Javnost u Srbiji je nedeljama unazad svedok razračunavanja po scenariju upamćenog iz najgorih godina u devedesetim. Pre nešto više od mesec dana u Novom Sadu likvidiran je osuđivani narko diler Nenad Opačić, sa svojom suprugom. Do danas nije saopšteno ko stoji iza te likvidacije.
Ove nedelje ubijeno je još jedno lice koje mediji takođe označavaju kao narkodilera. Ovo su primeri koji očigledno govore o brutalnom unutarmafijaškom razračunavanju, koje država, čini se, tek nemo posmatra. Zbog čega je tako?
Sačekuše se vraćaju na ulice. Poslednji primer je ubistvo Jovice Radonjića, za kojeg beogradska štampa navodi da je poznat policiji po trgovini narkoticima i da je osuđivan.
Advokat i nekadašnji koministar policije Božo Prelević kaže da je očigledno reč o sukobu narko grupa.
“I one se bore za tržište i to manje-više postoji u svim zemljama koje imaju značajno bolji sistem nego što smo mi. Dakle, toga ima svuda i to se ne može isključiti. Ako pogledate dalje kako stvari stoje, vidite da cena narkotika nije visoka. Narkotika ima dovoljno, što nije dobro. Očigledno da ima veliki broj zavisnika jer je to jako profitabilan posao. S druge strane, opšta nestašica posla govori u prilog da za male pare možete, ne samo da nađete raznosače, nego i egzekutore”, navodi Prelević.
Prema pisanju beogradskih medija, ubijeni Jovica Radonjić nekada je pripadao novosadskoj kriminalnoj grupi "Firma", koju je predvodio Miladin Suvajdžić, poznatiji kao Đura Mutavi, koji je za „zemunski klan“ rasturao narkotike na teritoriji Vojvodine. Navodi se da je Radonjić 2004. godine priznao da je bio jedan od pripadnika “Firme”, ali je tvrdio da je samo prepakivao heroin i vodio knjige.
Ta kriminalna grupa bila je u sukobu sa "veterničkim klanom" na čijem čelu je bio Nenad Opačić, koji je sa suprugom u februaru ubijen u Novom Sadu. Pojedini mediji navode da je ubistvo Radonjića najverovatnije osveta “veterničkog klana” za ubistvo Opačića.
Takođe u februaru u Beogradu je ubijen Goran Radoman iz Crne Gore, koga je ovdašnja štampa povezala sa jednim od kotorskih narko klanova. Analitičari su za to ubistvo navodili da je u pitanju sukob kriminalnih grupa koje deluju i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Uprkos tome tada je ministar policije Nebojša Stefanović tvrdio da je više ubistava bilo 2006. i 2007. godine, ali da su sadašnja izazvala veću pažnju medija.
“Ukupna bezbednost građana u ovoj zemlji je dobra. Ako me pitate da li se dešavaju krivična dela, reći ću vam - da. Nisam zadovoljan što ne možemo da sprečimo svako krivično delo. Ali to je apsolutno nemoguće”, rekao je tada Stefanović, koji se, podsetimo, u novembru „proslavio“ tvrdnjom da iza pokušaja ubistva tajkuna Milana Beka stoje amateri. Ako su atentatori bili nevešti, svakako to nisu u skrivanju, jer do danas o njima, barem javnost, nema nikakvih saznanja.
Međutim, Stevan Dojčinović novinar i autor knjige "Šarić - Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu" iznosi utisak da država nema pravi odgovor na ulično krvoproliće.
„Vidimo da se polako taj neki mafijaški koncept vraća na ulice, ta mafijaška ubistva su se vratila. U poslednjih godinu dana imamo niz mafijaških sačekuša i ubistava što znači da se nešto dešava u podzemlju, ali isto to znači da se oni osećaju slobodno da takve stvari rade a da postoji velika šansa da se izvuku nekažnjeno. Sa druge strane, ako pogledamo sistem koji treba da funkcioniše u borbi protiv korpucije i organizovanog kriminala vidimo jednu veliku nefunkcionalnost. Na primer, mi još uvek imamo kriminalističku policiju koja je bez glave, znači mi još uvek nemamo osobu koja prevodi tu priču, zatim imamo jednu policiju koja je u međusobnim konfliktima“, navodi Dojčinović.
Božo Prelević
Advokat Božo Prelević primećuje da država ne radi dovoljno u poslednjih 20, 30 godina da bi sprečila, suzbila i smanjila broj kriminalnih narko grupa. Treba nam jedan jači monitoring i veće prisustvo policije, navodi naš sagovornik. U suprotnom, dodaje, građani će i dalje živeti u atmosferi devedesetih koja je obeležena i upečatljivim zbivanjima na beogradskom asfaltu.
“Svako ubistvo faktički podseća na te 90-te i ono što je jasno to je da tih ubistava ima previše. Naravno, svi se plaše tih sačekuša da se ponovo ne vrate u Beograd i na neki način svakim novim delom vama to deluje kao da je to upravo ono što je bilo 90-ih. Sa druge strane, opšta ekonomska kriza i svo ovo beznađe takođe podsećaju na 90-e”.
S tom razlikom što je u to vreme država bila u savezničkom odnosu sa kriminalnim klanovima, čije je usluge koristila i u ratnim zonama. Danas je, međutim, ključno pitanje da li država samo posmatra šta se događa. A ako ne reaguje, zbog čega to ne čini?