Ruska intervencija na Krimu, izazvala je najveću tenziju u odnosima Rusije i Zapada od pada Berlinskog zida, a neki analitičari kažu i od sovjetske invazije na Čehoslovačku 1968. godine. Pojedini zapadni zvaničnici, ali i profesor iz Moskve Andrej Zubov, porede potez Kremlja čak sa nacističkom aneksijom Sudeta 1938.
Ipak, uprkos kritikama i najavama sankcija, Zapad, koji za sada nije spreman da se vojno angažuje u Ukrajini, ima ograničene mogućnosti da spreči Putinove namere. Istovremeno, ruski predsednik, koji se odvažio na veoma rizičan potez, napraviće pogubnu grešku ukoliko se odvaži da nastavi svoj pohod sa Krima na istočni deo Ukrajine u kome većina stanovništva govori ruski.
Ignorišući Obamino upozorenje da se uzdrži od intervencije u Ukrajini, Putin je očito izazvao najveću krizu u rusko-zapadnim odnosima u najmanju ruku od pada Berlinskog zida. Ova konfrotacija je veoma opasna, jer su ulozi na obe strane mnogo viši nego tokom rata u Gruziji 2008.
Bilo kakva direktna vojna intervencija Zapada vodila bi ratu između nuklearnih supersila. Ukrajinske relativno malobrojne i slabo opremljene snage mogu da reaguju ali time bi rizikovale mnogo širu rusku invaziju kojom bi pregazila celu zemlju, ocenjuje “Rojters”.
Zapad optužuje Rusiju za kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. SAD upozoravaju Rusiju da bi nastavak njene akcije u Krimu imao pogubne efekte po njihove odnose kao i na međunarodnu poziciju Moskve.
Veliki ulozi
Za zapadne zemlje to nije samo podrška maloj zemlji na udaljenom Kavkazu, već vojna kriza na granici Evropske Unije i NATO-a.
Istovremeno, za Putina nije samo u pitanju geopolitička bitka za uticaj u zemlji u ruskom dvorištu, već i zaštita teritorije koja je za njega, istorijski i kulturološki, ključni deo ideje o Rusiji.
Kijevska Rusija, preteča moderne Rusije, nastala je na prostoru današnje Ukrajine. Tu je začeta i ruska pravoslavna vera. Zbog toga će učiniti sve da zadrži uticaj na ovoj teritoriji, bez obzira na cenu.
U slučaju da zauzme Krim i područja u kojima dominira ruski jezik na istoku zemlje, Rusija bi u suštini uspela da podeli Ukrajinu.
Zapad ne želi da vojno interveniše
Članice NATO nemaju sa Ukrajinom pravno uspostavljene veze, mada politički podržavaju nove vlasti u Kijevu. Međutim, ukrajinske granice su garantovane Memorandumom iz Budimpešte 1994. koji je osim SAD i Britanije, potpisala i Rusija, u zamenu za stavljanje nuklearnog arsenala Kijeva pod kontrolu Moskve.
Ipak, postavlja se pitanje kako Zapad može da odgovori. Uprkos zahtevma u pojedinim američkim krugovima da aktivnije podrži Ukrajinu, očito je da takoreći nema nikakve želje za vojnim angažmanom.
Prošle sedmice je komandant NATO trupa u Evropi, američki general Filip Bridlav (Philip Breedlove) kazao da alijansa nema vojne planove za podršku Ukrajinu ukoliko bude napadnuta.
Međutim, njegov prethodnik, penzionisani admiral Džejms Stavridis (James), napisao je u magazinu “Forin polisi" (Foreign Policy) da NATO mora pod hitno da promeni plan.
“Nadajmo se da će hladne glave odneti prevagu. Međutim, nada nije strategija. Stoga treba razmotriti i druge mere. Planiranje je ključno kako bi se onima koji odlučuju predočile različite opcije. Zato planeri u NATO-o moraju da budu veoma zauzeti tim poslom”, ističe Stavridis.
NATO bi mogao eventualno da preduzme mere za zaštitu poljsko-ukrajinske granice.
Vašington i druče članice NATO-a moraju istovremeno da se brinu o bezbednosti istočnoevropskih zemalja – pre svega baltičkih – koje su veoma uznemirene zbog tenzija oko Krima.
Učestalije vežbe NATO-a u oblastima koje se graniče sa Rusijom su skoro izvesne, na tragu manevara “Nepokolebljvi Jazz” u baltičkim zemljama u novembru.
