Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa je - koliko je kriza izazvana epidemijom korona virusa pogodila radnike i najsiromašnije slojeve stanovništva.
Sagovornici su bili Sakib Kopić, predsednik sindikata Solidarnost iz Bosne i Hercegovine, i Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Bilo je reči o masovnom otpuštanju tokom epidemije, od čega žive radnici koji su ostali bez posla, kako je rukovodstvo južnokorejske kompanije Jura, koja ima nekoliko fabrika u Srbiji, prisiljavalo zaposlene da rade iako im nije obezbedilo zaštitu od infekcije, kako su pojedine firme u Bosni i Hercegovini smanjile broj radnika pa onda preostale zaposlene terali da rade dvostruko više, kako je vlada Federacije Bosne i Hercegovine pokušala da za vreme epidemije progura zakon kojim se povećava moć poslodavaca nad radnicima.
Razgovaralo se i tome zašto je vlada Srbije podelila po sto eura svim punoletnim građanima umesto da je pomoć usmerila prema radnicima koji su najteže pogođeni epidemijom, kako političari jeftinim poklon paketima kupuju radničke glasove uoči izbora, kao i o tome da li strah od gubitka posla parališe radnički bunt.
Omer Karabeg: Koliko je radnika u Srbiji i Bosni i Hercegovini ostalo bez posla zbog epidemije?
Duško Vuković: Ne znamo. Zvanični podaci u Srbiji govore negde između 15.000 i 20.000. Ali sigurno ih ima mnogo više jer nema evidencije o radnicima koji rade na crno. Naime, prema podacima Centralnog registra socijalnog osiguranja u Srbiji je zaposleno 2.200.000 ljudi. Međutim, prema anketi o radnoj snazi taj broj iznosi 2.900.000. Razlika je 700.000. To su najverovatnije ljudi koji rade na crno i najveći broj tih ljudi je ostao bez posla. Moja je procena da je ovog trenutka negde oko pola miliona ljudi u Srbiji izgubilo radno mesto.
Sakib Kopić: Govoriću samo o Federaciju Bosne i Hercegovine. U tom entitetu bez posla je ostalo 28.000 radnika.
Omer Karabeg: Od čega žive otpušteni radnici?
Duško Vuković: Žive kao što su živeli i do sada - u siromaštvu. Procenjuje se da je četvrtina stanovništva Srbije na pragu siromaštva.
Sakib Kopić: Oni koji su ostali bez posla i nemaju nikakvih primanja žive od nadničarenja i od eventualne pomoći nekoga iz inostranstva, ako ga imaju.
Radnici nisu robovi
Omer Karabeg: Kako se u vreme epidemije poslodavci ponašaju prema radnicima? Koliko znam u Srbiji se prema zaposlenima najgore ponaša rukovodstvo južnokorejske kompanije Jura koja ima nekoliko fabrika u Srbiji. Oni su pretili otkazima radnicima koji su na vrhuncu epidemije odbijali da rade strahujući za svoje zdravlje, a pošto nije bilo dovoljno radne snage nudili su bednih 500 dinara dnevno, to je oko 4 eura, onima koji su pristajali da rade minimum četiri sata prekovremeno. Oni su hteli da održe proizvodnju po cenu zdravlja radnika.
Duško Vuković: Ponašanje kompanije Jura je paradigma ne samo u Srbiji nego i u ovom delu Evrope. Kao sindikalac imam poruku za menadžere Jure i za sve kapitaliste koji misle da su radnici robovi, da radnik može da umre jer ima onih koji čekaju da ga zamene. Moja je poruka - nemojte da nas dovodite u situaciju da moramo zbog vas da ratujemo. Hoću da radim, ali hoću svoja prava i zaštitu. Hoću bezbedan i zdrav rad, da imam masku, da radim na distanci. Ti hoćeš profit, a ja zdravlje i zaradu.
Sakib Kopić: Slažem se sa kolegom da su radnici danas robovi. Preko puta našeg sindikata nalazi se jedan tržni centar. To je objekat površine 150 kvadratnih metara i u njemu rade samo dva ili tri radnika. Oni su preopterećeni, padaju na nos od posla, ali ne smiju da se žale jer se boje da će ostati bez bijedne plate od oko 500 maraka, to je 250 eura.
