Malo jačom dvojkom ocenili su sagovornici Radija Slobodna Evropa borbu protiv korupcije u Srbiji u 2015. Uprkos gromoglasnim obećanjima vlasti, obračun sa ovim problemom je mlak, a građani i potencijalni investitori Srbiju i dalje vide kao zemlju sa visokom korupcijom.
„Više od dvojke ne bih mogla da dam. Stanje u ovom trenutku jako je loše,“ rekla je za RSE Jelisaveta Vasilić, iz Saveta za borbu protiv korupcije, na pitanje da od jedan do pet oceni borbu protiv korupcije u protekloj godini.
Sličan odgovor dao je za RSE i Nemanja Nenadić, iz organizacije Transparentnost Srbija.
„Možda bi to moglo da bude dva na tri, recimo, ili tri na dva. Sve zavisi koliko je profesor strog.“
Dok se čeka novi izveštaj Transparency International-a, koji verovatno neće registrovati bitnije pomake jer značajnih rezultata nije bilo, Srbija i dalje ima status zemlje sa visokom korupcijom.
O tome koliko se odmaklo, kaže Jelisaveta Vasilić, najbolje govori slučaj “24 privatizacije”.
“Tu nije skoro ništa urađeno. Samo tri predmeta se procesuiraju, ovo je sve u predistražnom postupku. Tako da se kod nas jako teško kreće borba protiv korupcije. Nema transparentnosti uopšte. Da li javnost zna detalje ugovora za Er Srbiju, Beograda na vodi, ugovora za Železaru Smederevo… Da li znamo koliko je zemljišta u Vojvodini prodato strancima. I kako onda mislite da se borimo protiv korupcije.”
Ono što istraživači korupcije poslednjih godina registruju kao novu i sve učestaliju pojavu je zaobilaženje uobičajenih zakonskih procedura. Tačnije, kaže Nemanja Nenadić, sve veći problem su direktne međudržavne pogodbe sa investitorima.
“To je opasan trend koji na određeni način predstavlja dezavuisanje pravnog sistema koji smo uspostavili za uspešniju borbu protiv korupcije. Ne mislim tu samo na Beograd na vodi. Imali smo direktne dogovore i oko izgradnje kostolačke termoelektrane, imali smo takve aranžmane u vezi sa Er Srbijom, za neke deonice autoputa takođe se najavljuje ta vrsta aranžmana, i tako dalje.”
Iako je na talasu antikorupcijske priče sadašnja vlast stigla na vodeće pozicije u državi, podaci relevantnih organizacija iz godine u godinu pokazuju da građani i dalje najveću korupciju vide u pravosuđu, sektoru za izdavanje građevinskih i drugih dozvola, zdravstvu, policiji...
Ipak, podaci Transparentnosti Srbija, ukazuju da je ubedljivo najveća korupcija u sferi političkih partija. Tu, podseća Nemanja Nenadić, počinje i završava se ovo vrzino kolo.
“Postoje rezultati koji ukazuju na to da ljudi u političarima vide ključ problema, ali da i od njih traže rešenje. To je taj paradoks gde se očekuje da ključni napredak naprave ljudi za koje se misli da su najviše i zahvaćeni nekom vrstom korupcije.”
Gde smo u ovoj priči, najslikovitije pokazuje istraživanje Transparency internationala iz 2014. u kom se Srbija nalazi u sredini tabele korupcije, u društvu Svazilenda, Crne Gore, Sao Tome i Principe, Tunisa i Benina. Tačnije, čvrsto drži 78. poziciju na listi od ukupno 175 država, šest mesta slabije plasirana u odnosu na prethodnih godinu dana.
Još jasnija slika stanja u državi je da je u novembru pretučena Miroslava Milenović, članica vladinog Saveta za borbu protiv korupcije. Taj napad, koji se dogodio nakon što je pripremila izveštaj o firmi DIPOS, državnom Diplomatsko stambenom preduzeću, i uoči objavljivanja izveštaja o medijima, nadležni još nisu razrešili.
Jelisaveta Vasilić kaže da je to još jedan gorak dokaz da institucije ne funkcionišu.
“Država mora da ima institucije koje će odmah da ravetle takve slučajeve. Mi još uvek nemamo institucije koje bi radile kako treba, kao institucije u celom naprednom svetu. A to znači da imamo problem sa vladavinom prava.”
Nazadovanje Srbije u borbi protiv korupcije, koje se očitava u poslednjoj listi Transparency internationala, događalo se uporedo sa izjavama iz vlasti koje su najčešće glasile “svom snagom protiv korupcije”, velikim aferama od kojih su poslednje nazvane “Prisluškivanje” i “Reket”, najavama hapšenja tajkuna i procesuiranja nekih biznismena, kao što je Miroslav Mišković, čije suđenje još traje.
“Ne bih nijednu vladu optuživao zbog toga što neko nije uhapšen ili što neko nije osuđen. Ali činjenica je da politika u uslovima kakvi su danas u Srbiji, pogotovu ako pitate same tužioce i pogledate da li je preduzimano gonjenje u nekim situacijama, utiče na neke odluke. Da li je to neka svojevrsna autocenzura kod tužilaca ili nešto drugo kada odlučuju da li će preduzeti krivično gonjenje. Na kraju se pojavi sumnja da se to dešava”, kaže Nemanja Nenadić.
Pravila igre u Srbiji koja su dovela do sadašnjeg stepena korupcije i danas su uglavnom ista. Od netransparentnog finansiranja političkih stranaka, javnih preduzeća kao servisa za zapošljavanje partijskih kadrova, sumnjivih tendera, do podmićivanja opštinskih službenika i čašćavanja za bolji tretman u zdravstvu… I sve biva kao i ranije, samo se igrači na sceni menjaju.
Ako nešto sami ne učinimo, zaključuje Jelisaveta Vasilić, poslednja nada je Evropska unija.
“Moraćemo mnogo, mnogo da uradimo ako želimo otvaranje poglavlja 23 i 24 za članstvo u EU. Ali mi to prvo moramo da uradimo zbog našeg života. Jer teško je živeti u državi u kojoj nema vladavine prava.”
