Piše: Gideon Rachman (The Financial Times), priredio Dragan Štavljanin
Kako se evropski brod “približava udaru u stenu”, tako oficiri zaduženi za plovidbu bivaju zbačeni sa palube. Ove nedelje očekuje se odlazak premijera Grčke i Italije. Ali dok političari mogu da dolaze i odlaze, evropski lideri insistiraju da će jedna stvar ostati večna – evro. Nije prošao nijedan samit bez ritualističke deklaracije da će Evropa učiniti “sve što je potrebno” da sačuva jedinstvenu valutu. Međutim, ponavljanje zaveta o očuvanju evra odaje opasnu konfuziju.
Iz razloga ponosa, straha, ideologije i ličnog preživljavanja, evropskim liderima je izuzetno teško da priznaju je evro znatan deo problema. Umesto toga,
Evro nije cilj sam po sebi. Jedinstvena valuta je samo instrument koji treba da promoviše ekonomski prosperitet i političku harmoniju u Evropi.
oni tragaju za drugim objašnjenima ekonomske krize tipa da se zemlje se nisu pridržavale pravila, da su lagale; Evropi je potrebna nova politička struktura; bazuka (ručni bacač) nije dovoljno velika; tržišta su iracionalna; ljudi protestuju.
Ima elemenata istine u svim ovim objašnjenjima. Ali, ona ne sežu do srži problema. Nakon otprilike jedne decenije, otkrivamo da je zona jedinstvene valute, koja ujedinjuje zemjle sa različitim nivoima ekonomskog razvoja – i veoma različitim političkim kulturama – inherentno, u svojoj srži pogrešna.
Evro nije cilj sam po sebi. Jedinstvena valuta je samo instrument koji treba da promoviše ekonomski prosperitet i političku harmoniju u Evropi. S obzirom da je sve više dokaza da čini potpuno suprotno, vreme je da se razmisli ne kako da se spase evro – već kako da se ukine, ili u najmanju ruku da se omogući najslabijim članicama da izađu iz evrozone.
Razgolićene slabosti evra
Evro je jedan od uzročnika krize i sada doprinosi njenom produžavanju. Doveo je do pada kamatnih stopa u južnoj Evropi, što je ohrabrilo zemlje kao što su Italija i Grčka da se prekomerno zadužuju.
Berza u Ateni, novembar 2011.
Sada, jedinstvena valuta isključuje mogućnosti koje su Italija i druge zemlje koristile nakon Drugog svetskog rata kada su se suočile sa velikim dugovima: dozvoljavanje inflacije i devalvacija domaće valute. Svaka politika ima svoju cenu, ali pomenute mere omogućavaju alternativu “internoj devalvaciji” (poznatijoj kao smanjenje plata i masovna nezaposlenost) što se sada traži od Italije, Grčke i većeg dela južne Evrope da primene.
Globalna finansijska kriza je razgolitila slabosti evra. Kada je postalo očigledno da je Grčka u ozbiljnim problemima, Evropska Unija je 2009. odredila sebi dva zadatka. Prvi je da reši krizu u Grčkoj. Drugi je da uveri tržišta da je Grčka izolovan slučaj koji nema nikakve sličnosti sa ostatkom evrozone. EU je u osnovi pala na ispitu u ispunjavanju oba zadatka.
Ekonomski haos u Grčkoj sada je dopunjen političkim haosom. U međuvremenu, u Italiji troškovi pozajmljivanja novca su sve veći –tako da će njene finansije uskoro biti neodržive. Ako Italija, sedma po veličini ekonomija sveta, zatraži od EU zajam za spasavanje – ili čak od MMF – jednostavno neće biti dovoljno novca da se zadovolje njene potrebe.
George Papandreou i Silvio Berlusconi u razgovoru sa Jean-Claude Junckerom, 26. oktobar 2011
To bi ličilo na stavljanje slona na splav za spasavanje.
Tržišta su registrovala, mada najdrastičniji, da Grčka nije jedini slučaj– ma šta god evropski lideri rekli. Italija ima mnoge karakteristike koje su Grčku učinile disfunkcionalnom: masovno izbegavanje poreza, ogroman vladin duge, politički sistem zasnovan na patronaži i nezdrav odnos zavisnosti prema EU. Tačno je da italijanska industrija ima snagu koju Grčka ne može ni izbiliza da oponaša. Međutim, oslabljeni i lelujavi premijer Silvio Berluskoni se tako ponaša da u poređenju sa njim odlazeći grčki lider Jorgos Papandreu liči na Linkolna.
Kupovina vremena
Grčka i Italija nisu jedini problemi. Irska i Portugalija već su morale da prihvate zajam za spasavanje – i mogu opet biti destabilizovane poslednjom krizom. Ranjivost Španije je očigledna. Francuska nije uravnotežila svoje budžet još od 1970-ih i sada brine oko svog AAA rejtinga.