“Ovo je za Zapad veoma teška pozicija. Obama je povukao američke crvene linije, ali je Putin prošao kroz njih”, ističe Nikolas Gvozdev (Gvosdev), profesor na američkom Vojno-pomorskom koledžu.
Tokom rata u Gruziji 2008., Vašington je poslao dva ratna broda u Crno more da bi poslao pomoć i, istovremeno, kao diplomatsku podršku. Dva američka ratna broda – jurišni brod “USS Mount Whitney” i razarač “USS Taylor”, razmešteni su u ovoj regiji kao podrška bezbednosti zimskih olimpijskih igara u Sočiju u februaru.
Njihovo preusmeravanje ka Ukrajini Rusija bi mogla da tretira kao provokaciju. Situaciju je dodatno iskomplikovalo nezgoda “USS Taylor” koji se nasukao u blizini turske luke 12. februara i delimično je oštećen.
Nedelotvorne sankcije Rusiji
U slučaju zaoštravanja situacije, Rusija može prekinuti snabdevanje Evrope gasom, a veruje se da raspolaže i značajnim resursima za sajber napad na Ukrajinu i Zapad.
Zapad za sada najavljuje odustajanje od priprema za samit G8 u junu u Moskvi, kao i povlačenje njihovih ambasadora iz ruske prestonice.
Američki državni sekretar Džon Keri (John Kerry) zapretio je u nedelju sankcijama, pominjući uvođenje viza, zamrzavanje imovine pojedinih ruskih zvaničnika i trgovinsku izolaciju.
No, čak i ako Zapad uvede sankcije, Putin može kalkulisati da – kao u slučaju Gruzije – neće predugo trajati. Tačnije, za godinu - dve promeniće se većina zapadnih vlada koje bi procenile da je Rusija previše moćna, opasna i, istovremeno, važna za međunarodnu stabilnost da bi predugo bila tretirana kao neprijatelj. Može se zamisliti kako bi se neprijateljstvo Zapada i Rusije odrazilo na pregovore o iranskom nuklearnom program, rat u Siriji ili na neizvesnost oko Severne Koreje čija nepredvidivost izaziva zebnju, podseća “Bi-Bi-Si” (BBC).
Postavlja se pitanje da li je moguće uvođenje sankcija Rusiji po ugledu na Iran? To bi bilo komplikovano, jer je Evropa previše zavisna od uvoza ruskog gasa (oko 25 odsto i skoro 40 procenata nafte). Stoga će Evropa nastojati da dugoročno smanji zavisnost od ruskog gasa.
Obamine greške i pasivnost
SAD su doprinele pogoršanju krize u Ukrajini i Siriji, tako što ih nisu predvidele i pripremile da blagovremeno i na pravi način reaguju, piše u “Vošington postu” (The Washington Post) Majkl Sing (Michael Singh), član američkog Saveta za nacionalnu bezbednost od 2005. do 2008. godine.
Dok Vašington nastoji da definiše odgovor na rusku intervenciju na Krimu – što je verovatno jedna od najvećih spoljnopolitičkih Obaminih dilemma otkako je postao predsednik – nameće se pitanje: Zašto nismo predvideli ovakav razvoj događaja?
Imajući u vidu mnogo političkih turbulencija u svetu koje zahtevaju hitnu reakciju, nužna je makar hipotetička debata kako odgovoriti na zbivanja koja se još nisu desila ili se čak nikada neće dogoditi. Međutim, planiranje za svaku eventualnost je ključno za donošenje političkih odluka, smatra Sing.
“Fajnenšel tajms” (Financial Times) podseća da je i Džordž Buš (George Bush) stariji u govoru u Kijevu, kada je Sovjetski Savez bio na izdisaju, upozorio ukrajinske nacionaliste da ne provociraju Moskvu.
Džon Keri je u nedelju kazao da je ruska invazija u Ukrajini “akt koji pripada 19, a ne 21. veku”. To je lepa misao. Nažalost, Vladimir Putin nije primio dopis o pravilima ponašanja u 21. veku, kao ni kineski lider Si Điping, niti sirijski predsednik Bašar el-Asad, ističe “Vošington Post”.
S druge strane, Čarls Kingmarč (Charles Kingmarch) podseća u “Njujork tajmsu” (The New York Times) da je upravo Rusija prva primenila kroz istoriju sada moderni koncept “odgovrnost da se zaštiti” (responsibility to protect), na koji se NATO pozivao poslednjih godina u intervencijama širom sveta. Naime, sredinom prošlog veka car Nikolaj I je polažući pravo na zaštitu pravoslavnih naroda pod Otomanskim carstvom izveo preventivni napad sa Krima na turske brodove u Crnom moru. Zapadne zemlje su reagovale i tako je izbio čuveni Krimski rat u kome je Rusija poražena.
