"Više radimo na gašenju požara, nego na sprečavanju da do njega dođe", izjavila je povodom Dana sećanja na žene žrtve nasilja u porodici u Srbiji, predstavnica Autonomnog ženskog centra Sanja Pavlović.
Prema evidenciji ove nevladine organizacije i mreže Žene protiv nasilja, u Srbiji je od početka 2020. godine u porodičnom partnerskom nasilju ubijeno sedam žena. Ovaj broj bi, kako su upozorili, mogao biti veći jer su podaci prikupljani iz medijskih izveštaja, dok zvanična statistika o broju femicida ili ubistava žena u Srbiji još ne postoji.
Ministar policije Nebojša Stefanović rekao je uoči Dana sećanja na žene žrtve nasilja da je od početka godine uhapšeno više od 620 nasilnika. Stefanović je naveo i da je izrečeno preko 3.200 hitnih mera udaljenja iz stana i više od 6.800 mera zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu.
Iako su od 2017. godine, od kada Srbija obeležava ovaj dan, izmenjeni zakoni i pooštrene kazne za počinioce nasilja nad ženama, izostaje rad na prevenciji, dok mediji i dalje u velikoj meri kreiraju atmosferu u kojoj se nasilje toleriše.
To je pokazala medijska analiza grupe Novinarke protiv nasilja nad ženama, koja broji oko trideset radnica u medijima i ženskim organizacijama. Među njima su i Sanja Pavlović i novinarka nedeljnika Vreme Jovana Gligorijević, koja je od 2016. godine i sama meta pretnji.
Bez zvanične statistike
Pavlović: Još uvek su nam mediji jedini izvor informacija o ubistvima žena. Policija vodi svoju statistiku, ali ona nije javno dostupna. Ne znamo na koji način prikupljaju podatke, niti ih redovno iznose u javnost da bismo mogle da pratimo. Sa druge strane, pitanje je da li mediji, pa i policija, prate smrt onih žena koje su preminule usled dugogodišnjeg trpljenja nasilja, što je takođe nešto što bi trebalo da se smatra femicidom.
Tražile smo da se uspostavi neka vrsta nadzornog tela koja bi pratila sve slučajeve femicida, istraživala koliko je slučajeva bilo prijavljeno, šta se dešavalo sa tim prijavama, zašto je i nakon prijave došlo do smrtnog ishoda.
Čak i za one slučajeve koji nisu bili prijavljeni, bilo bi potrebno istražiti da li je komšiluk znao za to, da li je moglo da se spreči, da li je žena bila u kontaktu sa zdravstvenim ili sa nekim drugim sistemom koji nije prijavio taj slučaj, a bio je u obavezi da to uradi.
Povećan broj SOS poziva
RSE: Da li je, prema vašim podacima, tokom vanrednog stanja zbog pandemije korona virusa povećan broj slučajeva nasilja?
Pavlović: Nasilje u porodici i generalno nasilje prema ženama širom sveta je, kako cifre pokazuju, značajno pojačano tokom vanrednog stanja. Naš SOS telefon je tokom prvih nedelju i po, dve, beležio manji broj poziva, ali nakon toga, nakon što su žene uspele da se organizuju u svojoj svakodnevnici i da pronađu taj trenutak kada će nas pozvati, broj žena koje su nas pozvale bio je tri puta veći.
RSE: Kakav je odgovor institucija?
Pavlović: Već nekoliko godina unazad, pogotovo kad je uveden Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, vidimo da institucije zaista rade na ovom problemu, vidimo da se i poverenje žena u institucije povećava. Ne bih rekla da je ono postignuto, ali svakako jeste na dobrom putu jer vidimo veliki broj prijava nasilja u porodici. Vidimo da se izriču mere zabrane prilaska. Pitanje je koliko su se izricale tokom vanrednog stanja. Statistika će nam tek biti dostupna, ali mi se čini da i dalje ne govorimo o sveobuhvatnom odgovoru.
