Dve države se, povodom rata 1991-1995. sude pred Međunarodnim sudom pravde. Hrvatska je podnela tužbu za genocid protiv Srbije, a Srbija priprema protivtužbu, takođe za genocid. Da su pogledi u Beogradu i Zagrebu na akciju Oluja i dalje različiti, još je vidljivo svakog 4, odnosno 5. avgusta.
Savo Štrbac, direktor Veritasa:
„Mi tugujemo, oni se raduju. Oni imaju tri praznika u jednom danu, a mi obilježavamo tužnu godišnjicu, jedan od najtužnijih dana u istoriji Srba.“
Drago Kovačević bivši gradonačelnik Knina, sada stanovnik Beograda, drugačije provodi svaki 4. odnosno 5. avgust pokušavši da se sačuva, kako kaže, od političkih zloupotreba:
„Ja sam jedan od retkih ljudi koji ne ide na ta javna obeležavanja, prosto ja taj dan provedem u tišini...To se ne sme zloupotrebljavati, to ne sme biti uzrok novih mržnji, novih podela.“
Kao što različito provode svaki početak avgusta, Savo Štrbac i Drago Kovačević, dva Srbina iz Hrvatske koji žive u Beogradu, različito gledaju i na to šta se dogodilo pre 14 godina.
Etnički inženjering
Savo Štrbac: Ova akcija nije bila samo vraćanje teritorija u ustavni poredak, kako to Hrvati kažu, već vraćanje tih teritorija bez srpskog življa. Hrvati kažu da je to bila legalna i legitimna akcija, a mi Srbi kažemo da nije bila ni jedno ni drugo, već da je to bila okupacija teritorije koja je bila pod zaštitom UN.
Foto: Vesna AnđićDrago Kovačević: Ja sam napisao jednu knjigu koja se zove 'Kavez Krajina dogovoren u ratu'. Smatram da je Krajina mesto gde su Franjo Tuđman i Slobodan Milošević započeli rat, da je, zapravo, sve to što se dogodilo deo etničkog inženjeringa. Danas, na žalost, kada pogledamo mape, vidimo da smo dobili čiste jednonacionalne države.
O tome sta se događalo u avgustu 95-te godine beležimo još dva različita pogleda.
Istoričar Čedomir Antić:
"Jedan narod i jedna država koji tokom devet vekova nisu imali nezavisnist, koji su se, u trenucima kada su mogli da se opredele, opredeljivali za fašizam ili podržavali centralne sile, doživeli su da, uz pomoc demokratskih sila i uz sporazum sa Slobodanom Miloševićem, izvrše ono što nisu mogli ni totalitarni režimi Ante Pavelića i Adolfa Hitlera, da etnički očiste Hrvatsku."
Egzodus i zločini
Predsednica Helsinškog odbora Srbije za ljudska prava Sonja Biserko:
"S obzirom da je Helsinški odbor dosta radio sa srpskim izbeglicama iz Hrvatske, ono što mogu da kažem jeste da je egzodus Srba iz Hrvatske posledica beogradske politike u prvom redu. A drugo, da je Hrvatska, nakon legitimne operacije Oluja, izvršila određene zločine i time stavila prepreku za povratak."
Istoricar Čedomir Antić vidi odgovornost režima Slobodana Miloševića na sledeći način:
„Ako se posmatra strogo pravno, Srbija je imala pravo da se brine za svoj narod u Hrvatskoj koji je preživeo genocid tokom Drugog svetskog rata. Međutim, Milošević je mogao Srbe da brani tako što bi internacionalizovao njihovo pitanje, tako što bi se borio za njihovu autonomiju, a ne tako što je, posredstvom njihove nesreće, njihove prethodne borbe, učvršćivao svoju poziciju i nekakve planove svog režima koji su retko bili državnički a često vrlo sebični.“
Da li naši sagovornici vide neke pomake u Srbiji i Hrvatskoj, ili su stajališta o akciji Oluja ista kao i ranije?
Čedomir Antic: Što se tiče Beograda, postoji nekakvo buđenje, dolaze predstavnici države na parastos i molibane, što mislim da je red. Kad je reč o Hrvatskoj, iako je za njih Oluja nacionalni i državni Panteon koji je neupitan, juče sam imao prilike da čujem da su u Zagrebu javno održani parastosi Srbima, što je vrlo dobro, jer to znači da je srpski narod (njih 5 od sto, koliko je ostalo), ipak, dobio pravo da iskaže svoj stav koji je znatno drugačiji od onog koji baštini zvanični Zagreb.
