope koje snabdevaju nemačku ekonomiju mnogim komponentama su se, naravno, našle u istom problemu.
RSE: Ali da li je to i pitanje strukturnih problema jer, kao što ste pomenuli, Nemačka zaostaje u digitalizaciji zato što je njena privreda prilično orijentisana na automobilsku industriju.
Švejnar: Potpuno ste u pravu. Dolazi do strukturnih promena u svetskoj ekonomiji. Samo da vam dam primer. Otprilike jedna petina od 500 najvećih kompanija u okviru Standard & Poor's, glavnog indeksa koji koriste investitori, relativno brzo raste.
Većina su tehnološke kompanije: Gugl, Epl, Amazon i Majkrosoft. One održavaju rast indeksa. Da ih nema, indeks bi rastao mnogo sporije.
Ako nema takvih kompanija u Evropi, ona je u veoma nepovoljnoj poziciji jer one pokreću američku ekonomiju direktno i kroz efekat multiplikatora.
Restrukturiranje je stoga usmereno ka modernim, digitalnim tehnologijama. Evropske kompanije koriste digitalnu tehnologiju, ali je ne razvijaju. A profit i dodata vrednost su, naravno, u pronalascima, inovacijama i njihovim prvim primenama.
Nemačka ekonomija je istorijski bila veoma dobra u proizvodnji industrijskih proizvoda, ali nije lider u razvoju digitalne tehnologije.
Američka ekonomija iznenađujuće otporna
RSE: Ali kritičari kažu da zapravo ovaj američki ekonomski uspon nije održiv, već je prilično naduvan različitim vrstama manipulacija na berzi. Zbog toga, tvrde oni, američka ekonomija će doživeti krah jer je njen rast u velikoj meri vođen dolarizacijom, mislim na važnosti i ulozi američkog dolara kao vodeće globalne rezervne valute.
Ako bi Kina, Japan ili Saudijska Arabija prodali trilione američkih obveznica koje poseduju, američka ekonomija bi mogla da doživi krah kao 1920-ih, tvrde kritičari.
Švejnar: Dakle, prva stvar koju treba reći je da je američka ekonomija iznenađujuće jaka i otporna, sa fluktuacijama čineći oko 25 odsto rastuće svetske ekonomije u poslednjih 50 godina.
Štaviše, snažne berze u SAD, koje daje tržišnu procenu američkih i multinacionalnih firmi, rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od oko deset odsto u poslednjih čak 70 godina.
Ekonomija SAD je stoga veoma dinamična i sa fluktuacijama i ima veoma snažni uzlazni trend.
RSE: Kada je reč o ulozi dolara i insistiranju BRIKS-a na dedolarizaciji, Rusija i Kina, pa čak i Indija, u velikoj meri trguju u svojim lokalnim valutama. Dakle, u kojoj meri je američki rast zasnovan na važnosti dolara i može biti ugrožen ako dođe do dedolarizacije? Da li je dedolarizacija realna u doglednoj budućnosti?
Švejnar: Gledajte, američka ekonomija je veoma brzo rasla čak i u danima kada je britanska funta bila glavna svetska rezervna valuta. Dakle, to nije sprečilo SAD da postanu najjača ekonomija i dolar mirno preuzme primat kao glavna valuta.
Zašto juan još ne može da zameni dolar?
RSE: Mislite na početak 20. veka?
Švejnar: Da, početkom 20. veka američka ekonomija je rasla veoma brzo i postepeno je potiskivala britansku ekonomiju, a dolar umesto funte postao glavna valuta.
Može se desiti da neka druga valuta zameni američki dolar, ali mora da bude slobodno konvertibilna, da se lako prodaje i kupuje i bude relativno velika.
Kineski juan još uvek nije konvertibilan. Ne čini se da će se Kina odreći svake političke kontrole što bi omogućilo slobodnu konverziju juana i odliv kapitala iz zemlje, ako to želi. Sasvim suprotno, Kina nameće ograničenja u mobilnosti kapitala.
Dakle, trenutno, juan nije valuta koju su trgovci i proizvođači širom sveta spremni da drže i oslanjaju na nju jer ne mogu slobodno da je konvertuju.
Razumljiva je privlačnost BRIKS-a i pokušaji trgovine drugim valutama, ali je pitanje je da li će njene članice zaista dovoljno verovati drugoj valuti i da li će uspeti da je učine dominantnom tako da svi na svetu žele da je drže.