Stoga po, Kingmarču, budućnost Ukrajine nije više vezana za Trg nezavisnot u Kijevu i demokratiju u zemlji, već se pre svega tiče očuvanja evropske vizije.
Ako se Rusiji dozvoli da odvoji deo Ukrajine, velike zemlje na granici sa EU, zašto se sutra Kina ne bi odvažila na isti potez anektirajući Senkaku ostrva, na koja prava polažu i Japan i Južna Koreja, pita se Eliot Koen (Cohen) sa Univerziteta Džon Hopkins i bivši savetnik Stejt departmenta. On ističe da Putin nije Hitler a da 2010-te godine nisu 1930-te, ali svet je mračno mesto i ako se stvore presedani onda će oni opterećivati ceo svet, osim ako američka administracija ne bude delovala odlučno u sprečavanju namera Rusije.
Napoleon: Ne prekidati neprijatelja dok pravi greške
Priča se da je Napoleon tokom jedne bitke 1805. godine rekao da “kada neprijatelj vuče pogrešne poteze, moramo da pazimo da ga ne prekidamo u tome”, podseća Dejvid Ignjatijus (David Ignatius) u “Vošington postu”.
Putin je napravio grešku invazijom na Krim. Možda bi bilo korisno da ga je američki predsednik Barak Obama (Barack) odvratio od toga nauma. Međutim, Putinov potez je proizišao iz mnogo dublje pogrešne procene da je moguće vratiti vreme pre raspada Sovjetskog Saveza 1991. Što Rusija dublje zagazi u ovu revanšističku strategiju, to će se naći u većim nevoljama.
Putin pre svega ne shvata da za bivše republike Sovjetskog Saveza Moskva nije više centar kome teže nego Zapad. Bivši sojvetski sateliti Poljska i Češka republika su prosperitetne članice EU. Bivše jugoslovenske republike su preživele krvavi raspad zemlje i većina njih sada su demokratske države. Ukrajina je prošle jeseni nameravala da potpiše sporazum sa EU o pridruživanju. Odustajanje Janukoviča da to učini i okretanje ka Moskvi, stotine hiljada demonstranata su to doživele kao pokušaj da se preokrene istorija.
Jedino približavanjem Zapadu, Rusija može da izađe iz demografske i političke zamke u kojoj se nalazi, smatra Ignjatijus. Već godinama ruski politički sistem sve više liči na korumpiranu orijentalnu despotovinu – postavši bliži Almati nego Berlinu. Alternativa je da Ukrajina povuče sa sobom Rusiju ka Zapadu.
Kako je Zbignjev Brzezinski (Zbigniew) objasnio u svojoj knjizi 2008. godine. “Ako se Ukrajina kreće ka Zapadu, time se znatno povećava i šansa da se i Rusija približi Evropi…Rusi će na kraju reći, ‘Naša budućnost će biti bezbednija, sigurnija kontrola nad našim teritorijama na Dalekom istoku….ako postoji atlantska zajednica koja se prostire od Lisabona i Vladivostoka”.
Bilo bi dobro ako možemo da sprečimo Rusiju u činjenju greški, ali je evidentno da Putin za sada insistira na njima, ističe Dejvid Ignatijus.
Slaba ukrajinska armija
Pitanje je do koje mere ukrajinske vlasti mogu da izbegavaju oružani sukob. S druge strane, Putin je pokazao 2008. u Gruziji da je u potpunonsti spreman za rat, a, pri tom, Ukrajina mu je mnogo važnija.
Takođe, ukrajinsko naoružanje je zastarelo, pre svega vazduhoplovstvo i tenkovi, ocenjuje “Stratfor”. Ukrajina izdvaja godišnje za vojni budžet dve, a Rusija 68 milijardi dolara
Hoće li Putin krenuti i na istočnu Ukrajinu
U slučaju proširenja ruske vojne intervencije na druge delove Ukrajine, biće teško da se izbegne sveopšti sukob. Istočna Ukrajina nije geografski odvojen entitet kao Krim. Takođe, nije lako utvrditi gde počinju a gde se završavaju regioni u kojima se govori ruski, odnosno ukrajinski jezik, ističe “Bi-Bi-Si”.
