'Telefon u ruci i pištaljka u džepu': Gde se žene u Srbiji ne osećaju bezbedno?

Institucije u Srbiji ne prepoznaju nasilje nad ženama u javnom prostoru i ništa ne rade kako bi im olakšale da to nasilje prijave, izjavila je Aleksandra Mališić iz feminističkog kulturnog centra Befem.

Kako ističe u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE), čak 70 odsto žena koje su doživele nasilje na javnom mestu, to ne prijavljuju policiji.

"Plaše se da im institucije neće verovati", dodaje ona.

Svaka četvrta žena u Srbiji je u javnom prostoru doživela proganjanje, krađu ličnih stvari ili džeparenje, podaci su iz istraživanja Republičkog zavoda za statistiku.

Mesta gde se žene ne osećaju bezbedno su različita – neosvetljene ulice, gradske periferije, ali i autobuska stajališta i javni prevoz.

Skoro svaka peta žena se noću ne oseća bezbedno, a najveći uzrok straha su porast uličnog nasilja, seksualni napadi i uznemiravanja i ulične krađe – pokazuje istraživanje udruženja građanki Femplatz.

Befem je stoga pozvao žene u Srbiji da na Međunarodni dan devojčica, 11. oktobra, zajedno mapiraju "nebezbedna, nepristupačna i sva mesta kuda teško prolaze ženske cipele".

Kako ističe Aleksandra Mališić iz Befema, cilj je da gradovi budu mesta gde će se sve devojčice i žene osećati bezbedno.

Život u senci progonitelja

'Gradovi nepravedni prema ženama'

RSE: Befem citira Džejn Dark [Jane Darke], feminističku geografičarku, koja je rekla da su "naši gradovi patrijarhat upisan u kamenu, cigli, staklu i betonu". Kada čujemo taj opis, gde je Beograd u odnosu na gradove Evropske unije, kada je reč o bezbednosti i pristupačnosti ženama?

Mališić: Teško je porediti u odnosu na druge gradove, jer ima različitih primera – i bolje i loše prakse.

Mi se fokusiramo na to kakvi su Beograd, i drugi gradovi Srbije, za nas koje u njima živimo. Jer nas se to direktno tiče i to je ono što bismo menjale.

Mislimo da već dugo niko nije potegao ta pitanja u urbanističkim politikama, javnim politikama - da uključi i žene koje, kako podaci pokazuju, zapravo najviše koriste javne prostore i imaju najsloženije kretanje u javnom prostoru, koristeći javni saobraćaj.

Izdvojile smo samo nekoliko mesta na kojima je vidljiva ta socijalna nepravda, i koja zapravo odslikava razliku između tretmana muškaraca i žena u javnom prostoru.

To se, pre svega, odnosi na bezbednost i na pristup javnim prostorima.

'Nebezbedne ulice'

RSE: Koja su to mesta u gradu gde se žene osećaju nebezbedno i zbog čega?

Mališić: Uglavnom, žene prijavljuju da se osećaju nebezbedno na nekim neosvetljenim mestima, ulicama gde nema rasvete, ali i u perifernim delovima grada.

Osim toga, zanimljivo je da i sama sredstva javnog prevoza, poput autobusa, tramvaja ili čak autobuskih stajališta, smatraju nebezbednim i to nam pokazuje istraživanje Femplatz-a.

Kada je reč o nepristupačnosti, podeliću primer platoa ispred Filozofskog fakulteta gde smo snimale video za kampanju. On se koristi za različita društvena dešavanja, a njemu ne mogu da pristupe osobe koje za kretanje koriste pomagala.

Naša ideja je da pokažemo da proces planiranja grada treba da bude participativan i da treba da uključi i žene različitih dobi i različitih potreba i pozicija. Jer se na njihovom ličnom iskustvu vidi koliko je grad nepravedan prema ženama.

