Iskrenost je najbolja politika, govorio je Bendžamin Frenklin. Međutim, u makijavelističkom svetu u kome često cilj opravdava sredstvo - iskrenost se doživljava kao naivnost i utopizam, a ne vrlina. Kako kaže kineska izreka, opasno je biti iskren sa neiskrenima, pa se politika definiše, po rečima Voltera, i kao veština da se laže u pravi čas. Naravno, politika koja samo počiva na kalkulacijama i interesima, a ne i na vrlinama, donosi samo kratkoročne koristi njenim protagonistima, a ne i društvu kao celini. Na kraju, po onoj narodnoj da su u laži kratke noge, i sami nosioci takve politike dugoročno postaju gubitnici.
Svet je, svakako, daleko od antičkog ideala o vladavini najmudrijih i najpoštenijih, ali politika, koja je sve više lišena principa, malo kome donosi dobro.
To se naročito odnosi na Balkan, gde svaka država uprkos retorici o zajedničkoj evropskoj budućnosti, u osnovi gleda da se što bolje pozicionira, po pravilu na štetu drugih; da dobije što više a pruži što manje ustupaka, a ne da se iskrenom saradnjom dođe do rešenja od kojih će svima biti bolje. Od završetka ratova iz 1990-ih gotovo da nema primera da su dve ili više država pristupile rešavanju nekog problema po principu bona fide, već kalkulantski. Poslednji primeri to, takođe, potvrđuju.
Srbija tvrdi pazar sa EU preko Rusije
Čak ni prošlonedeljna poseta ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu - uprkos "carskom" dočeku, emotivnom naglašavanju istorijske i duhovne bliskosti te podudarnosti interesa - nije bila lišena kalkulacija. Zvanični Beograd koristi Rusiju da bi "tvrdio pazar" sa EU, a Moskva Srbiju da preko nje podriva uticaj Zapada na Balkanu.
Srbija računa na podršku Rusije da bi sprečila ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Predsednik SAD Donald Tramp je nedavnim pismom predsednicima Srbije i Kosova, Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju, u kojem ih poziva na postizanje sporazuma, nagovestio nameru Vašingtona da aktivnije posreduje u njihovim pregovorima. S obzirom da se SAD doživljava kao saveznik Kosova, Beograd želi da se i Rusija aktivnije uključi u te pregovore, kako bi ojačao svoju poziciju.
Istovremeno, Srbija nastavlja da sedi na dve stolice kada je reč o njenoj evropskoj orijentaciji. Naime, nema ničeg neuobičajenog to što nastoji da održava dobre odnose i sa zemljama koje nisu članice EU. Međutim, neuobičajena je grandioznost posete, jer je Putin dočekan maltene kao monarh, kao pop ikona, što nije karakteristično čak ni u odnosima između veoma bliskih zemalja. Time zvanični Beograd želi da poruči Briselu da neće pristati na sve ustupke koji se od njega traže na putu ka EU, te da može i promeniti svoju spoljnopolitičku orijentaciju.
Naravno, jasno je - u situaciji kada Srbija ostvaruje 70 odsto spoljnotrgovinske razmene sa članicama EU, a sa Rusijom manje od 10 procenata - gde je njen ekonomski interes. Međutim, u balkanskoj politici često nema racionalnosti pa su akteri spremni na sve opcije samo da očuvaju vlast.
Zapravo, Srbiji je stalo do EU samo zbog ekonomske koristi, a ne vrednosti koje ona baštini. Međutim, pitanje je da li su zvanični Beograd i većina građana spremni da prihvate bolne kompromise oko Kosova, imajući u vidu i da je članstvo u EU na "dugom štapu", i zbog "zamora od proširenja", a i nužnosti sprovođenja ostalih reformi, koje srpske vlasti nerado čine, pre svega u vladavini prava i demokratizaciji.
