U romanu Kameni splav, portugalski nobelovac Žoze Saramago opisuje kako se Iberijsko poluostrvo fizički odvaja od evropskog kontinenta. U ovoj političkoj alegoriji Portugalija, koja je zanemarena od EU, i Španija počinju da plutaju Atlantikom. Svi su u panici: vlasti, zatim turisti, investitori i bogataši koji beže sa ostrva, ali i svet zbog njegovog nepredvidivog kretanja i mogućnosti sudara sa kopnom. Ova fikcija iz Saramagovog romana podseća pomalo na zbilju oko Bregzita.
Britanski građani su se na referendumu izjasnili za izlazak iz EU, ali već skoro tri godine njene vlasti ne mogu da postignu saglasnost kako da realizuju tu odluku, tako da nikome nije jasno kuda "plovi" ova ostrvska država. Najnovijim dogovorom Brisela i Londona da se Bregzit pomeri do 31. oktobra, problem je samo odložen ali ne i rešen.
Racionalnost i efikasnost su bili među ključnim instrumentima koji su omogućili Britaniji da na vrhuncu svoje moći u 18. veku vlada četvrtinom sveta, kao najveća imperija u istoriji. Sada su tu racionalnost i delotvornost potisnule političke frustracije, nespremnost na kompromis, odsustvo vizije, zbog čega se zemlja našla u ćorsokaku, što se negativno odražava i na Evropsku uniju. Razumljivo je da svaka strana u pregovorima nastoji da izdejstvuje što povoljniji aranžman za sebe, ali beskonačna odugovlačenja i blokade u parlamentu, odnosno nepostojanje većine za bilo koju odluku, pokazuje da sam Bregzit nije uzrok trenutnih teškoća sa kojima se Britanija suočava, već je, zapravo, samo simptom mnogo dublje političke i identitetske krize sa kojima se ova zemlja već duže suočava kao i njenog ambivalentnog odnosa prema EU.
Kako piše Geri Jang (Gary Younge) u "Gardijanu" (Guardian), "nije Bregzit proizveo političku krizu; politička kriza je omogućila da se Bregzit dogodi. Naravno, ta kriza nije ograničena samo na Britaniju".
Naime, većina poslanika i ostalih političkih predstavnika su - više od 70 odsto - makar u početku podržavali ostanak zemlje u EU. Međutim, građani, pre svega u manjim sredinama, zatim siromašniji, koji će, paradoksalno, najviše osetiti na svojoj koži negativne posledice Bregzita, podržali su napuštanje evropskog bloka, jer su ih političari koji podržavaju ovu opciju uveravali da je glavni krivac za njihove teškoće Brisel, a ne London.
Bregzit je, kako ističe analitičar Vladimir Gligorov, tipičan primer osvete populizma. "Prvo se odluči o poželjnom, pa posle traži izvodljivo. To se dešava kada se predstavnici (naroda) pretvore u demagoge".
Naime, situacija u kojoj se sada našla je daleko od obećanja pobornika Bregzita 2016. Niko tada nije pominjao mogućnost Bregzita bez sporazuma, odnosno da njihova zemlja možda neće biti deo jedinstvenog evropskog tržišta, da će doći do ekonomskog pada, da može biti ugrožen teško uspostavljeni mir u Severnoj Irskoj. Obećanja da će nakon napuštanja EU oko 350 miliona funti (405 miliona evra), koliko je Britanija sedmično slala u zajedničku kasu u Brisel, sada biri preusmereno za finansiranje zdravstva i drugih nacionalnih službi, i najžešći pobornici Bregzita verovatno žele da zaborave. Zato najnovija istraživanja pokazuju da bi 53 odsto građana podržalo ostanak u EU, a 47 procenata je protiv, dok je na referendum 52 odsto njih bilo za izlazak iz evropskog bloka naspram 48 pristalica opstanka.
