Kakve reakcije u susedstvu izaziva zajednička deklaracija o opstanku srpskog naroda u regionu koju su najavili predsednici Srbije Aleksandar Vučić i bh. entiteta Republike Srpske Milorad Dodik?
Da li je tu samo reč o manevarsko-taktičkom koraku Vučića da amortizuje nezadovoljstvo nacionalističkog biračkog tela u Srbiji zbog predstojećeg „racionalnog zaokreta“ njegove politike prema Kosovu ili se pak radi o tome da se ubrzano prihvatanje gubitka Kosova nadoknadi – makar odloženo, korak po korak - dobitkom Republike Srpske?
Na to pitanje pokušavaju da odgovore sagovornici iz regiona.
„Mene to asocira na 'Načertanije' Ilije Garašanina ili na Memorandum Srpske akademije nauka.“
Ovako za Radio Slobodna Evropa (RSE) Slavo Kukić, akademik i profesor Mostarskog sveučilišta, komentariše najavljenu deklaraciju o delovanju Srbije i Republike Srpske za opstanak srpske nacije i srpskog naroda, koju parlamenti u Beogradu i Banjaluci treba da usvoje na jesen.
Ta odluka pala je u petak tokom novosadskog susreta Vučića sa Dodikom i drugim predstavnicima Srba iz regiona povodom obeležavanja godišnjice „Oluje“.
Jedan od bilborda pred obeležavanje Dana RS u Banjaluci
Dodik je tim povodom ustvrdio da u regionu postoje ozbiljni problemi u vidu urušavanja srpskog nacionalnog identiteta.
Vučić je, doduše, istakao da Srbija poštuje teritorijalni integritet i suverenitet zemalja u kojima žive Srbi i sa njima želi najbolje odnose jer su mir, stabilnost i saradnja u regionu u interesu srpskog naroda.
Stvar je dodatno razblažio generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković rekao da je cilj najavljene deklaracije očuvanje srpskog jezika, kulture, pisma i identiteta.
Gostujući na RTS-u kazao je kako su "najnormalnija stvar u svetu" institucije kao što su nemački Geteov institut ili španski Institut Servantes. "Zašto mi ne bismo imali naš institut?", upitao je Selaković.
U izjavi za RSE Miodrag Linta, zamenik predsednika skupštinskog Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, te poslanik Vučićeve Srpske napredne stranke, ponavlja da je mir u interesu srpskog naroda. On, međutim, naglašava:
„Moram da kažem da položaj Srba u većini država regiona nije dobar. Najteži je na području Hrvatske i Federacije BIH. Također, težak položaj Srba je u Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. Nažalost, Srbi u Sloveniji nemaju status nacionalne manjine. Taj status imaju pripadnici talijanske i njemačke manjine iako su pet-šest puta brojčano manji od pripadnika srpske nacionalne zajednice. Jedino je položaj Srba u Rumuniji i Mađarskoj zadovoljavajući, iako i tamo ima prostora za napredak.“
Je li to u Bosni i Hercegovini ugrožen i urušen srpski nacionalni identitet?
„Ne vidim opasnost ugrožavanja srpskog etničkog korupusa u Bosni i Hercegovini i zaista ne znam šta će biti suštinski sadržaj te najavljene deklaracije“, kaže Dragan Đukanović, potpredsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji.
Profesor Slavo Kukić se nadovezuje:
Pritisak Brisela o Kosovu moguć razlog za deklaraciju: Slavo Kukić
„Prva asocijacija koja mi se javlja je da treba uraditi drugi memorandum u uvjetima dvadeset prvog stoljeća, taj drugi memorandum umotati u celofan zaštite srpske nacije, a po srijedi je, zapravo, bojim se, ponovo buđenje velikosrpske ideje.“
On referiše na zloslutni nikada završeni Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine, koji se smatra izrazom i začetkom velikosrpskog nacinalizma pred krvavi rasplet u devedesetim. Taj dokument je, pored ostalog, tvrdio da su Srbi diskriminisani jugoslovenskim ustavom i da se na Kosovu sprovodi „fizički, politički, pravni i kulturni genocid nad srpskim stanovništvom“.
S obzirom da najava deklaracije o opstanku Srba u regionu vremenski koincidira sa Vučićevim pozivom na unutrašnji dijalog o Kosovu oslobođen gusala i mitova, kako je sam napisao, nameće se pitanje da li on taj za nacionaliste bolni rez kosovskog narativa želi da amortizuje pričom o pojačanom bdenju nad Srbima u BIH i drugim susednim državama.