Doduše, ni ostale balkanske zemlje se nisu pretrgle od evropskih vrednosti. Jedina je razlika što, osim ekonomskih razloga, one žele u evropski klub i da bi u njemu, uz članstvo u NATO-u, ojačale svoju bezbednost.
Predizborna upotreba Putina
Takođe, Vučić je nastojao da iskoristi Putinovu posetu i da ućutka domaće kritičare, koji ga optužuju da je spreman da "proda" Kosovo, ali i da ojača svoju poziciju posle višenedeljnih antivladinih protesta. Stoga se okupilo nekoliko desetina hiljada građana ispred Hrama Svetog Sava, koji su uglavnom došli u organizaciji vlasti, što je - osim dobrodošlice Putinu - imalo i za cilj da pokaže da predsednik Srbije i dalje uživa najveću podršku u zemlju. To je simbolički trebalo da ilustruje transparent "1 od 300 miliona", nasuprot geslu antivladinih protesta: "1 od 5 miliona".
Pošto je, prema nekim istraživanjima javnog mnjenja, Putin popularniji u Srbiji čak i od samog Vučića, lider naprednjaka će itekako igrati na kartu svojih bliskih odnosa sa ruskim predsednikom, sa kojim se sastao 14 puta, kao jednim od aduta na sve izvesnijim prevremenim izborima. Tako je moskovski dnevnik Komersant naslovio tekst iz Beograda: "Državni Srbin Ruske Federacije - kako je Aleksandar Vučić u Srbiji sa zadovoljstvom postao senka Vladimira Putina". Ovaj list navodi da ruski predsednik može da pomogne predsedniku Srbije da izađe iz škripca, "pošto je pozicija Putina u Srbiji mnogo čvršća nego Aleksandra Vučića".
Doduše, Putin nije udovoljio Vučićevoj molbi da se obrati okupljenima, koje je kratko pozdravio rečima: "Hvala za prijateljstvo", želeći da izbegne davanje podrške samo jednoj ličnosti u Srbiji. Kako ističe analitičar Boško Jakšić, Vučić ne uživa veliko poverenje u Moskvi.
"Putin je svoje akcije usmerio prema srpskoj javnosti u kojoj raste rusofilija ili putinofilija. Taj ruski uticaj je onda daleko stabilniji kada vi imate podršku široke javnosti u Srbiji, nego podršku jednog lidera - koliko god on delovao moćan."
S druge strane, po mišljenju lidera Narodne stranke Vuka Jeremića, Vučić je igrao na to da će zapadni lideri kada vide ogromnu masu ljudi koja je došla da pozdravi Putina postati dodatno tolerantniji prema autokratskom ponašanju predsednika Srbije, u nadi da on neće odustati od formalne posvećenosti Evropskoj uniji.
Doček kao u ruskoj guberniji
Zbog sankcija SAD i EU nakon aneksije Krima Rusija se našla u delimičnoj međunarodnoj izolaciji, makar u ovom delu sveta, pa je poseta Beogradu bila i prilika, kako ističe Maksim Samorukov iz Centra Karnegi u Moskvi, da pokaže da postoji "ruski uticaj u svim delovima sveta". On smatra da je Balkan "nebitan" za Kremlj i ne predstavlja "prioritet za rusku spoljnu politiku".
Ipak, osim grandioznog dočeka - koji mu nije priređen ni u Moskvi bliskoj Belorusiji, a teško da bi sada i nekoj ruskoj guberniji mogao da računa na oduševljenje građana zbog penzione reforme - Putin je došao u Beograd i zbog konkretnih interesa.
On uviđa da slabi uticaj Moskve na Balkanu nakon ulaska Crne Gore u NATO, a i Makedonija je pred vratima ove alijanse. Stoga Srbija ostaje poslednji "mostobran" za ruski uticaj u ovoj regiji. Zvanični Beograd je proglasio vojnu neutralnost, ali u Moskvi se pribojavaju da bi Srbija mogla da uđe neformalno, "na mala vrata" u NATO, imajući u vidu da nijedna postkomunistička zemlja nije postala članica EU a da se prethodno nije usidrila u Severnoatlantskoj alijansi.
