U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakva je uloga Ivice Dačića, ministra inostranih poslova Srbije, u zaoštravanju tenzija u regionu. Sagovornici su bili Dejan Ilić, saradnik portala Peščanik, i Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo.
Bilo je reči o tome zašto Ivica Dačić prednjači u napadima na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, da li su to njegove solo akcije ili on to radi u dogovoru sa Aleksandrom Vučićem, kako je Dačić optužio bošnjačke političare da su pokušali da ubiju Aleksandra Vučića, o Dačićevom bahatom ponašanju prema ministru inostranih poslova Bosne i Hercegovine, zašto sadašnja vladajuća garnitura u Srbiji smatra Bosnu i Hercegovinu potencijalnim plenom, kao i o tome da li se Dačićev odnos prema Evropskoj uniji razlikuje od Vučićevog.
Omer Karabeg: Ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić se sve više pretvara u najvećeg jastreba srpske polike. Jedan analitičar je nedavno rekao da se on ponaša potpuno neprimereno svojoj funkciji. Umesto da radi na smirivanju uzavrelih tenzija u regionu, on je najoštriji u napadima na susede Srbije. Kako to tumačite?
Dejan Ilić: Nemojte pogrešno da me razumete što ću se odmah s vama razići u mišljenju. Mislim da je Ivica Dačić kao osoba u svemu tome potpuno nebitan, jer je reč o politici koju on ponajmanje oblikuje. On naprosto izvršava naređenja koja dolaze od njegovog šefa - predsednika vlade Aleksandra Vučića. To je politika sukoba i mržnje, koja po mom mišljenju ima direktan kontinuitet sa politikom iz devedesetih. U svemu tome meni nije bitan sam Ivica Dačić, mnogo mi je važnije da se postavi pitanje - zašto je Srbiji potrebna ova vrsta sukoba u ovom trenutku i da li je to zaista sukob sa Hrvatskom ili je prava meta nešto drugo, a sukob sa Hrvatskom je samo izgovor da se skrene pažnja sa pravog cilja te politike.
A šta je pravi cilj te politike? Evo, odmah ću reću - ta meta je Bosna i Hercegovina. Mislim da Srbija nije odustala od teritorijalnih pretenzija prema toj susednoj državi. Sukob sa Hrvatskom je u funkciji teritorijalnih pretenzija prema Bosni i Hercegovini, a Ivica Dačić se samo stavio u službu nove agresivne nacionalističke politike, kao što je to radio devedestih godina. Da li on iskreno u to veruje - manje je bitno od činjenice da je on poslušnik koji izvršava tuđa naređenja.
Nemanja Stjepanović: Nisam politički analitičar, ali ljudi do čijeg mišljenja držim pominjali su ruski uticaj na Dačića. Govori se da Ivica Dačić reaguje na mig Rusije, a da je Rusiji u interesu nestabilnost u regionu. Ali to nije toliko bitno, bitno je kakve su posledice svega toga. Ivica Dačić ne daje izjave kao predsednik neke opozicione partije, nego kao ministar spoljnih poslova Srbije. Njegovi stavovi su stavovi vlade Srbije i toga je Vučić zasigurno svestan. Na kraju krajeva, on uopšte nije morao da uzima Dačića za partnera u vlasti, mogao je da izabere nekog pomirljivijeg i postavi ga na mesto ministra spoljnih poslova.
On se opredelio za Dačića, što znači da prihvata politiku rehabilitacije Miloševićevog režima koji je uveo region u rat. Očito je da sadašnja situacija odgovara Vučiću, jer nema pokazatelja da on želi da ućutka Dačića. Nedavno se u medijima pojavila priča da je Vučić ukorio Dačića zbog izjave o tome da je Miloševićeva politika bila ispravna. Ali ako je verovati tom poverljivom izvoru koji su preneli mediji, on Dačića nije ukorio zbog toga što ovaj želi da rehabilituje Miloševića, već zato što je to izgovorio dan pred posetu američkog potpredsednika Bajdena.
Igra dobrog i lošeg policajca
Omer Karabeg: Čini se ipak da postoji razlika između retorike Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Dok Dačić izaziva tenzije u regionu, Vučić manje-više poziva na smirivanje. Njegove izjave su mnogo umerenije od Dačićevih, tako da bi čovek pomislio da Dačić igra neku svoju igru.
