Ko god da pobedi na predsedničkim izborima u SAD 8. novembra, mnogo toga će se promeniti u najmoćnijoj zemlji sveta. Međutim, ne zbog toga što je ova funkcija uticajna – ili što će po prvi put predsednik biti žena ili antiestablišment političar - već pre svega imajući u vidu da oba pretendenta za Belu kuću ovaploćuju nove trendove i interese, a koji ukazuju da se američko društvo već uveliko promenilo, te da će se taj trend nastaviti. To se pre svega odnosi na republikanskog kandidata Donalda Trampa, koji je svojim do sada neuobičajenim nastupom u kampanji, sa direktnim, provokativnim i protivrečnim stavovima, protresao ne samo američku političku scenu već i izazvao veliku pažnju, pa i zabrinutost u većem delu sveta.
Rasističke reakcije kao posledica egzistencijalnih strahova
Njegovi stavovi o proterivanju ilegalnih imigranata, podizanju zida na granici sa Meksikom, zabrani ulaska muslimanima u SAD, iskazivanje simpatija prema Vladimiru Putinu, zatim uvredljive reakcije na kritike, seksističke izjave i mnogi drugi gafovi – izazvali su konsternaciju širom SAD.
Međutim, da bi se razumeo fenomen Tramp – osim analize njegovih ličnih osobina koje su mu pomogle da postane milijarder, a sada da kao šoumen na političkoj estradi uspešno animira mase – veoma je važno dokučiti zašto je on tako popularan, odnosno ko su njegove pristalice, te koga predstavlja. U tom smislu se može reći da je ne samo Tramp uspešno pronašao put do biračke baze, već i da su slojevi američkog društva, koji se decenijama osećaju zapostavljenim – pre svega belačka radnička klasa - konačno pronašli svog zastupnika.
Trampa mnogi optužuju da je rasista, te da podstičući najniže strasti privlači sledbenike. Međutim, kao što ističe kolumnista "Njujork tajmsa" Timoti Egan (Timothy), "narod" je takođe odgovoran za Trampov rasizam: "Oni koji ga podržavaju veoma dobro znaju za šta se on zalaže: mržnja prema imigrantima, rasna superiornost, prezir prema elementarnoj uljudnosti koja povezuje društvo".
Međutim, netrpeljivost Trampovih pristalica prema drugima, zapravo, prikriva njihove egzistencijalne strahove i strepnju, koje su u osnovi njihovog nezadovoljstva i frustracija.
Pompezno najavljivana globalizacija 1980-ih godina, koja je trebalo da oslobodi ekonomiju raznih birokratskih barijera – čiji su principi utemeljeni u neoliberalnom manifestu "Vašingtonski konsenzus" - nije donela svima boljitak. Mnoge američke korporacije su izmestile svoje pogone na tržišta sa znatno jeftinijom radnom snagom, zbog čega je deo Amerikanaca ostao bez sigurnog i dobro plaćenog posla u tradicionalnoj industriji i morao da potraži šansu u novoj servisnoj ekonomiji u čemu se nisu svi snašli. Zbog toga su nekadašnji industrijski gradovi giganti, poput Detroita, opusteli.
Sporazumi o slobodnoj trgovini uglavnom su doneli koristi elitama. Takav ugovor na severnoameričkom kontinentu (NAFTA) omogućio je firmama iz SAD da izmeste pogone u Meksiko gde je mnogo jeftinija radna snaga.
Kako su ruralni belci pronašli svog vođu
Belačka radnička klasa, koju su ponajviše pogodile ove mere, smatra da decenijama niko nije zastupao njihove interese, te da su njeni problemi ignorisani u ključnim medijima. Zato mnogi iz ovog sloja podržavaju Trampa jer se zalaže za ukidanje sporazuma o slobodnoj trgovini i vraćanje pogona američkih firmi u zemlju.
