SAD i svet neće biti više isti nakon izbora Donalda Trampa za predsednika ne samo zbog politike za koju se zalaže već i činjenice da na čelo najmoćnije države na planeti prvi put dolazi ličnost koja se nije ranije bavila politikom i pripadala establišmentu.
Naime, SAD se suočavaju sa ogromnim izazovima. Pre svega, zemlja nikada nije bila podeljena kao sada – po mnogim osnovama: rasnim, klasnim, zatim oko sistema vrednosti.
Doduše, Tramp je u prvom govoru nakon izbora za predsednika pozvao na jedinstvo bez obzira na razlike. Međutim, upravo je svojim nastupima u predizbornoj kampanji u mnogome doprineo produbljivanju razdora tako da će osim pomiriteljskih reči, morati da u svojoj politici učini mnogo toga konkretnog kako bi se smanjio taj jaz, odnosno nepoverenje pa i podozrenje između različitih društvenih grupa.
Iako je za njega glasalo oko 30 odsto građana latinoameričkog porekla (više nego za republikanskog kandidata Mita Romnija na prošlim izborima), u ovoj populaciji se pribojavaju da će biti na udaru u slučaju ostvarenja Trampovog obećanja o proterivanju 11 miliona ilegalnih imigranata, koji su uglavnom iz Južne i Srednje Amerike, zatim podizanja zida na granici sa Meksikom. I pripadnici ostalih manjinskih zajednica u SAD, pre svega afroameričke, zatim azijske a pre svega muslimani strahuju od Trampovih najavljenih mera kao što je zabrana ulaska muslimanima. Doduše, novi američki predsednik je kasnije izjavio da ta njegova izjava nije dobro shvaćena.
Paradoksalno, Trampu će verovatno najteže biti da smanji sve veće socijalne podele u zemlji iako je to bilo u fokusu njegove kampanje. Samo 0,1 odsto najbogatijih raspolaže imovinom koliko i 90 odsto najsiromašnijih Amerikanaca. Istovremeno, na ovih 90 procenata građana otpada 73 odsto američkog duga.
Tramp je pobedio pre svega zahvaljujući glasovima nezadovoljne belačke radničke klase i ruralnih belaca koji se osećaju najvećim gubitnicima neoliberalne politike i globalizacije u proteklih 30-tak godina. Detroit i ostali industrijski centri su opusteli u poslednjih nekoliko decenija zbog izmeštanja njihovih pogona u inostranstvo.
Tramp je najavio vraćanje američkih firmi u zemlju. Međutim, pitanje koliko je to ostvarivo. Takođe, za udvostručavanje rasta i oporavak nacionalne ekonomije – koji najavljuje - kroz pokretanje infrastrukturnih projekata i otvaranje novih radnih mesta, potrebna su velika budžetska sredstva što je u suprotnosti sa njegovim opredeljenjem za smanjenje poreza sa sadašnjih maksimalnih 35 na 15 odsto.
Time bi se smanjili federalni prihodi za 5,9 hiljada milijardi dolara. Istovremeno, iz njegovog plana proizilazi da će biti podignuti porezi na prihode srednje klase kao i građana sa najnižim primanjima. Takođe, time bi se američki dug povećao na 28,4 hiljade milijardi dolara sa sadašnjih 17,8 hiljada milijardi.
Da li će Trampovi birači platiti najveću cenu njegove politike?
Ironijom sudbine, bogati - koje je uz establišment u Vašingtonu najviše kritikovao - najviše bi profitirali, a siromašniji Amerikanci – pre svega belci čiji su glasovi omogućili Trampovu pobedu – platili bi najveću cenu ovakvog ekonomskog programa, procenjuju stručnjaci.
Zvuči nelogično da frustrirani i siromašniji Amerikanci očekuju da će Tramp - koji se obogatio u sistemu koji kritikuje - rešiti njihove probleme. Međutim, to nije prvi slučaj da mase podržavaju bogataše u politici.
Najpoznatiji je primer bivšeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija. Zavodljiva retorika iskusne TV zvezde rijaliti programa, više je prijala uhu gnevne mase nego ozbiljni govori Hilari Klinton. Tim građanima su čak manje smetali Trampovi seksistički gafovi nego „politička korektnost“ Klintonove koju doživljavaju kao neiskrenu.
Politika sve više postaje spektakl, a u društvu spektakla se lako brišu granice pristojnosti, istine i laži, da bi na kraju bizarno postalo važno, a važno – profano.
Hilari Klinton izgubila još jednu dobijenu bitku
Kandidatkinja demokrata Hilari Klinton je ponovo izgubila gotovo dobijene izbore. I 2008. godine je ubedljivo vodila skoro da samog kraja nadmetanja za predsedničku nominaciju Demokratske stranke, da bi je u finišu pretekao Barak Obama kome u početku nisu davane prevelike šanse. I sada je ubedljivo vodila do pre tri sedmice kada je objavljen izveštaj FBI-aja o njenim privatnim imejlovima. Iako je njena prednost bila smanjena, gotovo sva istraživanja javnog mnjenja davala su joj veće izglede. Očito je da statistika nije uspela da detektuje razmere nezadovoljstva građana koji su podržali Trampa. To potvrđuju i promašena istraživanja uoči Bregzita.