Zbog toga je, inače veoma odmereni, predsednik Evropske komisije Donald Tusk kazao početkom februara da "postoji posebno mesto u paklu za one koji su promovisali Bregzit nemajući pri tom makar obrise plana kako to da ostvare bez trzavica".
O opasnosti da političari postanu demagozi, upozoravali su još Platon i Aristotel, ali i jedan od najvećih britanskih političkih mislilaca iz 18 veka Edmund Berk (Burke).
Stoga je ključno pitanje kako demokratizovati Bregzit, odnosno kako volju narodu demokratski primeniti, a ne manipulisati njome, te pronaći racionalni izlaz iz ovog ćorsokaka.
Odlučni u neodlučnosti
Britanska premijerka Tereza Mej je postigla sporazum sa EU krajem prošle godine o izlasku njene zemlje iz evropskog bloka. Suština dogovora je da Britanija plati 39 milijardi funti (45 milijardi evra) na ime "razvoda", zatim da u osnovi ostane u carinskoj uniji sa EU tokom tranzicionog perioda do kraja 2020. godine, a moguće je i nakon toga, u zavisnosti od ishoda od pregovora o sporazumu o trgovinskim odnosima.
Međutim, njen plan nije dobio većinu u parlamentu. Odbacio ga je i deo poslanika njene Konzervativne partije i većina laburista. Protive mu se i pristalice tvrdog Bregzita, odnosno izlaska bez dogovora, i pobornici očuvanja što bliskijih odnosa sa EU.
Pokazali su se nemogućim i nerealnim napori Tereze Mej da nađe izlaz iz začaranog trougla, tačnije da od EU izdejstvuje napuštanje jedinstvenog tržišta i carinske unije a da pritom izbegne vraćanje tvrde granice između dve Irske. Takođe, veoma je teško pomiriti nastojanja da se očuva vitalnost domaće ekonomije, koja je već uzdrmana a naročito bi se pogubno po nju odrazio Bregzit bez sporazuma, sa jedne strane, i težnje mnogih u Britaniji za samostalnošću u donošenju odluka, sa druge. Tu je i "klackalica" između pokušaja da se očuva neometan pristup evropskom tržištu, ali i kontroliše slobodan protok ljudi.
No Mej, koja se tokom referenduma zalagala za ostanak Britanije u EU, smatra da se po svaku cenu mora ispuniti volja naroda, izjavivši svojevremeno da je "bolji izlazak bez sporazuma, nego loš sporazum".
Jedan od razloga za blokadu britanskih institucija je što su, prema rečima Vernona Bogdanora, profesora Kings koledža u Londonu, skoro 75 odsto poslanika u Donjem domu britanskog parlamenta pristalice ostanka u EU, 80 procenata u Gornjem domu lordova, kao i većina ministara.
"Parlament koji je za ostanak u EU konfrontira se sa biračkim telom koje je za Bregzit. Od po definiciji suverenog parlamenta se zahteva da učini ono što ne želi. To je bez presedana u ustavnoj istoriji zemlje," ističe Bogdanor.
Zbog toga njegov kolega Takis Tridimas naziva referendum iz 2016. najvažnijim događajem u ustavnoj istoriji Britanije od restauracije monarhije 1660. godine.
Međutim, ovde se ne radi o ustavnoj već političkoj krizi, jer, prema rečima Bogdanora, poslanici konstanto odbacuju usvajanje mehanizama za sprovođenje sporazuma o izlasku iz EU, a istovremeno nisu spremni ni da odbace pomenuti akt. "Dakle, oni žele ostvarenje cilja bez traženja mehanizama da se to učini".
Odnos aktuelnih vlasti podseća na čuvenu definiciju Vinstona Čerčila O britanskim vladama iz 1930-ih koje nisu uviđale opasnost od Hitlera: "Oni su opredeljeni da budu neopredeljeni; odlučni da budu neodlučni; postojani u rasplinjavanju; čvrsti u svojoj mekoći i svemoćni u svojoj nemoći".
