Štrandman: Ferdinand bio prepreka širenju Srbije

Beograd je nastojao da osujeti plan Franca Ferdinanda o inkorporiranju Južnih Slovena kao trećeg stuba podrške kruni u Beču, jer bi to bio definitivan kraj snova o proširenju i stvaranju Velike Srbije, kaže za RSE profesor na Univerzitetu Oksford Hartmut Poge fon Štrandman (Hartmut Pogge von Strandmann), nekada asistent čuvenog profesora Franca Fišera čija je čuvena kontroverza iz 1960-ih o odgovornosti Nemačke za Prvi svetski rat sve do skora bila neupitna.

On smatra da nije bio u zvaničnom interesu Srbije atentat na austrougarskog prestolonaslednika.

"Međutim, postoje indicije da su pojedini članovi Vlade znali da 'Mlada Bosna' priprema ubistvo Franca Ferdinanda i da ako njeni pripadnici uspeju i ne budu uhvaćeni, razmatrala se i eliminacija nemačkog cara. Naravno, vlasti u Srbiji su negirali svaku vezu, ali sada se prilično osnovano može tvrditi da su pojedini ministri znali da 'Mlada Bosna' sprema atentat, ali nisu ništa učinili da ga spreče", kaže Fon Štrandman.

Istovremeno, po njegovim rečima, Austro-Ugarska je smatrala da Srbiju treba naučiti lekciju, "odnosno da je treba izbrisati sa evropske mape. Naime, u Beču su se bojali za opstanak Imperije u slučaju da se nastavi širenje srpskog nacionalizma pre svega u Bosni i Hercegovini. Austro-Ugarska je nastojala da to spreči. Dakle, Beč je iskoristio atentat u nastojanju da slomi Srbiju".

Profesor Štrandman kaže da je začuđen informacijom da će Principova bista biti ponovo izložena u Sarajevu.

"To je čudno, jer možda nije terorista, možda je posvećeni mučenik, ali je svakako i ubica. Stoga je teško razumeti ne sa političke, već pre svega sa ljudske strane, da se izlaže njegova bista. Ubio je ne samo prestolonaslednika već i njegovu suprugu. Zašto nju kada uopšte nije bila involvirana u politiku?"

On ističe da mnogi Srbi sada žale zbog raspada Jugoslavije i voleli bi da se ona obnovi.

"Prisustvovao sam nedavno konferenciji u Beogradu i kada je jedan od učesnika kazao da bi Jugoslavija opstala da je uspela da spreči secesiju pojedinih republika, u sali se čuo snažan aplauz. Mnogi žale zbog raspada Jugoslavije i smatraju da su se mogla prevazići neprijateljstva ali ne održavanjem centralističke države".

Beč hteo da zbriše Srbiju sa evropske mape

RSE: I nakon 100 godina od izbijanja Prvog svetskog rata ne prestaju kontroverze oko njegovih uzroka, ko snosi najveću odgovornost, da li je bio neizbežan ili je rezultat pogrešne procene i reakcije na julsku krizu izazvanu Sarajevskim atentatom. Ko je najodgovorniji. Osim Nemačke i Austrougarske, što je zaključak Versajske konferencije i kasnije takozvane Fišerove kontroverze, u poslednje vreme se pominju i ostale velike sile kao suodgovorne, zatim Srbija.

Štrandman: Srbija je svakako imala udela u Sarajevskom atentatu. Međutim, ključno je da je Balkan došao u fokus politike evropskih sila. Dakle, francuski, nemački, austrougarski i ruski interesi su se sukobljavali na tom prostoru uključujući i turske. Srbija je težila da ojača svoju poziciju na Balkanu, što je sve vodilo zaoštravanju situacije.

U tim opasnim okolnostima se dogodio Sarajevski atentat. Austro-Ugarska je smatrala da Srbiju treba naučiti lekciju, odnosno da je treba izbrisati sa evropske mape. Naime, u Beču su se bojali za opstanak imperije u slučaju da se nastavi širenje srpskog nacionalizma pre svega u Bosni i Hercegovini.

Austro-Ugarska je nastojala da to spreči. Dakle, Beč je iskoristio atentat u nastojanju da slomi Srbiju. Međutim, to nije bilo moguće osim ako mu Nemačka ne pomogne u tom nastojanju. Naime, Austro-Ugarskoj je bilo jasno da će Rusija stati uz Srbiju u slučaju rata, kao i da su druge velike sile zainteresovane za Balkan. Zato je Beč poslao specijalnog izaslanika u Berlin da bi dobio blanko podršku, čuveni "blank cheque".

