Beograd na vodi, smederevska Železara, nekadašnji Jugoslovenski aerotransport (JAT), Naftna industrija Srbije, FIAT, sve su ovo „kapitalni projekti“ u kojima stavke ugovora sa stranim investitorima, javnosti nisu do kraja poznate. Da li je korist za građane onakva kakvom je država predstavlja?
„Kada se država direktno umeša u poslove rukovođenja kapitalom koji su stvarali građani, ishod obično nije uspešan. Ali se iz političkih razloga prikazuje kao jako uspešan“, kaže savetnik za strana ulaganja Mahmut Bušatlija i dodaje da građani nemaju uvid ni u jedan od projekata koji su sa strancima ugovarani od 2000. godine do danas.
Krenimo unazad, od onog koji je država proglasila „projektom od nacionalnog značaja“. Radovi su uveliko u toku, iako „Beograd na vodi“ još od najave dolaska arapskog investitora prate mnoge kontroverze.
„Nije bilo nikakve raspoložive dokumentacije, i to godinama“, kaže Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija. Baš kao i, kako ukazuju stučnjaci, svaki drugi kapitalni projekat.
"Projekat od nacionalnog značaja"
„Najspornija stvar je to što nije bilo organizovano nadmetanje. Nije bilo onog jedinog sigurnog načina koji bi pokazao da li je ponuda investitora najbolja moguća za to konkretno parče gradskog građevinskog zemljišta“, navodi Nenadić.
Od investicije ’teške’ tri milijarde i sto pedeset miliona evra, koliko je na početku priče vlast najavljivala javnosti, arapska kompanija “Belgrade waterfront capital investments” je u avgustu 2015. godine, uplatom od 22.000 evra postala vlasnik 68 odsto preduzeća “Beograd na vodi”.
Iako je najavljivano da će ugovor javnosti biti prezentnovan u aprilu kada su sve strane parafirale dokument, velom tajnosti ostao je obavijen do kraja septembra. Uz različita obrazloženja.
Na kraju je Vlada na svom sajtu objavila osnovni tekst ugovora na srpskom jeziku na 69 strana, dok engleska verzija ima 259 strana sa pratećim prilozima. Investitor iz UAE obavezao se da obezbedi 300 miliona evra za finansiranje, i to do 150 miliona kao dodatni kapital i do 150 miliona evra kroz "kamatonosne zajmove".
"To nije kredit, to je pozajmica osnivača. Ako bismo napravili analizu projekata iz prethodnog perioda, ne znam da li bismo našli projekat koji vredi 300 miliona ili nekog ko je investirao 150 miliona u Srbiju", rekao je za Insajder bez ograničenja, zajednički projekat produkcije Insajder i RSE gradonačelnik Beograda Siniša Mali, odbacujući kritike dela stručne javnosti da je ugovor štetan po Srbiju.
Srbija se ugovorom obavezala da izvrši, pravno i fizičko raščišćavanje zemljišta, kao i da obezbedi komunalnu infrastrukturu.
„Najveća obaveza je izmeštanje pruge. Da biste to uradili, morate da napravite drumsko-železnički most kod Vinče i obilaznicu za Beograd. Vrednost samo tog dela je oko 500-600 miliona. Plus ostali radovi na infrastrukturi. Sve to će Grad Beograd i Srbiju da izađe na oko milijardu evra“, ocenjuje savetnik za strana ulaganja Bogdan Petrović.
Odgovor gradskih i državnih zvaničnika je da ti radovi ostaju Beogradu i Srbiji, da obilaznica mora da se gradi, a da autobuska i železnička stanica moraju biti izmeštene.
„Ali je pitanje da li mi danas, kada smanjujemo plate i penzije, kada imamo javni dug na nivou 75 posto društvenog proizvoda, kada trpimo šokove zbog kursa dolara, možemo sebi da dozvolimo toliku vrstu investiranja u korist privatnog investitora. To cela Srbija treba da plati. Da li je opravdano da se toliko investira u Beograd u trenutku kada čitav niz sredina pati“, navodi Petrović.