Ako sve zemlje BRIKS-a i druge nemaju dovoljno poverenja u alternativnu valutu, onda će trgovina njome ličiti na uravnoteženu barter, robnu trgovinu.
Dolar i dalje najsigurnije utočište za kapital
RSE: Kao u Sovjetskom Savezu sa barter trgovinom.
Švejnar: Upravo tako. I u zemljama Comecona (ekonomski blok predvođen Sovjetskim Savez) postojao je veštački kurs za konvertibilnu rublju.
Međutim, taj mehanizam nije bio mnogo efikasan. Ono što valutu čini svetskom je činjenica da joj svi veruju i žele da je koriste, te da možete lako da dođete u njen posed ili je se rešite.
Uzmite situaciju kada je stvoren evro. Odmah je postao druga najveća rezervna valuta, ne zato što je bilo nekog iskustva sa njegovom upotrebom. Odmah je korišćen za diversifikaciju jer je predstavljao grupu jakih ekonomija. Investitori, uključujući centralne banke, traže diversifikaciju rizika.
Centralne banke, institucije i razni investitori stoga drže nekoliko valuta -- dolare, evre, švajcarske franke, britanske funte, jene i tako dalje u diversifikovanom portfelju. MMF je stvorio veštačku valutu (specijalna prava vučenja) zasnovanu na korpi valuta u koju je nedavno dodao kinesku valutu.
Druga valuta bi eventualno mogla da zameni dolar kao glavna, ali je malo verovatno da će se to dogoditi uskoro jer se dolar i dalje smatra najbezbednijim, najlakšim za korišćenje i najlikvidnijim.
Paradoksalno, uzmite situaciju u kojoj povremeno Kongres Sjedinjenih Država ima problema da odobri povećanje limita duga. Ponekad se to toliko približi krajnjem roku da svet uhvati panika.
Gde investitori u tom trenutku polažu svoj novac? Gde im je najsigurnije? Oni kupuju američke državne zapise.
Dakle, zemlja koja uzrokuje globalni problem time što možda ne plaća dug smatra se najsigurnijim utočištem u koje investitori polažu svoj novac.
Ceo svet je u opasnosti da uđe u period kataklizme, ali investitori kupuju američki dug jer izgleda kao najsigurnija imovina. Oni veruju da će SAD na kraju smisliti kako da plate svoj dug.
U međuvremenu, najsigurnije mesto je upravo tamo gde je problem, tačnije u Sjedinjenim Državama.
Da li BRIKS može da ugrozi Zapad?
RSE: Kada je reč o BRIKS-u, da li bi mogao da parira ili nadmaši G7 u smislu nominalnog bruto društvenog proizvoda. U kojoj meri BRIKS kao blok, a posebno sa pozivom Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama da mu se pridruže, može da izazove G7 i ceo zapadni blok?
Švejnar: Zavisi šta namerava da ostvari. Dobro, možete se sastati i održati konferenciju. To je jedna stvar. Da li će trgovati drugačije nego ranije? Da li će formirati politički savez, s tim da Indija i Kina imaju međusobne probleme, granične čarke? Da li će prodavati na tržištima koja za njih nisu toliko povoljna?
RSE: Kao što ste rekli, Kina i Indija imaju različite probleme u odnosima.
Švejnar: Upravo tako. Dve najveće ekonomije u BRIKS-a imaju problema u odnosima. Svi oni mogu biti voljni da zauzmu zajednički stav, ali je pitanje šta mogu postići u praksi?
Da se vrate na poziciju nesvrstanih država u vreme kada je postojao bipolarni svet, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države.
Jugoslavija je često bila lider nesvrstanih zemalja sa Titom na čelu. Davali su izjave, radili ovo i ono, ali nisu bili jedinstvena snaga u ekonomskom smislu.
RSE: Ako ne se ne varam, najveći trgovinski partneri Kine su Evropska unija i Sjedinjene Države.
Švejnar: Da. Stoga je Kina je veoma oprezna. Iako je proglasila veliko prijateljstvo i saradnju sa Rusijom, takođe je oprezna da ne izgubi evropsko i američko tržište.
U stvari, u fokusu nedavnih razgovora Si-Bajden bilo je kako ublažiti tenzije na ekonomskom planu tako da Kina može da izvozi u Sjedinjene Države i od njih dobija tehnologiju. Na kraju krajeva, ove zemlje imaju svoj sopstveni interes.
