"Postoje tri vrste laži: laž, besramna laž i - statistika", govorio je britanski državnik i književnik Bendžamin Dizraeli.
Vlasti u Srbiji zasipaju javnost sa mnoštvom statističkih podataka o svojim ekonomskim uspesima, da čak ni ekspertima nije lako da na prvi pogled prepoznaju šta je od toga verodostojno.
"Srbija ima najviši privredni rast u regionu." (predsednik Aleksandar Vučić, 2016.); "Srbija među tri zemlje u Evropi sa stopom privrednog rasta od 4,5 odsto." (ministar finansija Siniša Mali, 2018.); "Imaćemo više kilometara autoputa i od Hrvatske." (Vučić, 2015. godine). Ovo su samo neke od bombastičnih izjava najviših srpskih zvaničnika, a za koje se pokazalo da nisu tačne. Istovremeno, Aleksandar Vučić i njegovi saradnici optužuju sadašnju opoziciju da je, dok je bila na vlasti, ekonomski unazadila zemlju. "Zna naš narod i ko je pošten i ko je opljačkao zemlju." (Vučić, 2019.)
U ovom slučaju, statistika je poput bikinija, kako je definiše profesor Aaron Levenstein, "otkriva sugestivno, prikriva ključno".
Reagujući na proteste građana širom zemlje, koji traju oko dva meseca, Vučić je započeo još jednu kampanju, nazvavši je "Budućnost Srbije", kao neku vrstu kontramitinga, ne toliko da bi pridobio verne pristalice već makar demotivisao neodlučne da se eventualno pridruže demonstrantima.
Ponovo pompezno najavljuje velike investicije: "Snove pretvaramo u realnost, novi aerodrom na Vidovdan." (Kraljevo, 22. februar); "Mi ne zamišljamo budućnost, mi je gradimo." (Pčinjski okrug, 8. februar). Istovremeno, ponovo optužuje opoziciju: "Neću dozvoliti da lopovi i pljačkaši vrate Srbiju u prošlost." (Kruševac, 24. februar). On ističe da je privredni sistem Srbije 1990-ih "urušavan", ali je, 2000-ih "uništen".
Penzionisani profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubomir Madžar kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da je stvarna slika daleko od one koju vlast pokušava da prezentira.
"Vučić je krenuo u kampanju da malo pruži protivtežu ovim masovnim protestima, jer su oni izgleda dosta istrajni i postoje izgledi da će i dalje trajati i da će narastati. Valjda je osetio neku političku potrebu da se suprotstavi svojom kampanjom i da relativizuje efekte tih protesta time što će pričati povoljne stvari o tome šta je vlast uradila i kakve je uspehe postigla. Tu je on jako elokventan i mislim da dobar broj ljudi tome i veruje, ali oni koji su bolje obavešteni su kritični," ističe profesor Madžar.
Zapravo, ta kampanja, kako je rekla za RSE profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu Danica Popović, traje od prvog dana od kada ova vlast postoji: "Sad se samo javlja u ovom obliku. Kao u reklamnom spotu stalna priča: najveći rast, najuspešnija zemlja u region. Građanima Srbije to deluje kao svakodnevna aktivnost vlasti i ispiranje mozga".
Najsporiji rast u regionu
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić izjavila je sredinom decembra da je ostvaren privredni rast od 4,5 odsto, "koji je najveći u Evropi", i da 10 godina zemlja nije imala dinamičniji rast.
Međutim, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Vladimir Gligorov ističe da je Srbija, posle Hrvatske i Grčke, u poslednjih desetak godina zemlja sa najsporijim privrednim rastom na Balkanu, a najverovatnije i u Evropi.
Tačno je da je u 2018. godini ostvaren rast nešto veći od 4 odsto, ali je prethodne 2017, ta stopa iznosila samo 1,9 procenata. Sveukupno, kako navodi profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić, Srbija je od 2012. kada je Srpka napredna stranka (SNS) došla na vlast ostvarila kumulativni rast od 13 odsto, a zemlje Centralne Evrope više od 20 procenata. On je na tribini na Filozofskom fakultetu u Beogradu kazao da je Srbija od 2008, kada je izbila svetska ekonomska kriza, do 2018. ostvarila rast od 13,6 odsto, a centralnoevropske zemlje u tranziciji 25 procenata.
