Crveni krst Srbije trenutno komunicira sa članovima nekoliko porodica koje se nalaze u jednom od izbegličkih kampova na severoistoku Sirije, potvrdila je ova organizacija za Radio Slobodna Evropa (RSE).
U pisanom odgovoru Crvenog krsta stoji da se komunikacija sa državljanima Srbije, koji se nalaze u kampovima u Siriji, odvija posredno, preko Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC).
“Međunarodni komitet Crvenog krsta, koji posećuje kampove u Siriji i nudi humanitarne usluge u okviru svog mandata, između ostalog, omogućava razmenu porodičnih vesti između osoba koje se nalaze u kampovima u Siriji, njihovih porodica u zemljama porekla, uključujući Srbiju. Takve porodične vesti se zatim prenose Crvenom krstu Srbije, koji ih dostavlja svojim porodicama u Srbiji i obrnuto”, stoji u obrazloženju Crvenog krsta Srbije.
Iako se prema ranijim pisanjima medija u Siriji nalazi najmanje 20 žena i dece iz Srbije, uglavnom članova porodica muškaraca osumnjičenih da su bili militanti takozvane Islamske države Iraka i Levanta (ISIL), tačne podatke o tome koliko njih ukupno boravi u sirijskim kampovima RSE nije uspeo da dobije od srpskih institucija.
Zbog čega je teško utvrditi tačan broj građana određene države koji se nalaze u kampovima u Siriji, za RSE objašnjava Asya Metodieva, istraživačica na Institutu za međunarodne odnose u Pragu.
„Postoji nekoliko razloga. Prvo, nacionalne vlade ne pokazuju značajano interesovanje da vrate svoje građane koji su na bilo koji način imali veze sa tzv. ’Islamskom državom’. Drugo, u kampovima u Siriji ima mnogo ljudi koji nemaju dokumente, izgubili su ili uništili svoje pasoše“, kaže Metodieva.
Ona ukazuje i da je mnogo dece koja su rođena u kampovima.
„Da bi se vratili, neophodna im je prvenstveno pomoć matičnih država“, objašnjava ona.
Međutim, dodatni problem predstavlja činjenica da često mnogi od njih ne žele da njihova matična država zna gde su, kaže za RSE Rut Heterington (Hetherington), portparolka Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC) za Bliski Istok.
„ICRC u Siriji je doprineo lociranju i identifikaciji stranih državljana u kampovima, ali za one državljane koji su dali svoju saglasnost za to, i naše službe dalje doprinose njihovom ponovnom povezivanju sa porodicama i vladama u inostranstvu“, odgovorili su iz ICRC.
Kampovi Al-Hol i Roj su izbeglički kampovi na severoistoku Sirije, u kojima borave raseljeni iz ISIL-a, koji je tokom 2019. godine pretrpeo poraz u toj zemlji.
- Majka i dve ćerke osuđene zbog učešća u ratu u Siriji
- Udovica militanta u Siriji: Želim da se vratim kući na Kosovo
Uslovi u kampovima sve gori
Gotovo 43.000 stranaca, među kojima 27.500 dece, zatočeni su u neljudskim ili ponižavajućim uslovima u kampovima i zatvorima na severoistoku Sirije, saopštila je 23. marta međunarodna organizacija Human Rights Watch (HRW).
U izveštaju HRW navodi da "muškarci, žene i deca iz celog sveta ulaze u treću godinu nezakonitog zatočenja u uslovima opasnim po život, dok njihove vlade gledaju u drugu stranu”.
“Možete osetiti da ljudi odustaju od spoljnog sveta, toliko su očajni da naiđete na zid beznađa”, rekla je u okviru izveštaja HRW Nataša Re Mikelsen, osnivačica organizacije “Repatriate the Children-Denmark”, koja je kampove posetila nekoliko puta.
Informacije o lošim uslovima života u kampovima u Siriji, potvrdili su i iz Međunarodnog crvenog krsta (ICRC) u najnovijem izveštaju objavljenom 26. marta.
“To je jedna od najvećih, ako ne i najveća kriza u oblasti zaštite dece sa kojom se danas suočavamo. Mnogi od njih su ostali bez roditelja ili odvojeni od porodice. Odrastaju u surovim i često opasnim uslovima”, rekao je Peter Maurer, predsednik Međunarodnog crvenog krsta nakon poslednje posete kampovima u Siriji, navodi se u izveštaju.
ICRC je, kako se navodi, pozvao sve države da preuzmu odgovornost za svoje državljane u severoistočnoj Siriji i ulože napore da se oni zakonito vrate, poštujući porodično jedinstvo i u potpunosti podržavajući reintegraciju.
Prema Kancelariji Ujedinjenih nacija (UN) za antiterorizam, u poslednje dve godine, umrlo je više od 700 ljudi u Al-Holu i Roju, od kojih su najmanje polovina deca.
U kampovima nedostaje čiste vode, hrane, lekova i odgovarajućeg skloništa i sigurnosti, pokazuju podaci UN-a, a dodatni problem je i pandemija korona virusa.
