Korać: Krivična odgovornost zbog obezbeđenja Đinđića

Potpredsednik u prvoj vladi Zorana Đinđića, Žarko Korać, smatra da nema nikakvih razloga da se ne skine oznaka državne tajne sa stenograma razgovora sa više desetina lica, na osnovu kojih je komisija kojom je rukovodio sačinila Izveštaj o propustima u obezbeđenju pred ubistvo premijera Đinđića.

Korać odgovara i na pitanja zašto su skinute kamere sa zgrade vlade Srbije dan uoči Đinđićevog ubistva, zašto te kamere nisu snimale okolinu, zašto niko nije i krivično odgovarao za te propuste.

On, međutim, ističe da uprkos evidentnom haosu i neodgovornosti unutar Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) i Bezbednosno-informativne agencije (BIA) u pogledu zaštite premijera, u tim institucijama nije bilo zavere da se Đinđić ubije.

Zavera je, naglašava Žarko Korać, dolazila spolja, od onih koji su od bande zemunskih kriminalaca naručili ubistvo premijera. Uprkos pečatu tajnosti, delovi Izveštaja Koraćeve komisije već cure u štampu.

Intervju nedelje: Žarko Korać

RSE: Jedan dnevni list je već počeo da objavljuje delove iz Izveštaja Vaše komisije o propustima u obezbeđenju premijera Đinđića. Naslov prvog nastavka je – MUP i BIA odveli Đinđića na streljanje. Da li je to istina o neadekvatnom obezbeđenju neposredno pre ubistva premijera Đinđića?

Korać: Taj naslov je veoma tendenciozan jer iz njega sledi nešto drugo, da su u MUP-u sve uradili namerno da bi Đinđić bio ubijen. Naš izveštaj samo pokazuje jedan ogroman javašluk i neodgovornost i razne druge objektivne nelogičnosti i probleme u obezbeđenju, koji su mogli da se otklone. Govori o tome da postoji odgovornost ljudi u sistemu. To je osnovni zaključak naše Komisije.

Ja mislim da je to bila kriminalna odgovornost i da bi neko trebao krivično da odgovara, ali mi nikada nismo našli da je unutar sistema obezbeđenja postojala zavera za ubistvo Zorana Đinđića. To je ključ svega. Zavera je bila spolja, a ne unutar MUP-a. Pojedinci iz MUP-a i BIA-e jesu suđeni, a neki su i osuđeni.

RSE: Čak iako nije postojala zavera unutar sistema MUP-a i BIA-e, Vi kažete da je bila kriminalna neodgovornost u sistemu zaštite i obezbeđenja. Logično je da za to treba da se snosi i krivična odgovornost.

Korać: Naš zaključak, koji vlada, nažalost, nije prihvatila, bio je da treba da se napravi dodatna istraga unutar BIA-a i unutar MUP-a. Moram da Vas podsetim na kontekst u kojem je rađen naš izveštaj. Mi smo dobili svega 30 dana za jedan ogroman posao. Razgovarali smo sa 50 ljudi - to su hiljade stranica. Mi smo svoj posao završili. Kontekst je vanredno stanje i "Sablja".

Vi, dakle, tad imate zadatak da usred "Sablje" i vanrednog stanja treba da tražite odgovornost najviših ljudi u MUP-u i BIA-i. Politički kontekst je bio takav da zato u vladi to nisu želeli da prihvate jer bi to ruiniralo samu akciju. Lično mislim, kada se akcija "Sablja" zaustavila, da je to trebalo uraditi.

RSE: Zašto vlada, nakon završetka akcije "Sablja", nije prihvatila da se pokrene interna istraga unutar MUP-a i BIA-e?

Korać: Pretpostavljam zato što je vlada tada bila u vrlo teškom položaju, s obzirom da je Đinđić ubijen, s obzirom da je Sablja završena, s obzirom da su već tada počeli strašni napadi na vladu. I danas se priča da je uhapšeno 12.000 ljudi. To je ordinarna laž. Sa nekim ljudima se samo porazgovaralo jedno popodne u MUP-u ili u BIA-i.

