Pravnik i poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić dobio je veliki broj nagrada i priznanja stručne i šire javnosti za svoj rad od 2004. godine do danas – bio je Najevropljanin, Reformator godine, Vitez poziva, Ličnost godine, Dobar primer Novog optimizma… Dobio je priznanje za građansku hrabrost, za borbu protiv korupcije, za slobodu medija, za doprinos Evropi, za toleranciju, za unapređenje prava žrtava, za ljudska prava…
Od države nije dobio ni jedno priznanje, dobio je samo u poslednjih godinu i po dana 19 tužbi, uključujući najnoviju zbog zahteva da se stavi na uvid javnosti biografija tužiteljke Sanje Đurić koja vodi slučaj nezakonitog rušenja u Savamali za potrebe projekta "Beograd na vodi".
Za taj, kao i za slučaj pada vojnog helikoptera 2015. godine, prilikom spasavanja bebe kada je pod nerazjašnjenim okolnostima pokušao po jakom nevremenu da sleti na beogradski aerodrom, niko nije do sada odgovarao. Kao što javnost nije dobila odgovor na mnoga pitanja u vezi sa imovinom gradonačelnika Beograda Siniše Malog.
Rodoljub Šabić je prvi Poverenik za informacije od javnog značaja koji na tom poslu radi od 2004. Za Radio Slobodna Evropa se priseća kako je od institucije koja nije imala ni kancelariju, ni osnovni materijal za rad, postala resprektabilna adresa sa snažnim stručnim timom kome se obraća hiljade građana.
RSE: Republičko javno tužilaštvo vas je tužilo što ste tražili da se objavi biografija Sanje Đurić, tužiteljke u slučaju "Savamala", rušenja u centru Beograda za potrebe projekta "Beograd na vodi". Kako se dogodio takav obrt? Vi ćete doći na sud, umesto onih koji su nepravno u noći rušili objekte u centru Beograda!
Šabić: To su dve odvojene stvari. Tačno je, tužilaštvo je podnelo tužbu za poništaj akta poverenika, kojim sam naložio da se građaninu stavi na raspolaganje traženi dokument u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informaciji. Tužilaštvo je pre toga odbilo da da traženi dokument. Građanin se žalio meni i ja sam to naložio.
Tužba je, prepuštajući sudu definitivnu odluku, zasnovana na dve premise. Republički tužilac može napasti akt Poverenika, može napasti bilo čiji akt, i tražiti njegov poništaj pod pretpostavkom da je tim aktom povređen zakon na štetu javnog interesa. Ovde, u najmanju ruku, nije jasno ni jedno ni drugo.
Tužilac se poziva na odredbu zakona koja je prestala da važi. Poziva se na neku anahronu odredbu Zakona o javnim tužiocima, koja je dezavuisana Zakonom o tajnosti podataka. Biografija tužioca nije tajna. Nije to tajni agent, to je javni tužilac. Biografija svakog javnog funkcionera mora biti dostupna javnosti u svakom trenutku. Govorim o profesionalnoj biografiji. To sam i naložio. Još je manje jasno koji bi to javni interes bio ugrožen. Potpuno je nesporno da je pravo javnosti da zna koji to javni funkcioner godinu i po dana, nakon jednog dramatičnog događaja, nema javnosti šta da saopšti u vezi sa poslom koji radi. Ne bih to uopšte da karikiram, ali mislim da je interes javnosti toliko očigledan, da mi ta tužba deluje kao karikatura.
RSE: Pored tog slučaja, zanimljiv je i slučaj iz koga nikako da se ispetlja pravosuđe, a ni vi. To je slučaj pada vojnog helikoptera 2015. godine, prilikom spasavanja jedne bebe. Koliko ste za ova dva slučaja doneli rešenja i kakav je ishod?
Šabić: U slučaju "Savamala" su bila tri ili četiri rešenja, s tim što je odmah dato ime i prezime postupajućeg tužioca, nisu date informacije poput profesionalne biografije postupaćeg zamenika tužioca i nisu date informacije o tome šta je tužilaštvo uopšte preduzimalo po pitanju te teza da je tužilaštvo blokirano neaktivnošću policije, što je naravno moguća teza. Tužilaštvo stalno govori da nije moglo sprovesti istragu jer policija ne sarađuje.
