Pitala bih šta je dečak koji je počinio masovno ubistvo u Beogradu još naučio od oca (osim pucanja u streljani), koje vrednosti? Da li se dečak osećao uvažavanim kao ljudsko biće od strane svog oca, porodice, da li je dobijao ljubav i podršku koja mu je bila potrebna, navodi za RSE Alison Holman, profesorka psihologije na Univerzitetu Kalifornija Arvin (Irvine).
Ona kaže da je masovno dostupno oružje glavni razlog za najveći broj ubistava u SAD u odnosu na druge razvijene zemlje.
"U Americi se, na neki način, zbog jačanja uloge interneta, volela bih da ovo ne moram da kažem, ali kao da se 'normalizuje' nasilje koje je u porastu, da je nekako u redu da neki ljudi dobiju oružje i tako reše svoje probleme", smatra profesorka Holman.
Prema njenim rečima, snažan kult oružja u SAD seže u istoriju.
"Deo razloga zašto su ljudi želeli da imaju oružje i naoružane milicije bio je zaštita od upada, prvo Britanaca, a onda smo razvili milicije da sprečimo robove da pobegnu", dodaje Holman.
Po njenoj oceni, slabosti u američkom osnovnom obrazovanju jedan su od uzroka rasta nasilja jer građani, između ostalog, ne znaju dobro svoju istoriju.
"Uložili smo više novca u zatvore, u odbranu, za pucanje i bombardovanje drugih mesta, nego za obrazovanje naših ljudi. Jedna od ključnih stvari koju morate da uradite da biste stvorili civilizovano društvo jeste obrazovanje ljudi, da ih učite da rešavaju probleme i sukobe na zdrav način", kaže profesorka Holman.
Ona ukazuje da se mora obratiti i pažnja na ljude koji su veoma izolovani, nesrećni, a posebno na one koji su maltretirani.
"Osobe koje su maltretirane na bilo koji način, mogu, naročito sada, u eri interneta koji promoviše deo tog nasilja, da osećaju ozlojeđenost. To može biti pogubna kombinacija", ističe sagovornica RSE.
Zato je, smatra ona, preko potrebno pomoći deci, tako što će se umesto kulture odmazde i osećaja žrtve i ozlojeđenosti, stvarati kultura spremnosti da budemo ljubazni, pružimo ruku i podržimo druge ljude.
"Civilizovano društvo vodi računa o svojim pripadnicima. Ako se prema ljudima odnosite sa ljubavlju, poštovanjem, sa uvažavanjem njihovog dostojanstva i saosećanjem, pomoći ćete im da odrastu kao zdrave ličnosti i neće postati masovne ubice", naglašava profesorka Holman.
Oružje u SAD dostupno i deci
RSE: U Sjedinjenim Državama ima više smrtnih slučajeva od oružja nego u bilo kojoj drugoj razvijenoj zemlji. Stopa u SAD je 22 puta veća nego u Evropskoj uniji.
Da li je glavni uzrok za to masovno posedovanje oružja, mnogo više od bilo koje zemlje na svetu?
Holman: Mislim da postoji mnogo razloga. Svako može da kupi oružje u nekim američkim saveznim državama.
Postoji oružje dostupno deci i mladima, pa je pre nekoliko godina zabeležen slučaj prodaje AR-7 (poluautomatski pištolj) u ružičastoj boji devojčicama i obuka dece da koriste oružje dok su još bili u predškolskom dobu.
Dakle, ovde postoji kultura oružja koja je drugačija nego u ostalim zemljama i to je povezano sa našom istorijom, kolonizacijom zemlje i borbom protiv starosedelaca.
Istorija naše zemlje je puna nasilja i upotrebe oružja u cilju dominacije.
Sada je omogućen veći pristup oružju u mnogim državama u kojima su usvojeni još labaviji zakoni sa manje restrikcija oko nabavke i registracije. Dešava se da dolaze ljudi sa strane u te države da nabave oružje i odnesu ga preko granice.