Osim izveštaja FBI-aja, problem za Hilari Klinton je što nije uživala veliko poverenje ni u svojoj Demokratskoj partiji. Analitičari ističu da nema harizmu poput Baraka Obame, zatim da je obični građani doživljavaju kao kandidatkinju establišmenta i krupnog biznisa. Veliki uspeh njenog takmaca Bernija Sandersa, koga su podržali mladi i ostali građani koji traže radikalne promene, već su bili ozbiljno upozorenje šta birači demokrata žele.
Hilari Klinton bi verovatno imala veće šanse za pobedu da joj je Sanders bio kandidat za potpredsednika SAD, što bi garantovalo sprovođenje željenih dubokih promena. Ovako, iako je Sanders pozvao svoje pristalice da glasaju za Klintonovu, očito je da su mnogi bili razočarani te da ga nisu poslušali.
Umesto Sandersa i Klintonove, Tramp je dobio priliku da reprezentuje interese nezadovoljnih i zapostavljenih. Trampizam – kao novi pravac u politici – posledica je neuspeha mejnstrim partija levo i desno od centra, ali i autentične levice da artikulišu glasove obespravljenih, čiji broj raste.
Intervencionizam, izolacionizam i kraj globalizacije
Pad akcija na svetskim berzama i vrednosti dolara je indikator nepoverenja u Trampov ekonomski program te političke nesigurnosti koja sledi u celom svetu.
Kako je izjavio francuski ambasador u SAD, "nakon Bregzita i američkih izbora, ništa više nije nemoguće. Svet se ruši pred našim očima."
Američki građani, koji nisu glasali za Trampa, ali i znatan deo svetske javnosti i političara sa velikom neizvesnošću, a neki i sa strepnjom, iščekuju da li će nastojati da ostvari sve što je najavio u kampanji, a što bi moglo da izazove potrese i kraj dosadašnjeg novog svetskog poretka. Istovremeno, pitanje je kakav će biti novi svetski poredak s obzirom da se Tramp zalaže za kombinaciju intervenističkih i izolacionističkih poteza.
S jedne strane, najavljuje jače udare na ekstremističku “Islamsku državu”, slanje dodatnih snaga u Aziju kako bi se suprostavile Kini, te za poništavanje nuklearnog sporazuma sa Iranom. S druge strane, odbranu Južne Koreje i Japana od nuklearne Severne Koreje prepušta njima samima tako što bi im se omogućilo nuklearno oružje. Takođe, članicama NATO-a postavlja kao uslov povećanje vojnih izdataka. U suprotnom, SAD im neće više garantovati zaštitu, što bi svakako pojačalo bojazan evropskih članica Alijanse za svoju bezbednost, pre svega u blizini u Rusije sa kojom Tramp najavljuje poboljšanje odnosa.
Njegova pobeda u mnogome će izmeniti dosadašnje procese globalizacije. Naime, on se zalaže za redefiniciju pa čak i napuštanje sporazuma o slobodnoj trgovini na severnoameričkom kontinentu (NAFTA), zatim o trans-pacifičkom partnerstvu (TPP). Istovremeno, zapretio je da će se SAD povući iz Svetske trgovinske organizacije (WTO) te tužbama protiv zemalja, pre svega Kine, kao i uvođenja uvoznih taksi na određene proizvode. Ukoliko se sve ovo ostvari, to će označiti kraj ere slobodne trgovine i globalizacije ekonomije.
Bez blanko podrške republikanskih kongresmena
Osim Trampa kao predsednika, republikanci su osigurali i većinu u oba doma američkog Kongresa, što je prvi slučaj nakon pobede Ronalda Regana. To na prvi pogled znači da republikanci mogu lako da sprovedu sve mere. Međutim, ova partija je sada veoma heterogena te se čak postavlja koja je njena biračka baza, što se pokazalo u kampanji.
Tramp, koji je tek nedavno postao član stranke, nije uživao podršku njenih čelnika. Štaviše, on je pobedio glasovima građana koji su frustrirani mejnstrim politikom – uključujući i republikanskom. I sam Tramp, kada je govorio o “isušivanju močvare” u Vašingtonu, mislio je ne samo na demokratski, već i republikanski establišment.
To znači da teško može računati na blanko podršku svih republikanskih članova Kongresa o svakom pitanju. Doduše, američki predsednik prema Ustavu ima veliku moć, uključujući i donošenje izvršnih uredbi, odnosno dekreta, kako bi zaobišao Kongres.
Međutim, sve ključne odluke mora da odobre Senat i Predstavnički dom te zaoštravanje odnosa sa njima dugoročno bi slabilo poziciju predsednika. Istovremeno, svaki američki predsednik morao je da uzme u obzir složenu mrežu uticajnih grupa i interesa – kao što su Volstrit, vojnoindustrijski kompleks, naftni i ostali lobiji.
Dakle, iako nije slovio kao favorit, Trampu je bilo lakše da pobedi, nego da ostvari obećano.
On nema političko iskustvo ali kao iskusan biznismen trebalo bi da zna razliku između brendiranja proizvoda i uspešne prodaje. Dakle, trebaće mu i znanja iz političkog menadžmenta, koji je mnogo komplikovaniji nego vođenje kompanije. U svakom slučaju, u prošlosti je menjao političke orijentacije, kao i stavove tokom ove kampanje, tako da se može očekivati i prilagođavanje njegove politike kao predsednika.
Facebook Forum