To na plastičniji način prikazuje storija o mačku francuske ministarke za EU Natali Luiz (Nathalie Loiseau) kome je dala ime - Bregzit. "Svako jutro mjauče i budi me da ga pustim napolje. Kad mu otvorim vrata, on neodlučno stoji u mestu, a ako ga izbacim napolje, gleda me zapanjeno", kaže ministarka.
Rizik po mirovni sporazum u Irskoj
Ključna tačka sporenja je takozvani "bekstop" (backstop) na granici Severne Irske, koja je deo Ujedinjenog Kraljevstva, i Republike Irske, članice Evropske unije. I u Londonu i u Briselu žele da izbegnu vraćanje klasične granice između dve Irske, jer bi to ugrozilo mirovni sporazum iz 1998. (Good Friday Agreement), mukotrpno postignut nakon višedecenijskih sukoba irskih katoličkih secesionista - pristalica ujedinjenja sa Republikom Irskom - i protestantskih unionista."Bekstop" podrazumeva privremenu jedinstvenu carinsku uniju, čiji će i Britanija praktično biti deo. Dakle, reč je o zaštitnom mehanizmu i krajnjoj meri koji će stupiti na snagu ako London i Brisel u prelaznom periodu ne postignu trgovinski sporazum.
Međutim, pristalice Bregzita strahuju da "bekstop" znači će Britanija ostati na neodređeno vreme vezana za pravila Evropske unije.
Bregzit samo po imenu
Premijerkinom planu se protive pristalice Bregzita iz redova njene Konzervativne partije, koji se pribojavaju da to može voditi zadržavanju Britanije u carinskoj uniji, a što će onemogućiti Britaniju da pregovara o novim trgovinskim aranžmanima sa drugim zemljama.
Istovremeno, Demokratska unionistička partija (DUP) iz Severne Irske, od čije podrške zavisi opstanak njenog kabineta, ne želi da se ova regija tretira drugačije od ostatka zemlje u eventualnoj primeni "bekstopa".
Najjača opoziciona, Laburistička partija, uključujući i njenog lidera Džeremija Korbina, zalaže se za "mekši" Bregzit, tačnije za ostanak Britanije u carinskoj uniji sa nekim elementima jedinstvenog tržišta, dok se pojedini funkcioneri ove stranke, zajedno sa Liberalnim demokratama i Škotskom nacionalnom strankom u potpunosti protive izlasku zemlje iz EU.
Međutim, kako ističe britanski novinar Pol (Paul) Mason, jedini oblik još dostupnog "mekog" Brexita je verovatno onaj koji se opisuje kao Norveška-plus, a što bi uključivalo članstvo u carinskoj uniji, ostanak na zajedničkom tržištu i primenu "interventne kočnice" za slobode kretanja. "Mada ne idealno, takvo rešenje bi moglo da donese ono što mnogi glasači u ugroženim mestima žele: rešavanje problema Bregzita, povraćaj izvesne kontrole nad imigracionom politikom i povratak normalnom životu", ističe Mason.
No, ukoliko bi se usvojila ova varijanta Norveška-plus, Britanci koji podržavaju Bregzit, postavili bi pitanje "zašto smo glasali za izlazak iz EU"? Kako ističe Tomas Koul (Thomas Cole) iz kampanje "Glasanje naroda", carinska unija i ostanak Britanije na novom jedinstvenom tržištu 2.0 značilo bi "Bregzit samo po imenu".
Ne samo pristalice Bregzita, već i pobornici ostanka u EU, smatraju da ovakva varijanta nije najsrećnija po Britaniju, jer je mnogo nepovoljnija u odnosu da je zemlja ostala u evropskom bloku. Naime, tako bi preuzela obaveze bez mogućnosti da značajnije utiče na zajedničku politiku Brisela kao ranije.
