Predstavnici Helsinškog odbora su u periodu januar - juli ove godine posetili veliki broj sredina u kojima žive Srbi, da bi sa njima razgovarali o problemima sa kojima se suočavaju i načinima njihovog prevazilaženja.
Predstavljajući izveštaj, predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko je rekla da nije slučajno da je ovaj izveštaj dobio naziv "Zaboravljeni svet-enklave na Kosovu":
„Jer je to zapravo jedna grupacija koja je bila nekako po strani i kada je u pitanju Beograd i kada je u pitanju kosovska vlada i međunarodna zajednica. Čini se da je ta grupacija bila u senci ili žrtva svega onoga što se dešavalo poslednjih osam-devet godina.“
Prema njenim rečima, za svih ovih devet godina srpska zajednica na Kosovu je bila izložena surovoj propagandi iz Beograda, što je:
„Njen položaj u odnosu na kosovske institucije dovelo u jedan, da kažem, veoma nepovoljan položaj, s obzirom da je Beograd zabranio bilo kakvu komunikaciju ili sprečavao bilo kakvu integraciju Srba u kosovsko društvo i kosovske institucije.“
Nakon što je Albancima postalo jasno da je put ka osamostaljenju otvoren promenio se njihov odnos prema Srbima u pozitivnom smislu i to je prema Biserko imalo za rezultat:
„Ta promena kod albanske zajednice je imala veliki pozitivan uticaj na raspoloženje Srba u enklavama.“
Ono što je realnost u srpskim enklavama je nešto što značajno odudara od predstave koju su stvorili mediji i zvanična politika.
„Slika kosovskih enklava ne samo da se razlikuje od one koja postoji u medijima i političkoj propagandi, nego od nje značajno odudara.“
U izveštaju je konstatovano da su kosovski Srbi svesni nove realnosti na Kosovu, ali je među njima prisutan snažan uticaj vlasti iz Beograda da tu realnost ne prihvate.
Srbi kritikuju međunarodnu zajednicu, kosovske institucije ali i vlasti u Beogradu, jer im niko ne obezbeđuje bolje uslove života. Stiče se utisak da su oni upravo zbog nesigurnosti u sopstveni položaj i osećaja izigranosti od strane svih političkih aktera, posebno zbog ogorčenosti na Vladu Srbije, spremni na nove poduhvate i saradnju sa organizacijama koje bi se pojavile kao medijatori između albanske i srpske strane.
U izveštaju se takođe konstatuje da za većinu Srba koji žive u enklavama glavni problem nisu više bezbednost, sloboda kretanja i pristup javnim službama. Za njih je najveći problem i dalje nezaposlenost, povratak, zaštita i korišćenje lične imovine, iza koga dolazi školovanje dece, korišćenje zdravstvenih usluga, efikasno i delotvorno sprovođenje zakona. Kao problem se ističe i sporost lokalnih vlasti u procesu donošenja odluka i sprovođenju politike u praksi.
Srbi ističu da se niko ne interesuje za njih, da omladina u tim enklavama nema nikakvu perspektivu, da ne dobijaju pomoć, da nemaju mehanizaciju za obavljanje poljoprivrednih radova.
Oštro kritikuju i pokazuju revolt prema takozvanim lažnim povratnicima koji su prodali svoje kuće i imanja, iselili se u unutrašnjost Srbije, a koji povremeno dolaze i predstavljaju se kao lideri da bi koristili pogodnosti za povratnike.
Na osnovu višemesečnog istraživanja i razgovora, kako sa Srbima tako i sa Albancima, zaključeno je da je za održivi opstanak Srba na Kosovu potrebna posebna strategija.
„Neophodna je strategija koja podrazumeva ozbiljnu projekciju kapaciteta enklava i njihovog razvoja. Da bi se zaustavio stalni odliv Srba iz enklava, posebno mladih generacija, neophodni su projekti koji bi garantovali njihovo zapošljavanje. Kosovska vlada i međunarodna zajednica treba da traže dugoročna rešenja koja bi garantovala prosperitet enklava.“
Izveštaj Helsinškog odbora predlaže i mnogobrojne aktivnosti koje treba da preduzmu, međunarodne i kosovske institucije i vlasti u Beogradu.