Labavi zakoni za nabavku oružja
RSE: Pomenuli ste zakone, ali američki predsednik Džo Bajden je prošle godine potpisao zakon po kome osobe mlađe od 21 godine ne mogu da kupe oružje od licenciranog prodavca. Međutim, to ograničenje ne postoji ako se kupuje preko interneta ili nelicenciranog prodavca.
Holman: Tako je. Zakoni koji regulišu upotrebe oružja u Sjedinjenim Državama nisu dosledni, nisu adekvatni u sprečavanju ljudi koji žele da počine masovna ubistva da dođu do oružja.
Međutim, postoji i internet kultura koja raspiruje mržnju i nasilje prema drugima. Imali smo na izborima 2016. godine predsedničkog kandidata koji je podstakao mnoge sukobe, nesuglasice i delimično mržnju između ljudi u različitim sredinama u Sjedinjenim Državama, a što je dovelo do nasilja.
RSE: Ali internet se masovno koristi i u drugim zemljama, tako da je i njima moguće širiti ovu vrstu kulture.
Holman: Apsolutno, kada sam videla šta se desilo u Srbiji pomislila sam: da, internet pomaže u širenju ovih suludih ponašanja.
U stvari, ne bih to nazvala suludim ponašanjem, jer mislim da je to problem mentalnog zdravlja kada neko odluči da ubije druge ljude.
RSE: Da li govorite o konkretnom slučaju u Srbiji ili uopšte?
Holman: Generalno mislim da kada ljudsko biće odluči da ubije druga ljudska bića, definitivno postoji problem mentalnog zdravlja.
Kada neko želi da počini masovno ubistvo, ne bih to nazvala normalnom ljudskom motivacijom.
Kult oružja u SAD podstaknut istorijom
RSE: Pokrenuli ste veoma važno pitanje, o čemu ćemo detaljnije kasnije, kada završimo segment o oružju. Pomenuli ste kulturu oružja i delimično ste odgovorili zašto su Amerikanci toliko skloni oružju.
Da li i zato što se osećaju nesigurnim da nadležne institucije nisu u stanju da ih zaštite, pa smatraju da ih oružje čuva, posebno u nesigurnim vremenima kao što su ova zbog pandemije i drugih problema.
Holman: Mislim da je kultura oružja u Americi podstaknuta našom istorijom. Postoji i osećanje nesigurnosti da naša vlada ne može da nas zaštiti.
Takođe, ima ljudi u političkoj sferi koji tvrde već više od 40 godina da su američke vlasti problem i žele da ih se otarase.
Dakle, posejano je mnogo nepoverenja prema ulozi vlade. Ne znam da li je to strah da vlast neće zaštititi građane, ja bih to nazvala nepoverenjem.
Ako pogledate našu istoriju, u vreme kada smo kolonizovali ovu državu, postojalo je nepoverenje. Deo razloga zašto su ljudi želeli da imaju oružje i naoružane milicije bio je da se zaštite od upada, prvo Britanaca, a onda smo razvili vojne snage, milicije, da sprečimo robove da pobegnu.
Znači, ropstvo je bilo takođe problem u SAD. Dakle, istorija oružja je veoma zamršeno i važno pitanje u Americi, a kultura njegovog nošenja ima mnogo korena.
RSE: Da li je deo tog osećaja i kulture da je posedovanje oružja važno i za suprotstavljanje mogućoj diktaturi u Sjedinjenim Državama?
Holman: Da, ima ljudi koji se tako osećaju, da moraju da budu naoružani, jer će vlada doći i oduzeti im prava. Ne mislim da je to stav većine Amerikanaca, ali definitivno postoje neki ljudi u našem društvu koji su izneli taj argument.
'Loš' i 'dobar momak' sa oružjem
RSE: Pomenuli ste određene slojeve društva. Dakle, ovi veoma labavi zakoni su na snazi zbog delovanja, između ostalog, veoma moćnih lobija kao što je Nacionalna asocijacija za oružje (NRA), kao i stava republikanaca koji se protive restrikcijama, insistirajući da je pravo na posedovanje oružja zaštićeno drugim ustavnim amandmanom.