Usvajanjem leks specijalisa omogućeno je da zemljište koje je bilo u privatnom vlasništvu, uz naknadu, po tržišnim uslovima, postane državno. Time je Srbija 100 hektara zemlje uložila kao udeo u zajedničku firmu u kojoj je manjinski vlasnik, odnosno dala u zakup bez naknade, na 99 godina.
"Za građane Srbije je veoma važno da znaju da mi ovu zemlju ne prodajemo. Ta zemlja ne pripada Arapima, ona je i dalje u vlasništvu Republike Srbije, osim nekoliko parcela na kojima je gradnja već u toku", tvrdi gradonačelnik.
No, građane ni o čemu niko ništa nije pitao, a projekat je usvojen bez javne rasprave. Na poziv Inicijative Ne da(vi)mo Beograd izašli su na ulice nakon što su u postizbornoj noći bageri i fantomke porušili deo oko Hercegovačke ulice, dok je policija ostala nema na pozive građana.
Odbacujući odgovornost, gradski čelinici tvrdili su da ovaj prostor još nije bio predviđen za potrebe Beograda na vodi, no “Insajder bez ograničenja” otkriva da je Srbija preuzela obavezu da to područje očisti do 30. juna.
Iako je premijer Aleksandar Vučić istog meseca izjavio „da iza rušenja stoje „najviši organi gradske vlasti u Beogradu“, do danas niko nije odgovarao. Na sve navedeno, Nemanja Nenadić dodaje još jedno sporno pitanje.
„Kako je uopšte menjan generalni plan Beograda gde je bilo prilično vidljivo da se on prilagođava konkretnim željama tada potencijalnog investitora. Računi moraju da budu čisti i to je ono što je suština. A kada se pravi investicija po modelu zajedničkog preduzeća, računi nikad nisu čisti“, kaže Nenadić.
Svi vlasnici Železare
Smederevska Železara, profitna ili socijalna ustanova sa pet hiljada zaposlenih, koja se koristi za političku promociju, pitanje je koje deo ekonomista postavlja od propasti ove fabrike.
Nekadašnji gigant u proizvodnji čelika pod tadašnjim imenom „Sartid”, prodat je 2003. godine neposrednom pogodbom za 23 miliona evra „Ju-Es stilu”. Zbog pada cene čelika na svetskom tržištu, pada tražnje i ekonomske krize, američki gigant se 2012. zvanično povlači iz Železare tako što prodaje preduzeće Vladi Srbije za jedan dolar i sa dugovima od oko 40 miliona dolara.
„Država je za tri, četiri godine u tu firmu ulupala još pola milijarde. Postavlja se pitanje zašto neko nije plaćao ljudima da ne dolaze na posao, to bi bilo pet puta jeftinije. I to se radilo zato što su 2012. godine dolazili izbori“, navodi savetnik za strana ulaganja Bogdan Petrović.
Iste godine raspisan je međunarodni tender za prodaju 80 odsto kapitala Železare. Iako izvršna vlast ni na koji način ne bi smela da se upliće, te navija za nekog od potenacijalnih kupaca, premijer Aleksandar Vučić izlazi sa ocenom da je “američki Esmark jedan od kredibilnih potencijalnih partnera sa kojim ćemo u narednom periodu definisati konačan status Železare”.
„Esmarkova“ ponuda bila je i jedina „validna“ koju je Vlada prihvatila, pa počinju pregovori oko zaključivanja ugovora. A onda, u njihovom maratonskom finišu premijer objavljuje da je Vlada odlučila da je odbaci jer „nije dobila garancije da će proizvodnja biti nastavljena, odnosno da kompanija neće napustiti Železaru nakon što potroši postojeće sirovine i da neće smanjivati broj zaposlenih“.
Razloge neuspeha pregovora nije bilo moguće proveriti jer nisu objavljeni ni polazni uslovi države. U međuvremenu, objavljena je informacija da će slovački biznismen Peter Kamaraš predvoditi menadžment koji bi po takozvanom planu B Vlade za Železaru trebalo da počne da vodi firmu. Kompanija Esmark saopštava da protiv Kamaraša podnosi tužbu sudu u SAD-u zbog namerne sabotaže privatizacije Železare.
