Pred ljude koji beže od rata ne treba podizati zidove i žicu, već ih treba prihvatiti i pružiti im pomoć. Sve što oni žele, jeste da žive, kaže za naš program Igor Kubat (Igor Kubát), danas stanovnik Švedske, poreklom Mađar iz Vojvodine, koji je, kao dete, i sam zbog rata napustio tadašanju Jugoslaviju. Nakon što je proteklog leta video narastajuću izbegličku krizu, umesto planiranog puta oko sveta, odlučio je da kao volonter putuje po kriznim područjima i pomaže ljudima koji beže od rata.
Upoznali smo ga na graničnom prelazu “Horgoš dva”, u noći u kojoj je Mađarska zatvorila granicu ka Srbiji. Od tada je bio u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji, Grčkoj, Turskoj. Trenutno je u Libanu.
“Situacija ovde je mnogo gora nego što se misli. Ovde više nije jedna od pet osoba koje vidite izbegla iz Sirije, već jedna na svake četiri, neki kažu i jedna na tri...”, kaže nam Igor na početku razgovora.
Igor: Liban je država koja je primila ubedljivo najviše izbeglica po broju stanovnika. Nijedna druga država nije ni blizu toga. U Libanu je trenutno gotovo dva miliona izbeglica. Rat traje već gotovo pet godina i svake godine dolazi sve više i više ljudi iz Sirije. Organizacije (humanitarne) rade veliki posao, zaista veliki, ali ne rade dovoljno jer nemaju sredstva. Na primer – svi ljudi koji su došli u poslednjih godinu dana su registrovani, ali nisu ušli u Program za pomoć Ujedninjenih Nacija. Nema dovoljno sredstava. Drugi razlog je to što su u poslednjih godinu dana zatvorene granice, tako da se na ljude koji su došli u Liban u poslednjih godinu dana, gleda kao na “nelegalne izbeglice”.
RSE: U kakvim uslovima oni žive?
Igor: Neke organizacije pokušavaju da im pomognu. Ovde u Libanu je na hiljade različitih organizacija. Ali, problem je u tome što je jako mnogo ljudi kojima je potrebna pomoć, gotovo dva miliona izbeglica, tako da je mnogo onih koji su upali u neku vrstu “procepa”. Zato smo mi tu. Pokušavamo da “popunimo praznine”. Prikupljamo informacije sa različitih strana – od vlade, od nevladinih organizacija o slučajevima gde, iz nekog razloga, nije bilo moguće pomoći. Ukratko, situacija je veoma loša. Toliko je mnogo izbeglih… Kao što sam rekao, svaka treća osoba ovde je izbeglica.
RSE: Dakle, vaš fokus je na ljudima koji nisu na listi za pomoć?
Igor: Naš fokus je da pomognemo onima kojima ne pomažu druge organizacije.
RSE: A kako izgleda svakodnevni život u jednom od tih izbegličkih kampova? Znam da zvanično nema kampova, odnosno ne zovu se tako, dakle, u jednom od tih “naselja”?
Igor: To uopšte ne izgleda dobro. Oni nemaju baš ništa u tim kampovima, odnosno naseljima. Tamo su po čitav dan i bukvalno nemaju šta da rade. To je veoma tužno za videti. Vidite, u Evropi je to bila privremena stvar. Ljudi su dolazili u kampove u Hrvatskoj ili u Grčkoj iposle nekoliko dana bi odlazili. Ovde ostaju godinama.
RSE: A kakvi su uslovi? Da li imaju dovoljno hrane, da li postoji kanalizacija, tekuća voda… Ono osnovno što je potrebno kako bi se preživelo?
Igor: Zapravo, ne. Poneki ljudi dobijaju pomoć, ali je previše onih koji je ne dobijaju. Pre sat vremena smo imali sastanak sa UNHCR-om i rekli su nam, to za sada nije potvrđeno i ne znamo da li će tako zaista i biti, ali rekli su nam da postoji mogućnost da od sledećeg meseca, usled nedostatka sredstava, ljudi više neće dobijati pomoć u hrani.
RSE: Dakle, postoji opasnost da potpuno ostanu bez hrane?
Igor: Bez hrane koju daje UNHCR, da.
RSE: Sirija je, takoreći “preko planine” u odnosu na kamp u Libanu. Šta je osnovni plan Sirijaca koji su tamo? Da li nameravaju da ostanu tamo i čekaju da se rat završi kako bi se jednom vratili svojim kućama ili žele da pokušaju da odu u Evropu?
Igor: Svi bi oni želeli da se vrate u Siriju, da se rat završi. Niko od njih ne želi da ostane u Libanu. Hoće nazad u svoje domove. Ali, to trenutno nije realno.