Mi u ovoj zemlji imamo nešto što se zove tužilačka istraga koju smo uveli zakonom. Lično sam uvek bio protiv tog koncepta, ali su reformatori uveli to sa ponosom. Kako sada treba da se pomirimo sa činjenicom da je tužilačka istraga zapravo kozmetičko rešenje, da tužilac vodi istragu, ali da ne može ništa da uradi ako onaj, od koga zatraži da to uradi, to ne učini? Zbog toga je bilo traženo da tužilac kaže da li je protiv policajaca, koji su odbili da postupe po njegovom nalogu, nešto preduzeo. Da li je o tom ne postupanju obavestio nadležne državne organe, od ministra unutrašnjih poslova do parlamentarnog Odbora za pravosuđe? Da li je tražio pokretanje nekih disciplinskih prekršajnih ili krivičnih postupaka? To je ostalo tajna.
Slučaj "Helikopter" je unekoliko drugačiji. Vi ste potpuno u pravu, to je jedan tragičan, grozan slučaj. Mislim da ga još svi pamte kao ekstremno neprijatan. Tu je istraga trajala, ili je bar tako izgledalo, gotovo 15 meseci. Posle 15 meseci tužilaštvo je saopštilo da neće optužiti nikoga i da tu nema osnova da bilo ko bude gonjen. To je naravno privuklo pažnju vaših kolega novinara. Dva istraživačka portala su krenula sa legitimnim zahtevima da dobiju uvid u spis, konkretno, da vide belešku koja sadrži razloge zbog kojih je beogradski tužilac rekao da nikoga neće goniti. Pravo tužioca je njegovo diskreciono pravo da goni ili ne goni nekoga za krivična dela. To diskreciono ovlašćenje nije bez limita, nije to stvar slobodne volje, to je stvar činjenica i bitnih okolnosti. Prema tome, kada odluči da neće goniti, on treba javnosti da iznese razloge.
Zahtev je bio potpuno legitiman, ali je ipak odbijen. Poverenik je u oba slučaja doneo rešenje u kojem je naložio da se to omogući. To nije učinjeno i pored obavezujućeg rešenja poverenika. Izrekao sam dve novčane kazne tužilaštvu. Ni nakon toga nije postupano po rešenju.
Tu ima jedna interesantna stvar. I u tom slučaju je beogradski tužilac tražio od Republičkog tužioca da napadne tužbama Poverenika, da traži poništaj tog akta jer sam, navodno, i tu povredio nekakva zakon i ugrozio nekakv javni interes. Međutim, republički tužilac se u tom slučaju nije odlučio da podigne optužnicu.
Inače, u zadnjih godinu i po dana, 19 tužbi je podneto protiv Poverenika. To je jedna veoma zanimljiva statistika. Taj član 11, Zakona o upravinim sporovima, koji omogućava državnom tužiocu da traži poništaj bilo kog akta, bilo kog organa vlasti, ukoliko je aktom povređen zakon na štetu javnog interesa, omogućava tužiocu da tuži par hiljada različitih organa vlasti iz tih razloga koje sam spomenuo. Međutim, tuže isključivo poverenika. Ne znam nikog drugog koga je tužio. Izgleda da sam državni neprijatelj broj jedan, ili ja, ili institucija. Salim se, ali, naravno, taj podatak je vrlo indikativan.
Kako god bilo, ni nakon što je državni tužilac odbio konačan, izvršan akt Poverenika, u kome su kazne izrečene, u kome je od Vlade zatraženo da objavi informacije o predmetu koji je potpuno legitiman predmet interesovanja javnosti, da sazna razloge i presudu o slučaju tragedije helikoptera, gde nema ničije odgovornosti, to rešenje nije izvršeno.
RSE: Da li ta dva slučaja i slučaj gradonačelnika Siniše Malog pokazuju da postoje zaštićeni i nezaštićeni ljudi u ovoj državi?
Šabić: Bez ikakvog eufemizma, taj zaključak se prosto nameće. Možete biti manje ili više subjektivni, ili objektivni, ali to je više nego očigledno.
Zaboravimo ko je gradonačelnik. Govorimo o jednom visokom funkcioneru. Gradonačelnik Beograda je u toj nomenklaturi vrlo visoko. Možda formalno nije, možda je niži od nekih državnih funkcionera, ali objektivno, to je jedna od veoma važnih funkcija u ovoj državi. I za njega važe svi oni uzusi koji važe za sve druge funkcionere, uključujući i obaveze prema organima, kakva je recimo Agencija za borbu protiv korupcije, prema građanima, prema novinarima, prema javnosti.