Kina se pribojava usporavanja kao Japan od 1990-ih
RSE: Rekli ste na početku da kineska ekonomija beleži rast od skoro pet odsto, što je i dalje prilično visoka stopa. Ali, njeno društvo, pa i privreda, nije transparentno. Međutim, postoji mnogo indicija da kineska ekonomija usporava zbog veoma velikih i ozbiljnih strukturnih problema.
Prvo, starenje stanovništva, što znači smanjenje radne snage. Drugi problem je politički uticaj na privredu i dosta, zapravo, neodrživih preduzeća, banaka, ogroman dug, iako ima ogromne devizne rezerve. Zatim, balon nekretnina.
Švejnar: Da, Kina se suočava sa ozbiljnijim problemima nego u prošlosti. U prošlosti je uspevala da se zadivljujuće nosi sa regionalnim i globalnim padovima ne pretrpevši recesiju kada su azijske krize 1990-ih ili globalne finansijske krize 2008.
Kina je uspela da stimuliše domaću proizvodnju i izbegne recesiju.
RSE: Štaviše, Kina je nekako spasila ostatak svetske ekonomije 2008.
Švejnar: Upravo tako.
RSE: Kina je uspela da održi neviđenu stopu rasta oko četiri decenije.
Švejnar: To je jedinstveno čak i među istočnoazijskim ekonomijama. Niko nije uspeo da zadrži toliko dugo tako visoku stopu rasta.
Zato je Kina postala velika ekonomija srednjeg nivoa razvoja, nakon što je počela kao jedna od najsiromašnijih na svetu. To je impresivno.
S druge strane, kineski lideri, njihovi ekonomisti, brinu da bi moglo da dođe do usporavanja japanskog tipa. Japanska ekonomija je veoma brzo rasla od Drugog svetskog rata do 1980-ih.
Međutim, od tada stagnira ili veoma sporo raste. Kineski kreatori politike zabrinuti su da bi mogli upasti u takvu vrstu zamke sporog rasta. U Japanu su problemi počeli u sektoru nekretnina. A Kina sada ima velikih problema u tom sektoru.
Balon nekretnina i starenje kineskog stanovništva
RSE: Mislite na kompaniju Evergrande koja se bavi nekretninama i čiji dug dostiže više od tri stotine milijardi dolara?
Švejnar: Upravo tako. To bi moglo pokrenuti lavinu. Ako ona bankrotira, mogle bi i druge kompanije. A pitanje je koliko je kineska vlada spremna da uloži da to spreči.
To je ozbiljan ekonomski problem, ali Kina će to prevazići i neko vreme će nastaviti rast jer je vlada odlučna da to uradi. Treba imati u vidu da je veliki deo kineskog duga, slično Japanu, domaći, unutrašnji kao u (velikoj) porodici.
Zbog toga svetska tržišta nisu paničila u slučaju Japana jer je njegov ogroman dug prvenstveno domaći.
On ne duguju mnogo ostatku sveta. Dakle, to nije globalno destabilizirajuće. Demografsko pitanje u Kini je ozbiljno, ali još nije urgentno. Kina još uvek nema penzioni sistem koji pokriva celu zemlju.
U gradovima postoji, ali mnogi ljudi nisu obuhvaćeni penzionim sistemom koji vodi centralna vlada. Kada ti radnici ostare, živeće od ušteđevine i pomoći šire porodice, ili će patiti. No, formlano to nije pitanje za centralnu vladu.
RSE: Ali, sve je manje radne snage.
Švejnar: To je sve ozbiljniji problem. Ali, imajte na umu da će bebe koje su rođene nakon što je Kina ukinula politiku jednog deteta (2015) za 20-ak godina stasati kao radna snaga.
Dakle, novi mladi radnici biće sve brojniji. Problem je što je natalitet i sada relativno nizak.
Najveći problem je mešanje kineske države u privredu
RSE: Kada je Deng Sjaoping 1980-ih pokrenuo reforme bez presedana, podsticana je neka vrsta privatne inicijative tako da i strane i domaće kompanije preuzme deo državne ekonomije.