Nestanak političkog centra
Problem je što je Bregzit, kako piše "Gardijan", pitanje koje veoma polarizuje političku scenu, pa ne ostaje mnogo prostora za srednje rešenje, odnosno kompromis. Bivši britanski ambasador u EU Ajven Rodžers (Ivan Rogers), koji je podneo ostavku pre dve godine, kaže da je ključni problem što je nestao politički centar u Britaniji, naročito nakon globalne ekonomske krize i mera štednje, pa su i među konzervativcima i laburistima ključnu reč preuzeli populisti na desnici i levici.
Plan Tereze Mej jetri puta odbačen u parlamentu. Štaviše, predsedavajući Donjeg doma Džon Berkau (John Bercow) je odbacio da se po četrvrti put glasa o istom sporazumu, da bi na kraju poslanici usvojili amandman koji će im omogućiti da preuzmu kontrolu nad procesom Bregzita. Takav sukob između zakonodavne i izvršne vlasti nije viđen još Engleskog građanskog rata, odnosno revolucije koja je počela 1642. sukobima kralja Čarlsa I i Parlamenta na čelu sa Oliverom Kromvelom, a što je rezultiralo privremenim ukidanjem monarhije.
Na taj način se Mej našla u nekoj vrsti kohabitacije sa sopstvenim parlamentom, kao kada partija francuskog predsednika nema većinu u Skupštini, odnosno američkog u oba doma Kongresa. Dok su u Francuskoj i SAD ovakve situacije česte, to je prvi slučaj u Britaniji još od vremena kada je kralj Čarls II pokušao da tokom 1670-ih izdejstvuje usvajanje zakona o verskoj toleranciji kako bi omogućio svom bratu Džejmsu II, koji je bio katoličke vere, da ga nasledi, ali je parlament insistirao na aktima kojima se potvrđuje dominantni uticaj anglikanske crkve.
Pokušaj saveza sa ljutim neprijateljem
Mej se okrenula laburistima da bi dobila neophodnu parlamentarnu većinu, nakon što je evroskeptično krilo njene stranke u više navrata odbacilo sporazum koji je postigla sa Briselom, tvrdeći da bi Veliku Britaniju ostavio kao "vazalnu državu".
Korbin, koji je glasao protiv članstva Britanije u EU na referendumu 1975, smatra da Bregzit treba da uključi carinsku uniju sa EU i pristup njenom jedinstvenom tržištu, kao i zaštitu standarda koja se odnose na potrošače i životnu okolinu, te prava radnika. Lider laburista je pod pritiskom unutar svoje partije da ne prihvati sporazum o Bregzitu bez garancija da može biti potvrđen ili odbačen na novom referendumu, na kome bi postojala i opcija ostanka u EU. Korbin, kako piše "Forin afairs" (Foreign Affairs), mora da balansira između pristalica svoje partije iz redova tradicionalne radničke klase, koji su glasali za Bregzit, i mnogih pobornika ostanka u EU koji su na poslednjim izborima 2017. godine glasali za laburiste.
Međutim, pojedini funkcioneri u Laburističkoj partiji smatraju da potez britanske premijerke predstavlja zamku kako bi zastrašila poslanike svoje Konzervativne partije, da bi je napokon podržali. Istovremeno, na taj način želi proširiti odgovornost za teškoće oko Bregzita i na Laburističku partiju. Kako piše "Gardijan", Mej "ne želi da deli slavu, već samo krivicu".
U svakom slučaju, još se ne nazire izlaz iz blokade. Mej i dalje insistira na svom planu, upozoravajući da je u suprotnom alternativa haotični Bregzit bez dogovora. Istovremeno, Parlament je naložio da nema izlaska iz EU bez sporazuma, ali nema ni većine ni za ostanak u evropskom bloku, niti za raspisivanje novog referenduma o ovom pitanju.