Prema rečima glavnog urednika nedeljnika NIN Milana Ćulibrika, u tom periodu su ostvarene više stope rasta i u većini zemalja regije: Albaniji 16.5, u BiH i Makedoniji 17, Bugarskoj 18, u Crnoj Gori skoro 21, a u Rumuniji skoro 31 odsto.
"Jedini period kad smo nešto bolje relativno prošli, bio je period ekonomske krize. Srbija je 2009, imala pad od 2,7 odsto, dok je prosečan pad u zemljama centralne Evrope te godine bio 7,5 procenata. Znači, mi smo tu krizu što se tiče ekonomske politike dobro pregurali, ali se u tom periodu gomilaju strukturni problemi u javnim preduzećima, gde se odustaje od njihovog restrukturiranja, imamo čak i neke korake nazad. U tom periodu se gomilaju i problemi u bankama, i de fakto se stvaraju klice nekih budućih problema koji će ometati rast privrede Srbije", ističe profesor Arsić.
Inače, te 2009. na vlasti je bila Demokratska stranka (DS) sa koalicionim partnerima, koju naprednjaci optužuju da je uništila srpsku ekonomiju.
Mit o pljačkaškoj privatizaciji
Osim napada aktuelnih vlasti na svoje prethodnike, i u znatnom delu javnosti postoji ubeđenje da je Demokratska opozicija Srbije (DOS) nakon smene Slobodana Miloševića 2000. godine loše vodila zemlju sa mnoštvo korupcionaških afera, uključujući i "pljačkašku privatizaciju", kako su je mnogi doživljavali. Zbog toga je deo razočaranih proevropskih orijentisanih građana apstinirao na izborima 2012. (takozvani beli listići), a što je u velikoj meri doprinelo pobedi Srpske napredne stranke.
Profesor Madžar smatra da je priča o "pljačkaškoj privatizaciji" neka vrsta mita.
"Ni jedna privatizacija nije sjajna, jer je to veliki poduhvat koji ranije nije preduziman i o kojem nema iskustava. Da je bilo više i boljih kupaca, sigurno bismo povoljnije prodali ta preduzeća koja su nam ostala. Tu postoji jedna optička varka. Ljudi misle da preduzeća vrede više nego što je njihova stvarna vrednost, pa se čude što su neki poslovni ljudi kupili pojedine firme za dva ili tri evra. Firma ne vredi onoliko koliko se dobija na osnovu utiska kad se gledaju postrojenja, zgrade i tako dalje, nego onoliko koliko proizilazi iz njenog bilansa. Sve te firme su bile veoma zadužene i mnoge su čak imale negativan kapital", ističe Madžar.
Tokom 1990-ih zbog ratova, sankcija, ali i loše ekonomske politike, vrednost kapitala je smanjena za 40 odsto, zbog čega je startna pozicija Srbije bila veoma loša kada je došlo do njenog otvaranja prema svetu. Deo te politike, koja je rezultirala pljačkom oko 10 milijardi evra, prema proceni ekonomskog analitičara Mijata Lakićevića, preko hiperinflacije, piramidalnih štedionica i drugim metodama, bili su i radikali, a sada čelnici Srpske napredne stranke.
Ipak, u narednih osam godina, kako navodi Milojko Arsić, privreda Srbije je ostvarila kumulativni rast od 60 odsto. Prosečno godišnje oko 5,8 odsto i to je period njenog najbržeg rasta u poslednjih 40 godina, tačnije od Titove smrti.
"Kada slušate vesti, to je najgori period u našoj istoriji", podseća Arsić.
Doduše, ta visoka stopa se delimično može objasniti i niskom startnom osnovom, jer uprkos pozitivnim rezultatima, Srbija tada, a i još uvek, nije dostigla predratni nivo bruto društvenog proizvoda. Od 2006. počele su da se pojavljuju klice budućih problema, jer je, po Arsićevim rečima, došlo da zastoja u sprovođenju strukturnih reformi, odnosno reformi javnih preduzeća, državne administracije i slično.