Kukić priznaje da je i sam zbunjen, da ne isključuje ovu mogućnost, ali da se pribojava i nečeg mnogo zloslutnijeg.
„Može ovaj pritisak Zapada, Brisela, u odnosu na Kosovo biti razlogom da on sada ciljano lansira tezu o deklaraciji kako bi smanjio negativne reakcije u srbijanskog društvu, posebno onog dijela srbijanskog društva koje pripada devetnaestom umjesto dvadeset prvom stoljeću. Ako to gledam izolirano od Kosova, onda naravno da mi se javljaju svakakve emocije, ali, ako gledam u jednom paketu sa Kosovom, onda to može biti dosta vešta forma - za koju Milorad Dodik, kome pamet nije baš jača strana, i ne mora znati - da se rastereti pritiska na unutarnjoj političkoj sceni. A može biti i dio projekta koji ide u pravcu – Ok, Kosovo smo izgubili već osamdesetih godina, tu je pritisak svijeta i ne možemo učiniti ništa, ali nam je prostor Bosne i Hercegovine – ili barem 49 posto njezinog dijela - sada otvoren za, recimo, agresivni nastup“, kaže Kukić, koji priznaje da mu je vrlo teško da se decidno opredeli koja od ove dve opcije mu izgleda verodostojnije.
„Ponekad mi se otvori prostor nade da je, bez obzira na snažan pritisak Moskve, proevropsko opredjeljenje Vučića neupitno, da ne popušta. Pa, ako je to tako, onda ovo može biti forma da se dio pritiska srbijanskog društva amortizira ambicijama prema Bosni i Hercegovini, ali, ako znam prošlost gospodina Vučića i činjenicu da se u odnosu na Dodika on danas uopće ne ograđuje ili se sve manje ograđuje, onda ne isključujem niti ovu drugu mogućnost – po principu idemo mi sada zatamburati, pa vidjećemo sutra šta će od toga biti“, u dvoumici je Kukić.
Potencijal za izazivanje nelagode i tenzija u regionu: Zlatko Vujović
Slično je i stanovište Zlatka Vujovića, političkog analitičara iz Crne Gore. Iako je deklaracija koju je pokrenuo, verovatno Vučićev način da skrene pažnju sa bolnog diskursa o Kosovu u srpskom društvu, ta tema, upozorava Vujović, ima potencijal za izazivanje nelagode i tenzija u regionu.
Iako Zapad, pre svih Vučićeva politička "mentorka", nemačka kancelarka Angela Merkel, očekuje da on zauzdava Dodika i njegove secesionističke namere, pitanje je u kojoj meri Vučić može kontrolisati lidera srpskog entiteta u BIH, i koliko, uostalom, može kontrolisati i sopstveno nacionalističko biračko telo u Srbiji.
„Srpsko biračko tijelo je, možemo reći, dominantno nacionalističko i samim tim on mora na neki način da se udvara tom biračkom tijelu. Tako neke dramatične promjene, bez obzira na to što bi Vučić želio da bude zapamćen kao neko ko je riješavao brojna pitanja od interesa za Srbiju, nisu uvijek moguće. U tom smislu, bez obzira što je Vučiću veoma stalo do stava gospođe Merkel, ne treba izuzeti ni uticaj nekih drugih centara moći na to kako će se ponašati zvanični Beograd“, smatra Zlatko Vujović.
I dok Milorad Dodik ponovo poručuje da je ujedinjenje Srbije i Republike Srpske neizbežno i da će se to desiti u ovom veku, Dragan Đukanović iz Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji ističe da nije moguća bilo kakva promena mape Zapadnog Balkana i da to srpsko rukovodstvo svakako zna.
„Ja ne vidim mogućnost promene u geostrateškom okruženju na Zapadnom Balkanu, a u vezi sa budućnošću Bosne i Hercegovine. Ne verujem da zvanična Srbija ne percipira koliko bi bilo kakvo dodatno otežavanje prilika u Bosni i Hercegovini zapravo poremetilo čitavu geopolitičku konstrukciju Zapadnog Balkana, ovakvog kakvog ga danas znamo“, smatra ovaj naš sagovornik.
Čak i da je samo domaći igrokaz u službi amortizovanja besa nacionalista u Srbiji zbog Vučićeve eventualne radikalnije promene kosovske politike, ostaje pitanje posledica mahanjem ovakvim svesrpskim deklaracijama koje zaista zloslutno podsećaju na koncepte koji su stvarali teren za ratne strahote devedesetih godina.