Dakle, neosporno je da je najpre odgovorna Austro-Ugarska, zatim Nemačka koja ju je podržala. Međutim, prvobitno zamišljeni lokalni rat između Srbije i Austro-Ugarske prerastao je u svetski, jer je Nemačka imala interese i drugde a ne samo u Srbiji.

RSE: Međutim, osim Balkana kao poprišta sukoba velikih sila, značajnu ulogu je igrala i trka u pomorskom naoružanju, uspon Nemačke...

Štrandman: Da, trka u pomorskom naoružanju između Britanije i Nemačke je igrala ulogu. Međutim, to nije bilo više tako važno pitanje 1914, kao ranije od 1908. do 1910. godine. No, Nemačka, kao carstvo na relatvino malom prostoru i sa svega nekoliko kolonija, želelo je da uspostavi Veliku Nemačku koje bi proširilo svoj uticaj u Evropi ali i preko okeana.

U Berlinu se smatralo, pre svega vojni krugovi, da ako vojno poraze Francusku a onda i Rusiju, onda je moguće proširivanje nemačkog carstva, kao dominantnog u Evropi, uključujući i sticanje novih kolonija. To je bilo neprihvatljivo za Francusku i Britaniju, a Rusija se pribojavala da Nemačka postaje sila hegemon. Nemačke je postala hegemonistička sila nakon pobede nad Francuskom 1871.

Ni Francuska niti Rusija nisu prihvatali da budu skrajnute, a Britanija je strahovala da ukoliko Nemačka postane dominantna na evropskom kontinentu, onda će ponovo biti uvučena u sukob kao i protiv Napoleona, zatim kasnije protiv Rusije u vreme Krimskog rata. Dakle, Britanija je bila zainteresovana za ravnotežu u Evropi, ali bez postojanja predominantne sile.

Nemačka bi čekala novu priliku za rat

RSE: To su strukturalni uzroci rata. Međutim, da nije bilo Sarajevskog atentata da li se mogao izbeći sveopšti sukob?

Štrandman: Atentat je pružio odličnu priliku pre svega Austro-Ugarskoj koja je želela da uništi Srbiju. Nemačka je sledila svoju saveznicu. U prethodnim krizama, kao što je Marokanska, Nemačka se oslanjala na podršku Beča u slučaju izbijanja rata. Međutim, Austro-Ugarska nije bila oduševljena da se zbog Nemačke bori u Maroku. No, ako Austro-Ugarska uđe u rat, Berlinu je bilo lakše da je podrži jer je nemačka armija bila mnogo bolje organizovana.

Drugo, mnogi su smatrali da Nemačka i Austro-Ugarska imaju moralno pravo da reaguju zbog ubistva Franca Ferdinanda. Međutim, sa moralnog stanovišta rat bi bio prihvatljiviji međunarodnoj javnosti da je izbio odmah, odnosno da su nekoliko dana posle atentata austrougarske trupe umarširale u Beograd i nastojanju da kazne Srbiju. Umesto toga Beč je čekao mesec dana da objavi rat.

Treće, nemačke trupe su bile u stanju pripravnosti. Berlin je smatrao da njegova armija može da pobedi francuske i ruske snage i uspostavi novi poredak u Evropi. U tom smislu, Sarajevski atentat je pružio odličnu priliku. Međutim, i da Franc Ferdinand nije ubijen smatram da bi Nemačka čekala sledeću povoljnu priliku za rat sa Francuskom i Rusijom i uspostavi svoju hegemoniju u Evropi.

Pojedini srpski ministri znali za zaveru

RSE: Rekli ste na početku intervjua da je Srbija imala udela u Sarajevskom atentatu. Da li je reč o organizaciji "Crna ruka" ili mislite da je i Vlada Srbije, ili neki njeni delovi, bila umešana? Pitanje je koliko je Srbiji u tom trenutku odgovarao rat sa Austro-Ugarskom s obzirom da je bila prilično iscrpljena nakon dva balkanska rata?

Štrandman: Srbija je postala dominanta vojna sila na Balkanu nakon prethodna dva balkanska rata. Stoga je težila da inkorporira BiH. Međutim, na tom putu joj je stajala Austro-Ugarska. Odnosi Beograda i Beča nisu bili baš prijateljski.