Veći dug nego za vreme prethodnih vlasti
Vlasti se takođe hvale da su drastično smanjile javni dug i da nikada nije bio niži - 54 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP). Međutim, stručnjaci ističu da je stvarni dug 56,7 odsto BDP, ali da su nadležne institucije promenile metodologiju obračuna društvenog proizvoda što omogućava da se prikaže manja zaduženost.
Što je još važnije, Srbija se, prema rečima profesora Madžara, od 2012. mnogo brže zaduživala nego u prethodnom periodu do 2008, nasuprot optužbi naprednjaka na račun prethodnih vlasti da su zemlju dovele do dužničkog ropstva.
DOS je nakon pada Slobodana Miloševića zatekao dug od 14,2 milijardi evra ili duplo više od bruto domaćeg proizvoda (200 odsto). DOS je uspeo da izdejstvuje veliki otpis nasleđenog duga još iz vremena bivše Jugoslavije. "Nama su Rimski i Londonski klub otpisali nekih četiri milijardi dolara. To sadašnja vlast u ono vreme kada je još bila na radikalskim pozicijama, ni slučajno ne bi mogla da ostvari. Tako da je i na planu duga taj period bio veoma uspešan", kaže Madžar.
Tako je javni dug Srbije na kraju 2008 iznosio 8,8 milijardi evra, odnosno nepunih 27 odsto BDP-a. Zbog izbijanja svetske ekonomske krize dug raste i krajem 2011. dostiže 14,8 milijardi evra, odnosno 43 odsto BDP-a. Naprednjaci po dolasku na vlast takođe nastavljaju da pozajmljuju i dug dostiže krajem 2015. godine 24,8 milijardi evra ili 70,4 odsto BDP-a (po staroj metodologiji 74,7). Dakle, zadužili su se za dodatnih 9,7 milijardi evra, a demokrate za 6,5 milijardi i to u vreme izbijanja svetske ekonomske krize.
Kašnjenje u fiskalnoj konsolidaciji je drugi razlog za spori rast u ovoj deceniji. Milojko Arsić podseća da je većina zemalja to uradila već 2011. godine, a Srbija tek 2014.
"Dakle, prethodna vlada je kasnila nekih godinu i po dana, a naredna vlada koju je formirao SNS, dve godine. Prethodna vlada je bila slaba, fragmentirana, sa mnogo stranaka, i nije imala snage da sprovede potrebne mere fiskalne konsolidacije. Nova vlada, formirana 2012. je došla sa potpuno nerealnim idejama kako to učiniti. Tada su tvrdili da će izvršiti prepakivanje dugova, ali se to nije dogodilo i nismo napravili uštede po tom osnovu. Bilo je jasno da je to nemoguće. Zašto bi neko ko nam je odobrio ranije kredit sa 6, odnosno 7 odsto kamate, pristao da to zameni sa kreditom sa 2 ili 3 odsto kamate?", komentariše Arsić.
Arsić ističe da je sredinom 2012. Fiskalni savet izašao sa idejom fiskalne konsolidacije koji, da je primenjen tada, kada je javni dug iznosio 15 milijardi evra, mogao da prođe bez smanjivanja plata i penzija. "Tada je bilo samo potrebno da se poveća PDV, plate i penzije zamrznu jedno dve godine. Međutim, očito je da su prve dve godine izbegavane nepopularne mere kako bi se učvrstila vlast", kaže.
Prema njegovom mišljenju, program fiskalne konsolidacije, ako se izolovano posmatra, dao je relativno dobre rezultate jer je smanjen fiskalni deficit koji je tada bio najveći u Evropi. Međutim, tada su morale da se primene mnogo bolnije mere kao što su smanjenje plata u javnom sektoru i penzija.
Profesorka Popović međutim smatra da je finansijska konsolidacija veliki uspeh sadašnje vlasti, mada jedini. Ona ističe da je Srbija prestala sa ogromnim zaduživanjem i nije više na ivici bankrota kao što je bila u prvoj godini kada je SNS došao na vlast. Ovaj program je, prema njenim rečima, verovatno sproveden na zahtev Nemačke, jer nije želela ponavljanje grčkog scenarija.