Suočena sa sve većim problemima, insistiranje (EU) da će “preduzeti sve što je neophodno da bi spasila evro” ostavlja prostor za rešenja koja su sve manje kredibilna. Ako sve pođe po planu – nakon otpisivanja duga i daljih mera štednje – Grčka će smanjiti svoj dug na samo 120 odsto svog društvenog proizvoda do kraja ove decenije. To je optimistički scenario.
Ključna evropska dostignuća, kao što su jedinstveno tržište, putovanje preko granica bez ograničenja i saradnja u spoljnoj politici – prethodila su uvođenju jedinstvene valute i mogu da prežive njen nestanak.
U međuvremenu, uprkos jasnim pokazateljima da su nacionalni dugovi u Evropi rizični, ima procena da će Italija nekako uveriti tržišta da joj pozajmljuju novac po kamati od dva procenta kao nekada, umesto 6 odsto ili više. U međuvremenu, može se zamisliti da će Evropska centralna banka kupovati “džank” (junk) obveznice (sa niskim kreditnim rejtingom) bez ograničenja. No, nijedna od ovih opcija ne izgleda kredibilno.
Politički gledano, ističe se da je dugoročno rešenje za slabost evra stvaranje fiskalne unije, odnosno istinske političke federacije. Ali to bi bilo rešenje – za čiju primenu su potrebne decenije – za krizu koja eskalira svake sedmice. Krajnji cilj, u svakom slučaju, po svojoj biti nije verovatan, imajući u vidu nedostatak panevropske solidarnosti što je razotkrio sadašnji haos.
Predsednik Evropske centralne banke Žan Klod Triše, oktobar 2011.
Tačno je da bi raspad evrozone bio đavolski težak i opasan. Odliv kapitala i proglašavanje bankrota, odnosno nemogućnost da se plate dugovi u zemljama koje napuštaju evro – mogao bi da izazove slom banaka. Potom bi mogao bi da usledi ekonomski i politički haos – barem za neko vreme.
Nova italijanska vlada sa kredibilnim ekonomskim programom mogla bi da kupi Evropi bar neko vreme. Međutim, imajući u vidu pogrešan dizajn evra, taj predah bio bi verovatno kratak.
Neki tvrde da bi uništenje jedinstvene valute uništilo i samu Evropsku Uniju. Međutim, ta alarmantnost rizikuje da postane samoispunjavajuće proročanstvo. Ključna evropska dostignuća, kao što su jedinstveno tržište, putovanje preko granica bez ograničenja i saradnja u spoljnoj politici – prethodila su uvođenju jedinstvene valute i mogu da prežive njen nestanak.
Umesto insistiranja na stavu da je raspad evrozone nezamisliv, evropski lideri treba da počnu da ga planiraju.
Berluskoni najavio ostavku nakon usvajanja paketa reformi
Berluskoni najavio ostavku nakon usvajanja paketa reformi
Italijanski premijer Silvio Berluskoni potvrdio je da će podneti ostavku nakon što u parlamentu bude usvojen novi budžetski zakon.
"Posle usvajanja ovog finansijskog zakona koji ima amandmane za sve što je Evropa tražila od nas, povućiću se da bi šef države mogao da započne konsultacije", rekao je Berluskoni televiziji Kanal 5, čiji je vlasnik.
"Mislim da je ključni prioritet saglasnost oko ovih mera, tako da sam se video sa predsednikom nakon glasanja i objasnio mu moju ideju da se od opozicije traži saglasnost za ubrzano usvajanje ovih mera", rekao je Berluskoni.
Pre Berluskonijeve najave povlačenja, komesar EU za ekonomska pitanja Oli Ren rekao je da je italijanskoj vladi potrebna široka podrška građana i da veruje da će Italija povratiti politiku stabilnost.
"Ekonomska i finansijska situacija u Italiji je veoma zabrinjavajuća i mi želimo da pomognemo Italiji kroz naš rigorozni nadzor i zbog toga šaljemo našu misiju u Rim", kaže Ren.
Italijanski parlament usvojio je zakon o budžetu koji je predložila vlada, ali glasanje je pokazalo da premijer Berluskoni više ne može da računa na apsolutnu većinu u Predstavničkom domu.
Za budžet je glasalo 308 poslanika (umesto 316 poslanika, što bi bila apsolutna većina), 321 je bio uzdržan i niko nije bio protiv.
Opozicija je odmah posle glasanja tražila da Berluskoni podnese ostavku kako bi umirio finansijska trzišta.
Lider Demokratske partije Pjer Luidji Bersani:
"Ako i dalje imate neki osećaj odgovornosti prema Italji molim vas podnesite ostavku. Za našu zemlju mi ćemo preuzeti dgovornost".
No, čak i kada Berluskoni ode ne postoji garancija da će reforme koje zahteva EU biti brzo sprovodene ili da će vratiti mir investitorima.