Zašto nije nastavljena neka unutrašnja istraga u MUP-u i BIA-a? Zato što je već tada u "Sablji" krivičnim prijavama bio obuhvaćen deo ljudi. Pravosnažno je osuđen i odležao je kaznu... Bezarević​ (Branislav Bezarević), koji je bio pripadnik BIA-e, koji je Zemuncima, kada je Zoran Đinđić izašao iz svoje zgrade na Dedinju, dao znak da je Đinđić krenuo. Đinđić je toga dana mogao da ostane kod kuće, da ode negde drugde.

"Sablja" je, znači, već ušla unutra, u sam atentat. Pretpostavljam da su neki mislili da je to odgovor na pitanje da li je trebala istraga. Oni su, dakle, mislili da je sama "Sablja" i istraga o ubistvu, koja je trajala intenzivno, već dala odgovor na to pitanje.

Žarko Korać u razgovoru sa novinarkom RSE Brankom Trivić, april 2016.

RSE: Ko je i zašto razmontirao i skinuo kamere sa zgrade Vlade Srbije dan pre Đinđićevog ubistva?

Korać: Mi smo se bavili time. Zvali smo ženu koja je napravila elaborat za postavljanje kamera i ona nam je pokazala taj elaborat. Međutim, to je urađeno pre nego što smo mi došli na vlast, još za vreme Miloševića. BIA je to odobrila, odnosno, nekadašnja Državna bezbednost. Videli smo kako je pokrivena kamerama cela zgrada.

Čak i da kamere nisu skinute, iz elaborata je bilo jasno da bi kamere pokazale samo mrtvog Đinđića na ulici jer nijedna kamera nije bila usmerena na okolinu. To je meni lično nerazumljivo, ali mi je rečeno da se to tako kod nas radi.

Kamere su skinute zato što se deo zgrade vlade renovirao, a to je rađeno po nekom planu redovnog održavanja, dakle, nema nikakve veze sa atentatom. Na zgradu su postavljene skele. Skidanje kamera, koje više zbog skela i rekonstrukcije nisu mogle da funkcionišu, takođe nema veze sa atentatom, samo je u pitanju vremenska koincidencija. Mislim da je glavni problem što su kamere bile tako postavljene, da ni u jednom trenutku nisu snimale okolinu zgrade, ali to je, kao što sam rekao, nešto što smo mi zatekli.

RSE: Da li je trebalo, kada ste došli na vlast, to promeniti? Ipak, priznaćete, nije po standardima bezbednosti da imate kamere na zgradi vlade koje ne snimaju okolinu.

Korać: Mi smo, i to nije izgovor, zatekli Srbiju bez struje, morali smo da je uvozimo. Da se bavimo time kako su postavljene kamere, nikome prosto nije palo na pamet. videli smo Kamere su bile instalirane, pretpostavka je bila da je to po potrebnim standardima urađeno, znali smo da ovi koji puštaju ljude u zgradu vlade imaju jednu veliku prostoriju sa monitorima i da se tu vidi sve što se zbiva. Naravno, iz današnje perspektive, greška je što kamere nisu bile usmerene gde je trebalo.

Ipak, "Zemunci" bi svakako pokušali da ubiju Đinđića jer su već pokušali ranije. Pokušali su kod hale Limes, pokušali su kad se vraćao sa Kopaonika, kada su ga čekali sa zoljom. Imali su planiran atentat, sa pozicije današnje nedovršene zgrade, preko puta Pošte. Tu je bio montažni parking. Oni su ležali pod kolima sa snajperom. Mislili su, ako bi pucali na pokojnog doktora Đinđića kada izlazi iz Savezne skupštine, da bi možda pogodili nekog novinara. Nisu bili sigurni da imaju čist nišan, pa su od te lokacije odustali. Pokušali bi, dakle, verovatno atentat na neki drugi način.

