Masovni talas protesta kojeg nazivaju i jesen protesta proširio se svijetom – od Čilea, Velike Britanije, Španije, Moskve, Libana, Iraka, Indije do Hongkonga i Australije. Razlozi su razločiti: klimatske promjene, pitanje građanskih sloboda, zakon o ekstradiciji, cijena karte u javnom prevozu, oporezivanje mobilnih aplikacija, korupcija…
Boško Jakšić, spoljnopolitički analitičar za rubriku Zašto? Radija Slobodna Evropa pojašnjava zašto se to dešava i ima li ova jesen protesta sličnosti sa talasom protesta iz 2011., tzv. Arapskim proljećem? Jakšić govori i o uzročno posljedičnim vezama Zapadnog Balkana i Evrope u fenomenološkim procesima neliberalne demokratije i nacionalizma kao osnovama krize politike i glavnih razloga zašto ljudi širom svijeta izlaze na ulice.
RFE: Zašto je, u ovom trenutku, svijet zahvaćen talasom protesta?
Pa moglo bi da se kaže da ti protesti mogu da se podele u dve velike grupe.
Jedni su oni koji su gotovo uobičajeni i tradicionalni povodi a to su socioekonomske prirode (protesta). Veliki deo sveta u zapadnoj hemisferi se buni zbog rastućih socijalnih nejednakosti, zbog uslova rada, rastućeg jaza između bogatih i siromašnih. To je jedna potka na kojoj rastu demonstracije i protesti.
Druga ima i političku prirodu, dakle, zahtevi za više sloboda – kao što su recimo protesti u Moskvi ili Hongkongu.
I jedni i drugi su izraz samo vremena u kome živimo. Rekao bih da živimo u vreme jedne ozbiljne krize politike u kojoj razni modeli vladavine ne uspevaju da nađu adekvatne odgovore bilo na ove socioekonomske izazove a još manje na političke.
Tamo gde postoje politički izazovi oni su istovremeno propraćeni nespremnošću klase na vlasti da bilo šta promeni.
Iznevjerena revolucija
RSE: Ima li ovaj jesenji talas protesta sličnosti sa Arapskim proljećem od prije devet godina?
Jakšić: Očigledno da ima jer za veliki broj arapskih država Arapsko proleće je izneverena revolucija. Pokazalo se da su se, tamo gdje je došlo do promena vlasti, od Tunisa, da ne pominjem Libiju koja ni nema vlasti jer je podeljena i apsolutno je u haotičnom stanju, ali do Egipta i dalje jednostavno se pokazuje da novi režimi koji su nasledili stare nisu ispunili nikakva očekivanja koja su bila povod Arapskom proleću 2011. godine.
I to možemo da vidimo, masovni protesti, i to krvavi protesti u Bagdadu, da ne govorimo o Siriji koja je i dalje kao i Libija u istom tom haotičnom stanju. Jedan deo arapskih država koji se snašao u prvim danima Arapskog proleća, a to pre svega važi za arapske monarhije od Maroka do Jordana ili i Saudijske Arabije, mada bi Saudijsku Arabiju izdvojio zato što se protesti tamo guše veoma izrazitim pritiskom na bilo kakvu kritičku reč i disidente kao što pokazuje ubistvo Kašogija, ali recimo, ove monarhije su uspele da amortizuju socijalni bunt i sve ovo vreme, svih ovih osam godina nisu imale neke izrazite demonstracije.
Ali zemlje poput Egipta ili poput Iraka su suočene sa nivim talasom koji je nezabeležen od vremena Arapskog proleća upravo zato što nema nikakvih rezultata na planu poboljšanja svakodnevnog života, tamo je politička komponenta manje prisutna a mnogo izrazitija ova socijalnoekonomska.
RFE: Korupcija je veliki problem tih društava…
Jakšić: Apsolutno. Smanjenje korupcije ili njeno svođenje na normalnu meru je bila inicijalna kapisla protesta u vreme Arapskog proleća a u međuvremenu vidimo da se oko toga apsolutno ništa nije promenilo. Korupcija je i dalje endemska i verovatno je u arapskom svetu kao grupaciji najviši stepen korupcije koji postoji.