Rizik napuštanja nasilnika
I dalje ne govorimo o prevenciji jer to je jedino što može da dovede do toga da se u budućnosti zaista smanji broj slučajeva nasilja. Najčešći propust institucija je procena rizika. Postoje rizici koji nam itekako pokazuju da može doći do eskalacije nasilja. To su pre svega prisustvo vatrenog oružja u domaćinstvu, bilo da je ono legalno ili ilegalno, zatim opsesivna ljubomora nasilnika, što znači da uopšte ne mora da dođe do fizičkog nasilja da bi žena bila u riziku da dođe do smrtnog ishoda.
Žena se nalazi u najvećem riziku kada odluči da napusti nasilnika, jer u tom momentu on shvata da gubi kontrolu nad njom. Ponekad vraćanje kontrole podrazumeva da je ubije, često i da ubije samog sebe. Savetujemo ženama da vode računa o svim ovim rizicima i da se, kada odluče da napuste nasilnika, obrate ženskim organizacijama, institucijama, bilo kome, kako bi taj odlazak bio bezbedan.
RSE: Prema vašim podacima, u Srbiji je u protekle dve decenije ubijeno više od 300 žena, a ubice su najčešće bili partneri. Da li se stepen nasilja povećava ili smanjuje?
Pavlović: Neke statistike pokazuju da je rasprostranjenost nasilja generalno ista već decenijama. Kada gledamo dugoročno, tek je 2002. godine uvedeno krivično delo nasilje u porodici. To je kratak period da se svest ljudi i institucija promeni, da se ovaj problem nazove društvenim problemom, da se nazove problemom na koji država treba da reaguje, a ne nešto što se dešava u privatnoj sferi jednog domaćinstva, na šta ne treba da reagujemo. Opet kažem, više radimo na gašenju nekog požara, pa i tu imamo propuste, nego što radimo na sprečavanju da do požara dođe.
RSE: Možemo li govoriti o uzrocima?
Pavlović: Mediji nas uče da su uzroci nasilja u spoljašnjim okolnostima nasilnika, a zapravo je jedini uzrok nejednak odnos moći, nejednak položaj muškaraca i žena. Ako govorimo o prevenciji nasilja prema ženama, moramo da govorimo o svemu onome što su poruke od ranog detinjstva, kako učimo devojčice i dečake, šta je ono što oni dobijaju formalnim ili neformalnim obrazovanjem, kroz medije, kulturu, u celokupnom društvu.
'Mediji padaju na testu'
RSE: Grupa Novinarke protiv nasilja prema ženama analizirala je tokom 2019. godine izveštavanje medija o ovoj temi. Šta su pokazali rezultati?
Gligorijević: Pokazali su da imamo neke stvari koje nikako da prestanu, kao što je recimo prebacivanje odgovornosti na žrtvu. Prošle smo kroz arhive članaka, televizijskih priloga i izvukle smo nekih pet fenomena i pojedinačne slučajeve koji su privukli veliku pažnju medija, a na kojima su se mediji jako okliznuli. Poput izveštavanja o otmici 13-godišnje devojčice M.K.
Ono što godinama ne prestaje je i slučaj ubistva pevačice Jelene Marjanović, čega su i danas mediji prepuni. Ono što nas je naročito zabrinulo je koliko puta je fotografija njenog mrtvog tela sa uviđaja objavljena u medijima. Takođe, vrlo često su sporni naslovi. Dešava se da tekst u potpunosti zadovoljava indikatore, ali je naslov problematičan zato što je senzacionalistički ili je fotografija uznemiravajuća za žrtve i za publiku.
Pavlović: Važna informacija je da se 78 posto svih medijskih objava o nasilju prema ženama, a bilo ih je preko 11.000, ticala konkretnih slučajeva, a samo 22 posto objava je bilo informativno-edukativnog karaktera. I tu vidimo da mediji padaju test.