Sonja Biserko: U Hrvatskoj se čuju umereniji tonovi, Oluja se posmatra racionalnije i sa mnogo više kritike za zločine koji su učinjeni nakon nje. Sa druge strane, rekla bih da je u Srbiji taj negativni naboj, u vezi sa obeležavanjem godišnjice, malo manji nego što je bio prošlih godina. Iako je primetno da sve više krivi međunarodnu zajednicu za sudbinu Srba, za zaveru protiv Srba.
Savo Štrbac, direktor Veritasa:
„Mi tugujemo, oni se raduju. Oni imaju tri praznika u jednom danu, a mi obilježavamo tužnu godišnjicu, jedan od najtužnijih dana u istoriji Srba.“
Drago Kovačević bivši gradonačelnik Knina, sada stanovnik Beograda, drugačije provodi svaki 4. odnosno 5. avgust pokušavši da se sačuva, kako kaže, od političkih zloupotreba:
„Ja sam jedan od retkih ljudi koji ne ide na ta javna obeležavanja, prosto ja taj dan provedem u tišini...To se ne sme zloupotrebljavati, to ne sme biti uzrok novih mržnji, novih podela.“
Kao što različito provode svaki početak avgusta, Savo Štrbac i Drago Kovačević, dva Srbina iz Hrvatske koji žive u Beogradu, različito gledaju i na to šta se dogodilo pre 14 godina.
Etnički inženjering
Savo Štrbac: Ova akcija nije bila samo vraćanje teritorija u ustavni poredak, kako to Hrvati kažu, već vraćanje tih teritorija bez srpskog življa. Hrvati kažu da je to bila legalna i legitimna akcija, a mi Srbi kažemo da nije bila ni jedno ni drugo, već da je to bila okupacija teritorije koja je bila pod zaštitom UN.
O tome sta se događalo u avgustu 95-te godine beležimo još dva različita pogleda.
Istoričar Čedomir Antić:
"Jedan narod i jedna država koji tokom devet vekova nisu imali nezavisnist, koji su se, u trenucima kada su mogli da se opredele, opredeljivali za fašizam ili podržavali centralne sile, doživeli su da, uz pomoc demokratskih sila i uz sporazum sa Slobodanom Miloševićem, izvrše ono što nisu mogli ni totalitarni režimi Ante Pavelića i Adolfa Hitlera, da etnički očiste Hrvatsku."
Egzodus i zločini
Predsednica Helsinškog odbora Srbije za ljudska prava Sonja Biserko:
"S obzirom da je Helsinški odbor dosta radio sa srpskim izbeglicama iz Hrvatske, ono što mogu da kažem jeste da je egzodus Srba iz Hrvatske posledica beogradske politike u prvom redu. A drugo, da je Hrvatska, nakon legitimne operacije Oluja, izvršila određene zločine i time stavila prepreku za povratak."
Istoricar Čedomir Antić vidi odgovornost režima Slobodana Miloševića na sledeći način:
„Ako se posmatra strogo pravno, Srbija je imala pravo da se brine za svoj narod u Hrvatskoj koji je preživeo genocid tokom Drugog svetskog rata. Međutim, Milošević je mogao Srbe da brani tako što bi internacionalizovao njihovo pitanje, tako što bi se borio za njihovu autonomiju, a ne tako što je, posredstvom njihove nesreće, njihove prethodne borbe, učvršćivao svoju poziciju i nekakve planove svog režima koji su retko bili državnički a često vrlo sebični.“
Da li naši sagovornici vide neke pomake u Srbiji i Hrvatskoj, ili su stajališta o akciji Oluja ista kao i ranije?
Čedomir Antic: Što se tiče Beograda, postoji nekakvo buđenje, dolaze predstavnici države na parastos i molibane, što mislim da je red. Kad je reč o Hrvatskoj, iako je za njih Oluja nacionalni i državni Panteon koji je neupitan, juče sam imao prilike da čujem da su u Zagrebu javno održani parastosi Srbima, što je vrlo dobro, jer to znači da je srpski narod (njih 5 od sto, koliko je ostalo), ipak, dobio pravo da iskaže svoj stav koji je znatno drugačiji od onog koji baštini zvanični Zagreb.
Sonja Biserko: U Hrvatskoj se čuju umereniji tonovi, Oluja se posmatra racionalnije i sa mnogo više kritike za zločine koji su učinjeni nakon nje. Sa druge strane, rekla bih da je u Srbiji taj negativni naboj, u vezi sa obeležavanjem godišnjice, malo manji nego što je bio prošlih godina. Iako je primetno da sve više krivi međunarodnu zajednicu za sudbinu Srba, za zaveru protiv Srba.