Takođe, smatraju da je država omogućila izdašne pakete pomoći velikim korporacijama nakon izbijanja globalne krize 2008, zatim garantovala dobitke osiguravajućim i drugim organizacijama na uštrb običnih građana. Oni smatraju da su od njih bolje prošli u ovoj krizi ne samo Volstrit i banke, već i ilegalni imigranti, pa čak i pripadnici afroameričke i latinoameričke zajednice koja računa na državnu pomoć i rad u državnim službama, pre svega u velikim gradovima kao što je prestonica Vašington.
Prema istraživanju asocijacije "Working America", sprovedenom u Klivlendu i Pitsburgu, imigracija je tek na trećem mestu problema koje zaokuplja ispitanike. Na prvom i drugom mestu su njihov posao i sveukupno ekonomsko stanje.
"Belačka radnička klasa, koju su ponajviše pogodile ove mere, smatra da decenijama niko nije zastupao njihove interese", smatra Karen Nusbaum (Nussbaum), izvršna direktorica "Working America". "Naše istraživanje je potvrdilo ono što stalno čujemo: da je ljudima prekipelo i dosta im je svega jer njihovu decu ne očekuje bogzna kakva budućnost, da ne osećaju oporavak od recesije te da svaka porodica i dalje pati na ovaj ili onaj način", dodaje Nusbaum.
Po rečima Toma Levandovskog (Lewandowski), predsednika Saveta radnika u severoistočnoj Indijani, Trampove pristalice iz ove sredine nisu veći rasisti od bilo koga drugog u SAD.
"Iako Tramp kritikuje nezgrapno slobodnu trgovinu, on u najmanju ruku zastupa naše interese, makar emotivno. Do sada smo imali čitav politički establišment koji je podržao svaki trgovinski sporazum, a pri tom smo glasali za neke od prethodnih predsednika. Međutim, nakon toga smo morali da se borimo da bismo ih naterali da zastupaju naše interese", navodi Levandovski.
Tramp kritikuje sistem u kome se obogatio
Trampove pristalice takođe smatraju da, ako bude izabran za predsednika, neće biti pod uticajem raznih biznis lobija i krupnog kapitala jer je bogat. To je svakako iluzija, jer je Tramp upravo stekao bogatstvo koristeći pogodnosti sistema koji sada žestoko kritikuje, što je hipokrizija.
Osim ekonomskih razloga, mnogi podržavaju Trampa jer su ogorčeni na elite, na čitav politički establišment. Tako jedan od njegovih pristalica ističe "ovde se ne radi o poverenju Trampu, već o načinu da se pokaže kolektivni ’srednji prst’ establišmentu". Takođe, evangelisti, kao tradicionalna biračka baza republikanaca, smatraju da su njihova verska prava ugrožena, jer se "sveta" institucija braka urušava.
Nezadovoljstvo efektima neoliberalne ekonomije već decenijama tinja među mnogim Amerikancima. To pokazuje ne samo uspon Trampa, koji koristi populističku retoriku, već i socijalste Bernija Sandersa, kako sebe naziva, koji je bio najozbiljniji takmac Hilari Klinton za predsedničkog kandidata demokrata.
Sanders žestoko kritikuje Trampa, ali im je zajedničko da su se obojica obrušili na politički establišment. Iako je Sanders pozvao svoje sledbenike da podrže Hilari Klinton, jer smatra da je Tramp mnogo veća opasnost, neki od njih ga neće poslušati, a neki će čak glasati za kontroverznog republikanskog kandidata. "Iako Tramp možda neće ispuniti obećanja, on bi svakako bio ’bik u staklarskoj radnji’ američke politike koju je odavno trebalo srušiti i obnoviti", kazao je jedan od Sandersovih pristalica za časopis "The Atlantic".