RSE: Kako su žene i muško-ženski odnosi dominantno predstavljeni u medijskom prostoru u Srbiji?
Gligorijević: Primećujem blago popravljanje kada je reč o specijalizovanim ženskim časopisima. Jedan deo se još uvek drži one tradicionalne crte gde se ženi nameće stereotipna rodna uloga, koju inače nameće patrijarhat. To su standardni tekstovi i sadržaji koji vrše pritisak na ženu da mora da bude sjajna kuvarica i da uvek izgleda besprekorno.
Onda dolazi i skup medija kojima je ciljna grupa porodica. Tu imamo malo ozbiljnije probleme koji su umotani u šareni papir porodičnih idila. Kad se taj papir odmota i kad se vidi gde je tu uloga žene, ona je s jedne strane pasivna i ne učestvuje ni u kakvom odlučivanju, a s druge strane je teret kućnih poslova, vaspitavanja dece i pritisak da mora da bude udata i dalje na njoj.
RSE: Koliko je to povezano, kako ovakve poruke utiču na stepen nasilja?
Gligorijević: Svakako da utiču. Globalna je tema koliko Instagram kao društvena mreža i žene koje su influenserke svojim fotošopiranim fotografijama ili insistiranjem na idiličnim vezama stavljaju pod pritisak devojke, a koliko kod momaka stvaraju lažnu sliku o tome kakva bi idealna devojka trebala da bude.
Kada ona ne odgovori toj idealizovanoj slici dolazi do nasilja, bilo verbalnog, bilo fizičkog. I do ogromne frustracije među mladim ljudima. Pošto su mladi ljudi više okrenuti društvenim mrežama, a stariji tradicionalnim medijima, sasvim je izvesno da ono što vide u medijima prihvataju kao zadatu realnost i frustrira ih sve što iskače iz te slike kako bi stvari trebalo da budu.
Bez sankcija za medije
RSE: Autonomni ženski centar od 2010. prati medijsko izveštavanje o nasilju i femicidu. Da li sporne objave prijavljujete Regulatornom telu za elektronske medije (REM) i Savetu za štampu?
Pavlović: Prijavljivale smo tokom godina. Kada je reč o REM-u, izgubile smo motivaciju s obzirom na to da se gotovo nijedan slučaj nije rešio na način da je bilo ko sankcionisan. Najčešće smo prijavljivale sadržaje u rijaliti programima, i to je nešto zbog čega nam se brojni građani i građanke obraćaju sa molbom da reagujemo.
Međutim, odgovora i sankcije nema. Čak smo u jednom momentu pisali krivičnu prijavu za pokušaj silovanja koji je javno emitovan u jednom od rijaliti programa. Ništa od toga nije bilo. Ali mislimo da je važno vršiti pritisak na institucije i pozivamo i građane i građanke koji nam pišu da i sami to rade.
Kada je reč o Savetu za štampu, postoji ograničenje koje se tiče toga da ne možemo da pišemo pritužbe na one objave koje se tiču konkretnih slučajeva. Moramo da imamo saglasnost osobe o kojoj se piše, a najveći broj objava o nasilju prema ženama jeste o konkretnim slučajevima. Tako da često pišemo pritužbe na slučajeve koji su opšteg karaktera.
Ali, situacija se iz godine u godinu znatno ne menja. I pored toga što Savet za štampu najčešće usvaja sve pritužbe, vidimo da sankcije koje može da izrekne nisu dovoljne da bi određene medije sprečile da nastave s ovakvim izveštavanjem.
Novinarke na meti pretnji
RSE: Jovana, i sama si često na meti pretnji. Nedavno je uhapšena osoba pod sumnjom da ti je pretila smrću na društvenim mrežama.