Sada kineska država vraća pod svoje okrilje deo privatizovane ekonomije, sve više se mešajući u nju. Najupečatljiviji primer je sudbina milijardera Džeka Maa i njegove kompanije Alibaba. U kojoj meri bi pojačano mešanje države moglo da zaustavi uspon kineske ekonomije?
Švejnar: Iskreno, mislim da je mešanje države u privatni sektor najveća opasnost. Povremeno sam odlazio u Kinu od 1982.
Te, 1982-e, bio sam tamo sa timom Svetske banke i Kineske akademije društvenih nauka koji je proučavao nova nedržavna preduzeća formirana na selu.
Nazvali smo ih preduzeća grad i selo (TVEs). Ona su pokrenuta u selima i opštinama gde je ljudima bilo dozvoljeno, pored rada u državnim preduzećima, da započnu delatnost i pokrenu ove nove firme.
TVEs su rasla, prvo snabdevajući državna preduzeća, a onda su čak počela da se takmiče sa njima. Pojavio se sektor privatnih ili komunalnih firmi, kojima povremeno upravljaju zaposleni, slično kao u bivšoj Jugoslaviji.
Kasnije je ovaj razvoj doveo do stvaranja velikih privatnih firmi, poput Alibabe. Vlada bi mogla da ugrozi taj proces nerazumnim mešanjem.
RSE: Jedan od kamena spoticanja u odnosima između Zapada i Kine su različite prepreke za poslovanje zapadnih kompanija u Kini. Da li Kina sada pokušava nekako da olakša njihovu poziciju kako bi privukla strane investicije koje su joj neophodne, uprkos ogromnim deviznim rezervama?
Švejnar: Kina pokušava postepeno da poboljša uslove za zapadne investitore. Čak je počela da dozvoljava osnivanje firmi sa većinskim zapadnim kapitalom. Do sada su zapadne firme morale da sklope aranžman po kome je kineski partner imao većinski udeo.
Pitanje je kako će se trenutno političko mešanje odraziti na preduzeća sa mešovitim domaćim i stranim kapitalom ili na zapadne firme. Rekao bih da mnoge firme ostaju, ali i da mnoge smanjuju svoju izloženost u Kini.
Zapadne kompanije traže manje rizične dobavljače
RSE: Sve u svemu, zapadne ekonomije su tokom pandemije shvatile da su toliko zavisne od Kine čak i za najosnovniju medicinsku opremu. Posebno sada sa rastućim tenzijama između Zapada i Kine, neke zapadne kompanije prebacuju deo svog poslovanja u Indiju i druge zemlje. U kojoj meri smo svedoci deglobalizacije ili, kako se to sada zove, razdvajanja (decoupling)?
Švejnar: Multinacionalne kompanije i dalje traže jeftine dobavljače, ali i manje rizične. Oni mogu ostati u Kini da bi snabdevali kinesko tržište, ali se možda neće oslanjati toliko na isporuke iz Kine za recimo Evropu, ako ta roba može da se jeftino proizvede negde drugde.
Biće više ovog near-shoring, odnosno da firme približavaju proizvodnju domaćem tržištu gde je bezbedno i roba se može isporučiti na vreme.
Zemlje jugoistočne Evrope mogu, na primer, postati poželjni dobavljači za zapadnoevropske firme jer su blizu.
One su takođe pouzdane u smislu da neće doći do nepoželjnog političkog razvoja koji će zaustaviti snabdevanje robom.
Zapadne zablude da će se Kina liberalizovati
RSE: SAD su tokom Trampove administracije tražile od drugih zemalja da ne uzimaju 5G tehnologiju kineske kompanije Huavej. Sadašnja američka administracija postavila je dosta barijera za izvoz poluprovodnika, odnosno čipova u Kinu.
Švejnar: Da krenem od političke dimenzije. Postoji percepcija i realnost da je jedino oko čega se demokrate i republikanci u Vašingtonu mogu složiti - jeste Kina.
Njihova percepcija je da je Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama, dozvoljavao Kini da se integriše u zapadni, globalni sistem omogućivši joj ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju i druge institucije.
Pretpostavlja se da je takođe postojao dogovor, ali možda nije bio tako dobro kodifikovan, da će se Kina takođe ekonomski i politički liberalizovati, da će sve više ličiti na Zapad, postajući glavni igrač, ali u okviru zapadnih pravila igre.