Srbija ćuti i prebacuje odgovornost
Evropski parliament, UNICEF, Ujedinjene nacije, samo su neke od institucija koje su pozvale države da vrate u matičnu zemlju svoje državljane. Na sajtu UN-a od 8. februara, stoji da su stručnjaci ove organizacije poslali zvanična pisma apela na adrese 57 zemalja, za koje se veruje da imaju državljane u kampovima u Siriji, a od kojih je preko 80 odsto žena i dece.
Nakon što je poslao upite na sve nadležne institucije u Srbiji, u vezi sa brojem građana Srbije koji se trenutno nalaze u Siriji, o uslovima njihovog života i eventualnoj komunikaciji Srbije sa njima, RSE nije dobio odgovor ni na jedno pitanje.
Iz Ministarstva unutrašnjih poslova u januaru su kratko odgovorili da "oni ne raspolažu informacijama o broju građana Srbije koji se nalaze u kampovima u Siriji, jer je ambasada Srbije u Damasku privremeno izmeštena u Bejrut zbog ratnih dešavanja", te da je to pitanje u nadležnosti Nacionalnog koordinacionog tela za sprečavanje i borbu protiv terorizma.
Ovo telo je u svom odgovoru za RSE navelo da „prema novoj odluci to telo zastupa Nacionalni koordinator pri Ministarstvu unutrašnjih poslova“, a iz MUP-a su RSE u zvaničnom odgovoru ponovo uputili na Nacionalno koordinaciono telo za sprečavanje i borbu protiv terorizma.
Ambasador Srbije u Siriji Milan Vijatović rekao je za RSE da iz zdravstvenih razloga nije u prilici da odgovori na pitanja i uputio na Ministarstvo unutrašnjih poslova. Međutim, Vijatović je u svojim ranijim izjavama za RSE potvrdio da Srbija raspolaže informacijama o 16 svojih državljana u dva kampa u Siriji.
Nešto drugačije podatke januara 2020. izneo je i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je prilikom predavanja na temu "Suprotstavljanje ekstremizmu i terorizmu kao važan segment nacionalne bezbednosti Srbije" rekao da se u Siriji i Iraku trenutno nalazi 28 punoletnih državljana Srbije.
Repatrijacija kao stvar političke volje
Za mnoge vlade povratak građana u matičnu zemlju, tzv. repatrijacija, predstavlja preveliki sigurnosni rizik, stoji u izveštaju Human Rights Watch od 23. marta.
Prema Rezoluciji Saveta bezbednosti UN-a 2396 iz 2017. godine, svaka država ponaosob obavezna je za preduzimanje koraka kako bi zaštitila svoje građane, a naglašava se važnost pružanja pomoći ženama i deci povezanim sa skupinama poput ISIL-a.
Međutim, prema rečima Asye Metodieve, repatrijacija je u praksi isključivo stvar političke volje nacionalnih vlada, budući da ne postoji jedan jedinstveni postupak za povratak ljudi u matičnu zemlju, koji bi važio za sve države.
“Države UN 2020. godine nisu uspele da se dogovore o Rezoluciji Saveta bezbednosti UN o repatrijaciji stranih boraca. Na primer, ni Velika Britanija ni Francuska nisu se složile sa idejom ‘obavezne’ repatrijacije. Na kraju, SAD su stavile veto na rezoluciju. To znači da ne postoje međunarodne obaveze UN-a u tom smislu, pa bi stoga države trebalo da same odlučuju i donose pojedinačne odluke hoće li svoje građane vratiti iz Sirije ili ne”, rekla je Metodieva.
Kako je objasnila, Srbija u ovom smislu nije izuzetak, ali sigurno nije dobar primer bavljenja ovim problemom.
“Čak i ako države odluče da vrate svoje građane, možda će biti izazovno procesuirati ih zbog nedostatka dokaza u mnogim slučajevima. Zemljama je problem i nesigurna i teška reintegracija povratnika, koji se mogu dodatno okrenuti kriminalu i nasilju zbog nedostatka mogućnosti i marginalizacije”, dodala je.
Izbeglički kampovi u Siriji spadaju u nadležnost lokalnih vlasti i njima upravljaju Sirijske demokratske snage (SDF) koje podržavaju Sjedinjene Američke Države.
Kampovi se nalaze u regionu nazvanom Autonomna uprava severne i istočne Sirije (AANES), poznatom i kao Rojava, i sva pitanja vezano za repatrijaciju moraju ići preko njih.
„Rojava nije priznata zemlja, stoga ljudi koji se nalaze u kampovima ne mogu biti krivično gonjeni. Oni su praktično zaglavljeni na ’ničijoj zemlji’ kada je reč o pravdi, jer i njihove matične zemlje izbegavaju da ih vrate. Ovo pitanje nije politički prikladno, stvara više rizika nego koristi. Zbog toga Srbija ne žuri sa povratkom svojih građana, slično kao u drugim zemljama Evrope“, objašnjava za RSE Asya Metodieva.
Rut Heterington, portparolka ICRC za Bliski Istok, ukazuje i da međunarodne organizacije imaju ključnu ulogu u posredovanju povratka građana u matične zemlje, iako je to zapravo stvar bilateralnih odnosa te zemlje i AANES-a.