Gligorijević: Jedini put kad sam ja išta čula o tom slučaju bila je konferencija za novinare predsednika Aleksandra Vučića i u međuvremenu me apsolutno niko nije zvao. Ne znam ništa o tom slučaju, da li je ta osoba u pritvoru, da li je napravljen optužni predlog. Pošto mi je ovo prvi put u životu da neko ko mi preti bude i priveden, uspela sam da saznam da vas policija zapravo i ne zove dok im ne zatreba vaš iskaz.
Ne bih ni ovo znala da predsednik Srbije to nije rekao, iz samo njemu znanih razloga. Valjda da apeluje na sve da ne prete novinarima bez obzira na to na kojoj su strani, što je isto skandalozno da tako deli novinare. Mogla bih da sedim kod kuće i da se i dalje plašim gde je taj, šta sve zna o meni i da li i kako može da me nađe. I ne samo on, nego i svi ostali protiv kojih sam podnosila prijave.
Izveštaj Ujedinjenim nacijama
RSE: Na pretnje i pritiske na novinare u Srbiji upozoravaju i izveštaji međunarodnih organizacija. Kakvim su vrstama izložene novinarke?
Gligorijević: Kao grupa Novinarke protiv nasilja prema ženama smo na poziv specijalne izveštačice Ujedinjenih nacija za nasilje prema ženama 10. marta poslale izveštaj. Od 30 napada na novinare u 2019. godini, u 12 slučajeva su bile žene.
Takođe, dolazimo do jednog uslovno rečeno paradoksa, da novinarke koje pišu bilo o rodno zasnovanom nasilju, bilo o ženskim pravima, često nakon objavljivanja tih tekstova bivaju izložene uvredama i pretnjama. Imamo čak i nekoliko citata novinarki koje u bilo kojoj formi pišu o ženskim pravima, o pravu na abortus, iste sekunde kreću pretnje i uvrede.
Problem sa pretnjama je kod nas jako komplikovan. Kad vam neko napiše: 'Voleo bih da ti se nešto desi', to tužilaštvo ne tretira kao pretnju. Uzimaju u obzir isključivo direktno: 'Uradiću ti to i to' ili 'Desiće ti se to i to'. Ovo ostalo, kao spisak lepih želja, odmah odbacuju.
Novinarke pod policijskom zaštitom
Ipak, najizloženije su one novinarke koje pišu o političkim temama ili kriminalu i korupciji. Osoba koja se bavi novinarstvom, a koja je najduže bila pod policijskom zaštitom u Srbiji, je Brankica Stanković. Tu su i naše koleginice Tamara Marković Subota, koja prati organizovani kriminal, Maja Živanović, istraživačka novinarka. Imamo i slučaj Dragane Pećo, kojoj je isprevrtan stan, a da ništa iz njega nije odneto.
I Milice Vojnović, takođe istraživačke novinarke, kojoj je obijena kuća i odnet praktično prazan novčanik njenog oca. Da ne zaboravim odvratne seksističke napade na Žaklinu Tatalović, koju maltretiraju novinari redakcija prorežimskih medija. Neću da propustim ni slučaj naše koleginice Tamare Skrozze koja je na meti maltene od kako je u novinarstvu.
U poslednjih osam godina, prema bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije, konstantan je porast različitih napada na novinare, samim tim i na novinarke.
Pavlović: Trenutne baze podataka o napadima na novinare i novinarke nisu rodno sortirane. Postoje specifičnosti nasilja i napada koje preživljavaju novinarke u odnosu na novinare. To je ista vrsta pritiska, ali kada je reč o novinarkama, najčešće ima prizvuk seksističkog, ne samo komentarisanja nego i napada i pretnji silovanjem, što novinari mnogo ređe doživljavaju.
Gligorijević: Uvek postoji i ta komponenta koja se odnosi na fizički izgled. Radna grupa za bezbednost novinara i Nezavisno udruženje novinara Srbije je pokazalo želju da izdvoji rodnu komponentu i mi ćemo kao grupa „Novinarke protiv nasilja nad ženama“ dati sve od sebe da se ona tretira posebno.
Facebook Forum