Nakon što su ruske snage zauzele ključne punktove na Krimu, najbolje što se u ovom trenutku može učiniti – prema mišljenju bivših i sadašnjih zvaničnika – jeste sprečavanje eskalacije tako što bi Moskva preuzela kontrolu nad industrijalizovanim istočnim delom Ukrajine.
“Realistično govoreći, moramo da pođemo od toga da je Krim u ruskim rukama. Sada je izazov da odvratimo Rusijiu od zauzimanja istočnog dela Ukrajine u kome se najviše govori ruski”, kaže za Rojters jedan zapadni zvaničnik.
“Imam utisak da ako se čitava kampanja završi na Krimu, da će Ukrajina za sada prihvatiti odvajanje ovog poluostrva”, ističe Dmitrij Gorenbur, ruski analitičar angažovan na Centru za pomorske analize koji finansira američka vlada.
“Međutim, ako Rusija odluči da preuzme kontrolu nad ostatkom istočnog dela Ukrajine, onda će se njene snage suprostaviti čak i ako znaju da će izgubiti”, smatra Gorenbur.
Crvene linije
“Ovo je najopasnija situacija u Evropi od sovjetske invazije na Čehoslovačku 1968. godine. Sa trupama na zapadu zemlje u stanju visoke borbene gotovosti, Rusija ima veoma snažnu poziciju”, kazao je za Rojters jedan zapadni zvaničnik koji je želeo da ostane anoniman.
Pojedini analitičari porede događaje na Krimu sa nacističkom aneksijom Sudeta u Čehoslovačkoj 1938, nakon čega je ubrzo zauzet i ostatak zemlje. Sledeće godine Hitler je napao Poljsku što je izazvalo Drugi svetski rat.
Andrej Zubov, profesor istorije i filozofije iz moskovskog Instituta za međunarodne odnose (MGIMO), u intervjuu za Radio Slobodna Evropa podseća da su sudetski Nemci uživali pravo na autonomiju, zatim škole kao i štampu na maternjem jeziku.
“Međutim, Hitler je bio opsednut manijakalnom željom da obnovi Rajh, koji je bio uništen tokom Prvog svetskog rata. Lokalno nemačko stanovništvo u Sudetima nije težilo ujedinjenju sa Nemačkom. Međutim, zbog delovanja tajnih službi, SS i nacističke partije, tamošnje javno mnjenje je postepeno promenilo mišljenje. Na kraju je ta teritorija pripojena nezakonitom aneksijom”.
Zubov smatra da se isti scenario ponavlja na Krimu.
“Pojavljuju se ljudi bez oznaka na uniformama, naoružani do zuba, koji su okupirali ključne institucije, među njima i parlament. Potom je parlament, koga su štitile specijalne snage, izabrao novog premijera”.
Zubov ističe da Putin teži drugačijem cilju nego Hitler.
“Hitler je težio širenju nemačke teritorije. Smatram da je namera Putina da Rusi zamrznu Ukrajince, tako da ne dožive Majdan i kao svoje poželjno iskustvo, već kao neprijateljsko koje treba odbaciti”.
Zapadni zvaničnici zato smatraju da je veoma važno da se Rusiji jasno stavi do znanja koje linije – kao što su oko članica NATO iz Baltika – ne može da pređe.
Poljski premijer Donald Tusk je izjavio da će konflikt u Ukrajini ubrzati napore njegove zemlje da modernizuje armiju i stekne energentsku nezavisnost.
Međutim, u mnogim zapadnim prestonicama, uključujući Vašington, prinuđeni su da iz ekonomskih razloga smanjuju troškove odbrane.
“Ruska armija se ne može porediti sa našom. Međutim, ona zna gde želi da je upotrebi i, za razliku od nas, ona ima volju da to i učini”, kaže Kristofer Harmer (Chritopher), bivši američki mornarički oficir, sada analitičar Instituta za studije rata sa sedištem u Vašingtonu.
Ipak, uprkos kritikama i najavama sankcija, Zapad, koji za sada nije spreman da se vojno angažuje u Ukrajini, ima ograničene mogućnosti da spreči Putinove namere. Istovremeno, ruski predsednik, koji se odvažio na veoma rizičan potez, napraviće pogubnu grešku ukoliko se odvaži da nastavi svoj pohod sa Krima na istočni deo Ukrajine u kome većina stanovništva govori ruski.