Oni su imali veze u Državnoj bezbednosti, pre svega, sa već osuđenim zamenikom načelnika. Mi smo ga smenili tri meseca pre atentata, mislim na Bracanovića. Posle pobune JSO (Jedinica za specijalne operacije), on je postavljen za zamenika načelnika DB-a (Državne bezbednosti). On bi ih sigurno obavestio da su te kamere promenjene i oni bi, naravno, izabrali neki drugi način ili mesto.

Istraga je urađena vrlo dobro, sud je rekao svoje i doneo pravosnažne presude atentatorima i neposrednim izvršiocima, ali svakako iz ovoga sledi da građani Srbije imaju mnogo razloga da budu zabrinuti jer se u Srbiji i ono što se smatra rutinskim tehničkim poslom ne uradi kako treba.

RSE: Da li je bilo normalno da 45 dana zgrada vlade, u koju premijer svakodnevno ulazi, bude neobezbeđena jer toliko je trebalo, po ugovoru, da traje rekonstrukcija te zgrade?

Korać: Nije. Mi smo to vrlo jasno u Izveštaju napisali. Trebalo je onda misliti na drugi način. Mogle su kamere da se stave na susednu zgradu, to je bila današnja zgrada Suda.

RSE: Ko sada za to snosi odgovornost?

Korać: Odgovornost nosi upravnik zgrade. Mi smo promenili dva, to je bio treći.

RSE: Da li je to bio Danilo Koprivica?

Korać: On je zbog toga smenjen. On je bio upravnik zgrade.

RSE: Zanimljivo je da lično Đinđićevo obezbeđenje nije imalo informacija da će se raditi rekonstrukcija dela zgrade i da neće biti novog sistema video-nadzora.

Korać: Zaštita lica je obaveštajna. U 95 posto slučajeva obezbeđenja – od Baraka Obame do Aleksandra Vučića. Ti ljudi koji štite, kada dođe do atentata, nekada mogu da pomognu, nekada ne. Trebalo je da znaju, ali o tome je trebalo da vodi računa neko u MUP-u.

RSE: Neko u MUP-u ih nije obavestio? To je odgovornost nekoga u MUP-u?

Korać: Tako je. Zato smo i tražili istragu.

RSE: U to vreme već postoje podaci da bi Đinđićeva bezbednost mogla biti ugrožena.

Korać: To nije nikakva tajna. Bagzija (Dejan Milenković zvani Bagzi) puštaju u subotu ili nedelju, što je nečuveno. Pišu da je on biznismen koji mora da radi posao. Danas imamo indicija, ali nemamo dokaze, da je taj neko koji je doneo tu odluku bio potplaćen. Čovek koji je pokušao kamionom da prepreči put Đinđiću, da bi auto stao, pa da ga raketnim bacačem gađaju – taj čovek je pušten! Počinjena je jedna stravična opstrukcija pravosudna.

Zoran Đinđić, Beograd, 25. maj 1998.

Vi nas, čini mi se, vidite kao ljude koji tada vladaju Srbijom, a mi smo žrtve sistema Miloševićevog, koji tada još traje i koji ima delimičnu podršku Vojislava Koštunice.

Ta banda krimnalaca i trgovaca drogom bila je jedna sitna kriminalna grupa u Zemunu. Spasojević (Dušan Spasojević) i Luković (Mile Luković) su, tek kada su se udružili sa Legijom (Milorad Ulemek), postali moćni. U "Crvenim beretkama" su bili bivši pripadnici Državne bezbednosti, ljudi s legitimacijama i znanjem rukovanja oružjem. Tek kada je država stala uz njih, onda su oni mogli da stignu do toga da organizuju i da budu izvršioci, ali ne i naručioci, ubistva Zorana Đinđića.

RSE: Imate pipke tih ljudi koji idu do vrhova Policije, Tužilaštva i Suda?