Zašto Nacionalna asocijacija za oružje protivi ograničenjima, da li pre svega zbog profita? Takođe, zašto se republikanci toliko protive stavu demokrata?
Holman: Kada je reč o NRA, to je definitivno veoma profitabilno, bilo je izveštaja da su se čelnici ove organizacije veoma obogatili dobivši mnogo novca od proizvođača oružja.
Što se tiče republikanaca koji se suprotstavljaju demokratama, to je sve vreme njihova pozicija. Njihov argument je da je jedini lek za "lošeg momka" sa oružjem, naoružani "dobar momak". Nažalost, to vodi situaciji u kojoj ljudi stalno pucaju jedni na druge.
RSE: A pristalice prava na posedovanje oružja ističu da ono samo po sebi ne ubija ljude, već da ljudi ubijaju ljude.
Holman: Da, ali ljudi ne mogu da ubijaju ljude ako ne mogu tako lako da dođu u posed oružja. Prilično je lakše ubiti mnogo ljudi kada imate oružje.
'Normalizacija' nasilja u SAD
RSE: Pomenuli ste bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa. On je tvrdio za nasilje nije odgovorno oružje, već da je to pitanje mentalnog zdravlja, društveni, kulturni, duhovni problem.
Holman: Svi ti faktori vezani za mentalno, duševno zdravlje utiču na probleme masovnog nasilja.
Međutim, na to utiče i kada huškaju ljude jedne na druge, kada se tvrdi da su oni koji se doseljavaju u Sjedinjene Države "silovatelji i ubice".
Na taj način se podstiče razdor među ljudima. I na sve to im još date oružje. Tu su i ljudi koji nisu zadovoljni svojim životom, nešto im se loše desilo i oni onda posežu za oružjem da reše problem.
U Americi se, na neki način, zbog jačanja uloge interneta, volela bih da ovo ne moram da kažem, ali kao da se "normalizuje" nasilje koje je u porastu, da je nekako u redu da neki ljudi dobiju oružje i tako reše svoje probleme.
Drugi, veoma važan, deo tog pitanja je obrazovni sistem u SAD, koji je već decenijama zanemarivan i u rasulu - više nego što zaista želim da verujem.
Uložili smo više novca u zatvore, u odbranu, za pucanje i bombardovanje drugih mesta, nego za obrazovanje naših ljudi.
Jedna od ključnih stvari koju morate da uradite da biste stvorili civilizovano društvo jeste obrazovanje ljudi, da ih učite da rešavaju probleme i sukobe na zdrav način. To ne dolazi samo od sebe, već morate da naučite neke od tih stvari.
Postoje veštine koje ulaze u taj proces, kako komunicirati sa drugim ljudima koji nemaju te vrste problema, ali to nije urađeno u Americi i naš obrazovni sistem propada.
Zanemareno osnovno i srednje obrazovanje u SAD
RSE: Mislite na osnovne i srednje škole, ili i na univerzitet, jer mnogi ljudi iz celog sveta i dalje dolaze u SAD da studiraju pošto se američki univerziteti smatraju najprestižnijim?
Holman: Univerzitetski sistem je zadržao nivo. Govorim o osnovnom i srednjem obrazovanju.
Morate početi da radite sa decom kada su mala, da im pomognete da nauče šta znače razlike među ljudima i kako se angažovati na nenasilan način da rešite problem. Američka istorija je prepuna nasilja...
RSE: Izvinite, ali dok to govorite, pomislio sam na evropsku istoriju: nemačku istoriju, francusku, britansku. Sve su prepune nasilja, ali takve pucnjave sada nema u Francuskoj, Nemačkoj ili Britaniji.
Holman: Da, zato što vi, u Evropi nemate sve to oružje – milione - nemate više oružja kao što imaju ljudi u SAD.
RSE: Da, u SAD-u je 120 komada oružja na 100 ljudi.
