Romi najveća i najugroženija nacionalna zajednica u Srbiji
(Video od 11. maja 2009: Udovica romskog pevača Šabana Bajramovića nameravala je da napusti Niš i preseli se u inostranstvo nakon napada lokalnog stanovništva, koji protestuju zbog promene naziva njihove ulice u ime nedavno preminulog romskog muzičara)
Dva su eksplicitna primera koja sama za sebe govore o diskriminaciji Roma u Srbiji.
Jedan je letošnje iseljavanje 114 porodica ispod beogradskog mosta Gazela, koje je, i pored brojnih protivljenja i upozorenja, gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, izmestio po kontejnerima na gradskim obodima, koji su ga, kako je izračunao, koštali 75 miliona dinara.
Uklanjanje romskog naselja ispod mosta Gazela u Beogradu, 31. avgust 2009.
x
Fotogalerija
Uklanjanje Karton sitija
Slika druga - Nekoliko dana uoči otkrivanja spomenika pevaču Šabanu Bajramoviću u rodnom Nišu, nije se znalo gde će spomenik biti postavljen. Isto kao što je legendarni pevač, i pored brojnih protivljenja, na kraju dobio ulicu u rodnom gradu, 12. je avgusta, uoči početka džez festivala na niškom Keju, otkriven spomenik, ali uz pomalo gorak ukus njegovim prijateljima i obožavaocima.
Reditelj Goran Paskaljević objasnio je tom prilikom da bi „više volio da mu je spomenik u samom centru grada, kao što je to običaj u Evropi, da je ovako sa strane, lepo mjesto, ali da se boji da bi spomenik mogao da bude oštećen jer se tu skupljaju skinhedsi“.
Romi su istovremeno i najveća i najugroženija nacionalna zajednica u Srbiji. Prema službenom popisu ima 108.000 Roma, ali nezvanične procene govore da ih je oko 450.000. Nadležni za rešavanje njihovih problema ipak tvrde da im je bolje nego bilo gde drugde u Evropi, a sami Romi kažu da čekaju svog Čegevaru.
Petar Antić, pomoćnik ministra za ljudska i manjinska prava, kaže da je obrazovanje Roma ključno za bilo kakav socijalni napredak.
„Najznačajnije je uvođenje asistenata u osnovne škole koji će pomagati deci romske nacionalnosti, pogotovo onima koji slabije govore jezik i slabije prate nastavu, da se integrišu u obrazovni sistem. Ima jako puno slučajeva koji su nevidljivi i koji su pojedinačni, kada se radi o diskriminaciji prilikom zapošljavanja, a to je prilično ozbiljan problem“, navodi Antić. Zastrašujuća nebriga
Socijalni položaj Roma je tragičan jer je po svim osnovama žrtva mnogih predrasuda i diskriminacije, kaže Osman Balić iz niške organizacije YU Rom centar. Sugeriše da bi se država morala time više baviti sa etičkog i moralnog stanovišta. Pitanje nezaposlenosti i socijalni status je po mišljenju Balića centralno pitanje položaja romske zajednice u Srbiji: „To naravno muči sve građane Srbije, a Rome najmanje tri puta više. To je najveći problem, mada, ako hoćete da se da neka generalna dijagnoza stanja Roma, onda ono mora da se uporedi sa drugim zemljama. Stanje Roma u Srbiji je stabilnije i mnogo bolje nego u drugim okolnim zemljama. U Srbiji nema stvari koje se pojavljuju u Mađarskoj, Rumuniji, Francuskoj i opšta slika bi bila mnogo bolja da nije bilo Đilasovog modernizma. Taj domaći kontekst treba razumeti i on je mnogo benigniji od procesa koji se dešavaju u okolnim zemljama“, kaže Balić.
Položaj Roma u Srbiji je uslovljen nedovršenom nacionalnom strategijom i teškim ekonomskim uslovima koji pogađaju celokupno stanovništvo, kaže Rajko Đurić, nekadašnji politički lider parlamentarne Romske partije, a danas savetnik u kancelariji zaštitnika građana.
„Nebriga je zastrašujuća i svakodnevna je činjenica da mnogi već umiru od gladi, da već godinama nisu u stanju da dobiju bilo kakav posao“, navodi Đurić.
Životni uslovi Roma u Srbiji su ekstremno neadekvatni. U Beogradu postoji više desetina neformalnih i nehigijenskih naselja. Žive na periferiji grada u kartonskim kutijama, bez struje i vode. Neretko su žrtve trgovine ljudima, ali i ekstremnih grupa. „Niko od nas ne radi. Skupljamo papire i flaše. Moramo nekako da živimo. Nemamo nikakvih obaveza. Imam šestero dece. Dvoje idu u školu, a ostali ne. Trebaju knjige za školu, a odakle nam?“ „Radim kao zdravstveni romski medijator u Kragujevcu. Kada sam počela da radim, Romi nisu imali osnovna dokumenta ili zdravstvene knjižice. Trebala bi da postoji još veća i bolja saradnja sa romskom populacijom. Nedostaje dokumentacija, da se deca upute u škole. Srećem se sa decom koja su gladna, žedna, koja žive u barakama, u prljavštini. Zato postojimo mi, zdravstvene medijatorke, koje odmah zovemo komunalno.“
