Izložba „Živeo život“, čije je prvo izdanje do sada pogledalo 40.000 posetilaca, koji su se uverili kako se do devedesetih živelo na prostoru bivše Jugoslavije, ponovo je otvorena u Beogradu. Dopunjena pregledom zajedničkih uspeha u košarci, ali i egzotičnim specijalitetima koji su pristizali iz država nesvrstanih – mnoge posetioce je podsetila na detinjstvo.
Crveni kiosk, jedan od nekadašnjih simbol glavnih gradova bivše SFRJ sa nadaleko poznatim viršlama uz neizbežni senf, autentični Tristać kragujevačke Crvene zastave - ponos jugoslovenske autoindustrije iz 1972. i motor Tomos simbol za dvotočkaše, prvi su eksponati koji vas dočekuju na nedavno dopunjenoj izložbi „Živeo život“, posvećenoj životu običnog čoveka na ovim prostorima u periodu od 1950. do 1990.
Odmah, pošto se podsetite ukusa legendarnih viršli, uz nekada nadaleko poznatu C kafu, možete prelistati štampu iz tog perioda, među kojima su listovi “Borba”, “Večer”, “Vjesnik”, “Večernje novosti”.Posetiocima koje zatičemo, izložba je probudila nostalgiju i sećanja samo na lepe stvari iz tog perioda. Među njima zatičemo Petra Punčeva iz Bugarske, koji u Srbiji živi pet godina. Njegov osnovni motiv da poseti izložbu bila je velika znatiželja.
“Meni je jako interesantno porediti tu vrstu socijalizma koja je bila nekad u Bugarskoj i ovde. Zna se da se ovde malo bolje živelo, ali vidim da je sve jako slično. Hteo bih da vidim, recimo, istu izložbu u Bugarskoj, neku bugarsku verziju ove izložbe. Pošto je po meni to jako bitno, da ljudi znaju šta je bilo i kako je bilo”, uveren je Petar Punčev.
Uz pridodatu postavku 9. veličanstvenih, posvećenu velikim međunarodnim uspesima jugoslovenske košarkaške reprezentacije, jedan od novih elemenata izložbe je i “Kako su nas hranili nesvrstani.”
U improvizovanoj samoposluzi izloženi su proizvodi uvezeni, između ostalog iz Egipta i Tunisa, kojih se jedna od posetilaca Jasna Novakov, odrastavši šezdesetih godina, priseća kroz maglu.
„Tu vidim nešto čega se zaista čak i ne sećam. Ali se dobro sećam ovih datula iz Egipta, Tunisa. Eto, toga se recimo sećam i jako sam ih volela. Nije ih bilo baš svaki dan, ali negde oko Nove godine, sećam se da su stizale do nas. Iz ove perspektive mi se stvarno čini da je bilo nekako dostupnije, da smo bili nekako uključeni u zajednički život. Da je bila mnogo više zajedništva, što i ova izložba pokazuje. Da nam nisu bile važne marke i prestiž, nego i neke ljudske stvari“, priča nam Jasna Novakov.
Pažnju nam skreću i zvuci evergrin muzike i nekadašnjih velikih hitova koji dopiru iz obližnjeg bioskopa. U poslednjem redu nailazimo na pedesetogodišnjaka Dragana koji se priseća svog detinjstva.
„Stari snimci, oduševljavaju me. Đorđe Marjanović, Miki Jevremović, Sedmorica mladih... Imao sam data desetak godina, kao klinac se sećam. Kad bi se vratila ta vremena bilo bi lepo. Bili smo srećniji, šteta što nema mladih da vide kako se nekad živelo. Da nauče da cene vrednosti, jer ne znaju da cene ništa. Lakše se živelo i lepše, malo se imalo, bili smo srećniji i zadovoljniji. Ovo ti je sad sve ludost. Trči ovde, trči onde. Sve za parama se juri, tada se nije mnogo marilo za pare", priseća se Dragan.
Na Draganovog prijatelja Zorana Novkovića najveći utisak ostavila je replika đačke učionice. Široka katedra, na kojoj se nalazi globus, iza nje mapa SFRJ, dok su na zidovima istaknute najbitnije informacije o svim nekadašnjim republikama: broj stanovnika, glavni gradovi i poljoprivredne ili industrijske grane koje su im bile zaštitni znak.
„Sećam se, ja sam 1964.-godište. Stolice su skoro iste i tabla, negde je čak bila crna i Titova slika na sredini. Zanimljivo. Sećam se svega, celog svog školovanja, mogu da pobrojim iz prvog razreda osnovne i srednje škole, i svih ostalih, gde je ko sedeo. Tu je i grafoskop stvar koja je potpuno zabroravljena, sad kad su ušli računari. Slajdovi, to je potpuno zaboravljeno“, sa setom priča Zoran, dok se u pozadini čuje zvuk starog školskog zvona.
Jedan od autora postavke koja prikazuje život običnog čoveka, Živko Maletković, kaže da mladi, koje bije glas da su nezaintersovani za ovakve teme, ipak čine polovinu posetilaca.