Dejan Ilić: Kome se sviđa - može tako da razume. Ali ako predsednik vlade kaže da želi dobre odnose sa susedima, a onda njegov ministar napadne susede, na šta premijer izigrava vatrogasca i kaže da je on zaista za mir, a ministar i pored toga nastavlja da govori najgore stvari o susedima - onda je to situacija u kojoj nas onaj ko je na čelu vlade laže. Nema druge. Ako ste zaista iskreni i ako vam je zaista stalo do stabilnosti u regionu, ako vam je stalo do dobrosusedskih odnosa, ako izričito tvrdite da nemate teritorijalnih pretenzija prema susednim državama, onda morate da sklonite ljude iz vlade koji govore upravo suprotno.
Mislim da Vučić sa Dačićem, kao i sa predsednikom Nikolićem, igra onu igru dobrog i lošeg policajca, a zapravo i jedan i drugi imaju isti cilj. A taj cilj nije postavio Dačić, nego onaj koji ima najviše moći i snage u državi. Pri tome, Dačić nije jedini koji ima vatrenu retoriku. Pored njega imamo i ministra Vulina, koji ima istu retoriku kao Dačić, ponekad čak i mnogo goru i bezočniju. S vremena na vreme pridruži im se i ministar unutrašnjih poslova Nejboša Stefanović, dok je ranije u toj igri učestvovao i bivši ministar pravde Nikola Selaković.
Dakle, imamo tri sadašnja i jednog bivšeg ministra koji su držali huškačke govore, a njihov šef, predsednik vlade, je navodno za mir. Pa to je očigledna laž. Drugo. Nema sumnje da se Ivica Dačić pojavljuje kao neka vrsta eksponenta ruske politike koja želi da izaziva krizu na raznim mestima u svetu, kako bi se onda Rusi pokazali kao nekakav validan partner u smirivanju tih kriza. U ovom trenutku oni, pored ostalog, prave probleme i u regionu Balkana. Ali problem možete da pravite samo ako druga strana pristane da zajedno sa vama igra tu igru. Zašto mi pristajemo da igramo tu igru i koji je naš interes u svemu tome? Mislim da u ovom trenutku postoji neka vrsta saglasnosti između srpske agresivne nacionalističke politike i politike izazivanja kriza koju vodi Rusija. Da nema srpske agresivne nacionalističke politike - Rusi ne bi mogli na taj način da vrše uticaj. To znači da imamo politiku na dva koloseka. Jedna je politika za domaću javnost i za Rusiju i tu politiku vode ova četiri ministra, dok Vučić vodi onu politiku koja je namenjena Zapadu i koja poručuje - mi smo za mir. A to nije istina, jer su se odnosi u regionu bivše Jugoslavije pokvarili od 2012. godine, od trenutka kada je Vučić došao na vlast. Od tada idu oštro nadole, sunovraćuju se.
Nemanja Stjepanović: Naravno da nije Dačić jedini koji koristi agresivnu retoriku. Tu su i pomenuti ministri i drugi politički saveznici premijera Srbije. Navešću jedan primer. Kada su Vučić i Nikolić rekli da ne podržavaju referendum u Republici Srpskoj, odmah je sutradan izašao ministar Stefanović i obrušio se na Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu zbog njegovog protivljenja referendumu. Stvara se situacija u kojoj se proizvode neprijatelji. Kad se tako krene, sledeći korak je odbrana srpskog naroda, što je zapravo model koji je koristio Milošević uoči sukoba u Jugoslaviji. Prvo proizvedemo neprijatelje u regionu, Srbiji i međunarodnoj zajednici, onda sledi priča o odbrani Srbije, a od toga je mali korak do stvarnog sukoba, jer su ratovi devedesetih i počeli pričom o odbrani srpstva i Srbije. Tu reč odbrana Srba i Srbije koristi i premijer Vučić.
Optužba za pokušaj ubistva Vučića
Omer Karabeg: Gospodine Iliću, vi ste rekli da pored Dačića imamo i Vulina. Ali nije isto kada neke reči čujemo iz usta Vulina, koji je ministar rada, i iz usta Dačića, koji je ministar inostranih poslova. Recimo, Dačić je nedavno, bez ikakvih dokaza, optužio bošnjačke političare da stoje iza prošlogodišnjeg napada na Vučića koji se dogodio za vreme komemoracije u Srebrenici, a koji je Dačić okarakterisao kao pokušaj ubistva. Znači, bošnjački političari su, po Dačiću, pokušali da ubiju Vučića. To mogu da pišu tabloidi bliski režimu, uostalom oni slične stvari i pišu, ali kada to izgovori ministar inostranih poslova - to ima veliku težinu, jer je to onda zvaničan stav Srbije.