Takođe, u slučaju postizanja sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom, Beograd bi imao veću mogućnost uticaja u svojoj nekadašnjoj južnoj pokrajini kao deo NATO kišobrana. Bez obzira na animozitet u srpskoj javnosti prema Severnoatlantskom savezu zbog bombardovanja 1999, Rusija smatra da je Srbija preduzela mnoštvo koraka prema ovoj alijansi, što potvrđuju sve učestalije zajedničke vežbe njihovih armija. U svakom slučaju, bilo kakvo članstvo Srbije u NATO - formalno ili neformalno - jeste "crvena linija" za Moskvu.
Dakle, Rusija teži da veže što više za sebe Srbiju uz mala ulaganja, u čemu je veoma vešta. Svesna je da ne može da spreči evroatlantske integracije Balkana, ali efikasno koristi svaku pukotinu da taj proces uspori i omete.
Istovremeno, kosovsko pitanje je dosada obezbeđivalo Rusiji uticaj na Balkanu, pre svega u Srbiji koja računa na podršku svoje velike saveznice u Savetu bezbednosti. Međutim, stav Vučića da vreme ne radi za Srbiju i da treba što pre da postigne dogovor sa Kosovom, koji bi uključivalo i korekcije granica, na prvi pogled nije u interesu Moskve. Rusiji najviše odgovara zadržavanje status kvo, jer joj garantuje uticaj u ovoj regiji i istovremeno opravdava njenu politiku u Ukrajini.
S druge strane, upravo razmena teritorija između Srbije i Kosova bi mogla da bude u interesu Rusije kako bi insistirala na sličnom rešenju i za Republiku Srpsku i na taj način proširi uticaj na Balkanu s obzirom na privrženost Milorada Dodika Moskvi. Takođe, da pokuša da iskoristi kao izgovor za određene modele rešavanja krize u Ukrajini.
U svakom slučaju, Kosovo je sigurno bila važna tema u razgovorima Putina i Vučića, ali je ostalo nejasno da li su usaglasili stavove ili su ostale razlike sa njihovog sastanka u oktobru prošle godine u Moskvi, o čemu su pisali ruski mediji.
Neizvesni "Turski tok"
Na ekonomskom planu, Srbija je ključna tranzitna ruta za transport ruskog gasa preko "Turskog toka" ka Evropi. Naravno, sudbina ovog projekta zavisiće najviše od treće strane, tačnije od EU.
A da se iza pompezne koreografije o slovenskom bratstvu kriju veoma ogoljeni interesi, potvrđuje i primer Naftne industrije Srbije (NIS) koja je prodata 2008. godine ruskom "Gazpromnjeftu" za samo 400 miliona evra, što je tadašnja vlast u Beogradu pravdala budućom dobiti od tranzitnih taksi kada se izgradi gasovod Južni tok. Moskva je zbog spora sa EU odustala od pomenutog projekta 2014, ali u Beogradu niko nije potegao pitanje eventualne revizije sporazuma o prodaji NIS-a.
Videće se kakva će biti sudbina 26 sporazuma o ekonomskoj saradnji, od kojih su najkonkretniji u obnovi železničke infrastrukture, dok su drugi za sada uglavnom "pisma o namerama".
U međuvremenu, Srbija već nekoliko godina traži od Rusije da omogući bescarinski uvoz automobile "fiat 500" iz Kragujevca. Međutim, Moskva zahteva recipročni aranžman tako što bi se ruski automobili izvozili u Srbiji takođe bez carine. S obzirom da su znatno jeftiniji, to bi dodatno otežalo položaj kragujevačke fabrike.
S druge strane, Rusija je nezadovoljna odbijanjem Srbije da dodeli diplomatski status njenom humanitarnom centru u Nišu, za koji EU i SAD tvrde da služi kao obaveštajni punkt.