Posle čitavog niza rešenja, o kojima ste govorili, premijer lično saopštava da on neće više biti gradonačelnik, ali to objašnjava nekakvom kampanjom koja se vrši prema njemu. Neću da špekulišem motivima i viđenjima premijera, ali to zaista deluje kao krajnje subjektivno. Okolnosti pre ukazuju na to da je gradonačelnik bio pod zaštitnim kišobranom, a ne pod kampanjom.
Rektorat Beogradskog univerziteta traži da se ispita valjanost njegove doktorske disertacije. Odmah nakon toga se raspadne etička komisija jer svi daju ostavke. Poverenik podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv gradonačelnika zbog zloupotrebe podataka osiguranika socijalne pomoći i stavljanja tih podataka u svrhu političke propagande. To je kršenje zakona. Prekršajni sud se izuzme od suđenja iz razloga koji nije predviđen zakonom. Agencija za borbu protiv korupcije odbija da da informacije vašim kolegama, u ovom slučaju portalu "Pištaljka", informacije na koje javnost nesporno ima pravo. Kada to sve uzmemo u obzir, onda zaista teško mogu da razumem kako se to može kvalifikovati kao kampanja.
RSE: Pošto vaša profesionalna biografija nije tajna, pročitala sam je. Stvarno je fascinantno koliko ste vi nagrada dobili za rad. Vi ste Najevropljanin, Reformator godine, Vitez poziva, Ličnost godine, Dobar primer novog optimizma. Dobili ste priznanje za građansku hrabrost, za borbu protiv korupcije, za slobodu medija, za doprinos Evropi, za toleranciju, za unapređenje prava žrtava za ljudska prava.... Ima li društvenog priznanja ili nagrade koju niste dobili?
Šabić: Ne znam, ali u svakom slučaju to jeste jedan veliki broj priznanja. Uvek kažem, bez obzira što sam ih ja lično dobio, zasluga nije samo moja. Uvek, i u svakoj prilici kada sam ih dobijao, naglašavao sam da je to zasluga jednog tima koji sam pravio godinama, na koji sam ponosan i bez koga se ne bi moglo uraditi to što je napravljeno.
Tu ima različitih priznanja. Neka budu i sentimentalne uspomene, jedno posebno. Recimo, sećanje na dragu prijateljicu koja na žalost više nije među živima. To je Verica Barać. Priznanje sada nosi njeno ime, ali u ono vreme, kada sam ga dobio, nije se tako zvalo pošto je Verica bila živa. Ima i dugih. Često se pominju mnoga, bez lažne skromnosti, impresivna priznanja, ali uvek ističem da ima jedna stvar koja je tu zanimljiva. Nikada nisam dobio ni jedno priznanje od vlasti.
RSE: Od države dobijate poziv na sud, a ovo su samo društvena priznanja nevladinih organizacija, udruženja, institucija...
Godine 2004. ste izabrani kao prvi Poverenik. Danas, 2017. godine, da li je ovo društvo svesnije svojih prava, i kada je reč o zaštiti podataka i prava na informacije?
Šabić: Više tu stvari ima koje bi vredelo analizirati. Pre svega, svedok sam nastanka i razvoja te institucije i to su stvari koje stvarno ne mogu da se porede. Sada, kada se setim početaka, oni su izgledali gotovo kao karikature. Šest meseci sam bio lišen bilo kakve podrške države, koja me je učinila visokim funkcionerom, čak i državnim organom. Ni dinar jedan, ni spajalicu, ni kvadratni metar prostora, ni telefon, ni stolicu, ništa nisam imao. Sve do polovine 2015. godine. To vreme sam trošio u saradnji sa nevladinim sektorom. Vodio sam kampanju za afirmaciju institucije i zakona, sve to u svojim resursima. Pečat te institucije sam platio svojim novcem. U šali kažem, kada se naljutim i dam ostavku, da nosim pečat kući. Imam račun za njega, on je moja privatna svojina. To izgleda zaista nadrealno iz ove perspektive.