Dobile smo komentare naših pratiteljki koje se žale na nepristupačnost javnim toaletima, autobusima i tramvajima, trotoarima - ukoliko se kreću uz pomoć pomagala ili ukoliko imaju bebe koje onda treba u kolicima da nose.

'Institucije ne podstiču žene da prijave nasilje u javnom prostoru'

RSE: Kada je reč o bezbednosti žena, podsećate na podatke različitih istraživanja. Republički zavod za statistiku navodi da je gotovo svaka četvrta žena doživela proganjanje, krađu ličnih stvari ili džeparenje u javnom prostoru.

Femplatz ističe da čak 70 odsto žena koje su doživele neku vrstu nasilja u javnom prostoru, to nisu prijavile nadležnim institucijama.

Kako institucije reaguju na nasilje u javnom prostoru - da li nam olakšavaju da se osećamo bezbednijim i sigurnijim? Šta bi bilo rešenje?

Mališić: Po sadašnjem iskustvu, rekla bih institucije zapravo ni na koji način ne prepoznaju i ne podržavaju žene da prijave nasilje. I to je razlog zbog čega ga one najčešće ne prijavljuju.

Taj postupak je težak, plaše se da im institucije neće verovati.

One treba da prikupe nekakve dokaze, a to je teško ako vam se nešto dogodi u javnom prostoru, na ulici ili u prevozu, pošto je to bilo u fokusu istraživanja - jer napadač pobegne, ili imate ljude koji neće učestovati dalje u tom procesu.

Mislim da institucije ne čine ništa da podrže i olakšaju proces ženama da prijave kada imaju neku takvu situaciju. Žene su mnogo češće izložene različitim oblicima nasilja u javnom prostoru zbog seksističkih vrednosti.

Nedostaje društvena osuda takvog ponašanja.

Sve dok mi ne budemo osuđivali takvo ponašanje prema ženama, sumnjam da će se institucije pokrenuti da poboljšaju svoj rad u zaštiti žena od svake vrste nasilja.

Posebno bih kao značajan iznela podatak iz tog istraživanja Femplatz-a, da trećina žena retko izlazi napolje i više vremena provodi kod kuće, i na taj način ostvaruje ličnu bezbednost.

To govori da je one prosto biraju da pre ostanu zatvorene u kući, nego da se izlažu potencijalnim oblicima nasilja i neprijatnosti. To jest, da se osećaju da je za njih nebezbedno i strašno biti napolju.

• Kako prijaviti nasilje u Srbiji?

Mislim da je to alarmantan podatak za sve, a posebno za donosioce odluka, za naše vlasti.

Dakle, što pre se moraju doneti politike koje će učiniti da žene mogu da koriste javni prostor kao i muškarci.

Jer, to je onda pitanje socijalne pravde - ako vi isključujete polovinu stanovništva, ne direktno, već ovim indirektnim merama, tako što prosto prenebregavate da pričate o problemima sa kojima se žene suočavaju i izbegavate da donesete rešenje za taj problem.

'Na vezi sa nekom bliskom osobom'

RSE: U čekanju tog rešenja, vi napominjete da žene same razvijaju svoje strategije kako bi osigurale ličnu bezbednost. Šta je to što rade kako bi se osećale bezbednije u javnom prostoru?

Mališić: Ono što smo najčešće imali priliku da čujemo je da telefoniraju nekome, ako se recimo noću vraćaju kući, da su na vezi sa nekom bliskom osobom kojoj govore tačno gde se nalaze.

Takođe, neke od njih nose priveske sa alarmom ili pištaljke, tako da mogu da skrenu pažnju na sebe i pozovu u pomoć.

Mi smo na društvenim mrežama dobile dosta komentara, gde žene opisuju svoje specifične situacije, zbog kojih na dnevnom nivou dodatno troše veliku količinu vremena i energije - kako da organizuju svoje kretanje.

Često ih to zapravo i više košta, jer će većina njih, kako su nam rekle, upravo iz straha pre koristiti taksi, nego javni prevoz ili ići pešaka.