Piše: Sergej Seninski (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Novi pad realnih prihoda stanovnika Rusije na početku godine (6,3% u januaru) dostigao je gotovo najviši nivo od početka krize – neznatno veći bio je samo u maju prošle godine. Realne plate prošle godine smanjene su za 9,5%.
„U ranijim krizama tako nešto nismo doživeli“, priznao je ministar rada i socijalnog razvitka. Godišnji pad realnih prihoda (za 4%) bio je četiri puta veći nego pre godinu dana. Zajedno s primanjima stanovništva počela je da opada i potrošnja, koja predstavlja ne samo glavni element državne ekonomije, već i osnovu budućih plata.
Prošle godine ukupni troškovi Rusa bili su viši od tekućih prihoda. To se nije dogodilo već gotovo 20 godina! Drugim rečima, ljudi su primorani da ubrzano troše ušteđevinu. Zasad nema nikakvih znakova da bi 2016. prihodi mogli da prestignu rashode.
Na ličnu potrošnju u Rusiji otpada više od 50% ukupnog obima nacionalne ekonomije. Naglo smanjenje potražnje zbog pada prihoda stanovništva izaziva još veći pad prihoda ruskih preduzeća, koji predstavljaju osnovu za isplatu zarada. I tako se zatvara krug.
„U najboljem slučaju predstoji nam nekoliko godina ako ne recesije, onda u krajnjoj liniji stagnacije“, procenjuje bivši ministar ekonomije Rusije Andrej Nečajev:
"To je zaista zatvoren krug. Smanjenje tražnje snižava tempo ekonomskog rasta u celini, kao i prihode preduzeća. Za to nema nikakvog čudotvornog leka izuzev, možda, kreditiranja potrošača. Njegov brzi rast godinama je bio dopunski stimulans rasta potrošnje u celini. Međutim, prvi put za približno 15 godina, 2015. je opao ne samo ukupni obim kreditiranja, već i tempo njegovog rasta. Naravno, Centralna banka bi mogla da preduzme određene napore – recimo da promeni regulativu, odnosno procenu rizika – kako bi na taj način stimulisala rast kreditiranja potrošača, a time i porast tražnje. Međutim, država danas nije u stanju da neposredno utiče na porast kreditiranja. Ona može da ponešto učini samo kod onih zaposlenih koji se finansiraju iz budžeta, kod penzionera i onih koji primaju razne vrste socijalne pomoći. Ali, ako se ima u vidu današnje stanje u državnoj blagajni, otpada i ta mogućnost. Pored toga, neophodne su i mere radi daljeg snižavanja inflacije. Ipak, ne postoji nikakav čudotvorni izvor koji bi mogao doprineti da se u zemlji za kratko vreme poveća tražnja, odnosno potrošnja."
RSE: Posle krize 2008-2009. upravo porast prihoda stanovništva – pre svega zbog stalnog povećanja plata onih koji se finansiraju iz budžeta, a potom i u drugim sektorima – u velikoj meri je obezbedio rast ruske ekonomije. Ipak, to nije potrajalo, što je već tema za poseban razgovor. Danas u budžetu nema novca za sličan podsticaj. Pojedini eksperti s vremena na vreme predlažu da se ide na bitnije povećanje državnog duga, jer on je u Rusiji maltene minimalan i poređenju s drugim zemljama. U odnosu na obim BDP on je, recimo, šest puta manji od srednjeg nivoa u 19 zemalja članica evrozone. A za novac dobijen od prodaje novih obveznica, kažu, mogli bi da se povećaju državni izdaci za podsticanje unutrašnje potrošnje, bez povećanja budžetskog deficita. Doduše, ta ideja ima bezbroj protivnnika, iz razumljivih razloga...
Nečajev: Tu je neophodno precizirati na kojim tržištima će se uzeti pozajmice. Ako govorimo u spoljnom dugu – direktna spoljna dugovanja države i Centralne banke su relativno mala, ne prelaze 50 milijardi dolara. Međutim, oko 52% ukupnog spoljnog duga Rusije otpada na dugove državnih banaka, državnih kompanija i korporacija. Teško je i zamisliti da bi država dozvolila da zbog spoljnih obaveza bankrotiraju, recimo, „Gasprom“, „Rosneft“ ili Sberbank i da, usled toga, pređu pod kontrolu zapadnih privatnih kreditora. Isoto tako je teško pretpostaviti da bi država mogla da prihvati slični scenario kad je reč o velikim, formalno privatnim kompanijama kao što su „Noriljski nikl“ ili „Lukojl“. Dakle, ispada da veći deo ukupnog ruskog spoljnog duga, koji iznosi približno 515 milijardi dolara, faktički predstavlja državni dug i da on nadmašuje devizne rezerve države. Pored toga, za Rusiju su zbog sankcija faktički zatvorena zapadna tržišta kreditiranja, i američka i evropska. Doduše, ostaju azijska tržišta. Međutim, Kina baš ne žuri da kreditira bilo koga izuzev Sjedinjenih Država, gde kupuje državne hartije od vrednosti. Što se tiče drugih zemalja, one nemaju dovoljne količine slobodnog kapitala. Sve u svemu, iako Rusija teorijski ima spoljne izvore pozajmica, ne može da računa na njih u većem obimu...
RSE: Poslednjih decenija mnoge zemlje pokušavale su da izvedu nacionalnu ekonomiju iz krize putem realizacije određenih velikih projekata s državnim učešćem. Poslednjih godina toga je bilo i u Rusiji. Koliko su danas primenljive takve mere?