Korać: Idu do vrhova politike i države. Kriminalci imaju svoje medije, mafijaši plaćaju urednike. Stvara se atmosfera da je ubistvo Đinđića poželjno. On se naziva kriminalcem, švercerom, nesrećom za Srbiju. U toj atmosferi ne možete da tražite da sve savršeno funkcioniše.

Mnogi koji danas podržavaju mrtvog Đinđića, trebalo bi da odgovore na pitanje zašto su govorili da je on najgori kriminalac i najveća nesreća za Srbiju? Stvara se atmosfera da je ubistvo košer. Stvar je bila u čitavoj atmosferi koja je stvorena u zemlji, da bi ubistvo tog čoveka bilo poželjno. Imali ste zastrašujuće tabloide, od kojih su neki za vreme "Sablje" zatvoreni, neki su finansijski propali, al neki i danas izlaze.

Znamo da je njima tekstove direktno u štampariju donosio jedan od Miloševićevih rukovodilaca. U toj atmosferi, mi smo nemoćni. Vojskom komanduje Koštunica, Zoran Đinđić ima MUP. Na čelu MUP-a su dvojica ljudi koji su u DOS-u – ministar Dušan Mihajlović i Nenad Milić, koji je nekada bio šef kabineta Zorana Đinđića, vrlo lojalan i odan Đinđiću, ali i oni su nemoćni da se tome suprotstave. U takvoj Srbiji banda kriminalaca dobija narudžbu da to urade, da ubiju Đinđića jer je nemoguće da ta polupismena mladića sa sela to sami osmisle.

RSE: Od koga dobijaju narudžbu?

Korać: To je u tužbi Srđe Popovića traženo da se istraži, to što se zove politička pozadina ubistva Đinđića.

RSE: Odgovornost vodi do Koštunice?

Korać: To ne znam, iako, naravno, imam svoje ideje o tome. Samo znam šta piše u Popovićevoj tužbi. Srđa Popović je umro. Umrla je i majka Zorana Đinđića. Ostala je samo sestra. One su potpisale, a on je kao pravnik podneo tužbu i traži da se nastavi istraga.

Kažu stručnjaci za pravo da ne treba da se koristi izraz "politička pozadina", nego treba govoriti o nastavku istrage. Srđa Popović je govorio, a ja mu verujem, da mu je Nata Mesarović, tadašnja predsednica Vrhovnog saveta sudstva, obećala da će se istraga nastaviti kako bi se ostkrili naručioci ubistva Đinđića. To se nikada nije dogodilo.

Žarko Korać u beogradskom studiju RSE, april 2016.

RSE: Od Đinđićevog ubistva do dana današnjeg ne čini se ništa da se nastavi ta istraga, da se otkriju nalogodavci njegovog ubistva. Da li je moguće da svim vlastima, do dana današnjeg, odgovara da se ne otkriju politička pozadina i nalogodavci ubistva Đinđića?

Korać: Mislim isto što i Vi. Mogu da vam to pokažem na jednom jednostavnijem primeru. Kada je Radovan Karadžić uhapšen, bilo je jasno da se to desilo dva dana pošto je izabran novi šef BIA-e. Njega je postavio Tadić (Boris Tadić). Nemoguće je da je za dva dana našao podatke, koje su oni imali mesecima pre toga. Da li je neko sproveo istragu i BIA, kako je moguće da se čuva takav podatak, a Srbija hoće da sarađuje s Hagom i dužna je da uhapsi čoveka koga traži Haški sud? Ni to nikada nije urađeno.

Da li je nekada vođena istraga oko toga ko je skrivao Vesilina Šljivančanina u vojnim kasarnama? Da li je nekada sprovedena istraga ko je skrivao Ratka Mladića?

RSE: Zašto to nije uradila Tadićeva garnitura?