Dakle, iza simboličke politike o slovenskom bratstvu i sabornosti, koju treba da ovekoveče i potpisi Putina i Vučića na fresci Isusa Hrista u Hramu Svetog Save, stoje veoma konkretni i ne uvek saglasni interesi Beograda i Moskve. To je svakako legitimno, jedino se postavlja koliko su jedni prema drugima iskreni u njihovom iskazivanju.
Nedoslednost Evropske unije
U balkanskom galimatijasu ni Evropska unija nije odlučna pa ni uvek dosledna. Sada poziva Kosovo da ukine carine od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije i BiH, ali taj pritisak nije dovoljno odlučan, iako ima instrumente s obzirom da ono teži članstvu u EU. Ne oglašava se ni povodom izjava u Prištini i Tirani oko ukidanje granice između Kosova i Albanije, tačnije zajedničkoj kontroli graničnih prelaza, na šta su u Beogradu burno reagovali tvrdnjom da "EU i SAD ćute pred rađanjem Velike Albanije".
Naravno, s obzirom da je reč o dve susedne zemlje u kojima uglavnom žive pripadnici istog naroda, neprirodno je postavljati granične barijere u njihovoj komunikaciji. Međutim, takav stav na trusnom Balkanu, čak i kada je reč o zajedničkim graničnim prelazima u tehničkom smislu, ima i političke konotacije, pa se po sistemu spojenih sudova odmah zaziva ideja Velike Srbije i drugi nacionalistički koncepti. Stoga je potreban oprez, razboritost, otvorenost i iskrenost u razjašnjavanju ovakvih namera s obzirom na zapaljivo stanje u regiji.
Međutim, Brisel ne reaguje odlučno u pomenutim slučajevima, jer ne sankcioniše ni ponašanje Milorada Dodika koji dovodi u pitanje celovitost BiH i priziva dan kada će se Republika Srpska biti nezavisna a onda ujediniti sa Srbijom, zatim kršenje demokratskih normi u Srbiji, Crnoj Gori, a toleriše i ultradesničarske ispade u Hrvatskoj.
Evropskoj uniji, koja je zaokupljena sa mnoštvo unutrašnjih izazova, sada se "obija o glavu" dugogodišnja strategija igranja na kartu jakih lidera na Balkanu, pre svega Aleksandra Vučića u Srbiji kao garanta da će biti postignut sporazum sa Kosovom. Tako ga je austrijski kancelar Sebastijan Kurc nazvao "sidrom stabilnosti".
"Za njih je odlučujuće da Vučić u skladu sa preporukama Međunarodnog monetarnog fonda smanjuje deficit budžeta i da se drži kursa evropskih integracija i normalizacije odnosa sa Kosovom…Vučić je za Evropljane pragmatičan političar i to neće promeniti ni njegova proruska retorika ni prijateljstvo sa Putinom", ocenjuje nemački Velt.
Međutim, šest godina nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, skoro ništa od njega nije primenjeno. U međuvremenu, Srbiju potresaju građanski potresi, a smanjenje budžetskog deficita, na čemu insistira MMF, ostvaruje se na štetu standarda građana Srbije. Ista je matrica i u drugim balkanskim državama.
Dakle, politika "stabilokratije", koju podržava Brisel, znači da će balkanske države jednoga dana ući u EU sa sistemima formalne demokratije, ali u suštini nereformisana autoritarna društva i tako pridružiti rastućem bloku populističkih članica.
Naravno, pod pretpostavkom da će doći do prijema balkanskih zemalja u EU, imajući u vidu "zamor od proširenja". Kako je svojevremeno izjavio bivši zvaničnik Evropske komisije Aksel Sotiris Valden (Axel Wallden), više godina se verovalo da EU može dobiti i jare i pare: politika proširenja bi ostala na snazi iako bi perspektiva članstva ostala zamagljena. Taj pristup je naglašavao veću važnost puta nego samog članstva, verujući u "transformativnu moć" politike proširenja.
