Gotovo 70 odsto prosečne mesečne zarade u Srbiji odlazi na kupovinu minimalne potrošačke korpe koju čine osnovne životne namirnice, zvanični su podaci koji oslikavaju standard građana Srbije.
Faktičko stanje je međutim da veliki broj njih mesečno prima manje od prosečnih 375 evra, ne računajući nezaposlene, ali i one koji se snalaze radeći na crno, čiji se broj meri stotinama hiljada. Tu sumornu sliku upotpunjuje činjenica da je Srbija evropski lider u siromaštvu svojih građana.
Pazarenje isključivo najosnovnijeg odloženim plaćanjem na popustima i akcijama, ili kupovina polovne robe, odeće i obuće na pijačnim tezgama, svakodnevica je većine građana koji svakog meseca mozgaju kako sastaviti kraj s krajem.
Od ovog meseca dodatni izazov za deo uposlenih u javnom sektoru i penzionera je kako nadomestiti kresanje plata i penzija, što država pravda stezanjem kaiša.
Sonju Petrović na jednoj beogradskoj pijaci zatičemo u kupovini zimnice. Njena porodica mesečno živi sa nešto više od 250 evra, a suprug joj je nezaposlen. S obzirom da radi u javnom sektoru zakačilo je i umanjenje plate od desetak evra.
"Na pijaci gledamo gde je povoljnije, jeftinije i to je to."
RSE: Koliki vam je mesečni priliv?
"Pošto mi je suprug nezaposlen, da kažemo nekih tridesetak hiljada. Četvoročlana porodica. To je jako malo. Težak, brzi tempo života. Ljudi su prinuđeni da rade na dva mesta da bi opstali", žali se Sonja.
Nedaleko od mesta gde naša sagovornica vaga hoće li kupiti paprike ili paradjz, jer nema novca za oboje, tezga sa odećom i obućom. Veliko interesovanje vlada za cipele dospele iz Kine, čija je cena desetak evra.
Jedan par proba Boško Jovanović koji sa suprugom mesečno deli penziju od dvestotak evra. Iznos je toliko mali da ne potpada pod plan državnih mera štednje.
"Osećam se ugroženim," govori nam Boško. "Takva je situacija sve je skupo a penzija je mala i ne postiže se. Moram da gledam gde je jeftinije. U „Obući“ koštaju od 1800-2000 dinara. Isti model, isto sve. Treba sve platiti, a nema se od čega.“, kaže zabrinuto dok novu obuću stavlja u ceger.
Naši sagovornici deo su populacije kako prestonice, tako i unutrašnjosti Srbije koja obara neslavne evropske rekorde kada je reč o siromaštvu.
Zvanična statistika pokazuje da je svaki četvrti građanin na pragu siromaštva, upozorava Vladan Božanić iz Republičkog zavoda za statistiku, ne isključujući da bi stvarnost mogla biti sumornija od brojki
"Praktično, svaki četvrti građanin je u riziku od siromaštva. Što znači da je kod tih ljudi, tih 25 odsto visok rizik da postanu siromašni ako već nisu. Hoću da kažem da ljudi zaista teško žive, da podaci to pokazuju. I apsolutno siromaštvo je takođe u porastu. Čini se pretpostavljam ljudima u svakodnevnom životu da je i to gore. Da je prosto mnogo teže, u smislu njihovog standarda, nego što se to čini na prvi pogled kroz podatke", kaže Božanić.
Deo onih koji pokušavaju da pobegnu sa ivice egzistencije bave se prodajom polovne robe u okolini nadaleko poznate beogradske Bajlonijeve pijace. Darijan Avramović i njegova supruga na ulici za pedeset centi do 5 evra nude sve što pronađu i skupe. Ako imaju sreće za svoju četvročlanu porodicu dnevno obezbede oko 12,5 evra.
"Majice 50-100 dinara, evo ova lampa 400 dinara, patike 500 dinara. Sve je polovna roba. Idemo, jurimo, tražimo po kantama, prodajemo, nađemo. Neko preko nađe robu pa prodaje."
RSE: Koliko novca zaradite?
"Nekad 1.000, 1.500 dinara. Sve zavisi. A treba da se pazari. Majka nam pazi decu, žena i ja radimo. I tako moramo da živimo", kaže nam Darijan.
Darijan i njegova supruga koji rade na crno, kao i skoro 790 000 hiljada nezaposlenih u Srbiji, nisu deo zvanične statistike kojom se određuje standard građana. Obuhvata samo one čiji su zarade i penzije, kao i porezi i doprinosi prijavljeni. To može otežati objektivni uvid u to kako građani zaista žive, upozorava predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Branislav Čanak.
"Statistika uopšte ne uzima u obzir one koji mesecima ne primaju platu. Statistika ih ne uzima kao faktor. Kako može da živi četvročlana porodica u kojoj niko ne prima platu? Ili rade dvoje na crno? Ništa im nije plaćeno, ili im je plaćeno ispod minimalca?! Ako su srećni... U koju statistiku oni ulaze?", pita se Čanak.
Takođe, prilično zadocnelo pribegavanje države merama štednje, gde su prvenstveno na udaru zarade u javnom sektoru i penzioneri čija su primanja označena kao viša, otvara pitanje da li će to doprineti produbljivanju socijalnih razlika? Ekonomista i urednik portala Makroekonomija Miroslav Zdravković podvlači da će posledice štednje biti osetnije po meštane u unutrašnjosti Srbije koje je u socijalnom smislu mnogo ranjivije područje.
"Ukoliko se ide sa smanjivanjem zarada i penzija onda je jako bitno znati koga će najviše to da pogodi. Najviše će pogoditi upravo ljude koji žive u provinciji, jer je tamo njih najviše ostalo bez posla tokom privatizacije. U provinciji je gotovo u svim opštinama veći broj penzionera u odnosu na one koji rade", zaključuje Zdravković.
Izlaz iz ozbiljne krize u kojoj se Srbija našla, sindikalac Branislav Čanak ne vidi u štednji kojoj su pribegle vlasti. Umesto toga, kako objašnjava, treba pronaći nove poslove i angažovati ljude, čime će im postepeno biti popravljen i materijalni položaj.
"Kako možete da štedite na onome ko 20 meseci nije primio platu? Recimo ima mnogo rešenja iz istorije. Posle krize u Americi 1929. godine prvi posao koji je uradio predsednik Ruzvelt su javni radovi u okviru New deal-a. Ali pare za to uzeo je od vojske. Skresao je vojni budžet za 51 odsto. Znači skupio je hrabrosti i rekao vi mi manje trebate imamo milione nezaposlenih u Amerikanaca. E takva rešenja su potrebna danas. Neko mora da saseče, ne na penzionerima i sirotinji, nego tamo gde se nalaze pare. Kao što je Ruzvelt uradio", zaključuje Čanak.