Ignorišući Obamino upozorenje da se uzdrži od intervencije u Ukrajini, Putin je očito izazvao najveću krizu u rusko-zapadnim odnosima u najmanju ruku od pada Berlinskog zida. Ova konfrotacija je veoma opasna, jer su ulozi na obe strane mnogo viši nego tokom rata u Gruziji 2008.
Bilo kakva direktna vojna intervencija Zapada vodila bi ratu između nuklearnih supersila. Ukrajinske relativno malobrojne i slabo opremljene snage mogu da reaguju ali time bi rizikovale mnogo širu rusku invaziju kojom bi pregazila celu zemlju, ocenjuje “Rojters”.
Zapad optužuje Rusiju za kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. SAD upozoravaju Rusiju da bi nastavak njene akcije u Krimu imao pogubne efekte po njihove odnose kao i na međunarodnu poziciju Moskve.
Veliki ulozi
Za zapadne zemlje to nije samo podrška maloj zemlji na udaljenom Kavkazu, već vojna kriza na granici Evropske Unije i NATO-a.
Istovremeno, za Putina nije samo u pitanju geopolitička bitka za uticaj u zemlji u ruskom dvorištu, već i zaštita teritorije koja je za njega, istorijski i kulturološki, ključni deo ideje o Rusiji.
Kijevska Rusija, preteča moderne Rusije, nastala je na prostoru današnje Ukrajine. Tu je začeta i ruska pravoslavna vera. Zbog toga će učiniti sve da zadrži uticaj na ovoj teritoriji, bez obzira na cenu.
U slučaju da zauzme Krim i područja u kojima dominira ruski jezik na istoku zemlje, Rusija bi u suštini uspela da podeli Ukrajinu.
Zapad ne želi da vojno interveniše
Članice NATO nemaju sa Ukrajinom pravno uspostavljene veze, mada politički podržavaju nove vlasti u Kijevu. Međutim, ukrajinske granice su garantovane Memorandumom iz Budimpešte 1994. koji je osim SAD i Britanije, potpisala i Rusija, u zamenu za stavljanje nuklearnog arsenala Kijeva pod kontrolu Moskve.
Ipak, postavlja se pitanje kako Zapad može da odgovori. Uprkos zahtevma u pojedinim američkim krugovima da aktivnije podrži Ukrajinu, očito je da takoreći nema nikakve želje za vojnim angažmanom.
Prošle sedmice je komandant NATO trupa u Evropi, američki general Filip Bridlav (Philip Breedlove) kazao da alijansa nema vojne planove za podršku Ukrajinu ukoliko bude napadnuta.
Međutim, njegov prethodnik, penzionisani admiral Džejms Stavridis (James), napisao je u magazinu “Forin polisi" (Foreign Policy) da NATO mora pod hitno da promeni plan.
“Nadajmo se da će hladne glave odneti prevagu. Međutim, nada nije strategija. Stoga treba razmotriti i druge mere. Planiranje je ključno kako bi se onima koji odlučuju predočile različite opcije. Zato planeri u NATO-o moraju da budu veoma zauzeti tim poslom”, ističe Stavridis.
NATO bi mogao eventualno da preduzme mere za zaštitu poljsko-ukrajinske granice.
Vašington i druče članice NATO-a moraju istovremeno da se brinu o bezbednosti istočnoevropskih zemalja – pre svega baltičkih – koje su veoma uznemirene zbog tenzija oko Krima.
Sastanak ministara odbrane NATO zemalja o Ukrajini, 27. februar 2014.
NATO će skoro sigurno otkazati seriju zajedničkih sastanaka sa Rusijom i odustati od zajedničkih antiterorističkih vežbi. Severnoatlantska alijansa takođe može ponuditi i članstvo Ukrajini i Gruziji, mada bi to za neke članice saveza bilo preuranjeno.Učestalije vežbe NATO-a u oblastima koje se graniče sa Rusijom su skoro izvesne, na tragu manevara “Nepokolebljvi Jazz” u baltičkim zemljama u novembru.
“Ovo je za Zapad veoma teška pozicija. Obama je povukao američke crvene linije, ali je Putin prošao kroz njih”, ističe Nikolas Gvozdev (Gvosdev), profesor na američkom Vojno-pomorskom koledžu.
Tokom rata u Gruziji 2008., Vašington je poslao dva ratna broda u Crno more da bi poslao pomoć i, istovremeno, kao diplomatsku podršku. Dva američka ratna broda – jurišni brod “USS Mount Whitney” i razarač “USS Taylor”, razmešteni su u ovoj regiji kao podrška bezbednosti zimskih olimpijskih igara u Sočiju u februaru.
