(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ako pokušamo da osnovno novinarsko pravilo „Činjenice su svetinja, a komentar je slobodan“ primenimo na ukupni politički i javni život, nećemo daleko odmaći pre nego što od činjenica ne ostane ništa, a komentari se pretvore u nadmetanje u preventivnom ubijanju činjenica.
Evo, dakle, činjenica: Valentin Incko, odlazeći Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, doneo je zakon o zabrani negiranja genocida u BiH. Na to je reagovao Milorad Dodik, „srpski“ član Predsedništva BiH, rekavši da će, ako taj zakon ostane, Republika Srpska blokirati sve bosanskohercegovačke institucije.
Treća činjenica je da, bar do trenutka nastanka ovog teksta, visoki zvaničnici Srbije „mudro“ ćute o najnovijem zapletu, mada je teško verovati da će ta (rečita i znakovita) tišina predugo potrajati.
Ovaj prividni „sukob mišljenja“ i dalje je zapravo samo borba oko činjenica. Štaviše, oko „prava vlasništva“ nad činjenicama. Jer se radi o tome da centralnu, sudski presuđenu i istorijski verifikovnu činjenicu ovog spora: genocid počinjen u Srebrenici 1995, uporno negiraju zvaničnici ne samo u Banjaluci, nego i u Beogradu.
U javnosti se nameće stav, i to od prvih ljudi države, da činjenica srebreničkog genocida jedino u Srbiji ne važi, i da Srbiju ni na šta ne obavezuje. I kako bi onda, nego hladnim neprijateljstvom, mogao biti dočekan zakon o zabrani negiranja genocida, pa makar ovaj važio u susednoj državi?
Ljudi se privatno i u svoje lično ime, dakako, mogu sporiti oko bilo čega, pa i oko činjenica. Kada, međutim, institucije imaju problem sa činjenicama, onda je to znak da država kojoj te institucije pripadaju ima problem sa vlastitim moralnim kompasom, što je naročito problematično onda kada se radi o državi koja na činjenicu počinjenog genocida ne može da gleda neutralno i iz pozicije dalekog posmatrača, jer je njena uloga u kontekstu koji je taj genocid uopšte omogućio bila sve samo ne neutralna i posmatračka.
A odnos Srbije prema činjenicama u vezi sa strašnim srebreničkim letom '95. otkad je na vlasti suštinski „revizionistički“ režim Aleksandra Vučića – ne baš minornog aktera ratne i nacionalističke politike devedesetih – otvoreno je revizionistički takođe.
U javnosti se nameće stav, i to od prvih ljudi države, da činjenica srebreničkog genocida jedino u Srbiji ne važi, i da Srbiju ni na šta ne obavezuje. I kako bi onda, nego hladnim neprijateljstvom, mogao biti dočekan zakon o zabrani negiranja genocida, pa makar ovaj važio u susednoj državi?
Utoliko pre što je glavni politički klijent Beograda upravo onaj politički faktor iz susedne države koji retko propusti dan a da ne najavi da će joj (sa posebnim zadovoljstvom) doći glave. Nakon čega bi se, valjda, i činjenica srebreničkog genocida nekom posebnom magijom samoponištila?
Sa desne obale Drine prvi je na Incka, doduše, krenuo jedan „nezvaničan faktor“, reditelj Emir Kusturica, čovek kojem je snimanje filmova odavno sporedna delatnost, a glavna je izigravanje neke vrste arbitra patriotsko-nacionalističke elegancije.
Kusturica je izrekao sve ono što biste od Kusturice mogli očekivati da izrekne, sve do spominjanja Oskara Poćoreka. Ali, nije još bilo da Kusturica kaže nešto „važno“ a da to bude u oštroj suprotnosi sa stavom revizionističkog režima u Beogradu, pa tako sigurno neće biti ni ovaj put. On se sa režimom može razići u mišljenjima oko sporednih detalja, ali ne i oko osnovnih činjenica, a naročito oko osnovnih činjenica koje zajednički negiraju.
Sve ovo znači i to da Milorad Dodik za sve što čini ima postojanu punu podršku sa najviših beogradskih adresa. Povremeno ritualno i neubedljivo, reda radi i kroz zube proceđeno ograđivanje od ponekog njegovog „prekardašivanja“ – više stilske nego sadržinske naravi – tu je samo da zamagli... pa, činjenice, šta bi drugo.
- Vučić: Nisam pristalica nametnutih odluka, pijetet prema srebreničkim žrtvama
- Selaković o odluci Incka: Pitanje šta će se u budućnosti dešavati
- Ministar policije Srbije: Inzkova odluka o zabrani negiranja genocida je osveta
U osnovi, Vučić sa celokupnom dvorskom okolinom na jednoj strani, i bosansko-srpska vrhuška na drugoj, deluju koordinisano u zajedničkoj misiji relativizovanja i deformisanja činjenica sve dok ove ne postanu sasvim neprepoznatljive i naposletku mrtve. Nakon čega bi bile lako zamenjene nekim drugim, „podobnijim“ činjenicama.
Ako neko misli da je to Sizifov posao, možda bi trebalo da razmisli još jednom. U Srbiji je taj združeni napor u velikoj meri uspeo, i zato se ovde na puko priznavanje jedne istorijske činjenice gleda kao na najsubverzivniji mogući stav. Njihov problem je tek u tome što taj sumorni uspeh ne mogu da ponove nigde drugde.