Uzdržanost prema Hilari Klinton i među demokratama
Za razliku od Trampa, kandidatkinja demokrata Hilari Klinton uglavnom oličava kontinuitet dosadašnje politike. To joj zameraju ne samo pristalice Trampa, već i Bernija Sandersa, zatim mlađi birači, uključujući i žene, koji traže radikalne promene. Samo 31 odsto takozvanih "millennialsa", odnosno onih koji su početkom ovog milenijuma stekli biračko pravo, podržava Hilari Klinton, dok je Barak Obama dobio 2012. godine čak 60 procenata njihovih glasova. Takođe, na udaru je zbog nekoliko skandala, kao što su korišćenje privatnog imejla za službenu prepisku čime je, kako se tvrdi, ugrozila nacionalnu bezbednost, zatim da dobija astronomske honorare za govore, te okolnosti u kojima posluje fondacija porodice Klinton.
Često je optužuju i da je deo političke dinastije, s obzirom da je njen suprug bio predsednik SAD, a ona senatorka i državna sekretarka. Zatim, da je pod uticajem moćnih finansijskih lobija.
Zbog toga, prema istraživanju britanskog "Ikonomista" (The Economist), 55 odsto Amerikanaca nema povoljno mišljenje o njoj, a isti broj ispitanika smatra da joj se ne može verovati. Čak i trećina demokrata ističe da se ne slaže sa nedavnom odlukom FBI da ne otvori postupak protiv Hilari Klinton zbog ugrožavanja nacionalne bezbednosti nepažljivim korišćenjem imejlova.
Kako ističe režiser Majkl Mur, mnogi joj nisu zaboravili podršku invaziji Iraka 2003, da je bliskija spoljnopolitičkim jastrebovima na desnici nego Barak Obama, te da predstavlja "staru politiku, ne verujući istinski ni u šta osim u ono što će joj pomoći da bude izabrana".
Uz to, njeni nastupi su, po oceni markentiških stručnjaka, monotoni i ni približno harizmatični kao govori Baraka Obame, koji je zahvaljujući tom svom talentu uspeo da je pretekne u nadmetanju za predsedničkog kandidata demokrata 2008. Ubrzo je izgubila osetnu prednost i nakon predsedničke nominacije ovog leta. Uspela je ponovo da odmakne Trampu u poslednjih nekoliko sedmica zahvaljujući u mnogome njegovim gafovima.
Ni mediji joj nisu previše naklonjeni. Prema analizi Kenedijeve škole na Harvardu o radu osam ključnih medija u SAD u prvih šest meseci ove godine - na samo jedan pozitivan izveštaj o njoj dolazili su tri negativna. Čak je i Tramp bio pošteđeniji – jedan pozitivan na dva negativna priloga. Američki mediji su kritični prema Hilari Klinton kao ni prema jednom predsedničkom kandidatu do sada. Zbog toga su i ona i Tramp dva najnepopularnija takmaca za Belu kuću u novijoj američkoj istoriji.
Iskustvo Hilari Klinton kao prednost
Međutim, čak i njeni kritičari priznaju da je veoma posvećena poslu, profesionalna i smatraju je osobom od integriteta. Tako Don Nikls (Nickles), bivši republikanski senator iz Oklahome koji je učestvovao u blokiranju nastojanja Hilari Klinton 1993. da sprovede reforme zdravstvenog sistema, ističe da je "ona prijatna osoba. Kada je reč o delovanju Kongresa, radila je znatno bolje nego Barak Obama".
Optužbe na njen račun su preterane, jer je sprovedeno sedam temeljnih istraga i nije utvrđeno da je odgovorna. Uz sve mane, analitičari ističu da je veoma stabilna i odgovorna osoba, za razliku od Trampa koji teško kontroliše svoje ponašanje. Takođe, nije sitničava i zlopamtilo, te raspolaže zavidnim znanjem unutrašnje i spoljne politike, tako da ne postoji bojazan šta bi mogla da uradi sa američkim nuklearnim arsenalom ili isprovocira Rusiju ili Kinu da upotrebe svoj, što se ne bi moglo reći za Trampa.