„Povratak navodnih boraca i članova njihovih porodica u države porekla je bilateralna stvar između pojedinih zemalja i pritvorskih vlasti koje ih trenutno drže. Ukoliko obe strane zatraže našu pomoć spremni smo da pružimo smernice kako najbolje postupiti, kako teorijski tako i praktično, u našem uobičajenom svojstvu neutralnog posrednika“, rekla je Heterington.
Asya Metodieva ističe da osoba koja se nalazi u kampu ili zatvoru u Siriji ne bi trebalo da se vrati u matičnu zemlju ako se suoči sa rizikom od kršenja određenih osnovnih ljudskih prava.
Prema njenim rečima, „Vlada Srbije je verovatno svesna da repatrijacija povratnika iz Sirije neće doneti nikakve koristi kada je u pitanju javno mnjenje u Srbiji.“
„To neće biti odluka koju će oni lako ’prodati’ javnosti kao nešto dobro, posebno ako nisu sigurni u to kako će ih krivično goniti i reintegrisati. Za razliku od drugih zemalja na Balkanu, bivši borci tzv. ’Islamske države’ iz Srbije i Severne Makedonije potiču iz manjinskih grupa, muslimanskih zajednica koje su se u prošlosti sukobljavale sa vladajućom etničkom većinom. U tom smislu, političari u Srbiji nisu previše podstaknuti da se bave ovim pitanjem, jer se mogu suočiti sa reakcijom javnosti koja im ne ide u prilog“, zaključila je ona.
Kako je u drugim državama Balkana i Evrope
Prema podacima HRW, samo je 25 od gotovo 60 država vratilo u zemlju nekoga od svojih državljana iz severoistočne Sirije. Procesi repatrijacije opadaju iz godine u godinu, pa je tako 2019. bilo 29 repatrijacija, tokom 2020. ukupno 17, a u prvih deset nedelja 2021 svega tri repatrijacije, pokazuju podaci Save the Children and Human Rights Watch.
Do sada je među državama Balkana iz Sirije državljane vratilo Kosovo, koje je u aprilu 2019. godine primilo 111 državljana, od kojih su 32 žene, i Bosna i Hercegovina (BiH), koja je decembra 2019. Iz Sirije vratila šest žena, 12 dece i sedam muškaraca.
Prema ranijim istraživanjima RSE, Kosovo je, za razliku od BiH, pojedine žene procesuiralo zbog pridruživanja militantnoj organizaciji takozvanoj Islamskoj državi. Obe države su u procesima deportacija sarađivale sa međunarodnim partnerima, pre svega sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Proces repatrijacije pokrenut je i u Albaniji, gde je bivši ministar unutrašnjih poslova Albanije Sander Lješaj (Lleshaj) u intervjuu za britanski BBC povratak albanskih državljana iz Sirije nazvao “moralnom obavezom“.
Među državama Evropske unije, Nemačka je u decembru 2020. počela da dovodi žene i decu iz kampova u Siriji, a kao povod navedeni su humanitarni razlozi. Kući je vraćeno 18 dece i pet žena, a većina vraćenih žena po povratku u Nemačku suočava se sa optužbama za terorizam.
U Finskoj je Ministarstvo spoljnih poslova, takođe u decembru prošle godine, saopštilo da je kući vraćeno šestoro dece i dve majke.
Među državama koje su vratile u zemlju svoje građane iz Sirije su i Kanada, Velika Britanija, Kazahstan, Rusija i Uzbekistan, a drugi, poput Švedske i Belgije, to tek planiraju da učine, podaci su HRW.
Sa druge strane, pojedine države pronalaze načine da se “ograde” od svojih građana koji su na bilo koji način imali učešće u sukobima u Siriji.
Francuska je „prebacila“ procesuiranje pojedinih osumnjičenih da su učestvovali u sukobima u Siriji u Irak gde je teško obezbediti transparentne sudske postupke. Druge zapadne zemlje poput Ujedinjenog Kraljevstva, SAD-a ili Australije, lišavaju državljanstva svoje građane, što je još jedna vrlo problematična praksa i može dugoročno imati negativne posledice, rekla je sagovornica RSE Asya Metodieva.
Učešće na stranim ratištima u Srbiji se smatra krivičnim delom, a učešće građana Srbije u ratu u Siriji na strani ISIL-a srpske institucije tretiraju kao učešće u terorizmu.
U Srbiji su prvostepenom presudom osuđena sedmorica optuženih za terorizam i povezanost sa terorističkim organizacijama u Siriji. To je inače prvi postupak koji su pravosudni organi Srbije pokrenuli zbog ratovanja u Siriji, počeo je marta 2015. godine, a presuda je doneta 2018. godine.
Optužnica ih je teretila da su učestvovali u ratu u Siriji, da su u Srbiji i regionu, kao i u Zapadnoj Evropi, prikupljali novac i finansirali odlazak više građana Srbije u kampove za obuku, a nakon toga na ratište u Siriji.