Nečajev: Naša država je u znatnoj meri iskoristila ove instrumente. Prilično aktivna investiciona tražnja poslednjih godina nije bila povezana s privatnim, već upravo s državnim investicijama. Tu spadaju megaprojekti poput samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje, gigantske izgradnje na Ruskom ostrvu (kod Vladivostoka), zimske Olimpijade, a sada i predstojećeg svetskog prvenstva u fudbalu. Svakako je i Krim postao samostalni megaprojekat s aspekta trošenja budžetskih sredstava. Glavni problem sada je kako uskladiti budžet s ekonomskom realnošću, kako ispravno odabrati prioritete, koje stavke mogu da se bezbolnije krešu, kako ustanoviti koji budžetski troškovi su najmanje efikasni pa prvo njih smanjiti. Zbog toga mogućnosti za takvo „kejnzijansko“ podsticanje rasta ekonomije putem državne tražnje nisu odviše velike.
RSE: Krize 1998. i 2008. karakterisao je brz i dubok pad, ali i brzi rast ruske ekonomije nakon što je „dodirnula dno“. Takav razvoj događaja naziva se „V-kriza“. Po analogiji, danas se govori o „L-krizi“, u kojoj posle pada sledi veoma dug oporavak. U skladu s tom logikom, hoće li se i unutrašnja potrošnja u Rusiji oporavljati godinama?
Nečajev: Nisam uveren da je ekonomija već dostigla „dno“. Ipak, ukoliko ne bude nekakvih vanrednih zbivanja, tempo njenog pada će se usporiti. Ako se pak ostvare apokaliptične prognoze o padu cena nafte na ispod 20 dolara za barel, to će biti ozbiljniji test za rusku ekonomiju. Pored toga, sve je izvesnije da će Rusija i 2016. živeti pod ekonomskim sankcijama, koje postaju sve bolnije. Doduše, naslušali smo se od mnogih visokih ličnosti, uključujući i predsednika, zvučnih saopštenja o tome da je „dno“ krize za nama još od kraja prošlog aprila i da se, tobože, očekuje obnavljanje ekonomskog rasta. Međutim, taj rast se zasad stalno odlaže. U boljem slučaju smatram da nas očekuje nekoliko godina ako ne recesije, onda u krajnjoj liniji stagnacije i teturanja oko „nule“ kad je reč o tempu rasta BDP. Shodno tome, problemi s budžetom su neizbežni i ne može se računati na ozbiljniji rast prihoda onih koji se finansiraju iz budžeta ili ozbiljniju indeksaciju penzija. S druge strane, stagnacija ekonomije znači i stagnaciju privatnog sektora. Dakle, ni tamo se ne može računati na rast plata. Verovatnije nas čeka dalje opadanje realnih prihoda, mada ne tako naglo kao dosad. Drugim rečima, „L“ krivulja krize imaće produženo „dno“, odnosno razvučenu donju liniju.
RSE: Ukoliko ne bude novih šokova, inflacija na godišnjem nivou 2016. mogla bi, po mnogim prognozama, da bude gotovo prepolovljena u odnosu na 2015. Može li ta činjenica da koilko-toliko poveća tekuće prihode ruskih porodica, kad se već ne vidi da predstoji nekakav rast?
Nečajev: Kao prvo, veoma sumnjam da se inflacija može prepoloviti, izuzev ako se to bude činilo kojekakvim statističkim manipulacijama. Evo, devalvacija rublje se nastavlja, iako malo sporije. Jedna od nevolja ruske ekonomije je u tome što ovde nema konkurentnog okruženja. Tačnije, u njoj u značajnoj meri prevladava nekoliko desetina državnih kompanija ili onih koje su pod državnom kontrolom. A u takvoj situaciji devalvacija rublje ne povećava konukrentnu sposobnost domaćih proizvođača. Oni ne potiskuju uvozne proizvode s unutrašnjeg tržišta, već jednostavno prate rast cena uvoznih proizvoda. Uz to, veliki deo proizvodnje u Rusiji zasniva se na uvoznim sirovinama, uvoznim delovima, uvoznoj opremi. U nekim sektorima oni čak prevladavaju. To je slučaj u farmaceutsskoj industriji, gde se devalvacija rublje neposredno odražava na troškove.
RSE: U kojoj meri na tekuću inflaciju mogu da utiču ruske protivsankcije u oblasti prehrambenih proizvoda, koje su uvedene još 2014?
Nečajev: Možda će malo da utiču na smanjenje inflacije, ali veći deo učinka protivsankcija već je potrošen. Delimično je došlo do zamene uvoznih proizvoda, delimično do snižavanja kvaliteta, pogotovo prehrambenih proizvoda, delimično do promene asortimana. Tu je i treći činilac: rast cena usporava i smanjivanje prihoda te njime izazvano opadanje potrošnje. To ima i svoju drugu stranu. Ako rastu izdaci preduzeća, a tražnja stagnira ili čak opada, smanjuje se njegov prihod. Time se smanjuje i mogućnost da se plate održe na istom nivou i da se zadrži isti broj zaposlenih. Zasad nema otpuštanja, stopa nezaposlenosti i dalje je niska. Da bi sačuvala najvažnije kadrove u uslovima smanjivanja proizvodnje, preduzeća skraćuju radno vreme ili radnu nedelju, šalju ljude na prinudne, tobože dobrovoljne neplaćene odmore itd. To ne može da traje beskonačno. U suštini, imamo potpuno isto smanjivanje prihoda radnika kao kad bi jednostavno bila smanjivana nominalna plata. Zbog svega toga smatram da u sadašnjoj situaciji teško da se može očekivati rast prihoda, a time i rast potrošnje.