U Srbiji je oko 205.000 nezaposlenih mlađih od 30 godina, dok je u državi ukupno bez posla 745.000 ljudi. Prema podacima koje je Radiju Slobodna Evropa dostavila Nacionalna služba za zapošljavanje, mladi čine više od četvrtine svih nezaposlenih, ali se strahuje da je taj procenat i veći jer mnogo njih nije ni registrovano.
Siromaštvo, propala privreda i novi surovi zakoni tržišta, kao i često nepostojanje jasnih kriterijuma pri zapošljavanju, mlade u Srbiji doveli su u poziciju besperspektivnosti, zbog čega je ova zemlja, prema podacima nevladinih organizacija, u vrhu svetske liste zemalja po broju odlaska mladih – odnosno „odlivu mozgova”.
Dobiti posao u Srbiji, za većinu je nemoguća misija jer se traganje za zaradom često pretvara u dugu agoniju.
Marija Petrović, koja ima diplomu Srednje trgovačke škole, proteklih godina u par navrata povremeno je radila slabo plaćene poslove van struke. Kaže da već duže vreme uporno traži zaposlenje, da nema vezu i da je izgubila skoro svaku nadu:
„Pokušavam naći posao na sve načine u principu ne biram posao. Bitna mi je redovna plata. Morate od nečega da živite. Daj šta daš - to je taj princip. Posao najčešće tražim preko Interneta. Uglavnom šaljem CV E-mail-om. Rezultati nakon tri meseca i jodno 50 CV-a su da me niko nije pozvao na razgovor. Mladi teško dobijaju šansu da se dokažu, da počnu da rade bilo šta. To je glavni problem.“
Marija je jedna od 120.000 mladih sa završenom srednjom školom, kojih je najviše u potrazi za poslom. Berzu poslova najlakše je pretražiti na Internetu, što već desetak godina zainteresovanima u Srbiji omogućava sajt Infostud, koji je sa mladima napravio istraživanje o kriterijumima zapošljavanja u državnim firmama.
Sa jednog od sajmova zapošljavanja u Srbiji
Elena Erdeljanović, PR ovog WEB portala, kaže da su rezultati potvrdili ono o čemu se priča:
„Istraživanja jesu pokazala da je u državnim firmama zaista najveći broj ljudi do posla došao preko veze i da se danas na taj način najlakše može zaposliti u državnoj firmi. Isto tako, politička pripadnost se pokazala kao jako bitna, kada se radi o napredovanju. Poznavanje šefa ili direktora kompanije su takođe bitni u napredovanju.“
Nije bitno znanje nego veza
Do posla u privatnim kompanijama mladi najčešće dolaze preko Interneta, ali i ličnim oglasima preko Facebooka i Twittera. Tu je situacija malo bolja, nego u državnom sektoru:
„U domaćim privatnim firmama je negde oko 40% ljudi došlo preko veze do posla, dok je u stranim privatnim firmama taj procenat 25%. Oni imaju potpuno drugačiji proces selekcije, koji je dosta transparentniji.“
U traganju za poslom i bilo kakvim uhlebljenjem teško uspevaju čak i mladi sa višom školom ili fakultetom, kojih je u državnoj evidenciji nezaposlenih oko 40.000. Kako država nema sistemskih rešenja, usled čega je nezaposlenost sve veća, oni poslove najčešće traže na sajmovima zapošljavanja, koji se uglavnom održavaju jednom godišnje:
„Očekujem da pronađem nešto za mene, nešto vezano za moju struku i informatiku.“
„Primamo ljude svih profila. Treba da se aplicirate i da unesete u naš sistem svoj CV.“
„Do sada sam tražio dosta poslova, ali niko ne zove.“
„Bila sam već na tri sajma zapošljavanja u prethodnih godinu dana i niko me nije zvao. Ništa konkretno ne očekujem, ali mislim da bi me grizla savest što nisam ostavila CV.“
Najčešći i najtraženiji poslovi u Srbiji su uglavnom u administraciji, računovodstvu i ekonomiji, marketingu trgovini i menadžmentu dok, kaže Elena Erdeljanović iz Infostud-a, teže do posla dolaze arhitekte i školovani za oblast ljudskih resursa, psihologije, sociologije, i obezbeđenja i zaštite na radu.
„Postoje pozicije koje se često nude, ali je do kandidata mnogo teže doći. To su poslovi iz farmacije, medicine i iz informacionih tehnologija. To se dešava pogotovo zbog toga što poslodavci traže visokokvalifikovane stručnjake sa dodatnim certifikatima i licencama. Zbog toga je odaziv kandidata slabiji. Na žalost mnogi od njih nemaju certifikate“, pojašnjava Elena Erdeljanović.
U situaciji stalnog porasta nezaposlenosti, i atmosferi u kojoj je za radno mesto u državnim firmama i javnim preduzećima presudna partijska knjižica, povećavaju se i pritisci na mlade koji žele posao. Čak i u štampi su se pojavili šaljivi stripovi u kojima je u CV za državnu službu potrebno upisati samo ime i podatak od kada ste član koje stranke.
Marija Petrović, naša sagovornica sa početka ove priče, kaže da ipak neće odustati od traženja posla jer drugačije nije moguće preživeti, ali da je svesna realnosti.
„To se prvo gleda, ako hoćete siguran i dobro plaćen posao. Nije bitno znanje, najbitnije da imate nekoga da vas ubaci na posao. Ne morate ništa da znate, naučićete uz put, ako ste iole sposobni. Pod uslovom da mi neka partija 100% da posao, onda bih u tu partija ušla. Inače, da budem u partiji neki potrčko pet godina, a da ne dobijem nikakav posao, to ne dolazi u obzir. Trenutno je situacija takva da će svi prihvatiti da rade bilo kakav posao i to poslodavci zloupotrebljavaju“, zaključuje Marija.