Institucija je rasla polako. Danas je to jedan autoritativan državni organ. Prvo sam radio bez ljudi, a u ovom trenutku nas ima 70. To više nije mala kuća, ali naravno tu je jako puno posla, to je hiljade žalbi. Ilustracije radi: kada je mojoj švedskoj koleginici istekao mandat, poslala je jedno kurtuazno pismo svima sa kojima je sarađivala, kolegama po Evropi. U njenom pismu je pisalo kako se sa ponosom seća da je u toku mandata, koji traje pet godina, uspešno okončala 750 slučajeva. Bilo je sedmica kada je srpski poverenik dobijao po 750 žalbi. Onda možete da razumete koje su to relacije.
Uspeli smo da probudimo svest građana, novinara, o tome da je taj alat, taj Zakon o slobodnom pristupu informacijama, dobar. On se koristi svakodnevno. Obilje informacija se danas dobija i bez potrebe za intervencijom poverenika. Čak i informacije koje nekada nisu ni pomišljali da traže, a kamoli da dobiju. Napravljen je tu jedan solidan korak. Mislio sam da mi je to dalo za pravo da u nekoliko izveštaja, unazad par godina, kažem da u oblasti slobode pristupa informacijama imamo jedan dobar, kontinuirani, uzlazni i reverzebilan proces. Samo poslednje dve godine su me dovele u situaciju da moram da preispitam tu situaciju.
Zadnje dve godine govore o padu efikasnosti, o rastu nekih problema koji su odavno trebali da budu prevaziđeni. To su neki mehanizmi koji bi trebalo da obezbede kvalitetnu primenu zakona, a nisu pod kontrolom Poverenika, nego su pod kontrolom Vlade Srbije i Ministarstva za državnu upravu. Oni ne funkcionišu uopšte ili funkcionišu samo kozmetički ili simbolično. To nije moglo ostati bez posledica.
Kada je reč o zaštiti podataka ličnosti, tu je situacija zabrinjavajuće loša. Od kada je ta nadležnost uspostavljena, upozoravam na to sve redom, od nadležnih parlamentarnih odbora, do premijera, ali na žalost bezuspešno. Tu je situacija ponižavajuće loša.
RSE: Tu vi radite zapravo pionirski posao.
Šabić: I onaj prvi je bio pionirski posao.
Priča o zaštiti privatnosti je težak posao, u zemlji koja je godinama bila opterećena kolektivnim sistemima vrednosti, u kojoj je uvek sve kolektivno bilo važnije od ličnog i individualnog, bila to radnička klasa, bila to Komunistička partija, bila to nacija, narod, vera, pleme, konfesija. Jedno vreme je privatno i lično bilo skoro pežorativno. Ako je neko bio privatnik, skoro da je bio sumnjiv.
U jednom takvom višegodišnjem kontinuitetu, sada, dići na visok nivo, na lestvici vrednosti, lično i privatno, nije jednostavan posao. To zahteva ogroman angažman i napor cele države, a on izostaje. Kod nas se veći deo aktivnosti o zaštiti podataka o ličnosti sveo na aktivnosti Poverenika. Te aktivnosti su višestruko uvećane. Prve godine nadležnosti, u 2009. godini, bila je 85 predmeta u toj oblasti. U poslednjem izveštaju je bilo preko 2.500 predmeta. To je samo gašenje požara. Sve dok mi na globalnom državnom nivou ne definišemo strateški osmišljen pristup rešavanju tog problema, ništa se neće promeniti.
RSE: Kao skandal je primljena informacija o podacima koji su zatraženi od jedne zdravstvene ustanove u Kikindi i njenim psihijatrijskim pacijentima sa F dijagnozom. Velika je stvar da se jedna ustanova vama obratila sa pitanjem da li su ti podaci zaštićeni i da li policija ima pravo na njih.
Šabić: Nije to tako retka stvar. To se dešava sve češće. To je predupredilo neke druge ekscese te vrste. Sada će biti povod da pošaljem pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu zdravlja i još jednom ću se obratiti Vladi i ukazati da su takvi ekscesi logična posledica nereda o kojem govori. Ljudima treba edukacija, jasni propisi. Ne možete očekivati od komandira stanice u Kikindi, ili bilo gde u Srbiji, da bude perfektan poznavalac propisa o zaštiti podataka o ličnosti. Da postoji uputstvo, logično je očekivati da će on postupati prema tom uputstvu. Uputstvo postoji, ali je staro 20 godina, doneo ga je pokojni Vlajko Stojiljković i nema veze sa današnjim standardima, pravom, Ustavom i zakonima. To nije problem samo komandira stanice u Kikindi. To je državni problem. Ovaj slučaj je dobio publicitet, ali definitivno nije najveći skandal.