Međutim, kako je izjavio pre dve godine za Radio Slobodna Evropa Volfgang Petrič, bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, nijedna strana nije iskrena do kraja. "Mi u EU se pretvaramo da zemlje regije mogu da se pridruže - ako ispune kriterijume - a i balkanski lideri se pretvaraju da žele da se učlane i obave svoj deo posla. Međutim, to je posao na tehničkom nivou", dodaje Petrič.
To znači da izostaju suštinske reforme. Zbog toga postoji opasnost da pre nego što se one sprovedu, nacionalističke snage odnesu prevagu i ponovo zapale region ali i uzdrmaju ceo stari kontinent, kao što je to bilo 1990-ih.
Kosovske carine zarad političkog cilja
Kosovske carine od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije i BiH su još jedan primer kako se pritiskom, a ne pregovorima, pokušava ostvariti sopstveni interes. Svakako da postoji velika neravnoteža u trgovini između Srbije i Kosova, jer Beograd ne dozvoljava uvoz robe na kojoj piše "Republika Kosovo", što je politički motivisano. U tom smislu bi imao logike potez Prištine kojim bi pokušala da privoli Beograd da osigura ravnopravne uslove za robnu razmenu.
Međutim, uvođenje carina da bi se primorala Srbija da prizna nezavisnost Kosova, može samo voditi daljem zaoštravanju stanja. Pri tom, vlasti u Prištini se oglušuju o zahteve EU i SAD da ukinu carine, iako teže članstvu u evroatlantskim strukturama. Možda su računale da iskoriste izvesne nesuglasice između Brisela i Vašingtona. Doduše, dobri poznavaoci prilika na terenu smatraju da bi se Vlada Kosova teško odlučila na ovu radikalnu meru makar bez prećutne saglasnosti Vašingtona. Takođe, možda SAD tolerisanjem ovog poteza nastoje da ublaži nezadovoljstvo na Kosovu zbog početka rada Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu u Hagu.
Poslednjih dana Vašington vrši pritisak na prištinske vlasti da ukinu carine.
Istovremeno, Vučić lakonski odgovara da je bitno da međunarodna zajednica saopšti da li će uskoro biti ukinute kosovske takse na robu iz Srbije, odnosno da li će biti nastavljen dijalog, kako bi znao da li da se organizuju vanredni izbori ili ne.
"Ako nema dijaloga, nema smetnji da idemo na izbore. Zato je bitno da znamo žele li oni razgovore... Mislim da je važno da vodimo računa o državnim interesima. I zato hoćemo odgovor od Evropljana i Prištine. Ako neće da bude ukidanja taksi, onda da pružimo šansu i Haradinajevoj ideji da me skinu sa vlasti. A to se radi na izborima", rekao je Vučić.
On na taj način želi da proveri raspoloženje građana oko kompromisnog rešenja za Kosovo, koje najavljuje poslednjih meseci, bolje rečeno da se zakloni iza njihove volje za bolne ustupke koje bi morao da učini ako želi da Srbija uđe u EU. U međuvremenu, Vučić želi da zacementira svoju vlast ne toliko u strahu od još uvek slabašne opozicije, koliko da pokaže Zapadu da je on nezaobilazni faktor kako bi predupredio bilo kakva razmišljanja u Briselu i Vašingtonu o traženju političke alternative u Srbiji.
Naličje međusobnog podozrenja i netrpeljivosti na Balkanu je neiskrenost, pa i laži i podmetanja.
Politika je postala sve više nadgornjavanje, pa čak i podvaljivanje ili korišćenje raznih instrumenata pritiska, uključujući i ogoljenu silu, da bi se druga strana primorala da pristane na ustupke, bez obzira da li su štetni po nju, a manje počiva na argumentovanim pregovorima i konsenzusu koji vodi računa o opštem dobru. Loše posledice takve politike na Balkanu tek će se osetiti u budućnosti.
Facebook Forum