Pogledajte, kako se poslodavci u epidemiji ponašaju. Oni smanje broj radnika, pošalju ih na čekanje ili na neplaćeno odsustvo, a onda oni preostali moraju za njih da rade. Čim je krenula pandemija, naši poslodavci su odmah zakukali i počeli da otpušataju radnike. A ja se pitam kakvi su to poslodavci koji ne mogu da prebrode dva mjeseca krize. Ali, eto, živimo u takvoj državi. Krivi smo svi mi što to dozvoljavamo. Ne krivim ni političare, ni poslodavce. Krivim građane što se ne dignu, što ne protestuju, što se ne probude.
Duško Vuković: Ne slažem da nisu krivi političari. Krivi su. Oni su nas doveli u situaciju da jedni na druge ne gledamo kao na radnike, kao na građene. Važnije je ko je Srbin, Bošnjak, Hrvat, Crnogorac, Makedonac. Za to je odgovorna politička i poslodavačka elita. Teg je pretegnuo na stranu kapitala i poslodavaca. Država sve radi da zaštiti privatni kapital i kapitaliste. Zašto onda plaćamo tolike poreze - da pomažemo poslodavcima? A zašto ne pomažemo građanima?
Naša vlada je nedavno donela mere da bi, kako kaže, pomogla privredi. A ja smatram da bi bilo normalno da se u vreme pandemije pomaže građanima koji su ostali bez prihoda. To znači da ja koji plaćam poreze i doprinose pomažem nosioce kapitala, a ne građane Srbije.
Krivi smo što se ne bunimo
Sakib Kopić: Ako mogu da odgovorim kolegi. Političari rade ono što im mi, narod, dopustimo. A mi smo im dopustili da nas terorišu, da uvedu diktaturu. Da li onda i mi snosimo dio krivice? U Bosni i Hercegovini ima oko 800.000 radnika i oko 650.000 penzionera. Većina spada u ugrožene kategorije. Niko od njih se ne suprotstavlja. S jedne strane imamo 1.400.000 nezadovoljnih ljudi, a s druge minoran broj političara koji nas terorišu. Znači, mi smo krivi. Narod, građani, radnici, penzioneri - svi smo krivi. Krivi smo što se ne pobunimo, što ne ustanemo protiv loše vlasti, protiv diktature.
Evo vam jednog primjera kako se vlast ponaša prema radnicima. U vrijeme pandemije, kada su bili zabranjena okupljanja i protesti, vlada Federacije BiH je pokušala da izmijeni zakon o radu tako da bude onakav kako to odgovara poslodavcima. Pa je tako predlagano da poslodavac može radniku smanjiti platu do minimalca, ako ima pad prihoda, da može poslati radnika na plaćemo odsustvo s tim da mu poslodavac određuje visinu nadoknade, da radnika tokom godine može poslati na neplaćeno odsustvo do dva mjeseca.
Srećom, to nije prošlo jer je uskoro ukinita vanredna situacija, pa se vlada uplašila da bi moglo doći do velikih protesta radnika. Biznismeni u Bosni i Hercegovini, koje podržava vlast, su većinom tajkuni koji su za vrijeme rata i u poratnom periodu došli do ogromne imovine o kojoj bi u normalnom društvu mogli samo da sanjaju.
Sjećate se sertifikata. Oni su za bezvrijedne papire kupovali firme sa kojima nisu znali šta da rade. A i dobar dio sindikata je pod direktnim političkim uticajem. Naš sindikat Solidarnost nije. Zbog toga nam u mnogim firmama ne dozvoljavaju da osnujemo svoje podružnice. Jedan radnik je htio da osnuje našu podružnicu u jednom rudniku. Kad je direktor to čuo, znate šta mu je rekao - ako odeš u taj sindikat, premjestiću te na niže plaćeno radno mjesto.
100 eura pred izbore
Omer Karabeg: Vlada Srbije je uoči nedavnih parlamentarnih izbora svim punoletnim građanima podelila po 100 evra pomoći zbog ekonomske krize izazvane pandemijom. Tako je to vlada obrazložila. Mnogi su kritikovali tu meru kao kupovinu glasača pred izbore. Da li bi bilo bilo pravednije da je pomoć, ali u znatno većem iznosu od 100 eura, dodeljena radnicima koji su rizikujući svoje zdravlje morali da rade za vreme epidemije. Ovako je novac otišao i onima koji uopšte nisu bili ugroženi.
Duško Vuković: U pravu su oni koji kažu da je to učinjeno zbog izbora. Predsednik države, predsednik vlade i izvršna vlast po Ustavu Srbije mogu da redistribuiraju pare koje svi mi kroz poreze i doprinose dajemo. Ali to nisu njihove pare. To su naše pare. Mislim da se preuranilo.