"To je zaista ogroman uspeh i nešto što prethodna vlast nije uradila jer nije imala jedinstvenu vladu, već je bila koaliciona. Nisu o tome vodili računa i to jeste njihov ogroman greh. Ako je jedna neuka i prilično nestručna vlada, kao što je ova Vučićeva, to uspela, sigurno je mogla i ona prethodna, ali nije imala političke volje. Mislim da uvek kada neko povuče odličan potez, treba reći da je to odličan potez, makar se on zvao Aleksandar Vučić. Ako se tako ne radi, već samo tvrdi da je 'odvratan', onda nemate kriterijum za izbor sledeće vlasti. Ja, koja sam hiljadu posto za izbor sledeće vlasti, moram da znam šta neko radi dobro, a šta loše i šta ja želim od tog nekog drugog. Ako se samo želi personalna promena vlasti, ne znam kuda ta priča vodi. Dakle, to je veliki uspeh koji ne treba potcenjivati, ali je zato sve drugo - od partijskog zapošljavanja, burazerske ekonomije - mnogo gore nego kod prethodne vlasti," ocenjuje Popović.
U svakom slučaju, vlasti se sada hvale suficitom u budžetu, ali su joj na ruku išle neke okolnosti, poput niskih cena energenata i kamate.
Prepreke izvozu
Jačanje dinara je takođe omogućilo da javni dug procentualno opadne u odnosu na bruto društveni proizvod. Od početka 2017. godine srpska nacionalna valuta je ojačala prema evra za oko 5 odsto, a prema američkom dolaru 10 procenata. Pri tom su dve trećine spoljnog duga Srbije indeksirane u ove dve valute.
Ekonomski analitičar Mijat Lakićević smatra da je kurs dinara precenjen za 15-20 odsto, što pogoduje vlasti zbog smanjenja duga. To ide u prilog i ostalim dužnicima, kao i uvoznicima i drugim interesnim grupama, ali obeshrabruje ionako slab izvoz, što dugoročno može imati pogubne posledice.
Nizak standard
Iako se vlast hvali i velikim povećanjem plata, prema saopštenju Ministarstva finansija, ona iznosi 417 evra, dok je, na primer, u susednoj Bosni i Hercegovini 440 evra, tako da je i po tom osnovu Srbija pri dnu u regionu.
Ako se ima u vidu da su za vreme prethodne vlasti zarade povećane nominalno u evrima za četiri puta (sa 90 na 360 evra), onda njihov rast od 57 evra za sedam godina vladavine naprednjaka nije impresivan. Pri tom mnogi zaposleni u pompezno otvorenim preduzećima primaju uglavnom 25-300 hiljada dinara, što je tek nešto više od 200 evra.
Mnogo je gora situacija sa penzijama. One su za vreme vlasti DOS-a skočile sa 75 na 210 evra. Međutim, padaju nakon izbijanja globalne krize. Milan Ćulibrik navodi da su 2010. realno pale za 5,6 odsto, 2011. za 3,6 procenta, onda su na početku finansijske konsolidacije nastavile pad za 5,5 odsto 2015, potom neznatno porasle za 0,1 odsto 2016, da bi ponovo pale 2017. za 1,2 procenta i napokon 2018. porasle za 3,9 procenta.
"Oni koji su otišli 2009. u penziju imaju manju penziju za 17 odsto nego ranije, a penzije nikada 'veće'", konstatuje Ćulibrk.
I kada je reč o iskorenjivanju siromaštva, situacija nije ružičasta. Sa 8,6 odsto siromašnih 2006. godine, kada je počeo da se meri ovaj problem, taj broj je sveden sada na 7,4 odsto. To znači da je ovim tempom potrebno još 40 godina da bi se siromaštvo približilo nuli. Aktuelna vlast propagandom pokušava da prikrije činjenicu da je u poslednjih pet godina, srpska ekonomija među najsporije rastućim u Evropi, a da su zarade niže još samo u Albaniji i Makedoniji.