Baza podataka Agencije za privatizaciju je sadržavala lične podatke praktično kompletne populacije stanovništva Srbije. Bilo je u njoj 5.200.000 ljudi. Ta baza je bila prijavljena Povereniku kao potpuno zaštićena baza, van Interneta, kojoj se pristupa preko jednog kompjutera i kojoj pristupa par lica pod svojom šifrom. Svako ostavlja autorizovan trag. Jedna vrlo solidno zaštićena baza.
Otkrili smo jedne noći, pre dve godine, da je baza potpuno otvorena, da nema nikakve zaštite, da se putem jednog linka u nju ulazi. Sigurno je tada uzeta cela. Nikada niko za to nije odgovarao. Prekršajni postupci, koje je Poverenik pokrenuo, su zastareli, a krivični postupak Tužilaštvo nije ni pokrenulo. Ako imate takav odnos prema zaštiti podataka o ličnosti, onda ne treba da se čudite što se dešavaju ovakve stvari.
U najobičnijom političkom obračunu se daju delikatni podaci o bolesnoj devojčici, psihijatrijskoj dijagnozi nekog novinara....Takvi podaci se uredno pribavljaju bez većih problema. Narodni poslanik neke stranke telefonom dobije podatke o nekom osiguraniku. U svetu je to nezamislivo.
RSE: U godišnjem izveštaju za 2016. godinu, koji ste uputili Skupštini, kao poseban problem ste istakli to što Vlada Srbije nije postupila ni po jednom vašem zahtevu. O kolikom broju zahteva je reč?
Šabić: Poverenik prima nekoliko hiljada žalbi. Naravno, ima i neosnovanih žalbi. Najveći deo tih žalbi, gde je pravo osnovano, Poverenik okončava i bez potrebe da donosi formalno rešenje. Već na prvu intervenciju stvar se završava. To ukazuje na nekoliko vrlo zanimljivih simptoma.
Očito se kalkuliše time i važi pravilo - ko se žali Povereniku, dobiće informacije, a ko se ne žali, neće. To je ružno, to je protivpravno. To nepotrebno stvara nezadovoljstvo kod građana. Dajte javnosti ono što im pripada. Stvara se i bolja predstava o samoj administraciji. To bitno opterećuje administraciju Poverenika. Dve trećine, ogroman broj žalbi, mogao bi se izbeći kada bi se administracija korektnije odnosila prema pravu građanina. U ostalom delu, Poverenik donosi odluku koja je konačna. Najveći deo tih rešenja organi vlasti izvrše.
Postoji jedan broj rešenja gde, i bez obzira na zakonsku definiciju, obavezujuće, konačno i izvršno, neko misli da to sebi može da dozvoli i neće to da radi. Za te situacije postoje dva mehanizma koja nisu pod kontrolom Poverenika. Jedino što mogu je da izreknem su dve novčane kazne u iznosu od po 200.000 dinara preduzeću, ministarstvu, opštini, gradu i tako dalje. Tu je priča završena.
RSE: Vi nemate nikakve mogućnosti za dalje od toga?
Šabić: Nikakve. Zakon predviđa dve mogućnosti koje bi trebalo da su vrlo efikasne. Jedna je pravo i dužnost Ministarstva za državnu upravu da pokrene prekršajni postupak.
RSE: Da li je to ikada učinjeno?
Šabić: Jako retko, selektivno, kozmetički. Prekršaja ima na hiljade, ali mislim da je pokrenuto deset puta manje prekršajnih postupaka. Pri tome, većina njih zastareva jer su kratki rokovi za žalbu. Ako se desi da zastari, kazne su na nivou minimuma. To je mehanizam koji funkcioniše samo simbolički.
Drugi, koji ste pomenuli, ne funkcioniše uopšte. Zakon kaže da ako poverenik iscrpi kazne, a to ne daje efekat, Vlada će prinudom obezbediti izvršenje rešenja. To je potpuno jasna, nesporna obaveza Vlade. Vlada tu obavezu ne izvršava nikada. Prošle godine je bilo 60-tak obraćanja poverenika Vladi, što je mali broj obraćanja poverenika. Vlada tu svoju zakonsku obavezu nikada nije uradila. To je potpun i direktan poziv na kršenje zakona.