Dejan Ilić: Razumem šta hoćete da me pitate. Vi verujete da se ovde vodi pristojna politika, ali Srbija nema pristojnu državu. Srbija u ovom trenutku ima na vlasti samo jednu osobu, a svi ostali su u službi te osobe. Politika te osobe je daleko od toga da je miroljubiva, ona neće da zatvori priču iz prošlosti. Ona, naprotiv, insistira na toj priči i predstavlja jasan kontinuitet s tom pričom. Kada tako postavite stvari, onda nema ničeg neobičnog u tome što ministar inostranih poslova optužuje političare susedne države da su hteli da ubiju predsednika vlade ove države. Onda je to potpuno logično. Jer, ako premijer vodi vladu čija je politika sukob sa susedima i teritorijalne pretenzije prema susednoj državi, onda ministar inostranih poslova i ne može ništa drugo da kaže nego to što je rekao.
Vi polazite od toga da je Srbija pristojna država i da je Srbija zaista napravila prekid sa politikom iz devedesetih. U tom slučaju bi bilo zaista neobjašnjivo da ministar inostranih poslova sebi dozvoli da kaže tako nešto. Ali, premise su pogrešne. Srbija nije napravila prekid sa politikom devedesetih, nije ga napravila ni 2000. godine, kada su druge stranke bile na vlasti, a pogotovo ne sada. I Srbija nije pristojna država. Srbija nije država koja je odustala od teritorijalnih pretenzija prema susednim državama. Razumem tu fokusiranost na Dačića, jer on vuče za sobom težak teret iz devedesetih. Očekivalo bi se da će se razumna osoba, koja vuče taj teret, danas ponašati drugačije, ako uopšte pretenduje da radi važne političke poslove. Ali to nije slučaj. Dačić je deo tima, na čijem čelu je predsednik vlade, u kojem je i predsednik države.
Podsetio bih na jedan događaj koji se zbio krajem avgusta - to je bila zajednička policijska vežba Srbije i Republike Srpske na granici između Bosne i Hercegovine i Srbije. Na završetku te vežbe predsednik Srbije je rekao da svi njeni učesnici misle kao jedan, da se u srcu osećaju kao jedan i da tako treba da se ponašaju. Iako je to bila policijska vežba, on ju je ocenio, kako je rekao, vojničkom ocenom - vrlo dobar. Dakle, na vrhu države imate aktere koji govore, možda ne tako brutalno, identične stvari koje izgovara ministar inostranih poslova. On nije nikakav izuzetak. Dačić je deo jednog tima koji složno vodi jednu pogubnu politiku, koju su mnogi ljudi platili životom. Izgleda da ljude - koji su iz tog perioda izašli bez ikakvih posledica, pa su se čak ponovo dokopali i vlasti -činjenica da je desetine hiljada ljudi izgubilo živote ne sprečava da ponovo urade isto.
BiH - potencijalni plen
Nemanja Stjepanović: Šta god da je Dačićev cilj - da li on to radi na mig Rusije, da li ima neku sopstvenu agendu ili sprovodi ono što mu Vučić kaže - to nije toliko važno. Važno je šta je posledica takvog ponašanja, a posledica je da je region potresla tako duboka kriza kakve nije bilo još od završetka ratova devedesetih. Reći ću nešto što može zvučati kao preterivanje, ali čini mi se da smo mi ovde zreli za jednu ozbiljnu mirovnu inicijativu međunarodnih partnera, Evrope pre svega. Jer, ukoliko se bude tolerisalo svakodnevno produbljivanje krize, mislim da može doći trenutak kada neće biti povratka i kada će svaka intervencija doći prekasno. A kada je reč o odnosu prema Bosni i Hercegovini, Dačić se prema njoj odnosi sa najvećim ponižavanjem. On, i drugi predstavnici vlasti Srbije, odnose se prema Hrvatskoj kao prema koliko-toliko dostojnom partneru u sukobu, a na Bosni i Hercegovinu gledaju kao na plen. Očito je da srpska strana, a slično je ponašanje i hrvatske strane, nije odustala od teritorijalnih pretenzija prema Bosni i Hercegovini. Ako postoje i ruska leđa, onda je to dodatni vetar u Dačićeva jedra.