Korać: Ne znam. Valjda zato što ovde svaka vlast kada dođe gleda da pobegne od problema iz prošlosti, gurne to pod tepih, ponaša se kao Botičelijeva Venera – rodila se nova iz mora. Iako su to sve isti ljudi koji se vrte. Misle da bi tako nešto bilo preteško, da bi previše zatreslo, kao kada jurite miša, udarate u pod, a onda istrči previše pacova iz rupa.

Podsetiću u ovom kontekstu da Srbija ni na jedan svoj politički atentat nije do kraja dobila odgovor. Mi lažemo o svojoj nacionalnoj istoriji. Kada je ubijen kralj Aleksandar Obrenović 1903. godine, onda je ta grupa zaverenika rešila da ubije ne samo njega nego i celu vladu. Ubila je predsednika i ministra vojnog, ubili su ih kod kuće. Beograd je bio mali, ljudi su bežali iz stanova u polje i tako su sačuvali glavu. To neće naši istoričari da napišu, da je ta grupa ludaka rešila da ubije celu vladu.

RSE: Šta je još tajna u tim materijalima koje je koristila Vaša komisija?

Korać: Taj izveštaj je bio objavljen u medijima, on nije tajna. Tajni su stenogrami razgovora sa tih 50 ljudi. Razgovarao sam sa mnogo zanimljivih ljudi. Neki iskazi su mi ostali u pamćenju, a neki ne. Vrlo interesantan iskaz je dao pukovnik Mile Novaković, u vreme Đinđićevog ubistva zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a. Njemu "zemunci" dolaze na kućna vrata i prete mu jer znaju da se bavio njima. Da li možete da zamislite zemlju, neku iole normalnu, gde kriminalac dolazi pukovniku policije na vrata i preti?! To vidite u južnoameričkim serijama, pa se čak i tada čudite.

Ili, general policije Boro Banjac, tada načelnik UBOPOK-a (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala), koji je takođe dao vrlo interesantan iskaz o njima. Ili pomoćnik tužioca Vitorović (Mioljub Vitorović) vozi bicikl, a "zemunci" idu autom iza njega, da vidi da ga prate.

RSE: Kako tumačite to da je pomenutom Miletu Novakoviću, u vreme ubistva Đinđića zameniku načelnika UPK MUP-a, koji je jako dobro poznavao Zemunski klan, pa je i napisao kasnije knjigu o njima kasnije – da je njemu, dakle, bilo ponuđeno da bude zadužen za međunarodnu saradnju?

Korać: Kada bi znali kakvi su i danas odnosi u MUP-u, mislim da bi većina građana Srbije bila jako uplašena. Ne govorim o profesionalizmu običnog policajca ili inspektora, u njih verujem, oni rade svoj posao. Sa šefovima je potpuni haos. Kod nas se politika previše meša u imenovanja, to ne ide profesionalnom linijom već se procenjuje ko je blizak kojoj političkoj garnituri.

Na vlasti je bio DOS, sastavljen od 18 stranaka. Neke od tih stranaka su bile jako naklonjene Koštunici. Zoran Đinđić je imao većinsku podršku, ali nije imao kompletnu podršku ni unutar vlade, ni unutar DOS-a (Demokratska opozicija Srbije).

Pripadnici MUP-a uzmu svoje službene podatke i dele ih, pa tabloidi bliski vlastima objavljuju sutradan šta je neko rekao u istrazi. To je ozbiljno krivično delo. Zamislite onda kako je bilo u ono vreme. Ljudi sa strane su imali upliv u MUP i onda bi neko, ko je bio blizak "zemuncima", Mileta Novakovića vrlo lukavo skrajnuo. Bilo je tu, dakle, vrlo profesionalnih policajaca, koji su videli šta se zbiva, ali oni nisu imali velike mogućnosti.

Samo tri meseca su bili novi direktor BIA-e i njegov zamenik, kada smo ih mi promenili. Tada su kriminalci iz "Zemunskog klana" već počeli da se kriju. Legija je tada bio sakriven i nisu mogli da ga nađu. Mi smo tražili tri meseca prisluškivanja pripadnika "Zemunskog klana", one telefone koje su oni našli. Mi smo dobili stenograme, ali to ne očekujem da se objavi.