Ispostavilo se da se to nije desilo, već da se Kina se centralizuje – sve je više protivnik a manje prijateljski nastrojeni akter. Percepcija u Vašingtonu je da u pogledu reformi Kina ne ostvaruje ono što se očekivalo. Vašington sada nastoji da smanji rizik – nastavlja da trguje sa Kinom, ali ne i da izvozi tehnološki osetljive proizvode.
Smena svetskog hegemona kroz istoriju uz ratove
RSE: Rekli ste na početku da Sjedinjenim Državama ide mnogo bolje nego EU, između ostalog i zbog mnogo brže digitalizacije ekonomije. Kada je u pitanju Kina, ona takođe uprkos raznim vrstama prepreka za uvoz čipova sa Zapada, sama razvija tehnologiju, uključujući i veštačku inteligenciju.
Veoma je popularna debata da li kineska ekonomija može da nadmaši američku, kao što je američka ekonomija nadmašila britansku u određenom istorijskom trenutku.
Švejnar: Kina je ekonomski sve iznenadila. Četrdeset pet godina brzog privrednog rasta je jednostavno bez presedana po svetskim standardima.
U tom smislu, pitanje je da li Kina može da nastavi da raste velikom brzinom ili će u nekom trenutku početi da usporava? Očigledno, kineska ekonomija usporava rast na 4-5 odsto, a ne 12 procenata kao u prošlosti. Ali, i dalje raste višestruko brže od najnaprednijih ekonomija.
U SAD stopa rasta ove godine biće 2 ili 2,5 odsto, što je jako dobro, ali nije 5. Dakle, mislim da kineska ekonomija može da nadmaši američku.
Ali s druge strane, postoji primer Japana, koji je bio ekonomsko čudo od 1950-ih do 1980-ih. U to vreme se pričalo o tome u kojim oblastima će nadmašiti Sjedinjene Države.
Međutim, japanski rast je kasnije zamro. Kina bi mogla da postane dominantna ekonomska sila. Ako to uspe, pitanje je kako će se to desiti. Postoji primer kada je američka ekonomija preuzela primat od britanske kao do tada vodeće ekonomske sile.
Istorija ukazuje sa čuvenom Tukididovom zamkom da u većini slučajeva kada sila u usponu zameni postojeću, to je skopčano sa ratom. Primer za to su Atina i Sparta u staroj Grčkoj. Ali, Britanija i SAD su dobar primer mirne sukcesije.
RSE: Ali u slučaju SAD i Velike Britanije ta mirna sukcesija je bila moguća zbog sličnosti njihovih političkih sistema.
Švejnar: Tako je. Zato mislim da postoji zabrinutost u SAD i Evropi. Očekivalo se da će Kina postati prijateljska ekonomska sila koja postepeno usvaja zapadne norme.
Kini je dozvoljeno da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju u očekivanju da će sprovesti liberalne reforme u ekonomiji i politici. Umesto toga, ona je autoritarna država.
- Krunisanje kineskog crvenog cara
- Američko-kineski 'sukob civilizacija'
- Misterija nestanka kineskih ministara
- 'Kartografske pretenzije' Kine alarmirale susede
RSE: Pomenuli ste protekcionizam, da smo svedoci raznih vrsta sukoba. Da li ova situacija podseća na onu uoči Prvog svetskog rata? U to vreme je Nemačka kao nova sila tražila svoje mesto u globalnom poretku, isto kao i sada Kina.
Švejnar: Ima sličnosti. Ono što je bilo važno pre Prvog svetskog rata bila je pogrešna komunikacija, što se može desiti i sada.
Ali, nedavni Sijev sastanak sa Bajdenom od četiri sata ukazuje na to da komunikacija postoji, a da je ima još više na dnevnoj bazi kroz uobičajene kanale.
U tom smislu, ako bi došlo do konflikta, to bi bilo u potpunosti sa znanjem onoga što su svi rekli i znaju.
Mislim da postoji veliki rizik da bilo kakav požar zaista izazove gubitke na svim stranama. Svi bi izgubili, što, mislim, nije ono što glavni akteri žele.
RSE: Mislite zbog nuklearnog oružja?
Švejnar: Da, a takođe i ogroman ekonomski pad, jer iako bi Evropa, SAD i Kina mogle da funkcionišu i kao autarkična, zatvorena društva, bili bi mnogo siromašniji.
To niko ne želi. Stoga očekujem da će se naći rešenje bez većeg sukoba.
Facebook Forum