Probijeni mnogi rokovi
Uprkos problemima, vlast ne posustaje u kampanji koja ima za cilj da prikaže Srbiju kao "veliko gradilište". Tako je Vučić kazao da je otvorio 120 fabrika, najavio gradnju osam stadiona, zatim da će 14 modernizovanih migova krstariti "našim nebom", spajanje koridora 10 i 11. Ministarka za infrastrukturu Zorana Mihajlović najavljuje novi investicioni ciklus sa ulaganjima od 5 milijardi evra. Međutim, realnost je da na više od polovine pruga vozovi idu maksimalno 60 kilometara na sat.
Poduga je lista obećanja. Međutim, mnoga nisu ispunjena, odnosno odavno su probijeni svi rokovi. Po tome je naročito "čuven" Koridor 10, koji se smatra žilom kucavicom. Tako je Milutin Mrkonjić, ministar za saobraćaj i u DOS-ovoj, a potom u naprednjačkoj Vladi, izjavio 2011. godine da će Koridor 10 biti završen do sredine 2013! Potom je ministarka Mihajlović najavila krajem 2014. završetak radova na ovoj saobraćajnici do 2016! Onda je Aleksandar Vučić rekao 2016. da će 2017. taj posao biti okončan i da će Srbija tada "imati više kilometara autoputa od Hrvatske"!
Sada, početkom 2019, Koridor 10 još nije gotov. Doduše, ministarka Mihajlović najavljuje da će radovi biti završeni do sredine 2019, ali verovatno ni same vlasti nisu sigurne u to, a kamoli građani. Očito problem nisu nerealni planovi, već brojne afere, malverzacije, tako da je na pojedinim deonicama ispucao asfalt, a da put još nije pušten u saobraćaj. Potporni zid u Grdeličkoj klisuri se rušio tri puta. Deonica od Uba do Lajkovca na Koridoru 11 je, prema priznanju same ministarke Mihajlović, "bukvalno pravljena od blata", tako da je podneta krivična prijava.
Vlast svaljuje odgovornost na izvođače, uglavnom strane. Međutim, postavlja se pitanje kako su sklapani ugovori i ko je tu sve od domaćih aktera umešan u korupciju. Takođe, vlasti u međuvremenu neumorno zasipaju javnost sa novim projektima, da bi se skrenula pažnja sa prethodno nezavršenih.
'Burazerska ekonomija'
Profesorka Popović smatra da je ključni problem "burazerska ekonomija", koja, po njenim rečima, funkcioniše potpuno isto kao u doba kada je ministar privrede bio Mlađan Dinkić i Demokratska stranka na vlasti, s tim što ova vlast to čini očiglednije.
Mehanizam je sledeći: Svaka firma ima javne nabavke preko kojih kupuje od onih koji su poslušni prema SNS. Od tog novca koji se daje, jedan deo odlazi firmi koja prodaje nešto državi, a nekoliko procenata u kasu partije na vlastiDanica Popović
"Mehanizam je sledeći: Svaka firma ima javne nabavke preko kojih kupuje od onih koji su poslušni prema SNS. Od tog novca koji se daje, jedan deo odlazi firmi koja prodaje nešto državi, a nekoliko procenata u kasu partije na vlasti". Ona dodaje da se sada to proteglo i na zaposlene u državnoj službi.
"Oni koji su u tom burazerskom postupku došli do posla preko veze, moraju deo svoje plate da daju kao donaciju vladajućoj partiji. Ona ima najviše para, pa će onda svi prema njoj biti poslušni. Potom će ona kad je kampanja zvati telefonom maltene svakog građanina ove zemlje i podsećati ih da kada su dobijali radno mesto upisali 15 imena za koja garantuju da će glasati za SNS na izborima. Dakle, potpuno koruptivna mreža koja je zasnovana na tome da se ljudima više isplati da zadrže taj posao u ovoj situaciji gde posla nema, pa da to i prećute, nego da kažu neću da glasam i da dam donaciju od plate", ističe profesorka Popović.