Izložba „Živeo život““, dopunjeno izdanje otvorena je za posetioce do 28. februara sledeće godine.
Crveni kiosk, jedan od nekadašnjih simbol glavnih gradova bivše SFRJ sa nadaleko poznatim viršlama uz neizbežni senf, autentični Tristać kragujevačke Crvene zastave - ponos jugoslovenske autoindustrije iz 1972. i motor Tomos simbol za dvotočkaše, prvi su eksponati koji vas dočekuju na nedavno dopunjenoj izložbi „Živeo život“, posvećenoj životu običnog čoveka na ovim prostorima u periodu od 1950. do 1990.
Odmah, pošto se podsetite ukusa legendarnih viršli, uz nekada nadaleko poznatu C kafu, možete prelistati štampu iz tog perioda, među kojima su listovi “Borba”, “Večer”, “Vjesnik”, “Večernje novosti”.Posetiocima koje zatičemo, izložba je probudila nostalgiju i sećanja samo na lepe stvari iz tog perioda. Među njima zatičemo Petra Punčeva iz Bugarske, koji u Srbiji živi pet godina. Njegov osnovni motiv da poseti izložbu bila je velika znatiželja.
“Meni je jako interesantno porediti tu vrstu socijalizma koja je bila nekad u Bugarskoj i ovde. Zna se da se ovde malo bolje živelo, ali vidim da je sve jako slično. Hteo bih da vidim, recimo, istu izložbu u Bugarskoj, neku bugarsku verziju ove izložbe. Pošto je po meni to jako bitno, da ljudi znaju šta je bilo i kako je bilo”, uveren je Petar Punčev.
Uz pridodatu postavku 9. veličanstvenih, posvećenu velikim međunarodnim uspesima jugoslovenske košarkaške reprezentacije, jedan od novih elemenata izložbe je i “Kako su nas hranili nesvrstani.”
"Živeo život": Sećanje na detinjstvo
U improvizovanoj samoposluzi izloženi su proizvodi uvezeni, između ostalog iz Egipta i Tunisa, kojih se jedna od posetilaca Jasna Novakov, odrastavši šezdesetih godina, priseća kroz maglu.
„Tu vidim nešto čega se zaista čak i ne sećam. Ali se dobro sećam ovih datula iz Egipta, Tunisa. Eto, toga se recimo sećam i jako sam ih volela. Nije ih bilo baš svaki dan, ali negde oko Nove godine, sećam se da su stizale do nas. Iz ove perspektive mi se stvarno čini da je bilo nekako dostupnije, da smo bili nekako uključeni u zajednički život. Da je bila mnogo više zajedništva, što i ova izložba pokazuje. Da nam nisu bile važne marke i prestiž, nego i neke ljudske stvari“, priča nam Jasna Novakov.
Pažnju nam skreću i zvuci evergrin muzike i nekadašnjih velikih hitova koji dopiru iz obližnjeg bioskopa. U poslednjem redu nailazimo na pedesetogodišnjaka Dragana koji se priseća svog detinjstva.
„Stari snimci, oduševljavaju me. Đorđe Marjanović, Miki Jevremović, Sedmorica mladih... Imao sam data desetak godina, kao klinac se sećam. Kad bi se vratila ta vremena bilo bi lepo. Bili smo srećniji, šteta što nema mladih da vide kako se nekad živelo. Da nauče da cene vrednosti, jer ne znaju da cene ništa. Lakše se živelo i lepše, malo se imalo, bili smo srećniji i zadovoljniji. Ovo ti je sad sve ludost. Trči ovde, trči onde. Sve za parama se juri, tada se nije mnogo marilo za pare", priseća se Dragan.
Na Draganovog prijatelja Zorana Novkovića najveći utisak ostavila je replika đačke učionice. Široka katedra, na kojoj se nalazi globus, iza nje mapa SFRJ, dok su na zidovima istaknute najbitnije informacije o svim nekadašnjim republikama: broj stanovnika, glavni gradovi i poljoprivredne ili industrijske grane koje su im bile zaštitni znak.
„Sećam se, ja sam 1964.-godište. Stolice su skoro iste i tabla, negde je čak bila crna i Titova slika na sredini. Zanimljivo. Sećam se svega, celog svog školovanja, mogu da pobrojim iz prvog razreda osnovne i srednje škole, i svih ostalih, gde je ko sedeo. Tu je i grafoskop stvar koja je potpuno zabroravljena, sad kad su ušli računari. Slajdovi, to je potpuno zaboravljeno“, sa setom priča Zoran, dok se u pozadini čuje zvuk starog školskog zvona.
Jedan od autora postavke koja prikazuje život običnog čoveka, Živko Maletković, kaže da mladi, koje bije glas da su nezaintersovani za ovakve teme, ipak čine polovinu posetilaca.
Izložba „Živeo život““, dopunjeno izdanje otvorena je za posetioce do 28. februara sledeće godine.