Omer Karabeg: Ne znam da li ste gledali onu konferenciju za štampu koju je krajem jula Dačić održao sa Igorom Crnadakom, ministrom inostranih poslova Bosne i Hercegovine. Dačić se ponašao baš bahato, upadao u reč Crnadaku i držao mu lekciju kako Bosna i Hercegovina ne sme da prizna Kosovo, mada to nije bila tema konferencije i mada o tome niko u Bosni i Hercegovini ne razmišlja, a pogotovo ne Crnadak, koji je iz Republike Srpske. Njemu je očigledno bilo potrebno da pokaže koliko je iznad Crnadaka.
Dejan Ilić: Kao i devedesetih, tako i danas, Bosna i Hercegovina je država koja se nipodaštava, država čije se postojanje praktično ne priznaje. Naravno, srpski političari nisu u tome usamljeni, jer i političari u Hrvatskoj, nažalost i Zoran Milanović, imaju isti takav odnos prema Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina se, kao što je moj sagovornik rekao, i dalje vidi kao potencijalni plen. Da bi ste nešto videli kao potencijalni plen, morate mu oduzeti sav subjektivitet i ne možete ga tretirati kao ravnopravnog partnera, inače ne biste mogli da ispoljavate pretenzije. Mene to ne čudi. Da li Dačić hoće da se napravi većim Srbinom od drugih, da li se tako ponaša jer smatra da se je u Srbijii stari poredak potpuno obnovio, pa mu njegova prošlost danas predstavlja prednost - ja to ne mogu da znam, ali mislim da stvari u Srbiji stoje toliko loše da bi čak i jedna tako glupava i sumanuta politika mogla da ima smisla.
Šta god ja mislio o Demokratskoj stranci i Borisu Tadiću kao predsedniku Srbije - ne može se osporiti da je vreme, kada su oni bili na vlasti, zaista bilo obeleženo sistematskim pokušajima da se odnosi sa susednim državama dovedu u red. Tada je Dačić igrao potpuno drugačiju ulogu od ove koju igra sada. Naravno, možemo se pitati šta je njegovo pravo lice. Da li je njegovo pravo lice ono iz devedesetih, ili ono iz doba vladavine Borisa Tadića, ili ovo sadašnje? Ali to nije ni važno. Treba ga posmatrati kao politički praznu figuru koja poprima sadržaj svoje okoline. Njemu je samo važno da bude blizu vlasti, šta god da je politika onih koji su na vlasti. Međutim, sve je to nevažno, važno je kakav je njegov učinak u ovom trenutku, a on je u skladu sa ukupnim učinkom ove vlade i njenog predsednika. Taj učinak je katastrofalan.
Mi smo iz jedne relativno mirne situacije, koju smo imali pre 2012. godine, došli u situaciju da se zaista može ozbiljno razgovarati o tome kolike su mogućnosti da se ponovo krene u rat i da izbiju novi sukobi u Bosni i Hercegovini. Mi sada imamo najavu referenduma i licemeran stav srpske vlade koja kaže - mi ne možemo da se mešamo u unutrašnje stvari Republike Srpske. Pa, ako ne možete da se mešate - šta radi Dodik na svakoj ceremoniji, na svakoj simbolično važnoj manifestaciji u Srbiji u društvu visokih funkcionera Srbije? Zato je ta izjava o nemešanju lažna i licemerna. Vi kažete: “Referendum nema veze s nama, oni će sami odlučiti, ne možemo mi njima da govorimo šta da rade“, a zapravo sve vreme stojite iza njih. A taj referendum može da bude okidač za vrlo nezgodan razvoj događaja, što na kraju može dovesti i do novih sukoba.
Dominacija u regionu
Omer Karabeg: Sudeći prema njihovim javnim izjavama stiče se utisak da postoji razlika između Dačića i Vučića kada je u pitanju odnos prema Evropskoj uniji. Vučić redovno hvali Evropsku uniju, govori o njoj sve najlepše, a od Dačića ćete retko čuti neku lepu reč o Uniji. On Briselu stalno nešto prebacuje i govori da se Evropska unija ne ponaša fer prema Srbiji. Nedavno je rekao da Evropska unija deli lekcije Srbiji i zapretio: “E, tako više ne može“.
