Više od decenije posle ratnih zbivanja, oko 8.000 najtežih žrtava mina i kasetne municije u Srbiji živi na krajnjoj margini društva. Koliko su njihovi problemi zanemareni, govori i činjenica da nadležni do danas nisu saopštili podatke koliko je ljudi poginulo i povređeno u ratovima u bivšoj SFRJ.
Život vojnih i civilnih žrtava mina i kasetne municije u Srbiji je danas gori nego pre pet godina, pokazalo je najnovije iztraživanje nevladine organizacije Handicap International iz Belgije. Srbija 2005. godine obavezala da ce poboljšati uslove njihovog života, ali invalidi i dalje žive u izolaciji, nisu vrednovani kao produktivni članovi društva i teško sastavljaju kraj sa krajem.
Dušan Vukojević, iz Udruženja žrtava mina, rekao je da najtežih invalida, onih koji su ostali bez ruku i nogu, u Srbiji ima oko 400, i da su prepušteni sami sebi, jer žive u krajnjem siromaštvu, bez adekvatne zdravstvene zaštite.
“Ja nisam rođen bez jedne ruke ili bez jedne noge ili bilo kog drugog dela tela. Pa kažem dobro to je bilo u vreme Miloševića, ostavi ti to, da zaboravimo, krećemo dalje…Sad se postavlja pitanje šta će ovi momci koji se spremaju i koji će sutra možda izgubiti noge u Avganistanu ili nekom drugom svetskom ratištu. Kome će oni da se žale? Oni će proći još gore od nas. Ja bar znam da sam ovde u nekim gudurama ostavio delove tela, ali ti će ostaviti negde tamo na ničijoj zemlji. Mi smo stavrno teret i veliki trošak države, ali ona nas je proizvela i ne sme da nas pusti. Znači to je pitanje svih pitanja”
Gotovo neverovatno zvuči činjenica da drzava svake godine smanjuje iznos sredstava za kupovinu medicinskih pomagala, kao i da su davanja za invalide nedavno smanjena za 25 odsto.
Interesantno je i to da Srbija nije, kao u slučaju nagaznih mina, potpisala Konvenciju o zabrani upotrebe kasetne municije iako je od klaster bombi tokom NATO bombardovanja 1999. poginula 31 osoba, a ranjeno 160. Dejan Dikić, iz Udruženja civilnih žrtava rata u Nišu.
“Sve ono što sam preživeo kroz tri meseca rehabilitacije i teških operacija ostale su zauvek kao noćna mora i u mom životu, ali i u životu svake žrtve koja je preživela bombardovanje kasetnom municijom. Mi smo svesni ekonomske situacije u kojoj se Srbija nalazi i upravo zato nije jasno zašto Srbija odbija da prihvati jedan sporazum u kome se jasno kaže da ukoliko država potpisnica nije u mogućnosti da svojim građanima u potpunosti pruži onu uslugu kakvu žrtve zaslužuju da onda ona ima pravo da traži pomoć narodnih fondova.”
Zloglasne klaster bombe, od kojih najviše stradaju civili i deca, još decenijama će biti opasnost za građane Srbije. Četrdesettrogodisnji Branislav Kapetanović, deminer Vojske Jugoslavije, za naš program je, podsećajući se 9. novembra 2000. i pokušaja da ukloni kasetne bombe na aerodromu Dubinje kod Sjenice, opisao koliko su one opasne
“Jedna od kasetnih bombi se nije dobro videla, kao da je bila u žbunju, tako da nisam bio siguran šta je, dok sam to razgrnuo. Došlo je do pomeranja i detonacije. Istog trenutka ostao sam bez obe ruke i noge sa oštećenim vidom, sluhom, jer su mi obe bubne opne pukle. Bio sam slep prva četiri meseca ništa nisam video.”
Vojne i civilne žrtve rata kažu da su svesne da država nema previše mogućnosti da pomogne ali, kako kaže Jovica Pavlović, iz Udruženja invalida rata, potrebno je da im bar ne uskraćuje prava koja su do sada imali.
“Da se zaposle ljudi koji su bez posla, da se te osobe izvuku iz tog mrtvila, to je jedini vid izlaska iz neke apatičnosti, krize, upravo kroz zapošljavanje.”