EU u procepu
U međuvremenu, britanska premijerka je zatražila još jedno produženje roka za Bregzit do 30. juna, nakon što je EU odobrila pomeranje sa 29. marta na 12. april. U Briselu su spremni da izađu u susret Terezi Mej, jer haotični Bregzit ne bi odgovarao ni evropskom bloku, pre svega Republici Irskoj. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk je jasno naglasio da čvrsto podržava britanske građane koji žele da ostanu u evropskom bloku. "Ne možete izdati šest miliona ljudi koji su potpisali peticiju za ukidanje člana 50 (o izlasku Britanije iz EU), milion ljudi koji su protestovali, ili sve veći broj ljudi koji želi da ostane u EU", poručio je.
Međutim, kratkoročno pitanje je kako naći rešenje za izbore za Evropski parlament krajem maja na kojima bi, u slučaju produžetka, trebalo da učestvuje i Britanija. To ne bi obradovalo ni pristalice Bregzita, ali ni mnoge na Starom kontinentu koji se ionako pribojavaju jačanja populističkih partija, a učešće britanskih evroskeptičnih stranaka samo bi ojačao taj blok. Takođe, mnogi u EU se pribojavaju da bi Velika Britanija, čak i u slučaju da održi drugi referendum na kome bi se izjasnila o ostanku u evropskom bloku, pokazala nestabilnom članicom.
Moguće je čak da neka buduća britanska vlada povuče zemlju iz EU bez referenduma, ocenjuje "Gardijan". Laburistička partija je zapisala takvu mogućnost u svom manifestu 1983. samo osam godina nakon referenduma na kome je potvrđen ulazak Ujedinjenog kraljevstva u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu. Takođe, postavlja se pitanje kako bi se ponašali britanski predstavnici u evropskim institucijama u situaciji kada bi mnogi u njihovoj zemlji smatrali da su izdali rezultate referenduma iz 2016.
Ambivalentnost Britanije prema EU još od '50-ih
Odnosi Velike Britanije sa evropskim blokom nikada nisu bili jednostavni.
Ona je 1957. odustala od članstva u Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, preteči EU, ne želeći da prenese deo svog suvereniteta na nadnacionalno telo, a i bojeći se da će to oštetiti njene veze sa Komonveltom.
Potom je predsednik Francuske Šarl de Gol tokom 1960-ih u dva navrata stavio veto na ulazak Ujedinjenog kraljevstva, smatrajući da ono želi da nametne svoje uslove na zajedničkom tržištu. Napokon je postalo članica Evropske ekonomske zajednice 1973. Britanska premijerka Margaret Tačer je na svom prvom samitu EU u Dablinu tražila da joj se vrati "njen" novac iz evropskog budžeta, čime je razbesnela nemačkog kancelara Helmuta Šmita i francuskog predsednika Valeri Žiskar Destena. Navodno je francuski predsednik rekao nemačkom kancelaru: "Traži natrag svoje penije pre nego što ih je dala".
No, Tačer je uspela da izdejstvuje godišnji rabat i povraćaj novca u vidu regionalnih razvojnih grantova i isplata za farmere. I premijer Džon Mejdžor je tokom 1990-ih bio u sukobu sa evropskim liderima oko ograničenja radne nedelje na 48 sati, te zabrane britanske govedine zbog bolesti ludih krava.
Dejvid Kameron je izjavljivao da su samiti EU "neviđena gnjavaža". Britanija je odbila evro kao zajedničku valutu, kao i ulazak u Šengensku zonu.
U EU je rasprostranjeno uverenje da je motiv Britanije za članstvom uvek bio čisto interesnog karaktera.
"Britanci su uvek imali jednu nogu u EU, a jednu van - sada sa Bregzitom žele obrnuto", kaže u šaljivom tonu francuski političar i bivši poslanik Evropskog parlamenta Žan Luj (Jean-Louis Bourlanges).
Da li je EU taoc britanske politike?