Poslednje izjave predsednika države da neće biti drugog paketa pomoći zvuče veoma loše. Država treba da obezbedi nadoknadu zaposlenima koji ne mogu da rade i koji su najugroženiji. A to su mnogi - ugostitelji, konobari, hoteli, drumski saobraćaj, avionski saobraćaj, pa pevači, muzičari. Svi oni ne mogu da rade. Moramo da im pomognemo jer su decenijama uplaćivali poreze i doprinose ovoj državi.
Omer Karabeg: Da li je u Bosni i Hercegovini vlada dala pomoć najugroženijima?
Sakib Kopić: Od države, ja to kažem vlastodržaca, nikakvu pomoć nismo dobili. Političari se apsolutno ničega nisu odrekli. Mjere koje je vlada Fedearcije BiH poduzela prelamaju se preko leđa najsiromašnijih slojeva društva - preko leđa radnika, penzionera, trudnica. Skresali su sva socijalna davanja. Uzeli su pare od trudnica, nema usklađivanja penzija sa rastom troškova života što je trebalo da se uradi aprila ove godine. Političari se nisu odrekli ničega, nikakvih naknada za odvojen život, topli obrok, troškove mobitela, iako se sjednice nisu odžavale u prostorijama parlamenta.
Sjednice su bile online, pa smo čak i na tim sjednicama vidjeli pojedince koji kod kuće za laptopom spavaju. Valjda su se umorili od ogromnog posla i tereta. A uredno su primali sve do posljednjeg pfeniga. To je sramotno. I ko je za to kriv? Pa, narod. Zato što se ne buni. Ko se pobunio? Jesu li se pobunili penzioneri? Jesu li se građani pobunili? Niko, apsolutno niko se nije pobunio. Znate šta će se desiti? Čim ova pandemija splasne, masa radnika će pohrliti prema Zapadu. Jer, u ovakvom ambijentu nemaju šta tražiti. Pogotovo mlađi naraštaji. Krenuće stampedo prema zemljama Zapadne Evrope, a kod nas će ostati nepismeni i oni s kupljenim diplomama, titulama, zvanjima.
Privilegije imune na koronu
Omer Karabeg: Da li su se u Srbiji funkcioneri bilo čega odrekli u vreme krize prouzrokovane epidemijom?
Duško Vuković: Ničega se nisu odrekli. Taman posla. Imaju sigurna primanja, kola, kabinete. Oni su nedodirljivi, imaju imunitet. Prema zvaničnim podacima žive od 1.000 evra, tvrde nam da niko u Srbiji nema veća primanja od 1.000 evra. A pogledajte kako lepo izgledaju - košulje, mašne, kravate, deca se školuju u privatnim gimnazijama i na stranim fakultetima. I sve to od 1.000 evra. Ma hajte, molim vas. Mi smo još u prvobitnoj akumulaciji. Postoje snage koje na to ukazuju, ali su još uvek slabe.
Ljudi su uplašeni, vode računa o sopstvenoj egzistenciji i zato nema većeg otpora. Sasvim je razumljivo da se ljudi plaše za svoju egzistenciju. Ali i tome će verovatno doći kraj. Ljudi će skupiti hrabost i javno reći - nemojte da nas lažete, nemojte da nam vređate inteligenciju.
Sakib Kopić: Ako je kriza u čitavoj državi onda hajmo, gospodo, svi na kazan. Hajmo, gospodo, svi na humanitarnu pomoć, na paketiće, na socijalnu pomoć, na minimalac. A ne da se sve prelama preko leđa najsiromašnijih.
Duško Vuković: Oni to neće. Stvara se generacija političke elite. Ne znam kako je u Bosni i Hercegovini, ali ovde u Srbiji se stvara generacija koja je predodređena da se bavi politikom. Izdvajaju se segmenti društva. Izdvajaju se oni koji će biti karijerne diplomate, karijerni političari, karijerni poslanici, karijerni ministri, a ostali su običan narod, puk. Stvaramo generaciju bogatih koja će da kreira politiku u Srbiji.
Sakib Kopić: A zašto je to tako? Zato što je politika najisplativije zanimanje. Svi bježe u politiku. Zato što je tamo ogroman novac. Poslanička plata plus raznorazne komisije i naknade - nabere se tu desetak hiljada maraka. A njihov posao je samo da dižu ruku onako kako im kaže njihova politička stranka. Zato svi bježe u politiku, Bježe doktori, bježe inženjeri, najstručniji pobjegoše u politiku. Bježe sportisti, novinari, pjevači, glumci. Svima je politika izuzetno profitabilno zanimanje.