Siromaštvo, propala privreda i novi surovi zakoni tržišta, kao i često nepostojanje jasnih kriterijuma pri zapošljavanju, mlade u Srbiji doveli su u poziciju besperspektivnosti, zbog čega je ova zemlja, prema podacima nevladinih organizacija, u vrhu svetske liste zemalja po broju odlaska mladih – odnosno „odlivu mozgova”.
Dobiti posao u Srbiji, za većinu je nemoguća misija jer se traganje za zaradom često pretvara u dugu agoniju.
Marija Petrović, koja ima diplomu Srednje trgovačke škole, proteklih godina u par navrata povremeno je radila slabo plaćene poslove van struke. Kaže da već duže vreme uporno traži zaposlenje, da nema vezu i da je izgubila skoro svaku nadu:
„Pokušavam naći posao na sve načine u principu ne biram posao. Bitna mi je redovna plata. Morate od nečega da živite. Daj šta daš - to je taj princip. Posao najčešće tražim preko Interneta. Uglavnom šaljem CV E-mail-om. Rezultati nakon tri meseca i jodno 50 CV-a su da me niko nije pozvao na razgovor. Mladi teško dobijaju šansu da se dokažu, da počnu da rade bilo šta. To je glavni problem.“
Marija je jedna od 120.000 mladih sa završenom srednjom školom, kojih je najviše u potrazi za poslom. Berzu poslova najlakše je pretražiti na Internetu, što već desetak godina zainteresovanima u Srbiji omogućava sajt Infostud, koji je sa mladima napravio istraživanje o kriterijumima zapošljavanja u državnim firmama.
„Istraživanja jesu pokazala da je u državnim firmama zaista najveći broj ljudi do posla došao preko veze i da se danas na taj način najlakše može zaposliti u državnoj firmi. Isto tako, politička pripadnost se pokazala kao jako bitna, kada se radi o napredovanju. Poznavanje šefa ili direktora kompanije su takođe bitni u napredovanju.“
Nije bitno znanje nego veza
Do posla u privatnim kompanijama mladi najčešće dolaze preko Interneta, ali i ličnim oglasima preko Facebooka i Twittera. Tu je situacija malo bolja, nego u državnom sektoru:
„U domaćim privatnim firmama je negde oko 40% ljudi došlo preko veze do posla, dok je u stranim privatnim firmama taj procenat 25%. Oni imaju potpuno drugačiji proces selekcije, koji je dosta transparentniji.“
U traganju za poslom i bilo kakvim uhlebljenjem teško uspevaju čak i mladi sa višom školom ili fakultetom, kojih je u državnoj evidenciji nezaposlenih oko 40.000. Kako država nema sistemskih rešenja, usled čega je nezaposlenost sve veća, oni poslove najčešće traže na sajmovima zapošljavanja, koji se uglavnom održavaju jednom godišnje:
„Očekujem da pronađem nešto za mene, nešto vezano za moju struku i informatiku.“
„Primamo ljude svih profila. Treba da se aplicirate i da unesete u naš sistem svoj CV.“
„Do sada sam tražio dosta poslova, ali niko ne zove.“
„Bila sam već na tri sajma zapošljavanja u prethodnih godinu dana i niko me nije zvao. Ništa konkretno ne očekujem, ali mislim da bi me grizla savest što nisam ostavila CV.“
Najčešći i najtraženiji poslovi u Srbiji su uglavnom u administraciji, računovodstvu i ekonomiji, marketingu trgovini i menadžmentu dok, kaže Elena Erdeljanović iz Infostud-a, teže do posla dolaze arhitekte i školovani za oblast ljudskih resursa, psihologije, sociologije, i obezbeđenja i zaštite na radu.
„Postoje pozicije koje se često nude, ali je do kandidata mnogo teže doći. To su poslovi iz farmacije, medicine i iz informacionih tehnologija. To se dešava pogotovo zbog toga što poslodavci traže visokokvalifikovane stručnjake sa dodatnim certifikatima i licencama. Zbog toga je odaziv kandidata slabiji. Na žalost mnogi od njih nemaju certifikate“, pojašnjava Elena Erdeljanović.
U situaciji stalnog porasta nezaposlenosti, i atmosferi u kojoj je za radno mesto u državnim firmama i javnim preduzećima presudna partijska knjižica, povećavaju se i pritisci na mlade koji žele posao. Čak i u štampi su se pojavili šaljivi stripovi u kojima je u CV za državnu službu potrebno upisati samo ime i podatak od kada ste član koje stranke.
Marija Petrović, naša sagovornica sa početka ove priče, kaže da ipak neće odustati od traženja posla jer drugačije nije moguće preživeti, ali da je svesna realnosti.
„To se prvo gleda, ako hoćete siguran i dobro plaćen posao. Nije bitno znanje, najbitnije da imate nekoga da vas ubaci na posao. Ne morate ništa da znate, naučićete uz put, ako ste iole sposobni. Pod uslovom da mi neka partija 100% da posao, onda bih u tu partija ušla. Inače, da budem u partiji neki potrčko pet godina, a da ne dobijem nikakav posao, to ne dolazi u obzir. Trenutno je situacija takva da će svi prihvatiti da rade bilo kakav posao i to poslodavci zloupotrebljavaju“, zaključuje Marija.