Vladavina prava važnija od subvencija
U nastojanju da privuče strane investicije, država im nudi i do 10.000 evra po radnom mestu. Doduše, tu praksu je započeo još Mlađan Dinkić, ministar ekonomije dok je Boris Tadić bio predsednik Srbije.
Vladimir Gligorov smatra da je najveća greška tokom fiskalne konsolidacije bila smanjenje plata i penzija, čime je podstaknuta emigracija, kao i subvencionisanje državnih preduzeća i investitora.
"Umesto toga trebalo je da se sprovedu reforme državnog sektora i privrednih ustanova i obezbedi vladavina prava", ocenjuje Gligorov i ističe da je vladavina prava važnija od subvencija za sve "ambicioznije investitore".
Profesor Ljubomir Madžar smatra da je veliki promašaj što se naglasak stavlja na strane, direktne investicije.
"To nije dobro, ja bih voleo da se domaća akumulacija počne spominjati kao strateško opredeljenje. Nema zemlje koja se razvila na bazi tuđe akumulacije, dakle stranih investicija. Drugo, smatram da su te subvencije stranim investitorima pogrešna politika. Ona privredne subjekte ovde u Srbiji stavlja u neravnopravan položaj. Domaći poslovni ljudi su diskriminisani. Kad je nejednak položaj preduzeća, privreda je po definiciji manje efikasna", ističe Madžar.
On navodi da se politika ne okreće domaćoj akumulaciji jer se na tom planu ne mogu ostvariti brzi učinci, a političari imaju "kratak horizont odlučivanja". Oni žele brze rezultate, a u nekim domenima razvojne politike brzi rezultati nisu mogući.
"Najbolji rezultati često traže dugoročno planiranje. Toga kod nas nema, jer je sve politizovano. Politika ima mnogo veći uticaj u upravljanju celim društvom, nego što bi to bilo celishodno i korisno", konstatuje Madžar.
Naravno, posebno je pitanje kakva je priroda stranog kapitala, odnosno koliko su pojedine investicije transparentne, kao što je "Beograd na vodi". Miodrag Zec ističe da se kreira akumulacija, ali da ona odlazi javnim i tajnim kanalima u privatne ruke i inostranstvo.
"Zašto je sve na Kipru, u Belgiji, Lihtenštajnu... Pa, ti koji vode ovu zemlju znaju da ovo ne može dugo da se održi. Oni višak iznose napolje: i mi, i Rusi, i Kinezi, a onda se taj višak pod firmom stranog kapitala vraća ovde, jer je zaštićen međunarodnim ugovorima, arbitražama i tako dalje", kaže Zec.
Ruske i kineske investicije
Mada u ukupnoj spoljnotrgovinskoj robnoj razmeni Srbije članice Evropske unije imaju udeo od 63,7 odsto, Srbija se sve više okreće drugim destinacijama u nastojanju da privuče investicije, kao što su Kina, Rusija i arapski svet.
Profesor Madžar ističe da Srbija nije u situaciji da bira, jer je domaća akumulacija skoro na nuli, pa je svaka strana investicija dobro došla. Stoga su, prema njegovim rečima, kineske investicije u Železaru Smederevo i RTB Bor dobar potez, jer su to bila dva teška kamena o vratu, pošto je država morala da daje velike subvencije koje su iscrpljivale onemoćalu privredu.
Profesorka Popović navodi da Kina želi da uđe u Evropu i iz Srbije izvozi u Rusiju. To je njen strateški interes a i Srbija tu vidi svoj interes.
"Ekonomski je to necelishodno. Šta će Srbiji najprljavija tehnologija u 21. veku, a pri tom može da kupi čelik maltene duplo jeftinije nego da se proizvodi u Srbiji? To je politička odluka da ostane proizvodnja čelika," kaže.
Kineski kapital je sve prisutniji u Srbiji, bilo kroz investicije ili kreditiranje infrastrukturnih projekata. Pri tom, kao uslov se postavlja da kineske kompanije budu angažovane kao izvođači. Primer za to su "Pupinov most" u Beogradu, ili izgradnja pruge Beograd-Budimpešta. Vlasti u Beogradu se hvale da su to veoma povoljni aranžmani, uključujući i kredite sa najnižim kamatnim stopama. Međutim, u više navrata se pokazalo da su još povoljniji krediti Evropske obnove za obnovu i razvoj ili Svetske banke za Koridor 10 sa 1,19 kamatom, dok je na kineski oko dva odsto.