Ono što vidite iz tog materijala, to je da oni odlično znaju da se kriju, oni šalju jedni drugima tajne poruke koji su novi brojevi. Kupovali su nove telefone za jedan jedini telefonski razgovor, kupovali su ne samo stotine kartica nego stotine telefona, pa ih odmah uništavali – dakle, vrlo vešto su se skrivali.

Svakako to nisu znale vođe "Zemunskog klana", to ih je naučio neko iz BIA-e. Neko ih je naučio kako da se kriju. Mi smo imali posla sa jednom organizovanom bandom, koja je imala podršku političara, države i unutar MUP-a. To je koštalo glave nesretnog Zorana Đinđića.

RSE: Vi ste za to da se što pre skine oznaka državne tajne sa stenograma.

Korać: Da, za to sam. Na tome najduže insistira Brankica Stanković iz Insajdera. Ona je to tražila po zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja. Sada postoji sudska oduka da to treba obelodaniti. Nemam odgovor zašto to nije učinjeno, ali mislim da je u pitanju neki javašluk. Tu će biti problem, ako se objavi, što će se novine koncentrisati na pojedinačne izjave, a tu je bilo raznih izjava raznih ljudi – neko je pravdao sebe, neko je optuživao, neko je lagao nas.

RSE: U krajnjoj liniji, to može da se stavi na sajt Vlade?

Korać: Tako je. Lično mislim da bi to bio korak ka istini. Videćete vrlo različite iskaze tih ljudi. To su ljudi u različitim pozicijama. Bilo je članova obezbeđenja. Vukosavljević (Vladimir Vukosavljević) je bio šef obezbeđenja. Njegova lojalnost uopšte nije u pitanju, bio je vrlo lojalan Zoranu Đinđiću. On je nekoliko dana pre atentata dao ostavku. Zašto? Zato što više nikakve podatke iz BIA nisu imali po pitanju bezbednosti premijera, BIA nije davala ništa njima kao obezbeđenju, bez čega oni ne mogu da funkcionišu. Mi smo to istakli u Izveštaju, da nije dobijao nikakve obaveštajne podatke.

Nije funkcionisao sistem, ta čuvena Šesta uprava, koja je štitila lica, bila je nekada u Državnoj bezbednosti. To ima svoje zašto jer je Državna bezbednost imala podatke o vašoj ugroženosti i istovremeno vas je štitila. Sada je drugačije. Sada štiti jedna posebna uprava MUP-a, a podatke treba da daje BIA. Da li to danas funkcioniše, ne znam. Nadam se da da.

U ono vreme sistem je tek bio napravljen. Na primer, pripadnici Zoranovog obezbeđenja izvade službenu legitimaciju na kojoj piše "MUP Srbije, Državna bezbednost", a nemaju legitimaciju BIA-e. Posle ne znam koliko nedelja još nisu dobili legitimacije BIA – pa, to je komedija! Znači, oni su imali nepostojeće legitimacije. I to vam ilustruje užasan haos! Bojim se da je sve isto i danas, da je u Srbiji neki sistem odgovornosti, profesionalizma nešto što tek treba da se postigne, ali to nije glavni uzrok.

Glavni uzrok ubistva Zorana Đinđića je politička podrška ideji da njega treba eliminisati kao čoveka, da se on skloni, da Srbija ne bi sarađivala sa Hagom, da ratni zločinci i kriminalci ne bi odgovarali. Nesrećni Zoran Đinđić je ubijen da ne bude smetnja ljudima da i danas drže Srbiju u mraku i šahu. Zoran je glavom platio, a ovo su stepenice na tom putu. Oni koji su organizovali te stepenike u stepenice i koji su napravili taj put – to su ljudi iz sveta politike.