Po svim naznakama lustracija je u Srbiji već prošlost, a da se proces nikada ni desio nije. Ništa čudno, kaže Žarko Korać, kad je Miloševićev režim podržavan od većine, bio zapravo puls tadašnjeg života. Od 2000. godine, od dana kada se bivši vođa našao u Hagu, lustracija je bila živa politička tema, ali nove političke elite nikada nisu smogle snage da svoja lustrativna obećanja i provedu u praksu.
U mogućnost odstranjivanja politički neprihvatljivih osoba iz javnog života i organa uprave u Srbiji, više ne veruju ni najveći optimisti. Termin lustracija, koji podrazumeva jasan otklon prema ranijim lošim primerima i uspostavljanje civilizovanijeg nivoa društvenih odnosa, otišao je u prošlost umesto onih na kojima je trebalo da bude primenjen. Ovo uverenje dele i naši sagovornici.
„Mislim da je taj problem lustracije definitivno skinut sa dnevnog reda“, kaže sociolog Zagorka Golubović.
Da li je konačnu tačku na ovakvu sudbinu lustracije stavio istorijski dogovor o pomirenju Demokrata i Socijalista, koji je iznedrio novu koalicionu vlast, pitamo Vojina Dimitrijevića iz beogradskog Centra za ljudska prava:
„Odgovor na to možete sami dobiti gledajući na događaje posle toga.“
Ako je ideja o lustraciji bila da spreči ljude koji su kršili ljudska prava u ranijem režimu da zauzmu položaje i da prave novu štetu, onda je sasvim jasno da je pomenuti dogovor čvrsto raskrstio s njom. Mnogi iz te stare priče ponovo su na važnim pozicijama, a simbol tog modela ponašanja, sada pretočen na fotografije bivšeg vođe, ponosno krase zidove, čak i jednog ministarskog kabineta:
„Sada je to takozvano pomirenje sa tim ranijim režimom otišlo toliko daleko da je taj poduhvat bio nezamisliv, kao što je nezamislivo mnogo što-šta.“
Mnogi u Srbiji su, nakon pada Miloševića, čvrsto verovali u rešenost tadašnje osamnaestopartijske koalicije da se odlučno distancira od mračne prošlosti svojih političkih prethodnika. Pitanje lustracije u formi Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, formalizovano je u Parlamentu juna 2003. godine, međutim, bio je to primer zakona koji u Srbiji nije primenjen u praksi.
Zagorka Golubović smatra da je građanima tada moralo da bude objašnjeno šta tačno znači lustracija:
„Da to nije vešanje, da to nije streljanje, da to nije takva smrtonosna akcija, da je to jednostavno pravo civilizovane zemlje na to da ona koji je učestvovao u nečasnim akcijama u prethodnim vladama, nema pravo da se bavi politikom bar pet godina, niti da bude na određenim značajnim mestima. Mislim da su prevladala ona mišljenja koja su pogrešna i onda su i ljudi, koji bi eventualno bili za to da se lustracija primeni, rekli da će se to činiti kao ostrašćenost, kao osveta“, kaže ona.
Nakon donošenja Zakona, formirana je Komisija za lustraciju, koja, međutim, nikad nije profunkcionisala zbog toga što jedan od devet članova, koga je trebalo da predlože stranke bliske Miloševiću, nikad nije izabran. Jedan od lidera tada vladajućeg DOS-a, Žarko Korać, kaže da je bilo više razloga koji su doveli do opstrukcije ove ideje, podsećajući da je participacija građana u Miloševićevoj vlasti bila ogromna.
„Ljudi koji su bili delovi tog režima, a lustraciona komisija, koja bi trebala da odredi ko su oni, od segmenta do segmenta društva, od vojske do medija, od policije do univerzitetskih nastavnika, bi imala ogroman problem jer je jako mnogo ljudi aktivno učestvovalo u tom režimu“, smatra Korać.