Predsednik Francuske Emanuel Makron je izjavio da EU ne može unedogled da bude "taoc britanske politike". Međutim, jedan od njegovih savetnika je kazao, kako prenosi "Njujork tajms" (The New York Times): "Napravili smo grešku smatrajući da je Bregzit čisto britanski problem. To je i evropski problem i ‘žuti prsluci’ (demonstranti koji protestuju protiv politike francuskih vlasti) su deo toga".
Mnoge članice EU se suočavaju sa dubokim podelama i pobunom protiv rastućih socijalnih nejednakosti i elita koje je teško bilo zamisliti samo pre nekoliko godina.
Gideon Rahman (Rachman) podseća u "Fajnenšel tajmsu" (Financial Times) da je na ishod referenduma u Britaniji 2016. imala uticaja i migrantska kriza u Nemačkoj godinu dana ranije. Takođe, da je indipendistički pokret u Kataloniji u velikoj meri bio inspirisan referendumom o statusu Škotske 2014. To ukazuje na međuzavisnost politika na nestabilnom Starom kontinentu, te da lideri EU treba da imaju u vidu da se razvoj situacije u Britaniji itekako može odraziti na stanje u njihovim zemljama. Stoga, prema mišljenju Rahmana, Bregzit više liči na britansku verziju šire krize, a ne neko "neuobičajeno odstupanje".
Uvođenje sankcija samom sebi
U slučaju Bregzita bez dogovora britanska ekonomija će se suočiti sa ozbiljnim problemima, upozorio je na sastanku Vlade početkom aprila njen sekretar sir Mark Sedvil (Sedwill), prenosi "Tajms" (Times). Cena hrane bi porasla za 10 odsto, recesija bi bila gora nego 2008.
Takođe, Britanija bi bila ranjivija na terorizam i kriminal, jer bi zbog prestanka razmene informacija sa EU njene snage bezbednosti bile napregnute. Istovremeno, u Severnoj Irskoj, osim tenzija oko uspostavljanja granične kontrole, destabilizovala bi se politička situacija zbog čega bi London morao ponovo da uvede direktnu kontrolu nad ovom regijom, što budi gorka istorijska sećanja, podseća "Tajms" dodajući da sve to liči na uvođenje sankcija samom sebi. Međutim, samo trećina birača veruje da će se takav scenario ostvariti, a 45 odsto smatra da je to besmislica.
Ovaj britanski list ocenjuje da se zemlja našla u takvoj situaciji zato što pristalice Bregzita uopšte nisu pominjale tokom referendumske kampanje mogućnost izlaska bez sporazuma.
Odlazak kompanija iz Londona
Ukoliko Britanija napusti EU bez sporazuma postoji opasnost od smanjenja njenog društvenog proizvoda između 7 i 10 odsto do 2030, ocenjuju Ministarstvo finansija u Londonu i Međunarodni monetarni fond.
U međuvremenu, mnoge kompanije već pripremaju rezervne planove za prebacivanje poslovanja na kontinent ili u Republiku Irsku, bez obzira koja varijanta Bregzita će se desiti.
Odmah nakon referenduma finansijske institucije sa sedištem u Londonu napravile su planove za prebacivanje novca i vrednosnih papira u iznosu od hiljadu i 180 milijardi dolara, piše u izveštaju britanskog instituta "New Financial". Od toga, banke su transferisale oko hiljadu milijardi dolara, što je 10 odsto ukupne vrednosti kojima raspolaže bankarski sistem u zemlji. Ovaj novac i poslovi se prebacuju pre svega u Frankfurt, Pariz i Dablin, čime će svakako biti umanjen značaj Londona kao jednog od najvećih finansijskih centara na svetu, što je položaj koji je uživao dobrim delom i zbog članstva Britanije u EU.
U međuvremenu, britanske proizvodne kompanije užurbano povećavaju svoje zalihe materijala, sa dinamikom retko viđenom van ratnih vremena, piše "Vol strit džornl" (The Wall Street Journal).