Ugovor sa holandskom kompanijom „HPK inženjering“ Petera Kamaraša nije objavljen, ali obećanog profita nije bilo.
„Država je trebalo da pusti Železaru“, navodi uz druge stručnjake Bogdan Petrović.
Početkom marta 2016. raspisan je novi tender. Sa ponuđenih 46 miliona dolara pobedila je kineska kompanija “Hestil” – koja je ujedno bila i jedini učesnik.
„Malo dublja analiza zašto bi Kinezi uopšte kupili Železaru ukazuje na to da je taj dil verovatno napravljen na osnovu obećanja ili već poodmaklih razgovora o ustupanju infrastrukturnih poslova Kinezima bez ikakve konkurencije. Poslenjih šest meseci, dakle posle prodaje Železare, sa Kinezima je ugovoreno dosta poslova koji će biti dobro polje na kome će ti limovi koje proizvodi Železara moći da se koriste“, kaže Mahmut Bušatlija.
Dodaje i da se korist koju bi od toga imali građani teško može uočiti u svim projektima „koji se ovde predstavljaju kao kineske investicije“.
„To nisu kineske investicije u Srbiju, to su kineske investicije u kineske firme jer Kinezi dobijaju kredit za svoj izvozni posao, dakle za svoj materijal i usluge koje će ovde raditi. To su naše investicije jer mi plaćamo kredite Kinezima. I to se mora razjasniti“, dodaje Bušatlija.
U međuvremenu, Evropska komisija pokrenula je istragu kako bi utvrdila da li je bilo dampinga cena čelika iz Srbije prilikom izvoza u Evropsku uniju, a potom je stigla i vest da je Evropsko udruženje proizvođača čelika "Eurofer“ zabrinuto „zbog mogućnosti da Kina koristi železaru u Srbiji kako bi nesmetano prodavala jeftin čelik u Evropi“.
Ovo su, prema pisanju medija, i teme poverljivih razgovora na relaciji Beograd–Brisel, uz pitanje državne pomoći smederevskoj čeličani koja je po propisima EU zabranjena.
Građani Srbije nikada nisu dobili računicu koliko su iz svog džepa platili da bi Železara radila, niti su dobili jasno obrazloženje zbog čega je država odlučila da godinama finansijski pomaže baš tu fabriku.
Jedinstvena prilika
Ugovor o strateškom partnerstvu između Vlade Srbije i aviokompanije Ujedinjenih Arapskih Emirata, kojim je izvršena privatizacija nacionalne aviokompanije Jat Airways, punih godinu dana bio je nedostupan javnosti, a njegovi delovi to su, kako navodi Bušatlija, ostali do danas.
Ugovorom je JAT prestao da postoji, a formirana je nova kompanija – “Air Serbia”, u kojoj je država zadržala većinski paket akcija, dok je 49 odsto vlasništva pripalo Etihadu. Posao je javnosti predstavljen kao jedinstvena prilika koja bi, da je propuštena, Srbiju ostavila bez avioprevoznika.
Na koncu, objavljujući ugovor, ali ne i biznis plan, premijer Vučić saopštio je da je sporazumom predviđeno da manjinski partner u kompaniju uloži sto miliona dolara. „Vlada Srbije preuzela je da investira ukupno 60 miliona“, rekao je Vučić. Ali Srbija je, uz predviđene investicije, preuzela i troškove regulisanja JAT-ovih dugovanja i isplate socijalnog programa za višak radnika.
„Kupljeni su neki avioni, doterano je osoblje, šminka deluje da je urađeno kako treba, a šta se krije iza toga, koliko para je država dala u JAT? Da li je to moglo i bolje? Ali, osnovna primedba je opet – zašto postupak nije bio praćen bilo kakvim javnim oglasom, pa bi onda neko drugi možda dao bolju ili goru ponudu“, navodi Bogdan Petrović.