Nemanja Stjepanović: Ja to vidim opet na nivou posledica, a posledica je da se Srbija udaljava od evropskog puta za koji se deklarativno zalažu svi - od premijera Vučića, pa na dole. Kad slušamo Dačića i Vučića, postavlja se pitanje - da li Srbija zapravo želi da ima dva lica, od kojih jedno pokazuje Rusiji, a drugo Zapadu. Mislim da je to veoma opasna igra koju Srbija sebi ne može još dugo vremena da priušti. Srbija sada uživa, da tako kažem, lagodnu poziciju u kojoj joj se štošta toleriše zbog toga što se od nje očekuje konstruktivnost u pogledu Kosova i zbog toga što postoji opasnosti da krene, da tako kažem, ruskim putem. Mislim da ta popustljivost evropskih partnera neće još dugo trajati i da će Srbija konačno morati da se opredeli.
Rekao bih još samo nekoliko reči o nastojanjima Srbije da se nametne kao dominantna država u regionu. To je izraz kontinuiteta sa Miloševićevom politikom i to je najvidljivije u odnosu Srbije prema Bosni i Hercegovini. Milošević nije želeo raspad Jugoslavije po svaku cenu. On je želeo da ta velika država i dalje postoji, ali da u njoj dominira Srbija s njim na čelu i da Srbija i on o svemu odlučuju. Kada je video da je to nemoguće, prešao je na plan B, koji podrazumeva stvaranje srpskih entiteta u susednim državama, preko kojih bi on ostvarivao uticaj. Danas imamo delimičnu reprizu takvog scenarija. Srbija pokušava da se etablira kao lider u regionu. Vučić je time opsednut, stalno priča o tome, dok Dačić svima deli lekcije, a posebno Bosni i Hercegovini. Ponovo je reč o nasilničkoj politici, koju je primenjivao i njihov prethodnik na čelu Srbije - Slobodan Milošević. Ponovo se zloupotrebljavaju Srbi van Srbije za uspostavljanje te zamišljene srpske dominacije u regionu, a to zapravo nije ništa drugo nego refleksija sna o velikoj Srbiji od kojeg se nikada nije odustalo.
Dejan Ilić: Ja mislim da među njima nema razlike ni kad je u pitanju odnos prema Evropskoj uniji i da oni rade kao skladan tim. Rade loš posao vrlo skladno. Nije samo Dačić upućivao teške reči Evropskoj uniji. Ako se ne varam, kada je Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, rekao svoj stav o onome što se događa između Srbije i Hrvatske, predsednik vlade Srbije mu je odgovorio; “Poštujem Junkera, ali ne podnosim lažne simetrije“. To nije nimalo umerena izjava. Naravno da ćemo i kod predsednika vlade naići na niz izjava koje liče na ono što izgovara njegov ministar inostranih poslova. Moj je utisak da se radi o vrlo jeftinoj politici. Ta igra se svodi na sledeće: vaši podređeni po vašim direktivama nastupaju agresivno i napadaju one s kojima vi pregovarate ili se dogovarate, a onda vi svoju poziciju gradite tako što se svojim sagovornicima predstavljate kao umereniji i bolji, kao jedini koji može da kontroliše situaciju. Zaista mislim da u ovom trenutku nema nikakvog razdora u vladi Srbije i da nema nikakvih slobodnih strelaca koji rade po svojoj volji.
Mislim da je to dogovorena politika u kojoj svako ima svoju ulogu. Da je Ivica Dačić jedini koji daje agresivne izjave, bio bih vrlo sklon da se složim s vašim tezama o nekakvim razlikama ali, kao što sam već rekao, i ministri Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin imaju slične izjave kao Ivica Dačić, a ne treba zaboraviti ni bivšeg ministra Nikolu Selakovića. Dakle, Dačić nije izuzetak, on nije slobodni strelac koji igra neku svoju igru - makar da mu iza leđa stoji Rusija - nego je deo timske igre.
Poenta je da zbog odnosa i prema Evropskoj uniji, i prema Bosni i Hercegovini, i prema Hrvatskoj ne zaslužuje osudu samo Dačić, već i cela vlada, na čelu sa njenim predsednikom - bez obzira na to što i iz Hrvatske stižu takođe nepromišljene i vrlo besmislene kritike Srbije. Mada mislim da je to deo nekakvog dogovora. Po mom mišljenju tenzije se zaoštravaju ne bi li se krizno stanje iskoristilo da bi i jedna i druga država zadovoljile apetite i pretenzije koje imaju prema Bosni i Hercegovini. Zbog toga se niko previše ne potresa zbog teških reči koje se upućuju s jedne i s druge strane Dunava, jer obe strane gledaju prema Bosni i Hercegovini. U tom smislu ne mislim da je Dačić bilo kakav izuzetak i da vodi bilo kakvu samostalnu politiku.
Facebook Forum