Skoro polovina, tačnije 46 odsto, britanske trgovine odvija se sa EU. Naravno, i evropska ekonomija bila bi pogođena ukoliko se ne postigne trgovinski sporazum, pre svega Nemačka. Ekonomski institut (IW) procenjuje da bi se nemački izvoznici suočili sa dodatnim nametima od 3,8 milijardi dolara, što bi prepolovilo njihovu prodaju u Britaniji.
Nakon odlaska Britanije, ostale zemlje EU moraće da nadoknade 45 milijardi evra, koliko Uniju košta razlaz sa Britancima, navodi Ministarstvo finansija Nemačke. Međutim, problem je što neke zemlje ne žele da izvajaju dodatni novac, poput Holandije, Danske, Švedske, Finske, jer su suočene sa rastom evroskepticizma među svojim stanovništvom.
Ekonomski stručnjaci procenjuju da odlazak Britanije košta EU 18 milijardi evra godišnje.
Osim ekonomskih veza, postavlja se i pitanje položaja 1,3 miliona Britanaca koji žive na Starom kontinentu, kao i 3,7 miliona građana EU nastanjenih u Ujedinjenom kraljevstvu.
Neizvesni sporazumi sa SAD i Kinom
Haotični Bregzit rezultirao bi prekidom trgovinskih odnosa između Britanije i skoro 70 zemalja sa kojima EU ima sporazume, čiji je i zvanični London bio deo.
Pristalice Bregzita su navodile kao argument da će moći da nesmetano sklapaju bilateralne trgovinske sporazume pod povoljnijim uslovima. Međutim, po rečima Persija Mistrija (Percy Mistry), predsedavajućeg Oksfordske grupe internacionalnih kompanija, prilikom sklapanja sporazuma sa SAD-om nastaće spor oko hlorisanog pilećeg mesa. Takođe, britanska Nacionalna zdravstvena služba moraće da bude u većoj meri privatizovana.
Kada je reč o Kini i Indiji, Britanija će uvoziti više njihovih proizvoda, uključujući i poljoprivredne - u čemu ove dve zemlje imaju komparativne prednosti. Istovremeno, Britanija neće moći da slobodno izvozi svoje finansijske i druge poslovne usluge - gde ona ima komparativne prednosti. Naime, Kina i Indija mogu da iskoriste status u Svetskoj trgovinskoj organizaciji kao "zemlje u razvoju" kako bi blokirale recipročnu razmenu. Stoga Mistri upozorava da se Britanija može naći u mnogo nepovoljnijoj situaciji nego sada.
"Ukratko, Bregzit neće doneti bilo kakvu net ekonomsku korist Britaniji. On će rezultirati značajnim gubicima koje će vlada sklona pravljenju grešaka, jednostavno morati da minimizira. To je malerozan zadatak pred ovom vladom - ne da ispregovara najbolji sporazum, već da isposluje ‘najmanje loš’", zaključuje Mistri.
Žal za imperijalnim sjajem
Verovatno bi ishod referenduma bio nešto drugačiji da su biračima predočene sve informacije, te da su znali kakve će biti ekonomske posledice. Međutim, oni su očito glasali i za nešto što je, prema njihovom uverenju, važnije od ličnog interesa. Istraživanje Centra za društvena istraživanja pokazuje da je tabor za ostanak u EU u velikoj meri potcenio značaj koji su njihovi protivnici pridavali suverenitetu.