Američka demokratija podrivena i pre Trampa
Gotovo sva istraživanja javnog mnjenja daju prednost Hilari Klinton. Ona osetno vodi pre svega među pripadnicima manjinskih zajednica u SAD. Tako je podržava 93 odsto Afroamerikanaca naspram samo 3 procenta Trampa. Među ženama ima prednost od 20 odsto, dok Tramp među muškarcima 7 procenata.
Istovremeno, mnogi visokopozicionirani republikanci najavljuju da neće glasati za Donalda Trampa jer smatraju da bi kao predsednik mogao da nanese štetu i državi, ali i njihovoj stranci. Među njima su i bivši predsednici - Džordž Buš Stariji i Mlađi. To svakako ide u prilog Hilari Klinton. Zbog toga je Tramp očito počeo da pravi odstupnicu tvrdeći da će izbori biti pokradeni, te da će još razmisliti da li će priznati rezultat. Čak 73 odsto njegovih pristalica tvrdi da će izbori biti neregularni. Ovakva strategija mu je pomogla poslednjih dana da smanji zaostatak sa 7 na 4 odsto, kao što je pokazalo Rojtersovo istraživanje u prošli petak (Klintonova vodi sa 44 prema 40 procenta).
Naravno, dvosmislen Trampov stav oko priznavanja rezultata izbora dodatni je argument suparničkom taboru da bi njegovom pobedom bila ugrožena demokratija u SAD. Uvažavanje volje naroda smatra se aksiomom u američkoj demokratiji. Tako je Al Gor bez pogovora prihvatio 2000. godine odluku Vrhovnog suda kojom je nakon višenedeljne drame oko ručnog brojanja glasova na Floridi, Džordž Buš Mlađi postao predsednik, iako je imao još mogućnost žalbe a i do dana današnjeg ostala je senka na regularnost tih izbora.
Međutim, pojedini kritičari američkog političkog sistema smatraju da Tramp ne može da podrije demokratiju jer jedna od najstarijih demokratskih zemalja više nije istinski demokratska. Prema istraživanju početkom oktobra, čije rezultate prenosi "Vošington Post" (The Washington Post), 40 odsto građana je izgubilo veru u američku demokratiju.
Tako Roza Bruks (Rosa Brooks) navodi u "Forin Polisi" (Foreign Policy) da ako demokratija podrazumeva da svačiji glas važi podjednako, SAD se ne mogu baš pohvaliti zavidnom demokratičnošću. Naime, sistem elektora koji je uveden još u 18 veku, kako bi se između ostalog rešio problem glasanja na ogromnom prostranstvu, ostao je na snazi i omogućava da predsednik postane i kandidat koji je dobio manje glasova od svog konkurenta. Primer za to je Džordž Buš koga je podržalo manje građana nego Al Gora. Takođe, svaka država, bez obzira na broj stanovnika, ima po dva senatora, što ide u prilog ruralnoj beloj populaciji, a čime se razvodnjava uticaj evidentnih demografskih promena u urbanom delu SAD.
Zbog upliva krupnog kapitala u politiku mnogi građani su sve razočaraniji, pa današnja Amerika, po rečima Bruks, liči na "oligarhiju u kojoj skoro polovina birača uopšte ne razmišlja da izađe na izbore. Zato Tramp ne može da mnogo podrije demokratiju, jer je ona već podrivena".
Za Rusiju bolje da pobedi Hilari Klinton
Dok su SAD zaokupljene predsedničkom kampanjom, situacija širom sveta se komplikuje. Sve žešći sukobi na Bliskom istoku, rast tenzija između Rusije i Zapada, kao i Kine i njenih suseda. Moskva i Peking, koji su nezadovoljni svetskim poretkom u kome dominiraju SAD, nastoje da iskoriste ovaj vakum tako da se što bolje pozicioniraju pre nego što, kako procenjuju, Hilari Klinton - čija bi spoljna politika bila odlučnija nego Obamina – preuzme dužnost. Primer za to su ruske vojne operacije u Siriji kako bi sa novim predsednikom SAD imala jače adute za pregovore.