Njihovo preusmeravanje ka Ukrajini Rusija bi mogla da tretira kao provokaciju. Situaciju je dodatno iskomplikovalo nezgoda “USS Taylor” koji se nasukao u blizini turske luke 12. februara i delimično je oštećen.
Nedelotvorne sankcije Rusiji
U slučaju zaoštravanja situacije, Rusija može prekinuti snabdevanje Evrope gasom, a veruje se da raspolaže i značajnim resursima za sajber napad na Ukrajinu i Zapad.
Zapad za sada najavljuje odustajanje od priprema za samit G8 u junu u Moskvi, kao i povlačenje njihovih ambasadora iz ruske prestonice.
Američki državni sekretar Džon Keri (John Kerry) zapretio je u nedelju sankcijama, pominjući uvođenje viza, zamrzavanje imovine pojedinih ruskih zvaničnika i trgovinsku izolaciju.
No, čak i ako Zapad uvede sankcije, Putin može kalkulisati da – kao u slučaju Gruzije – neće predugo trajati. Tačnije, za godinu - dve promeniće se većina zapadnih vlada koje bi procenile da je Rusija previše moćna, opasna i, istovremeno, važna za međunarodnu stabilnost da bi predugo bila tretirana kao neprijatelj. Može se zamisliti kako bi se neprijateljstvo Zapada i Rusije odrazilo na pregovore o iranskom nuklearnom program, rat u Siriji ili na neizvesnost oko Severne Koreje čija nepredvidivost izaziva zebnju, podseća “Bi-Bi-Si” (BBC).
Postavlja se pitanje da li je moguće uvođenje sankcija Rusiji po ugledu na Iran? To bi bilo komplikovano, jer je Evropa previše zavisna od uvoza ruskog gasa (oko 25 odsto i skoro 40 procenata nafte). Stoga će Evropa nastojati da dugoročno smanji zavisnost od ruskog gasa.
Obamine greške i pasivnost
SAD su doprinele pogoršanju krize u Ukrajini i Siriji, tako što ih nisu predvidele i pripremile da blagovremeno i na pravi način reaguju, piše u “Vošington postu” (The Washington Post) Majkl Sing (Michael Singh), član američkog Saveta za nacionalnu bezbednost od 2005. do 2008. godine.
Dok Vašington nastoji da definiše odgovor na rusku intervenciju na Krimu – što je verovatno jedna od najvećih spoljnopolitičkih Obaminih dilemma otkako je postao predsednik – nameće se pitanje: Zašto nismo predvideli ovakav razvoj događaja?
Imajući u vidu mnogo političkih turbulencija u svetu koje zahtevaju hitnu reakciju, nužna je makar hipotetička debata kako odgovoriti na zbivanja koja se još nisu desila ili se čak nikada neće dogoditi. Međutim, planiranje za svaku eventualnost je ključno za donošenje političkih odluka, smatra Sing.
Aktivisti u Njujorku na protestu protiv ruske intervencije u Ukrajini, februar 2014.
Spoljna politika američkog predsednika Baraka Obame je više vođena njegovim zamislima kako bi svet trebalo da izgleda a ne kakav je u stvarnosti, ocenjuje uredniuštvo “Vošington posta”. On je isticao da “plima ratova opada”, te da SAD mogu, bez većeg rizika, smanje svoju armiju. Drugi lideri imali bi racionalniji pristup u interesu sopstvenog naroda i sveta u celini.“Fajnenšel tajms” (Financial Times) podseća da je i Džordž Buš (George Bush) stariji u govoru u Kijevu, kada je Sovjetski Savez bio na izdisaju, upozorio ukrajinske nacionaliste da ne provociraju Moskvu.
Džon Keri je u nedelju kazao da je ruska invazija u Ukrajini “akt koji pripada 19, a ne 21. veku”. To je lepa misao. Nažalost, Vladimir Putin nije primio dopis o pravilima ponašanja u 21. veku, kao ni kineski lider Si Điping, niti sirijski predsednik Bašar el-Asad, ističe “Vošington Post”.
S druge strane, Čarls Kingmarč (Charles Kingmarch) podseća u “Njujork tajmsu” (The New York Times) da je upravo Rusija prva primenila kroz istoriju sada moderni koncept “odgovrnost da se zaštiti” (responsibility to protect), na koji se NATO pozivao poslednjih godina u intervencijama širom sveta. Naime, sredinom prošlog veka car Nikolaj I je polažući pravo na zaštitu pravoslavnih naroda pod Otomanskim carstvom izveo preventivni napad sa Krima na turske brodove u Crnom moru. Zapadne zemlje su reagovale i tako je izbio čuveni Krimski rat u kome je Rusija poražena.