Važna činjenica je i da su mnogi članovi Miloševićevog aparata, takozvani „preletači“, popunjavali redove malih stranaka vladajuće koalicije, što je
Žarko Koraćstvaralo podele unutar samog DOS-a. Korać, međutim, smatra da je ipak najveća prepreka lustraciji bio predsednik SRJ i tada najpopularnija ličnost DOS-a:
„Predsednik DSS-a Vojislav Koštunica bio je protiv lustracije. On je otvoreno govorio da je protiv revolucionarnih metoda. On je verovao u jednu evoluciju društva, da se zadrže gotovo sve poluge vlasti koje je imao Milošević, samo da ih on preuzme. On je vrlo energično bio protiv lustracije. Unutar DOS-a su postojale razilike - male stranke koje nisu bile naklonjene lustraciji, a Vojislav Koštunica je bio eksplicitno protiv.“
Slično tumačenje ima i Zagorka Golubović:
„Jeste Koštunica glavnu stvar zakočio, ali je bilo vrlo teško u DOS-u doći do rešenja da se lustracija sprovede. Mi smo u Savetu za borbu protiv korupcije otkrili nekoliko slučajeva među ministrima koji nisu bili baš čisti za vreme devedesetih godina i koji su stalno bili u sukobu interesa. To je već bio razlog da ne mogu da budu na funkcionerskim mestima.“
Kaže Zagorka Golubović, konstatujući:
„Propuštena je prilika. Da je urađena lustracija, drugačijim putevima bi morala da krene ova zemlja.“
Odsustvo lustracije jedan je od glavnih razloga što se Srbija suočava sa brojnim problemima. Žarko Korać:
„Izostala lustracija je jedan od uzroka zašto se Srbija tako teško suočava sa prošlošću. Mi danas vidimo da je, možda, 70-80 posto nosilaca Miloševićevog režima još uvek vrlo aktivno u javnom i političkom životu.“
Profesor Vojin Dimitrijević:
„Ako znate da je odmah posle 5. oktobra počela je rehabilitacija mnogo važnijih članova nego što su obični kršioci ljudskih prava, ljudi kojima neće kasnije da se sudi za ratne zločine, onda je to sada, gledajući današnjim očima, bio pokušaj koji je bio osuđen na neuspeh. Kao što mnoge stvari, koje su propuštene, ne mogu da se nadoknade, ne može ni ova stvar.“
*****
Pročitajte i ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Kome ne odgovara lustracija u BiH
Mahmutčehajić: Bez političkog osvješćenja nema evropske budućnosti
Crna gora nije se suočila s "mrljama" iz prošlosti
„Pročišćavanje“ hrvatskog društva nije napravljeno
*****
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)
U mogućnost odstranjivanja politički neprihvatljivih osoba iz javnog života i organa uprave u Srbiji, više ne veruju ni najveći optimisti. Termin lustracija, koji podrazumeva jasan otklon prema ranijim lošim primerima i uspostavljanje civilizovanijeg nivoa društvenih odnosa, otišao je u prošlost umesto onih na kojima je trebalo da bude primenjen. Ovo uverenje dele i naši sagovornici.
„Mislim da je taj problem lustracije definitivno skinut sa dnevnog reda“, kaže sociolog Zagorka Golubović.
Da li je konačnu tačku na ovakvu sudbinu lustracije stavio istorijski dogovor o pomirenju Demokrata i Socijalista, koji je iznedrio novu koalicionu vlast, pitamo Vojina Dimitrijevića iz beogradskog Centra za ljudska prava:
„Odgovor na to možete sami dobiti gledajući na događaje posle toga.“
Ako je ideja o lustraciji bila da spreči ljude koji su kršili ljudska prava u ranijem režimu da zauzmu položaje i da prave novu štetu, onda je sasvim jasno da je pomenuti dogovor čvrsto raskrstio s njom
Ako je ideja o lustraciji bila da spreči ljude koji su kršili ljudska prava u ranijem režimu da zauzmu položaje i da prave novu štetu, onda je sasvim jasno da je pomenuti dogovor čvrsto raskrstio s njom. Mnogi iz te stare priče ponovo su na važnim pozicijama, a simbol tog modela ponašanja, sada pretočen na fotografije bivšeg vođe, ponosno krase zidove, čak i jednog ministarskog kabineta:
„Sada je to takozvano pomirenje sa tim ranijim režimom otišlo toliko daleko da je taj poduhvat bio nezamisliv, kao što je nezamislivo mnogo što-šta.“
Mnogi u Srbiji su, nakon pada Miloševića, čvrsto verovali u rešenost tadašnje osamnaestopartijske koalicije da se odlučno distancira od mračne prošlosti svojih političkih prethodnika. Pitanje lustracije u formi Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, formalizovano je u Parlamentu juna 2003. godine, međutim, bio je to primer zakona koji u Srbiji nije primenjen u praksi.