Do sada je 26 država potpisalo dokument kojim se obavezuju da pomognu žrtvama mina. To će uveliko zavisiti od finansijskih mogućnosti tih zemalja a jedno od predloženih rešenja je saradnja, kako bi se osmislila zajednička pomoć.
Život vojnih i civilnih žrtava mina i kasetne municije u Srbiji je danas gori nego pre pet godina, pokazalo je najnovije iztraživanje nevladine organizacije Handicap International iz Belgije. Srbija 2005. godine obavezala da ce poboljšati uslove njihovog života, ali invalidi i dalje žive u izolaciji, nisu vrednovani kao produktivni članovi društva i teško sastavljaju kraj sa krajem.
Dušan Vukojević, iz Udruženja žrtava mina, rekao je da najtežih invalida, onih koji su ostali bez ruku i nogu, u Srbiji ima oko 400, i da su prepušteni sami sebi, jer žive u krajnjem siromaštvu, bez adekvatne zdravstvene zaštite.
“Ja nisam rođen bez jedne ruke ili bez jedne noge ili bilo kog drugog dela tela. Pa kažem dobro to je bilo u vreme Miloševića, ostavi ti to, da zaboravimo, krećemo dalje…Sad se postavlja pitanje šta će ovi momci koji se spremaju i koji će sutra možda izgubiti noge u Avganistanu ili nekom drugom svetskom ratištu. Kome će oni da se žale? Oni će proći još gore od nas. Ja bar znam da sam ovde u nekim gudurama ostavio delove tela, ali ti će ostaviti negde tamo na ničijoj zemlji. Mi smo stavrno teret i veliki trošak države, ali ona nas je proizvela i ne sme da nas pusti. Znači to je pitanje svih pitanja”
Gotovo neverovatno zvuči činjenica da drzava svake godine smanjuje iznos sredstava za kupovinu medicinskih pomagala, kao i da su davanja za invalide nedavno smanjena za 25 odsto.
Interesantno je i to da Srbija nije, kao u slučaju nagaznih mina, potpisala Konvenciju o zabrani upotrebe kasetne municije iako je od klaster bombi tokom NATO bombardovanja 1999. poginula 31 osoba, a ranjeno 160. Dejan Dikić, iz Udruženja civilnih žrtava rata u Nišu.
“Sve ono što sam preživeo kroz tri meseca rehabilitacije i teških operacija ostale su zauvek kao noćna mora i u mom životu, ali i u životu svake žrtve koja je preživela bombardovanje kasetnom municijom. Mi smo svesni ekonomske situacije u kojoj se Srbija nalazi i upravo zato nije jasno zašto Srbija odbija da prihvati jedan sporazum u kome se jasno kaže da ukoliko država potpisnica nije u mogućnosti da svojim građanima u potpunosti pruži onu uslugu kakvu žrtve zaslužuju da onda ona ima pravo da traži pomoć narodnih fondova.”
Zloglasne klaster bombe, od kojih najviše stradaju civili i deca, još decenijama će biti opasnost za građane Srbije. Četrdesettrogodisnji Branislav Kapetanović, deminer Vojske Jugoslavije, za naš program je, podsećajući se 9. novembra 2000. i pokušaja da ukloni kasetne bombe na aerodromu Dubinje kod Sjenice, opisao koliko su one opasne
“Jedna od kasetnih bombi se nije dobro videla, kao da je bila u žbunju, tako da nisam bio siguran šta je, dok sam to razgrnuo. Došlo je do pomeranja i detonacije. Istog trenutka ostao sam bez obe ruke i noge sa oštećenim vidom, sluhom, jer su mi obe bubne opne pukle. Bio sam slep prva četiri meseca ništa nisam video.”
Vojne i civilne žrtve rata kažu da su svesne da država nema previše mogućnosti da pomogne ali, kako kaže Jovica Pavlović, iz Udruženja invalida rata, potrebno je da im bar ne uskraćuje prava koja su do sada imali.
“Da se zaposle ljudi koji su bez posla, da se te osobe izvuku iz tog mrtvila, to je jedini vid izlaska iz neke apatičnosti, krize, upravo kroz zapošljavanje.”
Do sada je 26 država potpisalo dokument kojim se obavezuju da pomognu žrtvama mina. To će uveliko zavisiti od finansijskih mogućnosti tih zemalja a jedno od predloženih rešenja je saradnja, kako bi se osmislila zajednička pomoć.