Korupcija postoji naravno i u svim ostalim delovima sveta iako je ona u arapskom svetu najdrastičnija pa i najbrutalnija po živote većine ljudi.
Bez odgovora na politiku zatvaranja i izolacionizam
RFE: Spomenuli ste ovaj politički aspekt i pitanje sloboda koje se dovodi u pitanje - kao što pokazuju protesti u Moskvi, npr. – koliko globalni trend porasta populističkih i nacionalističkih politika doprinosti podizanju ovog talasa protesta?
Jakšić: Kada govorimo o krizi politike onda najviše imamo u vidu upravo primer nastanka jednog novog fenomena koji se zove neliberalna demokratija. Koji je vezan, pre svega, za Višegradsku grupu na istoku Evrope od Poljske i Mađarske, ali se taj virus i širi pa je zahvatio i Italiju. Taj fenomen zahvata i ima svoju najjaču uporišnu tačku u Beloj kući Donalda Trampa.
To je ta politika koja podstiče pre svega nacionalizam – nešto što je apsolutno suprotno svim tendencijama integracije i globalizma kojima se svet razvijao od Drugog svetskog rata, pogotovo od pada Berlinskog zida – sada slavimo i obeležavamo tridesetu godišnjicu – takva jedna politika zatvaranja i izolacionizma na nacionalnoj osnovi apsolutno stvara jednu ozbiljnu krizu za koju liberalna Evropa ili liberalna demokratija čitavog sveta u ovom trenutku plašim se da nemaju neki efikasan odgovor i da to može da potraje.
Potpuno bih se složio sa predsednikom Makronom koji kaže da Evropa mora prvo da reformiše sebe pa tek onda može da ide na proširenja. Znam da to pogađa zemlje regiona ali mislim da to jeste sasvim logičan sled stvari jer ako me iskreno pitate ja u ovom trenutku ne bih znao za koju sam Evropsku uniju. Odnosno, znao bih, ali ja za Evropsku uniju Viktora Orbana ili Jaroslava Kačinskog nisam.
Da li će pobediti ova liberalna tendencija i da li će pobediti vrednosti politike liberalnih demokratija ili ne to za sada je teško odgovoriti.
Balkanizacija demokratije?
RSE: Postoji li uzročno posljedična veza Evrope i Zapadnog Balkana – koliko je Balkan kao takav mogao uticati na radikalizaciju na širem prostoru Evrope?
Jakšić: Ne bih da precenjujem… Znam da su u regionu ljudi skloni da precenjuju uticaj koji Balkan može da ima. Zapadni Balkan, kako se to sada kaže, se nažalost nije menjao zato što on nije ni došao do stepena da prihvati zaista istinsku liberalnu demokratiju – ni u političkom smislu, a pre svega, glavna brana je visok stepen nacionalizma koji sve vreme prati region i od vremena završetka ratova.
Tako da mnogo više uticaj pozitivni ili negativni, a plašim se u ovom trenutku negativni ima Evropa na region nego što region može da utiče na neke tokove po Evopskoj uniji ili šire po svetu.
Ako se vratimo na Sjedinjene Američke Države onda svakako da region ne može da ima apsolutno nikakav uticaj na politiku Donalda Trampa koja je izolacionistička.
Tramp je taj koji kaže da svakako budućnost sveta ne sme da pripada globalizmu.
Mi samo možemo da čekamo ovde šta će se dogoditi, koje će se transformacije dogoditi i u zapadnom svetu. Moram da kažem da se plašim i toga što je ovde značajan broj lidera koji optiraju mnogo više ka neliberalnoj Evropi nego liberalnim vrednostima i njih ono što se događa ohrabruje da ne idu u reforme, da ne rešavaju bilaterlne probleme, da zadržavaju jedan poguban status quo od koga čitav ovaj region ne može da ima apsolutno nikakve koristi.