Holman: Pomenuli ste odličnu poentu. Suština je da imamo toliko oružja u Americi, ako tome dodate nasilje kroz istoriju sa kojim smo živeli, onda je to veliki problem, a u Evropi se to nikada nije dogodilo.
Nisam sigurna zašto je tako, vi mi recite, jer bih želela da proširimo to znanje zbog nedostatka te kulture u SAD-u da se ne poseduje oružje tako masovno.
Amerikanci znaju 'lažnu' istoriju
RSE: Priznajem da mi je teško da shvatim zašto je to tako u SAD. Ipak, kao što sam pomenuo, znate da je evropska istorija bila prilično krvava sa dva svetska rata koja su izbila na njenoj teritoriji, sukobima Nemaca i Francuza i svim ostalim.
Ali sada, barem nema takvog nivoa nasilja kao u SAD, tako da je to zaista zastrašujuće.
Holman: Naravno da jeste. Nažalost, kada govorim o nedostatku obrazovanja, mislim da je najvažniji deo toga što Amerikanci ne znaju svoju istoriju, ne znaju pravu već lažnu istoriju zemlje.
Iako sam pohađala američke škole, nisam naučila 90 odsto prave istorije svoje zemlje.
RSE: Na šta mislite pod lažnom istorijom, da li je ona ulepšana ili je nešto skriveno?
Holman: Ono što sam naučila u školi bila je veoma razvodnjena verzija naše istorije, o Džordžu Vašingtonu, Tomasu Džefersonu, ustavu i sličnom.
Da li sam saznala za patrole uperene protiv robova (prve patrole formirane u 18. veku u cilju suzbijanja pobune i bekstva robova)? Ne, nisam.
Nisam učila o uticaju ropstva na crnačko stanovništvo, šta je urađeno starosedeocima ovde u SAD da bismo stvorili zemlju na kojoj živimo.
Takođe, ni o pokretu radnika početkom 1900-ih kada su se žestoko borili da osnuju sindikate kako bi mogli da imaju pristojan radni dan.
Nisam znala ni da su šestogodišnjaci radili u fabrikama 1800-ih i umirali zbog loših uslova.
Nisam ništa naučila o tome u školi, dok u kasnijim godinama nisam preuzela da sama naučim tu istoriju.
Kada ne znate svoju istoriju, veća je verovatnoća da ćete se ponašati na potencijalno štetne načine prema drugima, jer ljudi koji su naučili samo razvodnjenu verziju istorije, skloni su da deluju na osnovu onoga što veruju da je istina.
RSE: Moram da priznam da sam video u Muzeju američkih Indijanaca i domorodačke kulture u Vašingtonu da se veoma otvoreno i kritički govori o nepravdi koju su im naneli doseljenici.
Takođe, ukazuje se na nasilno uklanjanje desetine hiljada Indijanaca 1830-ih u predelu Misisipija koje je sproveo predsednik SAD Endrju Džekson (Andrew Jackson). Dakle, govori se o tim nepravdama, ali očito ne dovoljno.
Holman: Da, to definitivno nije dovoljno jer se to uglavnom ne uči u našim školama.
Ako imate sreće i idete u stvarno dobru školu, možda ćete naučiti nešto od toga, ali uopšteno govoreći, većina Amerikanaca, ako pogledate ankete o razumevanju istorije, možete videti sramotno neznanje.
Osoba koja ubije nekoliko ljudi nije zdrava
RSE: Da se vratimo na ono što ste rekli na samom početku o mentalnim problemima. Koliko su mentalni problemi uzrok masovnih ubistava, jer sam čitao mišljenje nekih eksperata da je to okidač samo u 4-5 odsto slučajeva.
Da li se može govoriti o profilu masovnog ubice ili su svi slučajevi različiti?
Holman: Ja imam drugačiji stav u odnosu na te koji ste pomenuli. Veoma mi je teško da poverujem da osoba koja može da uzme oružje i ubije nekoliko ljudi, da je to zdravo ponašanje.
Naravno, to apsolutno ne znači da su svim tim ljudima sa poremećajem psihijatri ili psiholozi dijagnostikovali problem.
