Razgovarala: Masha Durkalić
Reper Frenkie promovirao je u Sarajevu autobiografski roman „Koraci“ koji je napisan u suradnji sa mladim sarajevskim piscem Borisom Lalićem. Za Radio Slobodna Evropa Frenkie govori o procesu nastanka i inspiracijama za knjigu, koliko je književnost bitna za mlade generacije, kao i o budućim planovima.
RSE: Kako je uopšte nastala ideja za knjigu?
Frenkie: Ljubav prema književnosti kod mene se pojavila relativno kasno. U srednjoj školi nisam pročitao skoro nijednu lektiru, a kasnije se to interesovanje počelo buditi sa nekim savremenim domaćim piscima, kada sam počeo stvarno puno da čitam knjige. Kako to valjda ide sa svakom knjigom, nekad se nekako zapitaš - da li bih ja mogao nešto slično napisati, isto kao i sa muzikom. Kada sam krenuo da slušam hip hop, desio se trenutak – e, možda bih i ja mogao nešto napisati. Ta ideja se u meni dosta kuhala, razmišljao sam o tome, imao sam želju, ali se nikad nisam usudio sam to napraviti.
Onda sam tražio nekog saradnika, nekog s kim bih to mogao da realizujem, i naletio sam na Borisa Lalića. Od nekoliko prijatelja iz Sarajeva sam dobio preporuke i javio sam mu se. Mi se znamo već duže, pošto je on radio i kao novinar, ista smo generacija, kretali smo se u sličnim krugovima. Kad sam mu to predložio, on je odmah pristao, i krenuli smo prije godinu, možda malo više, da radimo na tome. Proces je izgledao tako da se sastanemo na kafi, a on mene snima na diktafon dok razgovaramo, otprilike do sat vremena, i uvijek smo razgovarali o nekom periodu mog života. Krenuli smo od osnovne škole i mojih prvih sjećanja na rodni grad, preko ratnih dešavanja sve do muzike. Ja sam uvijek pripremao neke skice, o onome što sam smatrao da je bitno, šta bih trebao da kažem, onda bih sve to njemu rekao, on bi slao meni na doradu, i tako smo se kretali, poglavlje za poglavljem, na sedmičnoj bazi.
Godinu dana poslije, imamo knjigu „Koraci“, koja ima 23 poglavlja, i koja pokriva period osnovne škole, devedesete, početak rata, izbjeglištvo, sve do mog ulaza u muziku, početka profesionalne karijere i prvih albuma. Tu negdje smo stali, zato što smo shvatili da, kada bi išli do danas, radili bismo ovo još sigurno godinu-dvije, a također smo shvatili da je manje-više kasnije sve poznato o mojoj karijeri, jer onda dolaze i društvene mreže, intervjui, spotovi, tako da smo se fokusirali na život prije muzike i na odrastanje.
RSE: Nemamo često priliku čuti iskustva odrastanja mlađih ljudi. Je li u tome dodatna vrijednost knjige - da imamo priliku čitati o iskustvu mlađeg čovjeka koji je u jako problematičnom periodu naše novije historije imao snage, volje i želje da se počne baviti muzikom?
Frenkie: Mislim da jeste. Dok smo radili na ovoj knjizi, ja sam pročitao svaku biografiju koje sam se mogao dočepati, od domaćih, preko njemačkih repera, američkih muzičara... Sve sam to htio da pročitam, da vidim kako su oni to napravili. Usput sam shvatio šta me najviše zanima kod takvih knjiga, a to je upravo život koji je nepoznat javnosti. Recimo, čitao sam Eminemovu knjigu i zanimljivo mi je bilo njegovo odrastanje, da vidim kako je živio prije muzike, kako su izgledali njegovi prvi koraci u muzici, šta je sve doživio, kroz šta je sve prošao, a uprkos tome i dalje zadržao volju i imao snage da nastavi i da se počne aktivno baviti muzikom, a onda i da postane još mega uspješan u tome. Mislim da je to možda i zanimljivije od svega što je uslijedilo poslije.
RSE: Često je mišljenje da mlađi ljudi ne trebaju pisati autobiografije, ili da neko treba biti barem 50 godina mrtav da bi imao neki historijski značaj. Kako možemo onda posmatrati žive uzore i afirmirati ih?
Frenkie: Što se tiče biografija i izdavaštva, i mišljenja da se treba čekati dok si pred smrt, pa da onda nešto objaviš, mislim da je to mišljenje i stav starih vremena. Kad sam istraživao i čitao sve te biografije raznih ličnosti, shvatio sam da su mnogi od njih izdali knjige prije mene, odnosno u mlađim godinama nego što ja imam danas. To pravilo više ne važi. Na kraju krajeva, što bi mi dozvolili da nam neko diktira kad mi nešto smijemo, možemo i trebamo objaviti i napisati. Boris i ja smo razgovarali o tome, ali smo brzo shvatili da je to nebitno. Ne vjerujem da je to nešto što treba nekog da omete. Druga stvar je to što je puno ljudi ovdje, barem iz moje generacije, a i starije, imalo turbulentne živote. Oni imaju šta za ispričati. Krenuvši od rata pa nadalje, svako bi mogao napisati zanimljivu knjigu, imao šta da kaže, a mi bi mogli saznati nešto novo iz toga.