RSE: Kome ide novac od tih novčanih kazni? Iz budžeta se plaća, u budžet se vraća.
Šabić: Tako je. To ne mora da bude tako besmisleno. Nije meni svejedno, niti bilo kom državnom službeniku ne bi trebalo da bude svejedno, da li će mu neko uzeti veliki iznos iz budžeta sa pozicije njegovog organa i prebaciti ga, na primer, u budžet za lečenje bolesne dece.
Te kazne u četvrtini slučajeva daju neki efekat. Zanimljivo je što ne funkcionišu druga dva mehanizma. Ne bi ni bilo potrebe za kažnjavanjem da je izvesno da će Ministarstvo goniti prekršioce zakona i da je izvesno da će ga Vlada prinudom naterati da izvrši rešenje.
Od početka jula počinje primena novog Zakona o upravnom postupku. Te kazne, koje stoje na raspolaganju, neće biti 200.000 dinara maksimalno, nego neuporedivo veće. Videćemo kako će to izgleda. Ne mislim da te kazne treba izricati, treba obezbediti doslednu primenu zakona, tako što će Vlada i Ministarstvo izvršavati svoje obaveze.
RSE: Da li su vama vezane ruke po pitanju Savamale, helikoptera i slično? Da li ste vi sve učinili u tim slučajevima što ste mogli do sada?
Šabić: Ovo nije privatni posao. Ovo je važna državna funkcija i posao koji radi angažovani organ koji se zove poverenik za informacije. U okviru ovlašćenja, koje poverenik ima, on je uradio sve što je mogao. Drugi nisu uradili ono što je trebalo.
RSE: Kažite adrese.
Šabić: Ministarstvo za državnu upravu bi moralo dosledno da goni prekršioce zakona. Tražio sam ovlašćenje za poverenika. Ne treba mi to ovlašćenje. To je dodatni posao. Dajte povereniku pravo da pokrene prekršajni postupak. To se uporno odbija. Da ima to ovlašćenje, jamčio bih da bi svi prekršioci zakona bili procesirani. Ne znam da li bi bili kažnjeni, to je stvar suda. To ovlašćenje se uporno skraćuje. Neke moje kolege u Evropi imaju ovlašćenje da sami izriću kazne.
RSE: Da li vas to obeshrabruje?
Šabić: Ne jer je bilo 96 odsto uspešnih intervencija poverenika u 2015. godini, a smanjeno je na 92 odsto. Da li znate neki drugi državni organ koji bi trebao da posluži kao primer sa tim procentom efikasnoti?
Ovo što se dešava, pokazuje da mi u nizu stvari imamo kulise. Radimo postupke za institucije koje su kulisne, koje nisu realne. Pričali smo o famoznom tužiocu koji vodi tužilačku istragu, koju smo implementirali iz anglo-saksonskog sistema, ali ne može ništa ako policajci neće da sarađuju. Da li smo to hteli? Da li je to ta reforma pravosuđa?
Recimo, Agencija za borbu protiv korupcije ne da novinarima podatke u vezi sa slučajem Siniše Malog. Kada Poverenik to naloži, ona i dalje nešto neda. Kada poverenik zatraži uvid u spise, Agencija postavlja rezolutne, rigidne i specijalne uslove Povereniku, koji je bez sumnje ovlašćen po više osnova da pristupa tim podacima.
Onda na kraju saznate da u toj istoj agenciji nema nikoga ko je certifikovan da pristupa tajnim podacima. Niko ne pita kako barataju tim podacima? Šta je sa tim zakonom koji smo doneli pre osam godina? Gomilu stvari postoji samo na papiru, koje s ponosom pokazujemo monitorima koji stižu iz EU. Nije to valjda smisao? Valjda je ideja da svet u kome živimo menjamo na realan način, ne da nekome mašemo lepim zakonima. To ukazuje na to da institucije ne funkcionišu, da ne rade svoj posao, da vrlo često čak rade i ono što ne bi smele, pojave da se zakoni ne primenjuju sve su češće. To ne bi smelo da se toleriše.