Srbija je težila nakon aneksije BiH od strane Austro-Ugarske 1908. da spreči širenje njenog uticaja dalje na Balkan. Beograd je nastojao da osujeti plan Franca Ferdinanda da inkorporira Južne Slovene kao treći stub podrške kruni u Beču, jer to bio definitivan kraj snova o proširenju i stvaranju Velike Srbije.

RSE: Da li to znači da je bilo u interesu vlasti u Srbiji ubistvo Franca Ferdinanda?

Štrandman: Mislim da nije bio u zvaničnom interesu Srbije atentat na austrougarskog prestolonaslednika. Međutim, postoje indicije da su pojedini članovi Vlade znali da "Mlada Bosna" priprema ubistvo Franca Ferdinanda i da ako njeni pripadnici uspeju i ne budu uhvaćeni, razmatrala se i eliminacija nemačkog cara. Time bi se uklonile prepreke za ekspanziju Srbije na Balkanu. Gavrilo Princip je na taj način razmišljao. Naravno, vlasti u Srbiji su negirali svaku vezu, ali sada se prilično osnovano može tvrditi da su pojedini ministri znali da "Mlada Bosna" sprema atentat, ali nisu ništa učinili da ga spreče.

RSE: Da li je Pašić znao?

Štrandman: On je negirao da je bilo šta znao o planiranju atentata. Međutim, moguće je da je imao neka saznanja.

Jugoslavija bila moguća jedino kao decentralizovana država

RSE: Pomenuli ste da je Franc Ferdinand planirao da Južni Sloveni budu treći stub monarhije. I pojedini krugovi među Hrvatima i Slovencima, kao i drugim narodima na tom prostoru, bili su protiv stvaranja nove zajedničke države. Umesto toga su se zalagali za pronalaženje rešenja u okviru Austro-Ugarske. Ipak, po završetku Prvog svetskog rata stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca koja je okupila različite narode koji su se tokom rata borili na različitim stranama. Ubrzo je došlo do trzavica između Srba koji su se zalagali za unitarnu državu i Hrvata koji su težili federalizaciji zemlje.

Te tenzije i različiti interesi su se provlačili sve do 1990-ih kada se raspala zajednička država. Neki smatraju da je Gavrilo Princip atentatom na Franca Ferdinanda uzdrmao relativni mir u BiH i da bi za pojedine njene narode možda bilo bolje da je Austro-Ugarska opstala umesto što je formirana Jugoslavija.

Štrandman: U BiH su postojale velike podele. Naime, deo njenog stanovništva je podržavao stvaranje Velike Srbije. Bilo je i onih koji su bili zadovoljni okupacijom Austro-Ugarske 1908. godine. Kao što se pomenuli, i mnogo kasnije, tokom 1990-ih, mnogi u BiH bili su nezadovoljni dominacijom Srba.

Mnogi Srbi sada žale zbog raspada Jugoslavije i voleli bi da se ona obnovi. Prisustvovao sam nedavno konferenciji u Beogradu i kada je jedan od učesnika kazao da bi Jugoslavija opstala da je uspela da spreči secesiju pojedinih republika, u sali se čuo snažan aplauz. Mnogi žale zbog raspada Jugoslavije i smatraju da su se mogla prevazići neprijateljstva ali ne održavanjem centralističke države.

Moguće je zamisliti aspiracije Srbije kao mlade države da uz podršku Rusije 1914. ubije Franca Ferdinanda koji je mogao da sa svojim planom o Južnim Slovenima kao trećem stubu monarhije spreči da BiH postane deo Srbije.

RSE: Da ne idemo u detalje, ali Pašić navodno nije bio 1914. godine toliko zainteresovan za stvaranje zajedničke države, kao regent Aleksandar. Pašić je bio skloniji proširivanju Srbije, što bi uključivalo i BiH. Međutim, nakon Oktobarske revolucije u Rusiji 1917, Srbija je izgubila moćnog saveznika koji bi joj pomogao u ostvarenju tog cilja. Nakon rata je stvorena Jugoslavija.

Štrandman: Tačno je da Sovjetski Savez nije podržavao Srbiju. Stvaranje Jugoslavije su u velikoj meri pomagali Francuska i Velika Britanija, naročito Pariz. Francuska je nakon 1908. godine postala aktivnija na Balkanu i podupirala je Srbiju, naročito 1914. Kasnije je podržavala stvaranje Jugoslavije, isto kao i Britanija.