Stoga po, Kingmarču, budućnost Ukrajine nije više vezana za Trg nezavisnot u Kijevu i demokratiju u zemlji, već se pre svega tiče očuvanja evropske vizije.
Ako se Rusiji dozvoli da odvoji deo Ukrajine, velike zemlje na granici sa EU, zašto se sutra Kina ne bi odvažila na isti potez anektirajući Senkaku ostrva, na koja prava polažu i Japan i Južna Koreja, pita se Eliot Koen (Cohen) sa Univerziteta Džon Hopkins i bivši savetnik Stejt departmenta. On ističe da Putin nije Hitler a da 2010-te godine nisu 1930-te, ali svet je mračno mesto i ako se stvore presedani onda će oni opterećivati ceo svet, osim ako američka administracija ne bude delovala odlučno u sprečavanju namera Rusije.
Napoleon: Ne prekidati neprijatelja dok pravi greške
Priča se da je Napoleon tokom jedne bitke 1805. godine rekao da “kada neprijatelj vuče pogrešne poteze, moramo da pazimo da ga ne prekidamo u tome”, podseća Dejvid Ignjatijus (David Ignatius) u “Vošington postu”.
Putin je napravio grešku invazijom na Krim. Možda bi bilo korisno da ga je američki predsednik Barak Obama (Barack) odvratio od toga nauma. Međutim, Putinov potez je proizišao iz mnogo dublje pogrešne procene da je moguće vratiti vreme pre raspada Sovjetskog Saveza 1991. Što Rusija dublje zagazi u ovu revanšističku strategiju, to će se naći u većim nevoljama.
Putin pre svega ne shvata da za bivše republike Sovjetskog Saveza Moskva nije više centar kome teže nego Zapad. Bivši sojvetski sateliti Poljska i Češka republika su prosperitetne članice EU. Bivše jugoslovenske republike su preživele krvavi raspad zemlje i većina njih sada su demokratske države. Ukrajina je prošle jeseni nameravala da potpiše sporazum sa EU o pridruživanju. Odustajanje Janukoviča da to učini i okretanje ka Moskvi, stotine hiljada demonstranata su to doživele kao pokušaj da se preokrene istorija.
Jedino približavanjem Zapadu, Rusija može da izađe iz demografske i političke zamke u kojoj se nalazi, smatra Ignjatijus. Već godinama ruski politički sistem sve više liči na korumpiranu orijentalnu despotovinu – postavši bliži Almati nego Berlinu. Alternativa je da Ukrajina povuče sa sobom Rusiju ka Zapadu.
Kako je Zbignjev Brzezinski (Zbigniew) objasnio u svojoj knjizi 2008. godine. “Ako se Ukrajina kreće ka Zapadu, time se znatno povećava i šansa da se i Rusija približi Evropi…Rusi će na kraju reći, ‘Naša budućnost će biti bezbednija, sigurnija kontrola nad našim teritorijama na Dalekom istoku….ako postoji atlantska zajednica koja se prostire od Lisabona i Vladivostoka”.
Bilo bi dobro ako možemo da sprečimo Rusiju u činjenju greški, ali je evidentno da Putin za sada insistira na njima, ističe Dejvid Ignatijus.
Slaba ukrajinska armija
Pitanje je do koje mere ukrajinske vlasti mogu da izbegavaju oružani sukob. S druge strane, Putin je pokazao 2008. u Gruziji da je u potpunonsti spreman za rat, a, pri tom, Ukrajina mu je mnogo važnija.
Ukrajinska vojna baza Lviv, mart 2014.
Kijev je naredio punu mobilizaciju. Međutim, ukrajinske snage su mnogo slabije nego ruske. Prema izveštaju Međunarodnog institute za strateške studije sa sedištem u Londonu (IISS), Ukrajina ima 129,950 vojnika, dok je Rusija mobilisila u petak 150 hiljada pripadnika armije na zapadu zemlje na granici sa Ukrajinom (od ukupno 750 hiljada koliko ih ima), navodno, za vežbu koja je ranije planirana.Takođe, ukrajinsko naoružanje je zastarelo, pre svega vazduhoplovstvo i tenkovi, ocenjuje “Stratfor”. Ukrajina izdvaja godišnje za vojni budžet dve, a Rusija 68 milijardi dolara
Hoće li Putin krenuti i na istočnu Ukrajinu
U slučaju proširenja ruske vojne intervencije na druge delove Ukrajine, biće teško da se izbegne sveopšti sukob. Istočna Ukrajina nije geografski odvojen entitet kao Krim. Takođe, nije lako utvrditi gde počinju a gde se završavaju regioni u kojima se govori ruski, odnosno ukrajinski jezik, ističe “Bi-Bi-Si”.