Svi se pitaju - zašto uvijek pobjeđuju jedni te isti. Pa, oni imaju glasačku mašineriju. Zaposlili su u javnim preduzećima i institucijama svoje uhljebe. Sve su to njihovi kadrovi i oni moraju za njih glasati sve to petog koljena. Izgubiće posao ako ne glasaju.
Duško Vuković: U društvu, u kome ja živim, prosečna plata je između 400 i 500 evra, a potrošačka korpa je 700 evra. To je, znači, neuspešno društva. Sve ostalo o čemu pričaju je običan politički marketing. Nije to ni marketing. To je propaganda. Društva na Zapadnom Balkanu nisu uspešna društva. Društvo u kojem stanovnik Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Makedonije ima prosečnu zaradu nižu od onoga sto je potrošačka korpa je neuspešno.
Šta da uradimo? Da kažemo našim političarima - vi ste neuspešni, bilo da je to Vučić, Tadić, ili ne znam ko. Da im kažemo - vi ste neuspešni kada ja ne mogu da prehranim svoju porodicu, da joj omogućim da jednom godišnje ode na odmor. U Srbiji 350.000 živi od minimalne zarade od 30.000 dinara. A minimalna potrošačka korpa je 40.000. Pa, o čemu mi pričamo?
Bolje grob nego rob
Sakib Kopić: Kada je riječ o političarima, ispričaću vam jedno svoje iskustvo. Prije desetak godina pred opšte izbore u Bosni i Hercegovini moj kolega i ja bili smo u firmi u kojoj smo bili zaposleni, kad odjednom ulazi gospodin sa kravatom. Pozdravlja nas i stavlja pred nas dva kila meda. Kaže - ja pred svake izbore podijelim 300 kila meda. Tada je cijena meda bila 10 maraka.
Dakle, on u kampanju uloži 3.000 maraka, a kad prođe na izborima i uđe u skupštinu dobije 4.000 maraka mjesečno. Za četiri godine, koliko traje mandat, to je blizu 200.000 maraka. Nakon što smo mi bijesno reagirali, on je brže-bolje pobjegao ostavivši med. Tako nas kupuju, za 10 maraka nas žele kupiti. Ovih dana ponovo nas kupuju paketićima sa prehrambenih artiklima. Pojedine političke partije već su pripremile te paketiće za novembarske lokalne izbore.
Omer Karabeg: Vi ste, gospodine Kopiću, nedavno rekli da je radnik u vreme pandemije doveden pred izbor grob ili rob - to jeste da odbije da radi pod ropskim uslovima, koje diktiraju gazde, i umre od gladi ili da prihvati da bude rob da bi preživio.
Sakib Kopić: Da. I stojim iza te svoje izjave. Bolje grob nego rob. To je antifašistička parola iz Drugog svjetskog rata. Bolje se boriti pa časno izgubiti život u toj borbi nego služiti ovim vlastima. Trideset godina na političkoj sceni imamo jedne te iste. Trideset godina nam piju krv. Ja ne znam kako ovom narodu jednom ne dođe – oprostite - iz nečega u glavu, pa da lupe šakom o sto i kažu: dosta je, ovo se više ne može izdržati.
Omer Karabeg: Da li je u Srbiji radnik u vreme pandemije stavljen pred izbor grob ili rob?
Duško Vuković: Ne razmišljam u tako ekstremnim kategorijama, ali slažem se da pandemija postavlja takvo pitanje pred svako društvo, a ovog trenutka govorim o srpskom društvu. Ako političke elite i svet kapitala misle da će kompletnu krizu - i zdravstvenu i ekonomsku - da prebace na teret radnika strašno greše. Završiće na najgori mogući način. Nepoverenjem, gubitkom na izborima, gubitkom preduzeća.
Radnici i njihova egzistencija moraju biti predmet rasprave u vladama i skupštinama. Radnici apsolutno snose najveći teret krize izazvane pandemijom. U Srbiji 1.050.000 zaposlenih mogu da dobiju minimalac - 30.000 dinara. Eto, na šta nas svode. Svode nas na minimum, na mizeriju. Mi smo najveći gubitnici u ovoj pandemiji.
Sakib Kopić: Naravno da se teret ove krize prelama preko leđa najsiromašnijih slojeva društva - preko leđa radnika, penzionera, bijednika koji primaju socijalnu pomoć koju im vlast u ovom trenutku zbog korone ukida.
Facebook Forum