Srbija uoči rata nije bila previše popularna u pojedinim evropskim krugovima i medijima. Tako su u londonskoj štampi objavljivani tekstovi da Britanija ne bi trebalo da ratuje za Srbiju. Međutim, ta slika se menjala tokom rata zbog surovosti austrougarske armije prema Srbima, kao i uspeha srpske armije na frontu u Makedoniji koja je, zajedno sa francuskim i britanskim trupama, potiskivala austrougarske i nemačke jedinice što je označilo početak kraja rata na Balkanu 1918.

Princip je ubica

RSE: Kako u tom kontekstu vidite ulogu Gavrila Principa. Za mnoge Srbe je patriota i heroj, dok ga neki smatraju čak teroristom, a "Mladu Bosnu" pretečom Al-Kaide?

Štrandman: Ne vidim veliku razliku između Al Kaide i "Mlade Bosne" u samom činu ubistva. Međutim, smatram da to nije dobro poređenje.

Začuđen sam informacijom da će Principova bista biti ponovo izložena u Sarajevu. To je čudno, jer možda nije terorista, možda je posvećeni mučenik, ali je svakako i ubica. Stoga je teško razumeti ne sa političke, već pre svega sa ljudske strane, da se postavlja njegova bista. Ubio je ne samo prestolonaslednika već i njegovu suprugu. Zašto nju kada uopšte nije bila involvirana u politiku?

RSE: Debata o uzrocima Prvog svetskog rata je nerazdvojni deo i aktuelnih političkih rasprava na Balkanu koji nema nekadašnju važnost u međunarodnim okvirima.

Štrandman: Balkan u ovom trenutku nije više u fokusu velikih sila. Nema njihovog rivalstva oko uticaja u ovoj regiji, kao što je to ranije bio slučaj. Balkanske zemlje će na kraju postati članice Evropske Unije ali taj proces će još potrajati. Rusija će verovatno nastojati da proširi uticaj, što pokazuju i nedavna zbivanja u Ukrajini. Da li će Balkan u budućnosti ponovo biti polje nadmetanja velikih sila najviše zavisi od toga šta može da ponudi, pre svega u ekonomskom smislu.

RSE: Doduše na Balkanu i dalje postoje krizna žarišta, pre svega u Bosni i Hercegovini.

Štrandman: Tu je i Kosovo.

RSE: Prošle godine su Beograd i Priština potpisali sporazum o normalizaciji odnosa, ali je i dalje uglavnom na papiru, odnosno za sada nije mnogo toga primenjeno i u praksi.

Štrandman: Tokom nedavne konferencije u Beogradu video sam da postoji žal zbog nezavisnosti Kosova i da bi Srbija želela da ga povrati u svoje okrilje kad bi to bilo moguće. Nužno je pronaći dugoročno mirno rešenje koje neće biti ugroženo nekim iznenadnim političkim turbulencijama.

Nije mudro nuditi Ukrajini članstvo u NATO-u

RSE: Sto godina nakon izbijanja Prvog svetskog rata, svet je daleko od harmoničnih odnosa, što pokazuje kriza u Ukrajini.

Štrandman: Nakon raspada Sovjetskog Saveza, NATO je počeo da se širi na istok. Istovremeno, Moskva nije bila previše oduševljena proglašenjem nezavisnosti Ukrajine jer je dugo bila deo Rusije. I ranije je bilo pokušaja da se Ukrajina odvoji od Rusije - i tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Takva nastojanja sežu do Napoleonovih osvajanja. Sadašnja namera Ukrajine da se približi EU izaziva podozrenje Rusije. Stoga smatram da nije previše mudro to što SAD nude Kijevu perspektivu članstva u NATO-u u budućnosti.

Međutim, o sudbini Ukrajine treba da odluče sami njeni građani. U tom smislu je neprihvatljiva podrška Rusije separatistima. No, za to je potrebno ozbiljan diplomatski angažman koji bi rezultirao dugoročnim obavezujućim rešenjem a ne da nekoliko ministara potpisuju dokument koji je mrtvo slovo na papiru. Niko ne želi nova neprijateljstva i ratove koji izbijaju zbog događaja u Istočnoj Evropi.

RSE: Da li se mogu povući neke paralele između sadašnje situacije u Ukrajini i uoči Prvog svetskog rata?