Često kažemo da nema dokaza da postoji mentalni problem kod tih osoba – prema kriterijumima za dijagnozu koju daju stručnjaci - što znači da su one samo "pukle" i krenule da ubija ljude.
To je deo problema kada imate svuda dostupno oružje. Takvi ljudi mogu da se naljute i kada im "pukne film" pomisle "ubiću tu osobu" i to urade.
Stvar je u tome da kada ubijete jednu osobu, lakše je ubiti drugu, i tako nastaviti ubijanje. Dakle, veoma je komplikovano pitanje da li je to problem mentalnog zdravlja.
To što ne verujem da nije normalno ubijati, ne znači da ljudi koji to čine imaju mentalni problem koji se može dijagnostikovati. Možda su bili podstaknuti govorom mržnje i imali pristup oružju.
Neki ljudi to rade iz uverenja smatrajući da tako mogu da spasu i zaštite svoju zemlju. Oni smatraju da na takav način mogu da reše problem.
Kultura žrtve i ozlojeđenosti
RSE: Šta je okidač za njih, da li je to neka situacija u kojoj žive, na primer lični problemi, razvod, druge zdravstvene teškoće, nesuglasice u školi ili na poslu? Da li ubice neka vrsta "vuka samotnjaka"?
Holman: Ne postoji jedan odgovor na to pitanje, niti jedan okidač, već bezbroj situacija i problema. To može biti nasilje na radnom mestu, zatim da ostane bez posla, ili neko učini nešto što se može protumačiti kao neprijatno pa čak i neprijateljsko ponašanje.
Osoba prema kojoj je to upereno može se osećati žrtvom i ako ima oružje onda će ga upotrebiti da "sravni račune".
Naglasila bih da je, naročito poslednjih godina, sve više ljudi koji potenciraju na "kulturi žrtve", odnosno da ih je neko uvredio, da su žrtva nečijeg neprimerenog ponašanja zbog čega smatraju da je opravdano da reaguju nasiljem prema onima koje smatraju krivima.
Ne volim to da kažem, ali imali smo četiri godine predsednika koji je promovisao takvu kulturu.
Podsticano je nezadovoljstvo među belcima da im se ograničavaju prava zbog, navodno, postojanja pokreta koji omogućavaju veće šanse građanima druge boje kože, imigrantima.
Neki belci su smatrali da su oštećeni i reagovali su masovnim ubistvima, kao što je počinjeno pre godinu dana u supermarketu u Bafalu (Buffalu) (10 ubijenih), ili Dilan Raf (Dylan Ruff), koji je ubio (devet) afroameričkih parohijana dok su se molili u crkvi.
Zatim napad u supermarketu u El Pasu u Teksasu, jer je napadač bio protiv imigranta, pa je pucao na ljude latinoameričkog porekla (jedan ubijen i troje ranjenih).
Dakle, neki se odlučuju na masovna ubistva jer smatraju da tako skreću pažnju na njihovo nezadovoljstvo i osećaj žrtve.
Copycat efekat
RSE: U kojoj meri žudnja za slavom igra ulogu kao i kopiranje (copycat), takođe i nastojanje da napadač ubije više ljudi od svojih prethodnika?
Holman: Mediji počinju da uče i ne veličaju imena ubica zbog brige o copycat efektu i to svakako može da igra ulogu.
Naime, potencijalni napadači koji žele da imitiraju, nastoje da urade nešto veće nego njihovi prethodnici.
Mediji moraju da nađu način da se ovim pozabave. Ja istražujem na koji način mediji pokrivaju kolektivne traume. Mi o tome mnogo raspravljamo u našoj laboratoriji, jer smo zabrinuti da građani gledaju previše krvi i nasilja, što izaziva veliku traumu.
Ali, u isto vreme, postoje preživeli u ovim tragedijama, kao što je pucnjava u školi Columbine 1999. godine, zatim u Parklandu na Floridi 2018.
Oni tvrde da treba da prikažemo to nasilje, da pokažemo američkim građanima koliko je to jezivo, kako bi digli svoj glas i primorali vlasti da preduzmu mere u cilju sprečavanja širenja upotrebe oružja.