RSE: To je upravo ono što sam hteo da vas pitam... Rat i dalje traje, da li gube nadu? Da li možda nameravaju da krenu ka Evropi, kao mnogi drugi pre njih?
Ljudi i kreću ka Evropi, jer nemaju previše nade. Vide da se rat nastavlja i ne vide njegov kraj.
Igor: Da. Upravo tako. Zato ljudi i kreću ka Evropi, jer nemaju previše nade. Vide da se rat nastavlja i ne vide njegov kraj. Mnogi čak kažu da je ovo tek početak i da će se rat nastaviti još dugo. Većina njih ne želi da ide u Evropu, ali jednostavno ne vide drugu opciju.
RSE: Zvaničnici Evropske Unije često govore o novom, velikom izbegličkom talasu, poput onoga koji smo videli u proteklim mesecima. To predviđaju za ovo proleće. Kako vi to vidite? Johanes Han je na primer, nedavno rekao da će novi talas krenuti upravo iz Libana…
Igor: Ono što ja mislim jeste da će biti sve teže i teže za izbeglice da uđu u Evropu. Evropske zemlje zapravo i ne žele da izbeglice dolaze u Evropu. Dakle, mislim da će učiniti sve kako bi izbeglice ostale u u Turskoj ili u Libanu. Tako da će biti veoma teško za izbeglice da se domognu Evrope, ali će svakako i dalje pokušavati.
RSE: Da li je to “zatvaranje Evrope” tema razgovora među izbeglicama?
Igor: Apsolutno, to jeste tema o kojoj razgovaraju.
RSE: A kakav je vaš utisak, da li će zidovi moći da ih zaustave?
Igor: Mislim da neće uspeti da ih potpuno zaustave, ali mislim da će zbog njih svakako manje ljudi dolaziti u Evropu.
RSE: Mi smo se upoznali u jednoj noći u septembru, ispunjenoj tenzijama, kada je Mađarska zatvorila svoju granicu. To je bila i prva evropska granica koja je zatvorena. I ovog jutra sam čuo izjavu jednog evropskog zvaničnika o tome da će se graditi novi zidovi ako bude potrebno…
Liban je primio dva miliona izbeglica. A Liban je veoma mala zemlja. U Evropu je prošle godine ušlo million ljudi. To je polovina!
Igor: Evo šta ja mislim o tome – Liban je, kao što sam već rekao, primio dva miliona izbeglica. A Liban je veoma mala zemlja. U Evropu je prošle godine ušlo million ljudi. To je polovina! Dakle, Evropa bi trebalo da bude u mogućnosti da primi te ljude i da im pruži pomoć. To ne rade jer ne postoji saradnja između država. Nekoliko zemalja preuzima mnogo odgovornosti. To ne funkcioniše. Više zemalja bi trebalo da preuzme odgovornost i da pomogne tim ljudima. Drugačije, neće biti moguće.
Video: Mađarska zatvorila granicu za izbeglice
RSE: Pre Libana ste dosta putovali… Bili ste nedavno i u Turskoj, na samoj granici sa Sirijom. Tamo je trenutno velika kriza. Kako to izgleda?
Igor: Kamp u kome sam ja radio i pomagao, više ne postoji. Bio je udaljen svega nekoliko kilometara od granice sa Sirijom. To je selo koje se zove Suruć (Suruç) i tamo su uglavnom bili Kurdi, izbegli iz grada Kobanea. Međutim, usled tenzija između Kurda i Turaka, turska vlada je zatvorila taj kamp. On više ne postoji. Neke izbeglice su raspoređene po drugim kampovima, a neke su vraćane u Kobane.
RSE: U ratnu zonu?
Igor: Da. Upravo tako.
RSE: Pre Libije i Turske, prošli ste celu takozvanu “Balkansku rutu” – unazad. Kakvo ste tu iskustvo imali?
Igor: Ono što pamtim jeste da su organizacije koje su pomagale u početku bile veoma spore. Nisu uopšte znale kako da se izbore sa tom situacijom. Isto važi i za vlade država na “balkanskoj ruti”. Nisu znale kako da upravljaju onime što se dešavalo. Naročito u početku, negde u septembru, oktobru… Bilo je apsolutno haotično. Veoma, veoma haotično. Volonteri su morali mnogo da rade. Ali, sa vremenom, postajalo je bolje. I humanitarne organizacije i Vlade su naučile kako da se nose sa tom situacijom.
RSE: Upoznali ste mnogo ljudi iz kriznih područja koji beže kako bi spasili živote. Kakve su njihove priče? Da li vam se neka posebno urezala u sećanje?