Štrandman: Te 1914. godine Rusija nije bila neprijatelj Nemačke. U Sankt Petersburgu su bili zabrinuti zbog nemačkih hegemonističkih apsiracija. Međutim, ove dve zemlje su pre toga veoma dobro ekonomski sarađivale i očekivalo se da će nastaviti taj trend.

Do udaljavanja dolazi u trenutku kada su vojni krugovi u Nemačkoj procenili da će Rusija podržati Srbiju i stoga treba držati njenu armiju što dalje od granice sa Evropom. U Berlinu se smatralo da Rusija postaje supersila pa je treba potiskivati dalje na istok. S druge strane, u Sankt Petersburgu su želeli da sačuvaju poziciju svoje zemlje kao velike sile.

Slična je situacija i sada. Rusija i Nemačka imaju veoma dobru ekonomsku saradnju i niko nije zainteresovan da se ona prekine. Međutim, nužno je pronaći političko rešenje koje će ići ukorak sa ekonomskim trendovima kako bi mir bio dugoročan i stabilan. U tom smislu može se izvući lekcija iz situacije uoči Prvog svetskog rata, tačnije da geostrateške aspiracije moraju da uvek uzmu u obzir i ekonomske intrese i budućnost.

Rat nije više legitimno sredstvo kao nekada

RSE: Osim Ukrajine postoje i druga krizna žarišta i svet je u previranju. Postoji li opasnost po svetski mir?

Štrandman: Postoje razne opasnosti. Međutim, na njih treba gledati u široj perspektivi. Naime, 1914. godine rat je bio prihvatljivo političko sredstvo. Tada se smatralo normalnim da evropske sile vode rat, ukalkulišući njegove posledice. Sada bi veliki evropski rat bio potpuna katastrofa i skoro niko ga ne bi želeo. Rat nije više prihvatljivo političko sredstvo i deo političke kulture. To je velika razlika između sadašnje i situacije pre sto godina. U bivšoj Jugoslaviji je 1990-ih u osnovi vođen građanski rat, bez učešća velikih sila.

RSE: Da li neki izolovani indicent, kao što je 1914. bio Sarajevski atentat, može da izazove sukob širih razmera? Doduše i pre sto godina su velike sile smatrale da će rat trajati kratko. Tako su u nemačkoj vrhovnoj komandi isticali da će okončati operacije i vojnici vratiti kućama do Božića iste godine.

Štrandman: Vojni ministri, načelnici generalštabova i ostali visoki oficiri su znali 1914. da se rat neće brzo završiti. Međutim, iz propagandnih razloga su naglašavali da će se operacije završiti do Božića. U suprotnom, građani ne bi išli rat tako entuzijastično, odnosno ne bi bili spremni da žrtvuju svoje živote. Kada je reč o sličnostima i razlikama između tadašnje i sadašnje situacije, dodao bih da su na početku Prvog svetskog rata postojale dve sile koje su imale jasne vojne ciljeve: Austro-Ugarska, koja je težila da osigura svoj uticaj na Balkanu i Nemačka, koja je nastojala da zadrži dominaciju na evropskom kontinentu zadobijenu 1871.

Dakle, bila je veoma jasno definisana uloga nemačke i austrougarske armije. Međutim, za sada nisam video detaljniju analizu kakvi su planovi ruske ili američke armije kao i lokalnih oružanih snaga u Ukrajini. To znači da vojni faktor nije predominantan kao što je bio na 1914.

RSE: Kakvo se rešenje za Ukrajinu može očekivati? Takođe, u kakvom ćemo svetu živeti u narednih 10-tak godina?

Štrandman: To je teško reći. Sve dok stanovnici Ukrajine žele da budu nezavisni u odnosu na Rusiju, to treba poštovati. Rešenje bi verovatno trebalo tražiti u nekoj vrsti federalizacije tako da se pomire različiti interesi i ublaže strahovanja stanovnika istočnog dela zemlje da zapadni deo ima veći uticaj.

Veoma je važna uloga diplomatije u takvim naporima. Potrebna je neka vrsta konferencije kao što je Bečka nakon pobede nad Napoleonom, ili Versajska, kako bi se pronašlo trajnije rešenje. To je dugoročan proces, ali je veoma važno da se započne kako bi se izbegli sukobi, uključujući i građanski rat. Putinova spremnost da prihvati izbor novog ukrajinskog predsednika Porošenka, kao i njihov susret nedavno u Normandiji, mogao da bude dobar početak.