„Hoćeš da me linčuješ, devojčice“, reči su kojima se predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio predsedniku opozicione Narodne stranke Vuku Jeremiću 25. juna u Predsedništvu Srbije tokom međusobne prepirke.
Ovakva „uvreda“, nakon što je Narodna stranka objavila video snimljen u holu Predsedništva Srbije, izazvala je brojne komentare na društvenim mrežama i reakcije javnosti jer je izraz „devojčica“ iskorišćen u cilju omalovažavanja.
Vučićevo izvinjenje
Vučić je 28. juna uputio izvinjenje zbog takve upotrebe jezika objašnjavajući da mu je taj izraz „ostao sa ulice“.
„Ostalo mi kad sam imao 20 i kusur godina. Da, ja sam proveo mnogo vremena na severnoj tribini, niti se kajem, niti žalim zbog toga“, rekao je Vučić.
Predsednik Srbije je više puta izjavljivao da je u mladosti kao navijač fudbalskog kluba Crvena zvezda bio na tribinama beogradskog stadiona Marakana.
Mreža nevladinih organizacija „Reporting Diversity Network 2.0“ koja se, između ostalog, bavi predstavljanjem žena u medijima, reagovala je na društvenoj mreži Twitter.
„Reč devojčica može poslužiti kao uvreda. Iako se predsednik Srbije Vučić izvinio zbog korišćenja izraza devojčica u pežorativnom smislu, podsećamo da političari snose odgovornost za reči koje izgovaraju i vrednosti koje promovišu“, ističu iz ove mreže.
Aktivistkinja Zoe Gudović smatra da „nije ništa novo“ da funkcioneri urušavaju svojim izjavama dostojanstvo žena.
„Vidimo da se muškarci na pozicijama moći rado prepucavaju na adresu žena, a sada i devojčica. Sa jedne strane kao da postoji dužnost da se primeti da eto i žene postoje, ali već u drugoj rečenici imamo omalovažavanje“, kaže Gudović.
Jezički mačizam 'na tribinama'
Bivši fudbaler Ivan Ergić je još 2008. godine ukazao na preovlađujeći „mačistički jezik“ koji se neguje u sportu i među navijačima u Srbiji.
On smatra da je rečnik kojim se omalovažavaju žene veoma prisutan, naročito kada dolazi iz te sfere.
„Tim (ženskim oblicima, prim. aut.) se u sportskom žargonu imenuje nešto što je inferiorno, inferioran muškarac. Sport nameće tu neku kulturu nadmetanja u kojoj se nameće ideja o pravim muškarcima, vitezovima i kao takav sport je potpuno dehumanizovan“, kaže Ergić.
Da li Zakon o rodnoj ravnopravnosti može da pobedi 'ulični jezik'?
Aktivistkinja Zoe Gudović podseća da se u javnosti do nedavno vodila žučna rasprava zbog donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, pre svega, zbog predložene upotrebe ženskih oblika za zanimanja koje obavljaju žene.
Ovaj zakon, koji je 1. juna 2021. stupio na snagu, između ostalog, predviđa da su „sredstva javnog informisanja dužna da prilikom izveštavanja koriste rodno osetljiv jezik i da razvijanjem svesti o značaju rodne ravnopravnosti doprinose suzbijanju rodnih stereotipa“.
Konzervativci i pojedini lingvisti tada su izraze za zanimanja poput „psihološkinja“ i „epidemiološkinja“ nazvali nasiljem nad jezikom.
Sa druge strane, u javnom diskursu se pojavljuje pogrdno korišćenje ženskih oblika od strane predstavnika vlasti koji stoje iza spomenutog zakona.
Gudović smatra da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti dobar i da iza njega više stoje ženske feminističke organizacije nego predstavnici institucija.
„Zakoni se ne primenjuju. Ovde je to jedna zamaskirana slika, šarena laža. Vi donosete zakon, a stanje svesti je da žene stavljate na stub srama“, ističe ona.
Za Gudović je način na koji ljudi reaguju na rodno senzitivni jezik takođe pokazatelj stanja svesti.
„Ja kada šaljem dopise i pozive stavljam poziv i za žene i muškarce. Nekad pošaljem poziv za neko dešavanje samo u ženskom obliku, namerno. Toliko muškaraca mi se tada javi i pita - 'gde sam ovde ja i da li to važi i za muškarce'. Kada se pošalje u muškom rodu, žene su navikle da je to tako“, kaže ona.
Lingvistkinja Jelena Filipović, sa druge strane, smatra da zakon ne može da doprinose „stanju svesti“ kada je u pitanju rodno senzitivni jezik jer je to praksa nametanja norme koja je ljudima nekada nerazumljiva.
„Jezik je živa stvar koja se menja u skladu sa društvenim potrebama. Mislim da se jezik menja kroz obrazovanje, kulturu, javni diskurs, medije“, navodi ona dodajući da se rasprava oko rodno senzitivnog jezika uglavnom vodila oko ženskih oblika za profesije, ali ne i oko konteksta u kom se ti ženski oblici koriste.
Ona kaže da je u udžbenicima za osnovnu školu svoje dece videla vežbu u kojoj se deca podstiču da razmišljaju o profesijama, ali sve ponuđene poslove u udžbeniku obavljaju muškarci.
„Moje istraživanje još iz 2007. godine je pokazalo da tek kad ukažemo argumentima osobama i muškog i ženskog pola na potrebu korišćenja rodno senzitivnog jezika, razvijamo taj stepen samosvesti zašto je to važno“, kaže ona.
Zbog čega je upotreba ženskog roda važna?
Filipović kaže da je pitanje upotrebe jezika i prisustva žena u jeziku veoma važno jer otvara pitanje da li su žene uopšte prisutne u javnoj sferi.
„Odsustvo ženskog roda u jeziku je posledica patrijarhalnog kulturnog modela. Žene su vekovima, tradicionalno pripadale porodičnom krugu, u privatnoj sferi, dok je za muškarce bila rezervisana javna sfera“, navodi ona.
Prema njenim rečima, u 18. veku počela je standardizacija jezika i u tom jeziku „imamo prepoznavanje samo muškog roda jer je samo on prisutan“.
„Žena je kasnije ušla u javnu sferu, dobila je pravo na obrazovanje, na svoj profesionalni, akademski i lični razvoj. Rodno senzitivni jezik treba to da prepozna“, ističe ona.
Istraživanje feminističkog kulturnog centra „Befem“ iz 2018. pokazuje da u dnevnim novinama u Srbiji rodno senzitivan jezik nije dovoljno zastupljen i da mediji u svom izveštavanju i dalje smeštaju ženu u privatnu sferu, odnosno primarno izveštavaju o ženskoj ulozi supruge, majke i poslušne kćerke.
Analiza je obuhvatala 1.939 tekstova u četiri dnevna lista u Srbiji.