Moto je bio: vratimo reč "velika" u Veliku Britaniju. Kako piše Geri Jang, "u toj opsednutosti suverenitetom, sadržana je predstava o tome šta je ova zemlja bila, šta jeste i šta bi mogla postati - priča koju mnogi Britanci, naročito Englezi, rado sebi pričaju, o nekada nezavisnom i neosvojivom ostrvu koje je izgubilo autonomiju u bezličnoj kaši vavilonskih birokrata, od kojih sada ima priliku da se oslobodi. Ta priča je duboko ukorenjena. Od Foklandskog rata cela politička klasa je učestvovala u njenoj izgradnji. Oportunisti su je iskoristili za svoje ciljeve i ona sada iznutra izjeda čitavu našu politiku", ocenjuje Jang, dodajući da se zanemaruje činjenica da se identiteti menjaju pa se zaboravlja da je kraljevska porodica nemačkog porekla, omiljena hrana na ostrvu je zapravo indijska, a Muhamed najpopularnije ime za dečake u Engleskoj. Pri tom se zanemaruje da britanski suverenitet ne ograničava birokratija iz Brisela, već međunarodni kapital, zaključuje Jang.
U tom smislu, prema rečima Pola Masona, postoji sasvim solidan argument za izlazak iz Evrope koji se može braniti sa levih pozicija: "To je povraćaj suverenog prostora za radikalno levu vladu protiv superdržave izgrađene na temeljima neoliberalizma".
Važan element je i identitetska politika. Kako ističe Jan Dant (Ian Dunt), autor knjige "Bregzit: Šta se dođavola sada dešava?" (Brexit: What the Hell Happens Now?), Bregzit je "desničarski kulturni rat koji se vodi populistički".
"Ali on (Bregzit) nije samo poželjni ishod: za sada to je i način vođenja politike. Mentalitet Bregzita ne dopušta kompromise ili prepreke…Postoji pobeda ili nacionalno ropstvo i ništa između", ocenjuje Dant. Tako je politika "kao veština mogućeg" postala bitka "istinskih vernika" u svoju opciju.
Uspon engleskog nacionalizma
Deo tog imperijalnog identiteta je i "Britišnes" (Britishness), koji je trebalo da u 19 veku ojača osećanje pripadnosti kraljevstvu koje okuplja četiri nacije. Sa sužavanjem britanske imperije, "Britišnes" je postao simbol dobrodošlice i okrilja za ljude iz bivših kolonija koji su došli u Ujedinjeno kraljevstvo. Kako piše "Vošington post" (The Washington Post), Britanija je po svaku cenu tražila novu ulogu u svetu. Ulazak u evropski blok 1973. bio je način da se spreči ekonomski pad zemlje, ali "sa stanovišta političke psihologije, Evropa je mogla da ponudi samo bledu imitaciju nekadašnje slave".
Ipak, kako ističe Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne poslove, članstvo u EU je pomagalo Britaniji da ublaži istorijske tenzije sa kojima se suočavala, istovremeno joj "omogućavajući veći nego značaj nego što ga imala jer je bila u poziciji da gradi most između evropskog bloka i SAD", konstatuje Leonard.
Pod tim okriljem u poslednje vreme jača osećanje "Inglišnesa" (Englishness), odnosno engleski nacionalizam, koji su podstakli zahtevi Škotske nacionalne partije za referendumom o statusu ove regije, održan 2014, a potom za "nezavisnošću u Evropi", odnosno ostanku Škotske u EU, što je podržalo 62 odsto njenih stanovnika na referendumu. Zato nekadašnji konzervativni ministar Kenet Klar (Kenneth Clarke) navodi da je Bregzit "engleski" a ne "britanski" projekat, pre svega provincijalne Engleske.
Odsustvo strategije
Očito je da će saga o Bregzitu potrajati. Čak i kad se postigne sporazum o izlasku Britanije iz EU ili ostane u određenoj formi, predstoji prelazni period od 21 meseca u kome treba da se utvrde budući odnosi između Londona i Brisela.
U tim razgovorima treba imati na umu misao jednog od najvećih šahista u istoriji Hozea Raula Kapablanke da "u završnici partije ne treba razmišljati o pojedinačnim potezima, već o strategiji." Problem je što se, za sada, akteri Bregzita fokusiraju isključivo na sledeći potez.
Facebook Forum