Nakon što su ruske snage zauzele ključne punktove na Krimu, najbolje što se u ovom trenutku može učiniti – prema mišljenju bivših i sadašnjih zvaničnika – jeste sprečavanje eskalacije tako što bi Moskva preuzela kontrolu nad industrijalizovanim istočnim delom Ukrajine.
“Realistično govoreći, moramo da pođemo od toga da je Krim u ruskim rukama. Sada je izazov da odvratimo Rusijiu od zauzimanja istočnog dela Ukrajine u kome se najviše govori ruski”, kaže za Rojters jedan zapadni zvaničnik.
“Imam utisak da ako se čitava kampanja završi na Krimu, da će Ukrajina za sada prihvatiti odvajanje ovog poluostrva”, ističe Dmitrij Gorenbur, ruski analitičar angažovan na Centru za pomorske analize koji finansira američka vlada.
“Međutim, ako Rusija odluči da preuzme kontrolu nad ostatkom istočnog dela Ukrajine, onda će se njene snage suprostaviti čak i ako znaju da će izgubiti”, smatra Gorenbur.
Crvene linije
“Ovo je najopasnija situacija u Evropi od sovjetske invazije na Čehoslovačku 1968. godine. Sa trupama na zapadu zemlje u stanju visoke borbene gotovosti, Rusija ima veoma snažnu poziciju”, kazao je za Rojters jedan zapadni zvaničnik koji je želeo da ostane anoniman.
Pojedini analitičari porede događaje na Krimu sa nacističkom aneksijom Sudeta u Čehoslovačkoj 1938, nakon čega je ubrzo zauzet i ostatak zemlje. Sledeće godine Hitler je napao Poljsku što je izazvalo Drugi svetski rat.
Andrej Zubov, profesor istorije i filozofije iz moskovskog Instituta za međunarodne odnose (MGIMO), u intervjuu za Radio Slobodna Evropa podseća da su sudetski Nemci uživali pravo na autonomiju, zatim škole kao i štampu na maternjem jeziku.
“Međutim, Hitler je bio opsednut manijakalnom željom da obnovi Rajh, koji je bio uništen tokom Prvog svetskog rata. Lokalno nemačko stanovništvo u Sudetima nije težilo ujedinjenju sa Nemačkom. Međutim, zbog delovanja tajnih službi, SS i nacističke partije, tamošnje javno mnjenje je postepeno promenilo mišljenje. Na kraju je ta teritorija pripojena nezakonitom aneksijom”.
Zubov smatra da se isti scenario ponavlja na Krimu.
“Pojavljuju se ljudi bez oznaka na uniformama, naoružani do zuba, koji su okupirali ključne institucije, među njima i parlament. Potom je parlament, koga su štitile specijalne snage, izabrao novog premijera”.
Zubov ističe da Putin teži drugačijem cilju nego Hitler.
“Hitler je težio širenju nemačke teritorije. Smatram da je namera Putina da Rusi zamrznu Ukrajince, tako da ne dožive Majdan i kao svoje poželjno iskustvo, već kao neprijateljsko koje treba odbaciti”.
Zapadni zvaničnici zato smatraju da je veoma važno da se Rusiji jasno stavi do znanja koje linije – kao što su oko članica NATO iz Baltika – ne može da pređe.
Poljski premijer Donald Tusk je izjavio da će konflikt u Ukrajini ubrzati napore njegove zemlje da modernizuje armiju i stekne energentsku nezavisnost.
Međutim, u mnogim zapadnim prestonicama, uključujući Vašington, prinuđeni su da iz ekonomskih razloga smanjuju troškove odbrane.
“Ruska armija se ne može porediti sa našom. Međutim, ona zna gde želi da je upotrebi i, za razliku od nas, ona ima volju da to i učini”, kaže Kristofer Harmer (Chritopher), bivši američki mornarički oficir, sada analitičar Instituta za studije rata sa sedištem u Vašingtonu.