RSE: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je na konferenciji za novinare govorio o identitetu ubice, iako ima samo 13 godina.
S druge strane, novozelandska premijerka Džasinda (Jacinda) Arden je izjavila posle masakra u džamijama 2019. da nikada neće pomenuti ime napadača.
Holman: Da, to je pokušaj da se ubicama ne omogući slava kojoj teže.
RSE: Ali, predsednik Srbije je naveo ime ubice iako ima samo 13 godina.
Holman: Zaboga, ne znam zašto je to uradio.
Obratiti pažnju na maltretirane osobe
RSE: Pomenuli ste problem mentalnog zdravlja. Da li napadači uglavnom u nekom trenutku iznenada "puknu", ili postoje rani znaci da nešto spremaju da preduzmu?
Na primer, u slučaju masovne pucnjave u Srbiji, u kojoj je 13-to godišnji dečak ubio 10 lica, uglavnom školskih drugova, otkriveno je da je to pripremao više od mesec dana, ali to niko nije primetio. Kakva je situacija u SAD?
Holman: Da, ponekad postoje rani znaci koje ne primetimo. Zato uvek treba dobro razmisliti o kako pomoći u edukaciji ljudi da prepoznaju probleme koje neke osobe možda imaju.
Moramo da obratimo pažnju na ljude koji su veoma izolovani, nesrećni, a posebno na one koji maltretirani. Osobe koje su maltretirane na bilo koji način, mogu, naročito sada u eri interneta koji promoviše deo tog nasilja, da osećaju ozlojeđenost. To može biti pogubna kombinacija.
Ne znam kako se ljudi u Srbiji, na Balkanu ili drugim delovima Evrope obrazuju, pre svega mladi, ali mi u SAD ne radimo baš najbolje posao u pomoći dečacima i devojčicama da se zaista prilagode svojim ulogama u sveta. Namećemo im mnoga očekivanja.
Da li je ubica u beogradskoj školi dobijao ljubav u porodici?
RSE: Na Balkanu je, nažalost, većina ključnih vrednosti iskrivljena. Na primer, ovog dečaka koji je počinio masakr u školi, njegov otac, koji je lekar, vodio ga je od 12. godine u streljanu da vežba pucanje.
Dečak je za samo nekoliko minuta ubio deset ljudi kao profesionalni ubica. Dakle, to je nešto čemu decu uopšte ne treba učiti.
Holman: Svakako ne u meri kako ste predočili. Ja bih još pitala šta je još naučio od oca, koje vrednosti?
Da li se dečak osećao uvažavanim kao ljudsko biće od strane svog oca, porodice, da li je dobijao ljubav i podršku koja mu je bila potrebna?
Uvažavani i voljeni ljudi neće postati ubice
RSE: Naravno, sve to je veoma važno. Ali, ako vodite dečaka od 12 godina na streljanu, kakve vrednosti ili sliku sveta možete da mu predočite. Ne vodite ga da svira klavir ili da se bavi sportom kao što je košarka. Ako nekoga vodite na streljanu, to svakako ne znači da će biti ubica, ali…
Holman: To je mnogo bliže nego ako ste napadač u fudbalskom timu.
Moja poenta je da možete pomoći deci da kanališu deo svoje energije i agresivnog ponašanja na zdrav način. Možete ih naučiti kako da kanališu to ponašanje.
RSE: Da li to zavisi od porodice ili škole?
Holman: Od svih. Civilizovano društvo vodi računa o svojim pripadnicima.
Ako se prema ljudima odnosite sa ljubavlju, poštovanjem, sa uvažavanjem njihovog dostojanstva i saosećanjem, pomoćićete im da odrastu kao zdrave ličnosti i neće postati masovne ubice.
Dakle, ako se prema njima postupa sa ljubavlju, poštovanjem, dostojanstveno i saosećanjem koji su svakom ljudskom biću potrebno da se oseća kao ispunjena i važna osoba u svom životu, da su važni nekom drugom, možete stvarati kulture, društva u kojima su ljudi srećni, zdravi i neće biti skloni devijantnim ponašanjima.