U međuvremenu, Moskva je involvirana u izbornu kampanju jer je Hilari Klinton optužuje da je hakirala njene imejlove kao i zbog blagonaklonih Trampovih izjava o Putinu. One su svakako motivisane i činjenicom da njujorški milijarder nakon što je 2004. proglasio bankrot, nije više mogao da dobije značajnije kredite od zapadnih banaka pa je pomoć zatražio od ruskih investitora, kako piše moskovski magazin na engleskom "Russia Direct".
Iako je uočljiva podrška Kremlja Trampu – ako ni zbog čega drugog onda da njegovim izborom "ponize" i oslabe SAD – malo ko u ruskoj prestonici veruje da bi on vodio drugačiju spoljnu politiku od svojih prethodnika, uprkos izbornoj retorici. U tom kontekstu se ne isključuje ni najgori scenario nove opasne konfrontacije između Moskve i Vašingtona.
Stoga se nijedan racionalni ruski političar ne bi usudio da igra veoma rizičnu igru "pokera" sa Trampom, jer bi ulozi bili preveliki. Umesto toga, sigurnija im je partija "šaha" sa Hilari Klinton. Dakle, u Moskvi ne računaju na ustupke o najbitnijim pitanjima za nju – ko god da postane predsednik SAD. Stoga se ruski lideri verovatno već spremaju na komunikaciju sa Hilari Klinton dok u međuvremenu stvaraju utisak da bi više voleli da pobedi Donald Tramp.
Zapravo, dolazak Hilari Klinton na čelo SAD bi dugoročno bio delotvorniji po Rusiju, jer bi to otreznilo njene čelnike tako što bi shvatili da male i trenutne pobede u informativnom ratu neće suštinski promeniti odnos snaga u svetu. Pozicija Rusije može ojačati samo ako sprovede neophodne ekonomske i političke reforme.
Tenzije i nakon izbora
Izborna kampanja je tako zapaljiva da će se njen eho osećati i nakon što novi predsednik preuzme dužnost. U slučaju da Tramp pobedi, u meri u kojoj uspe da ostvari svoja obećanja – jačaće trgovinski protekcionizam, netrpeljivost prema strancima kao i spoljnopolitički izolacionizam, što će SAD, zapravo, učiniti nebezbednijim i slabijim. Umesto nove politike, ona će verovatno biti još brutalnija.
Ako pobedi Hilari Klinton, suočiće se sa sumnjom miliona ne samo da izbori nisu bili regularni već i da je zaslužila kaznu zbog pomenutih afera. U svakom slučaju, pošto gotovo sva istraživanja javnog mnjenja sugerišu da će republikanci zadržati kontrolu u Predstavničkom domu i, verovatno, u Senatu – sa predsednikom iz redova demokrata – to je još jedan scenario za blokade i paralizu rada najviših institucija kakvih je bilo u više navrata u poslednje vreme. U takvoj situaciji, spoljnopolitička pozicija predsednika SAD će takođe biti oslabljena.
Tvorci američkog ustava u 18. veku su smislili sistem međusobne kontrole i protivteža između razlititih grana vlasti (checks and balances), čiji je cilj sprečavanje zloupotreba i diktature. Međutim, u praksi taj složeni mehanizam je često vodio blokadama rada najviših institucija.
Zato je ilustrativan satirični izveštaj Endija Borovica (Andy Borowitz) u "Njujorkeru" (The New Yorker) da je Barak Obama potpisao izvršnu naredbu da gubitnik na predsedničkim izborima narednog dana mora da napusti zemlju.
"To će pomoći da otpočne isceljenje zemlje", napisao je Obama u imaginaciji satiričara.
Facebook Forum