Zagorka Golubović smatra da je građanima tada moralo da bude objašnjeno šta tačno znači lustracija:
„Da to nije vešanje, da to nije streljanje, da to nije takva smrtonosna akcija, da je to jednostavno pravo civilizovane zemlje na to da ona koji je učestvovao u nečasnim akcijama u prethodnim vladama, nema pravo da se bavi politikom bar pet godina, niti da bude na određenim značajnim mestima. Mislim da su prevladala ona mišljenja koja su pogrešna i onda su i ljudi, koji bi eventualno bili za to da se lustracija primeni, rekli da će se to činiti kao ostrašćenost, kao osveta“, kaže ona.
Nakon donošenja Zakona, formirana je Komisija za lustraciju, koja, međutim, nikad nije profunkcionisala zbog toga što jedan od devet članova, koga je trebalo da predlože stranke bliske Miloševiću, nikad nije izabran. Jedan od lidera tada vladajućeg DOS-a, Žarko Korać, kaže da je bilo više razloga koji su doveli do opstrukcije ove ideje, podsećajući da je participacija građana u Miloševićevoj vlasti bila ogromna.
„Ljudi koji su bili delovi tog režima, a lustraciona komisija, koja bi trebala da odredi ko su oni, od segmenta do segmenta društva, od vojske do medija, od policije do univerzitetskih nastavnika, bi imala ogroman problem jer je jako mnogo ljudi aktivno učestvovalo u tom režimu“, smatra Korać.
Važna činjenica je i da su mnogi članovi Miloševićevog aparata, takozvani „preletači“, popunjavali redove malih stranaka vladajuće koalicije, što je
„Predsednik DSS-a Vojislav Koštunica bio je protiv lustracije. On je otvoreno govorio da je protiv revolucionarnih metoda. On je verovao u jednu evoluciju društva, da se zadrže gotovo sve poluge vlasti koje je imao Milošević, samo da ih on preuzme. On je vrlo energično bio protiv lustracije. Unutar DOS-a su postojale razilike - male stranke koje nisu bile naklonjene lustraciji, a Vojislav Koštunica je bio eksplicitno protiv.“
Slično tumačenje ima i Zagorka Golubović:
„Jeste Koštunica glavnu stvar zakočio, ali je bilo vrlo teško u DOS-u doći do rešenja da se lustracija sprovede. Mi smo u Savetu za borbu protiv korupcije otkrili nekoliko slučajeva među ministrima koji nisu bili baš čisti za vreme devedesetih godina i koji su stalno bili u sukobu interesa. To je već bio razlog da ne mogu da budu na funkcionerskim mestima.“
Izostala lustracija je jedan od uzroka zašto se Srbija tako teško suočava sa prošlošću. Mi danas vidimo da je, možda, 70-80 posto nosilaca Miloševićevog režima još uvek vrlo aktivno u javnom i političkom životu.
Kaže Zagorka Golubović, konstatujući:
„Propuštena je prilika. Da je urađena lustracija, drugačijim putevima bi morala da krene ova zemlja.“
Odsustvo lustracije jedan je od glavnih razloga što se Srbija suočava sa brojnim problemima. Žarko Korać:
„Izostala lustracija je jedan od uzroka zašto se Srbija tako teško suočava sa prošlošću. Mi danas vidimo da je, možda, 70-80 posto nosilaca Miloševićevog režima još uvek vrlo aktivno u javnom i političkom životu.“
Profesor Vojin Dimitrijević:
„Ako znate da je odmah posle 5. oktobra počela je rehabilitacija mnogo važnijih članova nego što su obični kršioci ljudskih prava, ljudi kojima neće kasnije da se sudi za ratne zločine, onda je to sada, gledajući današnjim očima, bio pokušaj koji je bio osuđen na neuspeh. Kao što mnoge stvari, koje su propuštene, ne mogu da se nadoknade, ne može ni ova stvar.“
*****
Pročitajte i ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Kome ne odgovara lustracija u BiH
Mahmutčehajić: Bez političkog osvješćenja nema evropske budućnosti
Crna gora nije se suočila s "mrljama" iz prošlosti
„Pročišćavanje“ hrvatskog društva nije napravljeno
*****
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)