Još jedna prodaja bez tendera, u direktnim pregovorima dogovorena je početkom 2008. godine u Moskvi, i označena, kao i “Beograd na vodi”, projektom od nacionalnog značaja.
"Posao veka"
Pregovori Rusije i Srbije okončani su potpisivanjem Sporazuma o saradnji naftne i gasne privrede koji predviđa izgradnju magistralnog gasovoda Južni tok kroz Srbiju, na šta se Moskva ni na koji način nije i obavezala.
Od gasovoda je ostala svečano zavarena prva cev u vojvođanskom selu Šajkaš, a Srbija bez nacionalne naftne industrije, naftnih i gasnih rezervi, imovine NIS-a i 30 miliona evra koje je uložila u zajedničku srpsko-rusku firmu.
Srbija se Sporazumom obavezala da ruskom Gaspromnjeftu proda 51 odsto akcija NIS-a po ceni od 400 miliona evra, uz obavezu ruske strane da investira 500 miliona. Pregovori su trajali kratko tokom 2007. godine, uz šture informacije za javnost.
„Svuda u svetu se zna da samo u jednom malom segmentu nacionalne bezbednosti možete proglasiti neki ugovor tajnom, ali čak ne i u čitavom sektoru bezbednosti nego samo ponešto od toga. Kod nas su svi ugovori sa strancima tajna. Za Fiat smo tek sada počeli saznavati da on ima mogućnost da se 2018. godine pokupi i ode bez ikakve štete po sebe zato što je tako ugovorio“, navodi Bušatlija.
Ugovor koji je potpisan sa FIAT-om i dalje je tajna, a javno je objavljen samo Ugovor o zajedničkom ulaganju između Srbije i "Fiat Group Automobiles S.p.A.". Bogdan Petrović navodi da su i u budžetu za narednu godinu predviđena sredstva za subvencionisanje FIAT-a.
„A mi imamo nagoveštaj o zatvaranju te proizvodnje. Nema dogovora o novom modelu, a čim nema dogovora o novom modelu zna se šta sleduje. Jedan frižider možda može da se proizvodi trideset godina, mada je i to pitanje, ali automobili bez novog modela ne mogu. Do sada je od strane države uloženo preko 400 miliona gotovine, i dalje se daje. Tu nema kraja“, kaže Petrović.
On ukazuje i na netransparentno ugovorenu putnu infrastrukturu.
„Jedno je kada vi uzmete pare od Svetske banke ili EBRD-a, oni vas teraju da raspišete tender. Kada pravite međudržavne ugovore, kao sa Azerbejdžancima, pravite ugovor bez tendera i prihvatate cenu koju vam nudi državni partner“, navodi on.
Za razliku od građana Srbije koji su, kako kaže, o trošenju vlastitog novca obavešteni propagandom gde se ugovori veličaju, a detalji kriju, u zapadnim zemljama, podvlači Mahmut Bušatlija, teško se može očekivati da se posao direktno dogovara kada je u pitanju državni novac.
„Niko živ više ne zna kako se boriti protiv toga da se upravljanje javnim resursima i javnim kapitalom taji od onih koji taj kapital stvaraju. U razvijenim demokratijama se mora raditi transparentno. Imate jedan period do nekog nivoa odlučivanja koji se ne prikazuje, dok se ne zna šta se hoće, kako se hoće, ali u jednom momentu vi to morate reći javno. Čak i pitati građane - da li ste vi spremni da stanete iza ove ideje koju je recimo vlada smislila“, kaže Bušatlija.
Jedini način zaštite javnog interesa jeste uklapanje u međunarodne norme. Prvi korak bio bi poštovanje principa da na tenderu moraju postojati minimum tri ispravne ponude, kako bi se, bez uplitanja države, odlučivalo o tome koja je najpovoljnija. Građani o razlozima i svim detaljima odluka i daljih pregovora moraju biti obavešteni.
* Ovaj prilog urađen je u okviru projekta "Reforma javnih finansija u Srbiji – 10 ključnih tačaka" koji uz podršku Evropske unije, realizuje RSE i Business Info Group.
Facebook Forum