To je moje lično uverenje.
RSE: Da li ste optimistični da se to može ostvariti, pre svega u Sjedinjenim Državama?
Holman: Mislim da se to na nekim mestima već čini. Ja svakako kao vaspitač pokušavam da radim sa svojim studentima, medicinskim sestrama.
Predajem im o saosećanju, kako da komuniciraju sa ljudima, pacijentima tako da im pomognu.
Dakle, optimista sam da to možemo da uradimo na nekim mestima, ali je potrebno više, da znatno poboljšamo naš obrazovni sistem, da promenimo pristup.
Ali, zato je potreban i angažman federalnih vlasti, da preuzmu vođstvo u uvođenju ovih promena u naš obrazovni sistem u cilju promovisanja vrednosti i sistema koji će pomoći da se stvori civilizovanija javnost.
Suluda ideja o naoružavanju nastavnika
RSE: Nakon incidenta u Teksasu 2018, neki konzervativni političari, uključujući i guvernera Grega Abota (Abbott), reagovali su zalaganjem da se zaposleni u školi naoružaju u cilju zaštite učenika. Mnogi su kritikovali tu ideju.
Holman: Nastavnici idu u školu da predaju. Oni žele da uče decu, a ne da pucaju u ljude.
Da su hteli da postanu policajci, išli bi u policijsku akademiju. Sumnjam da ima mnogo nastavnika koji bi želeli da se naoružaju.
Stoga apsolutno ne podržavam ideju o naoružavanju nastavnika jer se time, u suštini, unosi oružje u razred.
Ako u toj učionici postoji dete koje smisli kako da dođe do njega, to bi moglo da stvori još više problema.
Pa zašto stavljati u učionicu baš ono što je veliki deo problema, to je suludo.
Društvene mreže podstiču izolaciju i depresiju tinejdžera
RSE: Da li je moguće primeniti višestruke mere prevencije, kao što je socijalizacija, bolja komunikacija između učenika, nastavnika i drugih aktera, kampanje protiv zloupotrebe i demistifikacija kulture nasilja i kulta oružja?
Holman: Verujem da postoje načini da se to uradi. Za implementaciju je potreban veoma hrabar i harizmatičan predsednik, kao i vlada.
Nužno je mnogo toga učiniti, ali je moguće. Ima dosta posla da se obavi na lokalnom nivou, u malim zajednicama koje se okupljaju i pomažu jedne drugima i uče kako da rešavaju sukobe na miran način.
Na taj način se i deca vaspitavaju i pruža im se neophodna podrška. Ne podstičete upotrebu oružja i nasilje, već njihovu agresivnu energiju kanališete u druge oblike takmičarskih ponašanja koja nisu nasilna.
Posebno je pitanje uloge interneta. Pročitala sam u Njujork tajmsu upozorenje o opasnostima društvenih medija za tinejdžere, jer mogu da promovišu njihovu izolaciju, da postanu depresivni i usamljeni, a to kod neke dece može da podstakne nasilje, uglavnom kod dečaka i mladića.
Dakle, biće veoma važno da se razmotri i preispita uloga društvenih medija i pristup internetu.
Kultura dobre volje umesto kulture odmazde
RSE: Da, stopa nasilja je mnogo viša u poslednjih desetak godina, nego 1970-ih i 1980-ih.
Holman: To je tačno i stoga je preko potrebno da pomognemo deci, tako što ćemo umesto kulture odmazde i osećaja žrtve i ozlojeđenosti, stvarati kulturu spremnosti da budemo ljubazni, da pružimo ruku i podržimo druge ljude.
Kompanije koje vode društvene mreže nisu adekvatno zaustavile govor mržnje.
Stoga treba stati na kraj nasilnom govoru mržnje koji podstiče nasilje, ali i bolje obrazovati ljude.
Delimično sam optimista, ali biće potrebno mnogo posla da se obavi.
Facebook Forum