RSE: Vaše najnovije rešenje je druga novčana kazna koju ste izrekli Gradskoj upravi Beograda zbog ne postupanja u slučaju objekta na Dedinju, u Ulici Koste Racina 11. O čemu se radi?
Šabić: Tu je reč o jednom klasičnom primeru grupe građana koja se bori za nešto što smatra svojim pravom. Radi se o tome da je na jednoj lokaciji u Beogradu, tamo gde se može zidati mala porodična zgrada, nikla velika zgrada sa komercijalnim stanovima za prodaju. Susedstvo se organizovalo i angažovalo advokata. Pozvali su građevinsku inspekciju koja je potvrdila da to ovde ne može da se gradi, da je to protivno svim građevinskim uslovima. Inspekcija je izašla na lice mesta konstatovala da je zaista tako. Zabranila je gradnju, a potom je donela rešenje o rušenju potkraj 2016. godine.
Početkom 2017. godine pojavljuju se oglasi na Internetu i u javnim glasilima da se prodaju uknjiženi stanovi u toj zgradi. Naravno da je potpuno logično pitanje - kako je to moguće? Naravno da je logična adresa Gradska uprava za legalizaciju. Građani su se obratili Sekretarijatu i tražili informaciju o tome. Da li je zaista moguće da je tako nešto legalizovano? Ako jeste, kada je postupak pokrenut i kada je okončan? Sekretarijat je ćutao. Kada su se građani žalili Povereniku, tražio sam izvršenje, Sekretarijat je i dalje ćutao. Doneo sam rešenje o legitimnom interesu javnosti. Sekretarijat nije postupio po nalogu. Tražili su kažnjavanje i ja sam izrekao jednu, pa drugu novčanu kaznu.
RSE: Koga je država u ovom slučaju štitila?
Šabić: Investitora očigledno, ko god da je. Ne ulazim u to i potpuno mi je svejedno. Javnost želi da zna ko to može da zida protiv svih elementarnih propisa? Uvek se trudim da priču depersonalizujem. Vrlo često se meni prebacuje da sam rešavao i u korist osuđenih ubica. Jesam, ako je pravo na njihovoj strani. Nesporno je da javnost ima pravo da zna ko može da zida pod tim uslovima.
RSE: Koliko znam, reč je o vlasniku Studia B.
Šabić: Čak i pod pretpostavkom da je to ime pomenuto, to ne mora nužno da znači da on jeste vlasnik.
RSE: Kada uporedite svoje nadležnosti i svoje mogućnosti da uradite posao kako treba, sa nadležnostima i praksom vaših kolega u regionu i Evropi, do čega dolazite?
Šabić: Ne bih povećavao nadležnosti Poverenika, uz jedna uslov, da drugi organi, koji imaju ovlašćenja u funkciji kvalitetne primene zakona, rade svoj posao. Ako ne žele da ga rade, neka to kažu, pa da te obaveze smestimo negde drugde, recimo u resort poverenika. Ako smo doneli zakon i u zakonu predvideli, pored centralne uloge poverenika, nekakva ovlašćenja koja podrazumevaju i obaveze za ministarstva i za Vladu i za sud, onda valjda očekujemo da svi oni prema tim obavezama imaju isti odnos a to znači da ispunjavaju svoje obaveze.
RSE: Sud radi. Kada ćete se vi pojaviti pred sudom?
Šabić: Pretpostavljam u neko dogledno vreme. Mislim da nikada nikoga ne tuže, sem Poverenika za informacije, pa ispada da je Poverenik jedini organ u ovoj zemlji koji krši zakon i vređa javni interes.
Do sada je protiv Poverenika podneto 30 tužbi od strane državnog tužioca. Inače je statistika poverenika zaista izvanredna. Teško da se na prste dve ruke mogu pobrojati slučajevi kada smo izgubili nešto, i to iz formalnih, ne iz materijalno-pravnih razloga.
Do sada je 14 rešenih slučajeva, u kojima je tužilac našao da je Poverenik povredio zakon i ugrozio javni interes. Od tih 14 rešenih, 11 je sud odbio. Jedno je preinačio jer je našao da nedostaje još elemenata za obrazloženje. U dva slučaja sam ponovio istu odluku i ona je opstala. U trećem slučaju je postupak obustavljen je je tražilac informacije digao ruke i obavestio me da odustaje. Ovi ostali su dugo na sudu i to takođe nešto govori.
Facebook Forum