Igor: Mnogo je takvih priča… Posebno pamtim decu koja su putovala sama nakon što su im roditelje ubile bombe. Pamtim i ljude bez nogu, pamtim staricu od 96 godina, pamtim i bebu staru devet dana rođenu u Turskoj, na putu ka Evropi. Ono što im je zajedničko, jeste da su očajni. Svi oni beže od rata i pokušavaju da obezbede bolji život. Bilo je nemoguće da nastave da živote u Siriji… Sve što oni žele, jeste da žive.
RSE: Vi ste si iz Švedske. Kako je ova izbeglička kriza postala vaša realnost?
Igor: Ja sam odrastao u Švedskoj, ali sam iz Vojvodine. Rođen sam na severu Srbije, a moji roditelji su Mađari. I sam sam pobegao od rata u Jugoslaviji kada sam imao tri godine. Zato smo i otišli u Švedsku. Počeo sam da volontiram tako što sam u avgustu otputovao u Mađarsku i Srbiju. Tih dana mi je bio rođendan i želeo sam da posetim rodbinu i prijatelje. Međutim, tamo sam video izbegličku situaciju koja se dešavala. U Budimpešti, na železničkoj stanici, bile su izbeglice koje nisu dobijale nikakvu pomoć. Morali su da pešače od Srbije, od grada Horgoša, do mađarskog grada Reske (Röszke) bez bilo kakve pomoći. Tih dana, temperature su bile 35 stepeni celzijusa… Nakon što sam sve to video sopstvenim očima, odlučio sam da se vratim u septembru i da počnem da pomažem izbeglicama.
Štedeo sam novac za put oko sveta. Ali, tada sam video ovu situaciju i odlučio sam da otkažem svoj put i da, umesto toga, dođem i pomažem izbeglicama.
Moj prvobitni plan je zapravo bio da u septembru krenem na put oko sveta, nakon što sam malo pre toga, u junu, završio studije ljudskih prava. Čitavo leto sam radio kao đubretar, to je veoma dobro plaćen posao u Švedskoj i štedeo sam novac za put oko sveta. Ali, tada sam video ovu situaciju i odlučio sam da otkažem svoj put i da, umesto toga, dođem i pomažem izbeglicama.
Počeo sam u Mađarskoj. A onda je Mađarska zatvorila svoje granice. Te noći smo se i vi i ja upoznali. Potom sam otišao u Srbiju, iz Srbije u Hrvatsku iz Hrvatske u Makedoniju, iz Makedonije u Grčku, iz Grčke u Tursku... Tamo sam, zajedno sa mojim dragim prijateljima, posalo mnoge druge volontere. Prvo je otišlo nas nekoliko, da osmotrimo situaciju, a onda smo poslali lekare i volontere.
RSE: Sada ste u Libanu i ono na čemu trenutno radite jeste upravo dovođenje novih volontera koji bi pomagali. Koliko uspeha imate u tome?
Igor: Ova izbeglička situacija – ja ne želim da je zovem krizom već situacijom – započela je i jedan novi fenomen – volontere koji su pomagali duž čitave Evrope. Ima mnogo volontera koji su na početku ove situacija uradili zaista ogroman posao. Bili smo prinuđeni da preuzmemo ogromnu odgovornost. Biću slobodan da kažem da smo, u početku, mi radili 90 odsto posla, jer kao što sam rekao, organizacije nisu znale da rukuju tom situacijom. Svakoga dana, dolazilo je sve više volontera voljnih da pomažu.
Sada, organizacije rade sve bolji i bolji posao, a istovremeno i sve manje izbeglica dolazi u Evropu, tako da je trenutno, u državama Evrope, veliki broj volontera voljnih da pomognu, a koji trenutno ne rade iako bi želeli da nastave da pomažu. Svakodnevno dobijamo poruke od ljudi koji bi želeli da pomognu i koji nas pitaju – kako bi smo mogli da dođemo u Liban? Oko čega vam treba pomoć? Želeli bi da pošaljemo nešto - šta bi mogli da pošaljemo? Prvi volonteri su već počeli da pristižu i očekujemo ih još u narednim nedeljama, tako da se nadam da ćemo ovde uskoro imati veliki broj volontera.
RSE: A kako mi, koji živimo u mirnoj Evropi možemo da pomognemo?
Igor: Na mnogo, mnogo različitih načina. Na primer, možete da izvršite pritisak na svoje vlade. Neke države rade zaista sjajan posao, ali 90 odsto država Evrope nisu dobre u tome. Dakle, ljudi iz tih država – na primer Mađarske i mnogih drugih, moraju da izvrše pritisak na svoje vlade da učine više. Da prestanu da podižu ograde i zidove umesto da prihvataju ljude i da im pomažu. Dakle – pojačajte pritisak da se izbeglicama pomogne umesto što se prema njima podižu žice i zidovi.