Takođe, sumnjičavost pobuđuje i vrednost pojedinih projekata. Na primer, modernizacija pruge Novi Sad-Subotica, po ravničarskom predelu, koju će obaviti kineske kompanije, koštaće 4,3 miliona evra po kilometru, dok će trošak rekonstrukcija pruge Niš-Dimitrovgrad, koju finansira Evropska banka za obnovu i razvoj, iznositi 2,1 milion evra po kilometru, iako je teren mnogo teži, uključujući i prolaz kroz Sićevačku klisuru.
Nema sumnje da se srpske vlasti mnogo lakše dogovaraju sa ruskim i kineskim partnerima, jer ne potenciraju previše na vladavini prava, transparentnosti kao evropski. Stoga se postavlja pitanje odnosno ko će sve imati koristi. Ukoliko posao krene loše, građani su tu da plate cenu a da često toga nisu ni svesni.
Izmicanje budućnosti
Dodatni izazov sa Srbiju u ovoj godini će biti, osim carina Vlade Kosova, usporavanje rasta u EU, naročito u Nemačkoj i Italiji kao njena dva ključna ekonomska partnera. Kako ističe Milojko Arsić, ako se nastavi fokus samo na makroekonomsku stabilnost, Srbija može tako da tavori decenijama. Za ozbiljniji rast od 5-6 odsto godišnje da bi se pristigle zemlje u tranziciji u Centralnoj Evropi koje su nekada bile iza Srbije, a kamoli zapadnoevropske, potrebno je više od toga, pre svega dobri zakoni i institucije koje ih sprovode.
"Postoje moćne interesne grupe kojima odgovara ovakvo stanje. To su pre svega ljudi u vladajućoj stranci čiji je cilj dugoročna vlast bez obzira na rezultate. Takva vlast postoji u Belorusiji, Crnoj Gori i još nekim zemljama, koja toliko kontroliše društvo da politički protivnici faktički nemaju šanse. Deo tog procesa je i bogaćenje, kako samih ljudi na vlasti, tako i ljudi u biznisu koji su blisko povezani sa njima. Znači, dok su propisi generalno loši za celu privredu, postoji deo domaćih preduzeća koji ima privilegovan status. Pitanje je koliko će EU da insistira na tome. Da li će dati prednost uspostavljanju dobrih institucija ili nekim geostrateškim interesima, poput recimo rešavanja kosovskog pitanja, odnosa sa BiH i Rusijom", ističe Arsić.
Danica Popović kaže da srpska ekonomija ne ide nikuda još od vremena Borisa Tadića.
"Potpuno je sve isto, samo što je sada očiglednije, što je ova vlast sve pogoršala: stanje u medijima, političkim slobodama i propadanjem zemlje na još jednom nivou. Ne može da bude veliki rast sa burazerskom ekonomijom. Dakle, ne ide na dobru stranu, ne ide na bilo koju stranu", ocenjuje Popović.
Obećanja Aleksandra Vučića o boljem životu, Miodrag Zec je uporedio sa trkom pasa i električnim zecom koji im sve vreme izmiče: "Srbima je prošlost lepša što je dalja. A naš vođa kaže da je budućnost takođe lepša što je dalja. Vučić nam izmiče budućnost. Taman kad dođe 2016. godina, kaže biće 2020-te, kad dođe 2020, kaže biće 2050.".
Dakle, ključno je pitanje kako izaći iz začaranog kruga u kome vlast preraspodelom, odnosno zavlačenjem ruke u džep građana kroz nerealni kurs dinara i razne namete, preusmerava kapital u posed privilegovanih. Ukoliko se ne uspostavi pravna i demokratska država, koja će istovremeno biti ekonomski efikasna, kako ističe profesor Zec, građanima će biti oteta budućnost.
Facebook Forum