RSE: Šta bi ti volio da ova knjiga inspirira i potakne?
Frenkie: U „Koracima“ spominjemo jednog graffiti umjetnika iz Berlina koji je porijeklom iz bivše Jugoslavije. On se zvao Odem, i bio je jedan od najuspješnijih grafiti umjetnika u Evropi. On je također izdao autobiografski roman, koji je na mene ostavio ogroman trag. Njegovu knjigu u više navrata spominjem u svojoj, jer mi je bila velika inspiracija i podrška dok sam se još bavio grafitima. Ako „Koraci“ nešto slično uspiju kod nekih novih generacija, ja bih bio prezadovoljan i presretan. Ali i ne mora – ovo može biti zabavna knjiga, za ljeto, za plažu, da je otvoriš, kreneš čitati, samo da se zabaviš, da saznaš nešto novo i da ti bude merak da čitaš.
RSE: Rekao si na početku da ni sam nisi bio pretjerano zainteresiran za književnost, ali da je čitanje jako bitno. Pa, koja je tvoja poruka za mlade generacije kada je čitanje u pitanju?
Frenkie: Čitanje je zaista jako bitno. Ja sam poslije, kad sam završio srednju i kada sam se počeo baviti muzikom, nadoknadio skoro sve lektire. Pročitao sam skoro sve naše domaće klasike. Mislim da mali problem postoji i u školskom sistemu, koji nas zatrpava nekim teškim knjigama. Ako bi klinci u srednjoj školi čitali knjige poput biografije koju sam spominjao, od graffiti artista Odema, to bi ih navuklo da čitaju više, ali da čitaju i druge knjige. Možda da se na taj način ljudi uvedu u književnost, a onda će se sigurno izroditi neka želja da se pročitaju neke druge stvari, klasici, i neke „teže“ knjige. Tako se meni desilo. Krenuo sam da čitam Vešovića, Sidrana, Viktora Ivančića, Dežulovića, novinarstvo sam puno pratio, Emira Imamovića Pirketa, Jergovića... Sa tim knjigama se kod mene probudio interes za drugim piscima, za Mešom Selimovićem, za Andrićem…
RSE: Ti si u svome radu jako fokusiran na BiH, koja je, kao motiv, velik dio tvog opusa. Istovremeno iz BiH odlazi mnogo mladih ljudi. Kako posmatraš taj fenomen i šta misliš o tome?
Frenkie: Ne mogu reći ništa loše, niti osuditi nekoga ko želi da ode odavde. Svako ima pravo da za sebe ganja bolji život, bolju karijeru, za svoju porodicu, djecu... Nemam ništa protiv toga. Ja sam isto bio na rubu te odluke, malo je falilo da se i ja odselim, ali u zadnjem trenutku sam se nekako predomislio. Ne vjerujem da bih mogao imati sličnu karijeru u jednoj Njemačkoj – to što radim ovdje nisam siguran da bih mogao tamo realizovati, i zato sam ostao. Da bi se to promijenilo, da bi se taj problem smanjio, potrebno je da se uradi puno toga, od države, sistema, aparata, ali i da mi sami više promovišemo pozitivne strane i stvari koje se dešavaju u BiH, i da ne predstavljamo sve crnim, jer nije. Kad gledaš portale, Twitter, Facebook statuse, rekao bi - ovo je gotovo, kopaju rovove, sada će zapucati, ali onda izađeš napolje i vidiš - ljudi idu na posao, studenti na fakultet, živo je, ima raje... Taj online bubble koji se stvorio pokazuje neku sliku Bosne koja nije baš realna. To treba znati razlikovati, i treba malo i bježati od toga.
RSE: Šta se još trenutno dešava u tvojoj karijeri?
Frenkie: Objavili smo smo videospot za pjesmu „Koraci“, koja je i soundtrack za knjigu. Trenutno Kontra, Indigo i ja radimo na novom albumu, u septembru trebamo u studio da krenemo sa snimanjem, a prije toga ćemo izdati još jedan single, neovisno od albuma. Naravno, sada ćemo se maksimalno posvetiti promociji knjige, a nakon toga se vraćamo muzici i nastavljamo da radimo, nastupamo, sviramo, pravimo nove pjesme. Sada je prerano o tome pričati, ali nije isključen ni nastavak knjige kroz nekoliko godina.
Facebook Forum